Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest O.Ugrin

Тања Накић.

Оцени ову тему

Recommended Posts

Нека се и схвати : Ја теби војводо ти мени сердару, али хвала ти на искрености.

Тачно је, наш разговор ми и није дао мира, ћутање није долазило у обзир. Каква је то "одбрана" која подразумева напад, блаћење? Каква је то истина која се брани нападом? Какви су то људи, индивидуе којима нису свете младе године, жеља да се испроба, каже, учествује, наљути, воли, подели? Зар се не стиде година? Шта им значе? Аргумент сопствене промашености коју ће радо применити и не гледајући кога ударају. Мутација овог ужаса је још страшнија, вуци се преобукли у јагањце. Да, циљ живота и јесте усиновњеље, бити брат Јагњету, али не мутацијиом, не начином да се представљаш, да од себе правиш жртву, јер ниси. Преуми се и бићеш, али не лажима и мимикријом. Истина ослобађа зато се робови и надничари и плаше.

Share this post


Link to post
Share on other sites

:) :) klapklap

Браво, баш тако! Али да знате шта је мени трагичније од пресвлачења вукова у јагањце; пресвлачење јагањца у вукове; и то је оно-коришћење истих метода као bad guys, прављење новог идола-исповедника-мученика под плаштом "одбране Цркве Христове".

Зато-окрени други образ када те једном ошамаре. Само истинским сведочењем побеђујемо њихову таму; њихов начин и стил изражавања јесте моћан, али краткотрајан и Тело Христово се тим методима, колико год они били јаки, неће никада користити! Не би смела, зар не?

Расколничке лажи и клевете није тешко провалити и раскринкати; али у томе лежи зец, то је искушење-не користити се њиховим методама, и на спуштати се на такав ниво пљувачине. Не треба бити млак, већ студен или врућ, али прагматичност не сме бити повезана са кварним методама и начинима, никада и никако!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iskrice 08.02.2011.

Stari roker u izdanju mladica. Vozac bez mane i straha na krilima mini busa sa popustom.

Moj telefon gubi bitku, slusalice se rascvetale u usima, od jacine zvuka, TDI se polako povlaci... stari roker u izdanju mladica resio je da zivi rok balade sa kraja 70-ih. Nosac zvuka urla kako je krivo more, roker vozi sve brze mozda je to nevidljiva, tanka zica zbog koje i stance ostaju samo bleda secanja. Borim se, oruzjem protiv otmicara, ne vadim slusalice, ignore za krivo more, Riblju corbu, Bijelo dugme... izlizano, dosadilo, udavilo... mene!

Tada mi sine. Naravno, meni je dosadno, naslusala sam se, prosao je period "Komsije ce da me biju zbog preglasnog rock&roll-a", on je sada u tom periodu. Mada, iako mlad malo je mator za ovako glasnu borbu mini busa sa beogradskih ulica!?

Dolazimo do pitanja dana! Ukratko: pobrkani loncici.

On je mlad covek izmedju 25 i 30, duga kosa, glasna muzika.

Ja u najboljim cetrdesetim, duga kosa, glasna muzika-samo za moje usi.

On-Riblja corba.

Ja-TDI.

On-ono sto je bilo.

Ja-ono sto je danas.

Pobrkani loncici.

Niti on lici na mlade, buntovne koji su muzikom izrazavali stav, niti ja licim na one u ozbiljnim godinama kojima je sentis secanje na lepa prosla vremena.

Zakljucak: pobrkani loncici.

Mozda sam imala samo malo vise srece u periodu trazenja. Ne bih se menjala sa mladima Srbije danas. Njima su ukrali vreme trazenja.

Tanja

Share this post


Link to post
Share on other sites

"STOP IN MY MIND"

Метални обруч не попушта. Бекство у мрак не доноси мук. Не пружа заборав ледена тишина. Затеже струне плима мрака...

Уморна сам.

Уморна од скривања, бежања, одлагања.

Уморна од померања себе од себе.

Незнање је варка, одбрана, пријатељ семена страха, подлога корову. Алиби за оправдавање слабости.

"Привилегија" спавача.

Будна сам за ту категорију, не пали та димна бомба.

Моја вештина  је једноставна, једноставно се одазива - stop in my mind.

Заборавила сам од себе. Знам у себе.

Нема назад. Велики је улог, скупа је цена плаћања. Немам права на свој кукавичлук. Презирем кукавичлук. Да - сада презирем себе. Шраф неће даље. Машино - стој! Ха!

То није мој избор. "Признајем себи" - желим себе.

Нема таблете која ће донети заборав себе, то и не желим. Помислила сам у једној секунди вечности, моменту бескраја да могу да спречим, сачувам.

Сломила ме вечност. Насмејао се бескрај. Исцурео пешчани сат.

Време је да се крене на пут. Враћања.

Време је да дам и знам да ове сузе доносе радост и бол и... спас.

Глас је спас. Украшћу зрно вечности.

Тако ћу сачувати.

Опремила сам срце, опрала га, да га дам. Чисто једино има вредност. Чисто и дајем. Чисто сам добила.

Тања

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свиђа ми се!Много ми се свиђа! На један уметнички начин изражено оно што смо ми као хришћани начелно дужни да остваримо: суочавање сада и овде  (лат. hic et nunc)

Несуочавање, када се гаји, тј. када остаје раслињује се на друге нуспојаве (зато оно уводи у незнање, у "семе" страха-семе, баш зато што је клица коју је несуочавање засејало, зар не?!?!)

Кукавичлук је само спољна појава несуочавања; зато је храбар онај који се суочи, који хода истином без обзира колико је то болно.

Не заборавимо-оно што је пријатно није увек добро; али је добро на крају увек пријатно! Такорећи. добро није увек, тј. готово никад, оно лако; али је увек истинито,а то, ма колико болно било, лакше је него душа огрезла у лажи.

Из овог вашег текста сам извукао једну лепу поуку- лепше је када повређен човек види себе као таквог у одразу огледала; јер само тако, када погледа својим недостацима, када не бежи од сопства, може себе да поправи; самим тим и цео свет; а када повређен човек види у одразу непогрешиво, надмоћно, божанско, савршено над-биће (када затегну "струне плиме мрака"-оооо како је ово само дивно речено!!!), он од мрака сопствене гордости не види своје сопство и настоји друге да прождире, да друге покушава да мења, да друге унакази...то рађа нове људске мане; зато сте ви и лепо, градацијом, поређали "скривање, бежање" па потом "померање себе од себе", "семе страха"...Подлога корову-оно објашњава тај однос не-виђења свог одраза у огледалу; коров симболише запуштеност, небригу; заиста је то бежање, одлагање, незнање најпогодније тле душевном корову-сопственој запуштености услед "поправљања" туђе!

Ово "цурење пешчаног сата" ме је тако асоцирало на есхатолошку реченицу из Марковог јеванђеља "Покајте се, јер се приближило Царство Небеско!"; јер заиста немамо времена, ових тричавих пар деценија земног живота нису ништа у огледалу вечности; а када ми своје недостатке и мане сагледамо и на њима, сада и овде, радимо и њима се искључиво бавимо, то је "зрно вечности" које ви крадете; тада огледало испред кога целог и правог себе видимо постаје оно огледало вечности!

И та последња реченица, говори о нашој преданости на том путу, путу исправљања само и само сопствених грешака и недостатака; јер само ако целосно себе предамо на том путу, само ће нам се тада насмејати бескрај. :) Само ако "сами себе и сав свој живот Христу Богу предамо"!

bendoff

Оно као. Шта рећи? Мислим да чак ни ви нисте свесни колико сте у овом тексту, а и по ко зна који пут, успели све коцкице да сложите, и направите тако интегралан текст да би било какво сецирање и одвојено анализирање било равно светогрђу. Свака реченица враћа на ону прву, а опет крај не би био могућ без формулације у средини и почетку; а сама средина се изводи из почетка; док је средина савршена увертира за закључак. Фантастично! Баш нисам био наспаван и расположен ових дана, и нисам намерно отварао ову страницу, да не бих случајно прочитао реченицу две, па од умора одустао, јер се ваши текстови читају концентрисано, концизно...и као што рекох-у целости.  bendoff Видим да нисам погрешио!

Вилијам Пол Јанг је успео без натруњених правила, библијских зачала, одлука и сл. да дочара Свету Тројицу на један потпуно нови али феноменалан начин (колико год дежурна закерала попут Владе Димитријевића и компаније налазили фалинке у његовом делу) и да многима промени размишљање о Богу; пре свега да твар прекине да обликује Творца; ви сте кренули корак даље, без помињања било каквих религијских мотива, вашим текстом дише Христос, дише Литургија и дише наша света дужност-погледајте се у огледало, не бежите, не покривајте се не знањем-Покајте се, јер се приближило Царство небеско!

Фасцинантно!

0442_feel

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan prvi

Dali+zivot.jpg

Nagomilani dani ne pristaju na odlaganje. Upakovala sam se u neku formu, koliko god odbijala, verovala sam da nemanje forme znači slobodu izraza. Shvatam da grešim. Niti mogu, a iskreno i ne želim da me ograniče teme, vreme, doba… to i nije moguće. Ne živim kao delovi već kao celina svega i sebe u i sa svim svojim službama, željama, ciljevima, nadama, ljubavlju, verom – DANAS. Nemam ograničenja sem onih koja sebi postavim, ali to je druga tema.

A danas… monday morning… jutro mi je u jednom licu, jednoj pojavi, jednom pojednicu!!! objasnilo kamen koji me žulja u Srbiji danas. Neću ga imenovati, ne mogu jer bih tako ugrozila sebe, sve svoje, sve ono čemu sam se nekada nadala, dok sam verovala da želimo sutra, da možemo bolje, da znamo kuda. Sve. Tu pojavu nad nebom Srbije nazvaću „Čedo“.

„Čedo“, nekada duge kose preko klempavih ušiju, rock & roll style bio je potvrda da mladi devedesetih žive ružičastu revoluciju u, tada, zemlji koja nije ratovala, u zemlji ponosnih radnika i seljaka, u kojoj smo čekali u redovima za hleb i mleko ispred prodavnica praznih rafova. U tim vremenima detektovala sam pojavu „Čeda“. On meni ružičaste naočare, ja njemu šerpe i lonce u 19.30, on meni Cuba wave ja njemu dilere iz parkića, on meni odbranu i čast nacije, ja njemu umrlice tek rođenih.

Njegova ružičasta revolucija kolera je neizmernih razmera. Nemoguće je prebrojati mrtve. Ne umire se samo od metka. Ko će prebrojati duše, ukradenu, ubijenu mladost, dušu?

Ne, nije ovo priča četnici VS partizani, ne, o mutantima ne bih.

Dakle, ponedeljak je, jutro. Crveno „Čedo“ sada je crna vrana!

Ne, neću o putu Damba duge kose, ružičaste perspektive koji se razvio u nekoj paralelnoj sferi u ošišanog, operisanih ušiju, obaveznom tamnom odelu, tamnoj košulji sa tamnom kravatom koji sada vodi, ne zamerite na slaboj informisanosti, ali mislim da se to sada zove Kancelarija ili sl. za ili o Kosovu. Srpska se truba, kao i pre par godina ranije, opet čuje. Hoće li opet da zakuka Kosovo dok ga brane?!

Od ružičaste revolucije do… vrane, ne, više me zanima „Čedo“ pojava, cool varijanta.

Imala sam priliku da poznajem još jednu „Čedo “ pojavu. Mlad, perspektivan, dečko koji obećava. Spolja gledano ima sve što želi, sve što se smatra uspešnim načinom jeste način „pojave“. U toj idealnoj slici postoji jedna naprslina, jedan feler a to je upravo pojava – „Čedo“ himself. Nikada zadovoljan, nikada mu dosta, čak i kada dobije što je tražio, već ga je prošla volja, kao da to i nije ono što mu treba.

Sada, sa ove distance, uviđam da su, u nekom širem smislu, jedan drugog izazvali. Ružičasta era izrodila je ovo „Čedo“. On je jedan od preživelih tog ružičastog talasa, odrastao u svim blagodatima te vizije. Uspeo i visoke škole da svrši, ali slika je pukla, razbilo se ogledalo.

Crna vrana je na malim ekranima vaših TV aparata, a „Čedo“ u nekoj drugoj dimenziji traži, nadam se, sebe.

Ono što je sličnost je da su obe pojave predstavljale ili predstavljaju institucije ove zemlje.

Srbi, kao narod, dugo ćute. Imamo pomeren i prag bola i prag tolerancije, nekako smo spremni da puštamo da misle da je sve u redu kada ćutimo. Dugo mi je trebalo da to sebi objasnim, ali sve češće i sve glasnije postavljam pitanje: Dokle će da nas unižavaju tj. dokle misle da unižavaju moj narod? Verujemo mi i učitelju i lekaru i hoćemo da poslušamo i molimo se za vlast, iako nam nekima i nije pravo, oprostićemo i zaboravićemo dželatu, ali to đto misle da ne vidimo jer ćutimo – to je uvreda.

Molim one koji čuju, ako slušaju

One koji vide, ako gledaju da urade nešto, ono svoje, ono što im je služba, makar, da spreče. sačuvaju, ne dozvole „Čedima“, pojavama da vređaju.

To što ćutim ne znači da ne znam…

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan treći

363dJesus-Christ-ascensionB.jpg

Kako posle brodoloma spoljašnost ostane nedirnuta?

Gde su poderotine, rane?

Na kom mestu se šćićurio bol...?

Kada to tvoje maleno biće, onaj Ti-sam, ogoljen pred sobom, ono koje čuvaš tako duboko, ali ne da bi ga maskirao, ne zato što je nedoraslo, ne zato što ga ne voliš... ne! Čuvaš ga zbog nežnosti od koje je, mekoće od čega je, toplote kojom sija, plamička kojim te bodri... čuvaš svog malenog, nežnog, mekog, toplog – sebe.

Retkima se daje, a kada daš to je za život, granicu kojom živiš večnost. Samo tako nežno ume da se daje, živi davanjem, veruje jer verom postoji

Pitam se, maleno moje

Kako da te umirim

Da li pesmom il' tišinom

Ćutimo, milo moje

Nadajući se vremenu

Prepuštajuće se Suncu

Obmotane vetrom

Nosimo jedna drugu

Hrabreći se tišinom

Braneći osmehom

Samo... dođu dani

Zakuca čas kada se desi

Spajanje zemlje i neba

Kada zamukne poj

Kada zavrišti tišina

Dođe tren

Kada ni ruka na grudima ne umiruje

Ni zagrljaj marame koja greje dušu ne ogreje

Dođe čas

Kada krik progovori

Maleno biće zakuka

Kada se rana, kao zrela biljka

Raspukne

Tren

U kom sve pada

Veliki, jaki pada pred malenom silom

Vreme

Da maleno

Tugu tuguje

Boli isplače

Rane ispere

Pogled zamagljen

Sluh zapušen

Glava okovana železom

Maleno pušta krik!

Slonite veliki svoje sile lažne

Bacajte hrabri koplja prolazna

Stani silo ništavnog

Stani planeto...

Maleno, nežno, tanano, preživelo

Plače.

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan četvrti

538698_399421590113021_566854327_n.jpg

Ne plašim se ničega osim straha.

Upoznaj ga!

U slobodi koju smo sebi obezbedili, u prostoru i vremenu, rado i lako potiskujemo naviku – robovski jaram koji smo proglasili izborom „ nije da moram nego hoću“. Gradimo sistem unutar sistema, rutinu proglašavamo sopstvenim načinom. Potreba da se bude svoj – antivirus, odbrana, zaštita od promene.

Promena, bilo koje vrste urušava sistem, uništava poznato, tako dugo šminkano, lepljeno, kuckano... – strah od greške.

Ako išta znam o sebi, znam svoje greške. Njih vidim kao svoje.

Da li zbog godina, rasporeda planeta, ozonske rupe, novog svetskog poretka... ni sama ne znam, ne vidim se više kao greška.

Pre nekog relativno kratkog vremena to nije bilo tako. Pre tako kratkog vremena neko je uspeo da me meni pokaže baš tako, kao grešku; i tada, kada ste greška, sve što činite i jeste greška. Najsigurniji put marionete je griža savesti. To je dobar način od čoveka ka lutki, ne znaš ni kada ni zašto... zar je važno?

Pinokio je silno želeo da postane dečak, tako silno da je u svojoj prevelikoj želji povredio onoga koji ga je stvorio. Od lutka do dečaka.

„... onaj koji nas je gonio, sada propovjeda vjeru koju je nekada rušio...“ ( Gal. 1.23)

Slepilo, tišina u koju se pobegne, čučanj da se samo udahne vazduh, da te ne pregaze – to je čas kada greška umire, pada sa trona, a sa njom i sva kozmetika kojom je nacrtana.

Tada si sam.

Slep, slomljen, sakat i... sam.

Zar to iko sebi želi da poželi?!

Greška nikada ne ide sama, uvek ima pratnju, saučesnike u sebi i drugima. Greška traži da nađe, ne smiruje se. Dobro zna šta je ili uspešno potiskuje, odlaže, nadima se kao žaba, stalno je u potrazi za još. Živi nemirom, traži izgovor, nalazi krivca, brzo osudi, lako i precizno izvršava posao dželata. Nema svest o sebi, a i da ima pogrešan je jer iz greške izvire. Uporna i spremna za duge staze. Uvek ima više scenarija i bar nekoliko „sigurica“. Duga i dosadna objašnjenja drugih, svest i sigurnost o namerama drugih, dobro zna uzrok i zaključak svih grešaka – drugih.

Kada ovako pobrojim shvatam da i nema mesta čuđenju, potpuno je jasno kada se shvati da je izvor – greška.

Ozbiljna i teška bolest sa posledicama koje mogu i života da koštaju, ali stvarno, ima samo jedan lek, jednu, jedinu terapiju i dešava se u vremenskom periodu kada to sami odlučimo. Traje onoliko za koliko vam je potrebno da izgovorite samo jednu reč: DOSTA!

Tada, uz strahovit prasak, razbija se u najsitnije delove, toliko sitne da se više ne mogu sastaviti.

Svaki lom, zvuk razbijanja, u prvom času izazove muk. Muk izazove ukočenost mišića, a uvek aktivna glava izbacuje samo jedno pitanje: „Šta sad!?“

I što bi se osvrnuo – gde?

I što bi pitao – koga?

I što bi krenuo – kuda?

Stani!

Ne mrdaj se da se ne posečeš.

Sačekaj da progledaš da bi pogledao.

Ispravi se, ne žuri – tek si stigao!

Sada si svoj – upoznao si strah!

Mislila sam... neću preživeti, mislila sam... neću postojati.

Živa sam: hodam, dišem, mislim... znači postojim.

Pobegla, sakrila se, umirila se, ućutala, ali neće reč, hoće da podeli, da kaže – govori.

Kada bih se odrekla grešaka, odrekla bih se sebe.

Da li je to uopšte moguće?!

„ Simone Jonin, ljubiš li me više nego ovi?“

Tanja Nakić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...