Jump to content

Препоручена порука

Cega se najvise plasite? Kako se vasi strahovi ispoljavaju u svakodnevnom zivotu, kako se branite od njih, kako ih prevazilazite? Ignorisanjem ili suocavanjem? Sta za vas znaci strah? Da li imamo stalno veru da pomeramo planine, jer kako jedna ovde dobra dusa rece, ljubav izgoni strah... Hajte klapklap

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 514
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

једна веома лепа мисао с једног предавања( не знам ког)где у једном моменту предавач ( свештено лице) каже (парафразирам) да је највећа храбраст и када осећамо страх ( упркос присутном страху) да ради

čega se deca najviše boje - da će biti ostavljena, da nisu zaslužila da budu voljena... da nisu dovoljno dobra i dovoljno vredna crvenilo no može li Bog napustiti nas klapklap pre bih rekla

Inace, to mucenje da budemo ono sto nismo strashno smara kad prihvatish sebe, onda sebe zavolish, izadjes u narod i kazesh - eto - to sam JA greengrin Kome se svidja moze sa mnom, kome se ne svidja, n

Постоване слике

Najveci strah imam od sebe same..

Sapta koji srcu otvaraju mogucnosti a dusi rane..Bojim se prevelikih dilema i neodlucnosti..jer istina tako cvrsto stoji kao jedna jedina mogucnost,bez kolebanja ..

Bojim se da cu umreti a necu se pokajati kako treba..iskreno i cisto..

I bojim se gubitka straha Bozijeg..

To i bili strahovi..e sada kako se protiv njih borim..pa recimo da su najbolji oslonac u tom poslu dobra dela i molitva..no kada bi malo konkretizovala pricu.. sitna odricanja mogu da utemelje  coveka u shvatanju njegove ontoloske nadmoci nad strahom.. dakle,dajmo prednost banalnostima 0110_hahaha nemoj ici uvek autom do grada iako mozes..nekada prosetaj..  :smiley:

no kakve li to veze ima sa strahovima.. klapklap ko razume shvatice..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

0110_hahaha

Zlato, prepoznah se u tvojim recima, ali kada sam otvarala temu nisam mislila na tu vrstu strahova...

Kako mi uopste i dozivljavamo zaista Gospoda, kako se odnosimo prema smrti, ono najdublje i najintimnije, a ne sta mislimo da osecamo i kako treba da osecamo.

Na recima smo svi jaki ali da zaista imamo "jaku veru", ma, vere ko zrno goruscino planine bismo pomerali, a gledaj nas, pogledas oko sebe i vidis zivot, vidis toliko bola, toliko stradanja i lutanja. Pa sad onda nesto s nasom verom nije u redu jelte, jer da zaista verujemo koliko o tome trubimo ne bi ovaj narod takav bio...

Delim neke od tvojih strahova, meni je najskoriji strah bio da cu poludeti, ali tu dilemu sam razresila, poludeh :cheesy2: klapklap

Salu na stranu videh mnoge ljude koji su pred kraj zivota "pomerili pamecu", koji su bili meni neka vrsta uzora, dobri ljudi, sjajni, cvrsti u veri, ali stize bolest, i op, kao da im je razum potpuno nestao, nema, odbijaju da se priceste, ne zovu svestenika ni one bakice koje su u veri koliko mi skupa imamo godina...

Tako sam nesto pricala sa kominicom, starom inace, kaze ona meni, "eh, to mi je najveci strah sada, ako poludim pod starost, kako cu?"

Slazem se, sitnice, sitnice...

Pa ko ne moze da nadje radost u "sitnicama" on ce uvek traziti sve vise i vise i nista ga nece "zadovoljiti", uvek ce traziti jos.

A Gospod nam je dao i nebo i zemlju i ptice i biljke i svasta nesto...

Samo sto mi nekad ne mozemo da prepoznamo lepotu i smeta nam radost, meni prvoj, to je vec ozbiljan problem.

Mnogo smo jaki na recima, ali sa strahovima se valja i suociti.

0110_hahaha

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

meni je najskoriji strah bio da cu poludeti, ali tu dilemu sam razresila, poludeh joooj joooj

    0104_cheesy

onaj ko se pita retko kada odluta  klapklap a psihicka kriza, ukoliko se pravilno iskoristi moze samo dobre plodove da donese..ojaca i razvije resurse,upotpuni licnost kroz sazrevanje..

jedna moja sestra mi rece "ako drvo ne treses sa  njega ce padati samo truli plodovi..a kada ga dobro prodrmas,nacice se tu i oni zreli" mudra joj ta bese  0104_cheesy

zanimljivo je tumaciti koliko pozitivnih rezultata donesu takva pitanja..no to nemam opet veze sa temom..izvini..pogodila si mi zicu pa sam se nadovezala  joooj

Sto se tice konkretnog odgovora, ne mogu da odgovorim..ne zato sto necu..vec zato sto ni sama ne znam i nemam definisan odgovor..sve zavisi od duhovnog razvoja coveka..iz perioda u period sam drugacija,naravno da su osnove iste,ali opet uvidjanje se menja..Lepo je to svestenik Ivan rekao,parafraziram, kada nekoga zaista volimo onda tu osobu zamisljamo kroz vecnost tj besmrtnost..sve ostalo proizilazi iz truda :)

Prastaj sestro  meni nedostojnoj..

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Бојим се понекад саме себе...

Као што рече Афтр Сајленс, тачно се некад бојим да ћу да полудим...али то је више неки страх од губитка контроле (као и да имам неку контролу :drugarstvo:)...

Чудан је овај период сазријевања, понекад и тажак, почне човјек да измишља страхове... :smiley:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Strah me straha...

onaj koji dolazi svaki dan i nikada ne odlazi..

onaj koji mi je ostavio dozivotne traume...

jos veci je strah da se necu moci odvojiti od njega...

ne ignorisem ga, brojim..

znam da ce doci svaki dan, ali ga pustam u sebe na kratko...

mozda je moja greska sto se povlacim duboko u sebe,

ali jedino na dnu mene nikada nije dosao...

a po sebi i oko sebe ga osjecam...

kao mala sam se sakrivala u ormar.. i stavljala ruke na usta da ne disem glasno...

a sa nekih 14 godina kada je moj strah bio najveci zatvarala sam oci...

strah me jer nisam naucila zivjeti bez straha...

i dalje se bojim mraka...

praznih soba..

svoje majke...

strah me buducnosti..

i neizvjesnosti..

ne znam da li vise mogu...

razbili su me negdje kao malo dijete....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

„Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt koja donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da prođe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, upraviću svoje unutrašnje oko da mu osmotrim tragove koje je ostavio.Ali tamo kuda je strah prostrujao neće ostati ničega. Preostaću samo ja

Herbert, Dina

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Moj se upravo ostvaruje crvenilo

Tavi srcee srcee srcee

Duso, kad god pozelis da zakoracis, znaj da cemo te docekati ne samo sa onim balonom za naduvavanje koji sprecava pad nego i kaficom i kolacima i zagrljajem i toplinom...

Karadjordje, pisi slobodno!

Ovo su zive reci utehe bleh

Zlato 0703_read i mene si pogodila ali sada ne mogu pisati duze...

Slozicu se sa tobom, ne da nas ponekad treba tresti nego dobrano prodrmati osamucen

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Размишљала сам шта да одговорим и ево: имам страх да напишем чега се све плашим. То је турбо страх, јел да др Афтер?  :drugarstvo:.gif' class='bbc_emoticon' alt='0202_238' />

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

??? ?????? ?????: ????????? 5 ???????? ???????

strah je jedna od osnovnih emocija, ?ak se može re?i da je strah uslovljen, bebe se ra?aju sa uro?enim strahom od jakog zvuka(iznenadnog, prodornog) ipropadanja, na primer :smiley:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

?????????? ??? ??? ?? ????????? ? ???: ???? ????? ?? ??????? ???? ?? ??? ??????. ?? ?? ????? ?????, ??? ?? ?? ??????  0506_music.gif' class='bbc_emoticon' alt='crvenilo' />

0501_music

khm, khm, sada ce vama dr after da da dijagnozu i terapiju, nista se vi ne sekirajte 0507_music0504_music

dg: nepopravljivi saljivdzija i veseljak i zena lafica koju mi je cast poznavati! 0508_music

terapija: mnogo smeha, ispijenih kafa, ljubavi i mazenja sa Miljanicom i detencem na putu!

0505_music

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
       
      У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
      Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
      Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
      Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
      Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
      Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
      Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
      Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
      У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
      Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
      Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
      Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
      Имате ли своју дефиницију здравља?
      Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
      Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
      Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
      Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
      Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
      Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
      Текст: Илија Туцић
      Редактура текста: епископ бачки Иринеј
      Извор: 
      Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем нивоу, о темама којих се не би постидели ни у одајама Хиландара. И онда вам у тренутку постане јасно да пред собом имате сасвим посебну личност.
       
      У послу којим се бави близу је онога што би се могло назвати апсолутним врхунцем. Уосталом, руководи Клиником која одавно има светске референце. Члан је најеминентнијих међународних стручних организација. И опет, у сваком тренутку, има став и енергију дубоко верујућег човека, који ни у једној ситуацији неће дозволити да му се раздвоје „хоризонтала“ и „вертикала“ његовог постојања.
      Сусрет науке и теологије само је привидно „спој неспојивог“, а код вас је апсолутно доминантан. Како ви гледате на ову „алхемију“?
      Иако доста дуго изучавам философију и светоотачку богословску литературу, ипак, на самом почетку нашег разговора, морам да нагласим да нисам теолог. Верујући сам лекар, православни хришћанин. То значи да верујем у Бога и у божанско стварање свега видљивог и невидљивог, у стварање из небића (непостојања) у биће (постојање), а не из нерођених идеја, како је учио Платон, нити верујем у демијуршко стварање света од неке прапостојеће материје, како су тврдили пресократовски космолози. Бог је Творац неба и земље, дакле целе природе која нас окружује, свега видљивог и свега невидљивог за наше очи и за наша чула. Ако је тако, онда Бог и творевина (природа) никако не могу да буду „неспојиви“. У вечном су јединству. То, наравно, подразумева и човека који је створен последњег, шестог дана (периода) стварања света. Бог, као Ризница добара и Давалац живота, човека ствара од земаљскога праха, а тај прах садржи све твари – нашем оку видљиве и невидљиве – које су логосно створене у првих пет дана Шестоднева. На тај начин, како каже свети Владика Николај, човек постаде пун твари, али и те твари постадоше пуне човека. Као словесно биће, човек добија централно место у целокупној творевини. Дата му је слобода и одговорност. Улази у простор и време. Улази у историју. Почиње да изучава свет. Људска спознаја од самога почетка иде у два смера, и то у виду паралелних линија у космосу које немају тенденцију сједињења у једној тачки. Први смер чине људи који умно-срдачно опште са Творцем. Њима је све јасно и није им потребна научна епистемологија и научно сазнање. Цео свој ум и срце усмерили су ка Богу. Други, пак, живе и делују разумски. Свет посматрају кроз призму својих пет чула. Доносе закључке. Стварају науку. Историја тече, те на плодном тлу Платонових идеја и Аристотелове метафизике у хроносу „који гута своју децу“, долази до стварања западног става по питању Бога, човека и целокупне творевине. Све је подложно испитивању кроз посматрање и експеримент. Чак и Сâм Творац. Наступа ера хуманизма, ренесансе и просветитељства. Човек постаје центар света. До изражаја долази позитивизам, боље речено позитивистички гностицизам, атеизам и антитеизам. Гноза и епистемологија „сахрањују Бога“ и све се подвргава посматрању, сумњи и експерименту.Наравно, постоје и верујући научници, чак и теолози који су истовремено и научници, који дају посебан печат овом другом смеру човечанства. Они верују и труде се да (за)дате им таленте искористе у преусмеравању паралелног тока епистемолошког смера науке ка линији смера вечне, умно-срчане кинезе човека ка вечности. Пример је немачки нобеловац и физичар Вернер Хајзенберг који је једном приликом рекао: „Први гутљај из чаше науке претвориће вас у атеисту, али када дођете до дна чаше, тамо вас чека Бог“. Дакле, наука и напредовање у науци не представља проблем у теологији, јер, суштински, научна открића не нарушавају човеков однос са Богом. Теологија говори о Цару небескоме, Творцу неба и земље и свега видљивог и невидљивог, нествореноме Богу, Сведржитељу, Духу Истине и Ризници добара, док се наука бави истраживањем само онога што је Бог створио. Теологија, према речима чувеног теолога, митрополита Јеротеја Влахоса, објашњава Бога као Tворца света који Он ствара еx nihilo (ни из чега) и дефинише разлоге постојања сваког бића, док наука истражује начин на који целокупна творевина делује у овоме свету и бави се материјалном суштином (с)твари, посматра њен састав, промене и корист коју може донети човечанству. У светлу тога, а на ваше постављено питање и по мери мојих скромних могућности, одговорио бих да управо због тога однос науке и теологије није „спој неспојивог“ него представља вечну симфонију и нераскидиво јединство без обзира на нас људе (научнике) који често залутамо у промашену, паралелну, епистемолошку путању нашег ововременог и овоземаљског лета ка вечности.
      Како ове две крајности помирити у оним случајевима у којима се то чини немогуће? Рецимо, када су у питању увек отворене теме еутаназије, прекида трудноће, донирања органа, смрти као такве…?
      Напредак науке, технике и технологије је толико изражен да се човеку чини да зна све. Чак лако помисли и да може све, а временом и да сме све. Питање које се намеће је очигледно: да ли човек сме све што може? Наравно, ту се одмах намеће питање о људској слободи. Човеку је слобода дата, али и задата.
      Посматран само као разумско биће на претходно описаној епистемолошкој путањи, човек ће нешто чинити или неће чинити. Ако говоримо, како рекосте, о „помирењу две крајности“, а искуство нас учи да ће човек као амбивалентно биће – у већини случајева у граничним (биоетичким) ситуацијама – ипак превагнути да „чини“, онда би то „помирење“ било једнострано и означавало би, на неки начин, икономију теологије према наведеним биоетичким проблемима. Управо због тога, моје скромно мишљење је да до таквог помирења не може доћи. Наша Црква је конституисала Биоетички одбор при Светом Синоду у склопу којег се активно расправља о свим биоетичким проблемима, тако да ћемо, ако Бог дâ, ускоро имати званични став Цркве о свим биоетичким недоумицама. На већину питања Црква је већ давно јасно дефинисала одговоре који се заснивају управо на људској слободи као датости, али и задатости, односно на чињеници да је човеку све дозвољено да чини, али му све није на корист. Људска слобода је, ипак, заснована на одговорности и љубави, као и на достојанству датом нам кроз лик Божији који носимо.
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици, својом величином и значајем, сувише је важан да би остао скрајнут од дневно-политичких дешавања. Деценијама уназад, у том контексту, прозиван је и када је реално било повода, а још чешће када га није било. Излазио би изван научних оквира у дневно-политичку стварност. Како се ви, као човек изван политике, носите са овом чињеницом?
      Институт за кардиоваскуларне болести Војводине у Сремској Каменици има скоро полувековну традицију. Замислите, скоро четрдесет хиљада пацијената са обољењем срца оперисано је у нашој установи. Неколико милиона људи је прегледано и хоспитализовано. Сложићемо се, нема много таквих институција. На Институту раде људи: лекари, медицинске сестре, помоћно особље. Сви они дају свој велики допринос, а све у корист и за добробит здравља наших пацијената. Ради се непрекидно, двадесет четири часа дневно, и тако сваки дан током календарске године. Са друге стране, неминовно смо окружени и политичким дешавањима у земљи и окружењу. Многи здравствени радници су активно укључени у политику тако да су и политичари и здравствени радници који активно учествују у здравственом систему. То је добро. Дакле, и ту постоји јединство, јединство које се стално усавршава у подвигу због различитих ставова и мишљења сваког појединца. Дешавају се лепе ствари. Многи наши млади људи су управо у просторијама ове установе упознали свог животног сапутника. Некима од њих су данас и деца, чак и унуци, чланови нашег колектива. Међутим, неретко се дешавају и непријатне ствари, као и у свакој другој заједници. Дакле, Институт је живи организам, који се суочава са свим лепим стварима, али и проблемима, уосталом као и све што битише под небеским сводом.
      Једно валидно истраживање каже да се свака три месеца људско знање у технолошком смислу умножава. У том контексту, да ли претпостављате где су, у годинама пред нама, границе хирургије?
      Већ смо се дотакли напретка науке, технике и технологије. Тај напредак, наравно, не заобилази ни хирургију као једну од медицинских дисциплина.То ме, као лекара, веома радује, али само уколико тај напредак не иде изван својих граница. Оно што је добро јесте то да сада уз помоћ савремене технологије оперишемо срце кроз веома мале резове, што неке структуралне болести можемо излечити преко катетера, односно без отварања грудног коша, што већину пацијената са акутним инфарктом срчаног мишића решавамо без операције, спровођењем перкутане коронарне интервенције. Све наведено је значајно обележило последње две деценије. Многи људски животи су спасени. Шта ће бити у годинама које су пред нама, остаје да чекамо, да се надамо, али и да научно учествујемо у новим открићима, као и да будемо веома опрезни у њиховој имплементацији.
      У техничко-технолошком смислу, имате ли неку жељу која би вам тренутно олакшала рад?
      Свакодневно рутински радимо операције, како оне планиране (елективне) тако и хитне. За све то потребно је велико знање и искуство. Технологија и техника нам у многоме помаже, али није од искључивог значаја. Оперисали смо са великим успехом и одличним резултатима и за време ембарга, у току свих претходних ратова, као и за време бомбардовања, када смо у једном тренутку инструменте морали стерилисати у такозваном „партизанском бурету“. У светлу тога, желим да нагласим да у хирургији централно место заузимају пацијент и хируршка екипа. Инструменти и апарати су само средства која нам омогућавају рад. Мишљења сам да је на овоме такође потребно радити у будућности, јер технологизација медицине врло лако може да отуђи пацијента од лекара, али и лекара од другог лекара и медицинског особља. Моја жеља, свакако, јесте научно и техничко-технолошко унапређење рада у хируршким салама, али у мери људске словесности и свега онога што нам је као људима задато.
      Радо истичете континуитет знања, који се формирао на Институту у Каменици. Ви сте ту друга генерација. Зашто вам је то важно?
      Знање и колективно искуство схватам као традицију или предање. Предање је, на неки начин, тајна и њу би требало чувати. Ако је не чувате, онда више није тајна. Тада лако прелази у заборав. А заборав је, философски речено, облик непостојања. Само непостојање, кроз размишљање Кирилова у роману Достојевског „Нечисте силе“, води у небиће и ништавило, чиме се пориче цела онтологија. Као наставник и редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Новом Саду већ трећу деценију радим са студентима, специјализантима, али и са свим запосленима у нашој установи, на очувању стеченог знања, његовом умножавању и унапређењу. Борба је, заиста, непрестана и жестока. Различити људи, веома изражен неолиберални индивидуализам младих генерација, различити карактери људи и њихова различита интересовања, генерацијски јаз међу запосленима, различити погледи на свет и живот уопште код младих лекара и, не заборавимо, све мања заинтересованост младих да крену мукотрпним путем којим смо ми прошли. Надам се и верујем да ће нам Бог дати снаге и мудрости да сачувамо „тајну“ и да достојно, на крају нашег животног пута, парафразирајући великог Његоша, можемо да кажемо: Тешку битку војевасмо, али тајну сачувасмо.
      Имате ли своју дефиницију здравља?
      Као лекар не смем да изоставим општеприхваћену дефиницију здравља коју је дала Светска здравствена организација и која гласи да је здравље стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само одсуство болести и онеспособљености. Сви можемо да се сложимо са оваквом дефиницијом, јер је она (само) део целокупне истине о људском здрављу. Е, ту се опет крије једна тајна! Према наведеној дефиницији видимо да се човек у светлу науке посматра као амбивалентно психо-соматско биће, као индивидуа, као биће које се састоји од тела и душе и које комуницира са околином, што подразумева његову социјалну и еколошку компоненту. Међутим, као верујући хришћанин, позивајући се на хришћанску антропологију, знам да човек представља јединство тела, душе и духа. Он нема однос само са околином него и са самим собом и – надасве – са Богом. Он није проста индивидуа него личност са достојанством и датом му слободом. Он је крстолико, философским језиком говорећи, трансцендентно-иманентно биће. Сваки човек, верујући и неверујући, на различите начине, Божијом благодаћу, пролази личну индивидуацију. Међутим, то није крај пута. Да је тако, онда би човек заиста био само индивидуа и не би се суштински разликовао од других живих бића. Не би био личност. Дакле, сваки човек би на крају свога пута индивидуације требало да победи себе, свој его, и да надиђе себе. Тада, невидљиво, оправдава дату му задатост, еклисиолошким речником речено подобије или обличје. Посматрајући човека на тај начин, као телесно, душевно и духовно биће, на исти начин треба да посматрамо и здравље као телесно, душевно (ментално) и духовно. Дакле, и у здравственом смислу, опет провејава не само човеков однос према себи и околини него и према Богу Који јесте једини Животодавац.
      Колико је у последњих годину дана пандемија утицала на рад Института у Каменици, посебно на много пута прозивану листу чекања?
      Епидемија вирусом ковид-19 је цело човечанство затекла у стању када се велике силе боре на светском економском бојном и војном тржишту, када на јавним берзама све више до изражаја долазе криптовалуте, када се воде полемике о глобалном отопљавању и еколошком загађењу планете, када се дискутује о све израженијем проблему миграната, када се већи део младе генерације све више окреће ка новој врсти болести зависности у смислу виртуелних мрежних игара, опсесивних навијања и клађења у виртуелним кладионицама, када наука све више скреће у воде генетског инжењеринга, када се у јавним медијима све више може чути о биогеоинжењерингу и… Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. Да не наводимо даље! У таквој ситуацији, ситуацији људске моћи и надмоћи једних у односу на друге, дође нам невидљиви непријатељ. Непријатељ са оружјем које је надмоћније у односу на све оно што је човек до сада створио. Страх је завладао целом планетом и затворио цео свет. И овде се, морам да нагласим, ради о великој тајни без обзира на то да ли је вирус природан или је створен, да ли се случајно нашао међу нама или је на неки начин пуштен. У то, свакако, нећемо улазити. Дубоко верујем да се ради о Божијем Промислу и опомени човечанству. Страх, у незнању према невидљивом непријатељу, довео је до тога да смо већ годину дана затворени. Да не помињемо најизраженију фразу током протеклих годину дана – социјална дистанца – која означава удаљавање човека од ближњега, а то значи поништавање његове хоризонтале (иманенције). Поновићу: замислите како је у таквој ситуацији човеку који не верује! Не општи са Богом (нема вертикалу), а забрањено му је општење са околином (изгубио је и хоризонталу). Остаје сâм са собом и страхом у себи. Остаје оно чему је целог свог живота тежио – индивидуа. У таквом стању телесно-душевно-духовне самице неминовно почиње да размишља о себи, о потенцијалном ништавилу, пропадљивости и пролазности. Јавља се још већи страх – страх од огромног бездана висоте и дубине наше потенцијалне личности коју нисмо изградили. Као што – према речима светог Јована Лествичника – зрак сунца који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх који уђе у срце човечије показује све његове грехе. Тешка је то и страшна (само)спознаја. Овакву ситуацију веома сажето и сликовито описао је велики покајник и Псалмопојац Давид речима: „Уклони срамоту моју од које страхујем“. Верујем да ће већина нас из таквог стања, поновним васпостављањем (за)дате нам вертикале, остварити онтолошку равнотежу која се налази у архетипу сваког човека. То можемо једино кроз покајање и љубав као Божију благодат. Заиста, према речима дивног светитеља, светог Исака Сирина, покајање је лађа, страх је његов кормилар, а љубав божанствено пристаниште. Овим бих скромно закључио да би страх, који је завладао целим светом, требало да уведе човечанство у лађу покајања и – опет према речима овог угодника Божијег – да га превезе по смрадном мору живота, управљајући га ка божанственом пристаништу које је Љубав.
      Што се вашег питања тиче, епидемија вирусом ковид-19 свакако је оставила трага у раду нашег Института, уосталом, као и у свим здравственим установама у свету. Пошто смо терцијарна здравствена установа, у просторном капацитету нисмо у целини били у такозваном ковид-режиму. Ово се највише односи на Клинику за кардиоваскуларну хирургију чији сам руководилац. Међутим, многи наши лекари и медицински техничари били су распоређени по ковид-болницама и тамо су дали свој велики допринос. Све то, као и сви непредвидиви таласи епидемије, нису дозвољавали рад наше клинике у пуном капацитету као што је то било у време пре избијања епидемије. Верујем да ће ова пошаст ускоро да нестане и да ћемо моћи да нормално наставимо са оперативним радом.
      Ви сте, реално, човек са бриљантним интегритетом – личним, професионалним и породичним. Ако бисте морали да издвојите само једно начело којег сте се у животу држали, које би то начело било?
      Једно једино начело у дубини мога срца јесте Бог. Пошто је Бог у Кога верујем Нестворена Тројица Личности, – Отац, Син и Свети Дух, – у светлу тога бих то начело нераздељиво рашчланио на веру у Бога и живот вечни и на наду у спасење и љубав према Богу, ближњима и целокупној творевини.
      Текст: Илија Туцић
      Редактура текста: епископ бачки Иринеј
      Извор: 
      Проф. др Стаменко Шушак: Вера, нада и љубав – Епархија бачка
      EPARHIJABACKA.INFO У канцеларији управника Клинике за кардиоваскуларну хирургију у Сремској Каменици, са неким ко је урадио преко пет хиљада операција на срцу, разговарате, на највишем...
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења.
        Поводом храмовне славе Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 8. маја 2021. године, на Марковдан, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелисте Марка на Ташмајдану.
      Након литије око храма и освећења славских приноса, патријарх Порфирије је произнео беседу о Светом јеванђелисти Марку у којој је истакао значај светог предања Цркве које треба да следимо како бисмо изградили јеванђељске врлине у себи. „Радујемо се данас многоструком радошћу“, рекао је патријарх Порфирије указујући да је Свети апостол Марко „први писао Јеванђеље Христово, тј. први ставио у писану реч искуство Цркве о Живом Богу који је походио људски род“.
      „Свети апостол Марко је писао о Богу нествореном, о Богу без почетка и краја, који је ограничивши се телом људским дошао међу нас не случајно, не из некаквих авантуристичких побуда, не зато што је морао, него је дошао међу нас зато што је по својој суштини љубав. Бог који је љубав из љубави је створио читав свет и као круну света човека. Бог је у овај свет дошао као љубав ради нашега спасења“, поручио је патријарх Порфирије.
      „Син Божји је дошао међу нас да пострада, да буде распет, да умре на крсту. Али и да смрт буде преварена, да прогута мамац који се зове Живи Бог и да онда он изнутра смрт обеснажи. Да обеснаживши смрт, победивши смрт изнутра, у дубинама ада, нама подари живот. То и такво искуство Цркве је забележио Свети апостол Марко у свом Јеванђељу. Апостоли знају умом Христовим да су људи слаби и да су најчешће не само склони да измишљају, него и оно што постоји склони су да извитопере. Наша вера је вера Светог апостола и јеванђелисте Марка. Наша православна вера од самог рођења нашег народа у Христу, обликовала је наш народ, његову културу, његов поглед на свет. Православна вера није само део нашег идентитета - вера у Васкрслог Христа, на православан начин, јесте сам темељ и извор сваког другог идентитета. Не постоји ништа што је наше а да није православно и све што је наше не постоји а да нема на себи православни печат“, беседио је патријарх Порфирије.
      „Православна вера није нешто што нас чини гордима већ управо супротно. Управо та истина - да смо благословени Богом добили залог вере православне - чиниће нас увек одговорнима. Одговорнима на јеванђељски начин према себи, према својој породици, према својим комшијама, према својим суграђанима, према свом народу, према свему ономе што је наше. Одговорима према својој држави, али одговорнима и за читав свет“, закључио је патријарх Порфирије.
      Његовој Светости Патријарху г. Порфирију саслуживали су старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Василије Тарасјев, архимандрит Данило (Љуботиња), протојереј-ставрофор Радич Радичевић, протојереј Сава Петровић, јеромонах Сава (Бундало), јереј Миодраг Ристић, ђакони Радомир Врућинић, Владимир Руменић и Никола Костић, као и ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић. 
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Интервју јереја Дејана Трипковића за часопис „Путокази“, лист Казнено-поправног завода за малолетнике Ваљево

       
      Н.С. Оче Дејане, помаже Бог!
      О.Д.Т. Бог Вам помогао!
      Н.С. Како сте у себи препознали позив којим се данас бавите?
      О.Д.Т.  Моја генерација је рођена у време комунизма и сви смо били васпитавани у том духу. Кроз шкoловање смо учени вредностима које су негирале неке претходне, хришћанске вредности. Нисам имао могућност да у својој кући чујем о овоме што ја проповедам данас и чему и коме служим, а у друштву је на неки недиректан начин било проказивано занимање свештеника или одлазак у цркву, значи није било баш прихватљиво. Током периода одрастања када сам сам дошао до одређених религијских књига, најпре Библије, јавила ми се жеља за све већим упознавањем са тим стварима за које сам у том периоду био ускраћен. Услед нових сазнања јавила ми се жеља и да редовно идем у цркву и да посећујем богослужења као и да се са другим људима молим Богу. По доласку из војске, нагло сам пресекао и редовно почео да постим среду и петак и да одлазим сваке недеље у цркву и да читам свето писмо. Једноставно речено, то је постао мој начин живота. Почео сам да прилагођавам своје понашање јеванђељу јер сам заиста поверовао у оно што пише у Светом писму, посебно у Новом завету, а то је да је Исус Христос спаситељ света, да је он тај који је дошао на земљу да служи људима и да је разапет због нас и наших грехова, и да је васкрсао. Жеља да упознам ово још дубље изродило је идеју да упишем Богословски факултет.
      Н.С.  У Ваљевском Казнено-поправном заводу сте духовник од 2013. године. Шта заправо значи бити духовник и која су његова задужења?
      О.Д.Т.  Појам духовника је широк појам. Сваки свештеник је духовник. То је неко ко духовно руководи људима тј. онима који исто верују као и он. Сваки свештеник је рукоположен од стране епископа који је постављен на парохију и он је самим тим и духовник тим људима у парохији. Духовник се бави духовним питањима људи, тј. оним темама које се тичу духовног живота. Проповеда јеванђеље, покајање, промену начина живота, љубав. Када држава препозна важност тога, онда свештеник долази у болницу, затворе, у школе, како би се позитивно утицало на људе. Веронаука је увек на овај или онај начин била присутна међу људима. У време слабије писмености, тада је била у манастирима, па је дошла и до нивоа редовних часова у школама. Са благословом владике Лаврентија 2005. године у КПЗ у Ваљеву је отворена капела посвећена Светом Сави и од тада је постављен свештеник који се у сарадњи са службеницима завода бави осуђеним лицима. Свештеник у затвору исто ради као и у својој парохији. Причешћује људе, проповеда, упознаје их са људским судбинама из Старог и Новог завета кроз примере, исповеда их, крштава ако има некршених и све то спада у тај оквир духовног руководства. Увек је добар савет осуђеним лицима, да када изађу из затвора, да наставе са даљим практиковањем хришћанске праксе и да разговарају са својим духовником по повратку кући. Са благословом владике Милутина 2013. године, сплетом околности и Божијим благословом, постављен сам ту где сам данас. Поред тога, увек ме је занимала малолетничка делинквенција, зашто млади људи крену странпутицом, зашто неко почне да се дрогира или да краде и како им помоћи да се врате на прави пут.
      Н.С.   Када сте добили то послушање, које искуство сте очекивали и да ли се јављао страх од доласка у затвор?
      О.Д.Т.   Пре него што сам почео да долазим у затвор, ја сам био секретар код владике Милутина и долазио сам са њим неколико пута у посете, тако да сам имао неко искуство. Једно од јачих искустава које сам имао са владиком Милутином и његовим посетама разним људима, од болесних, сиромашних и других, била ми је та посета затвору. Једном приликом сам изјавио, када су ме питали шта ми је било најлепше док сам ишао са владиком Милутином, да ми је било најлепше у затвору. Ослободио сам се страха и од почетка сам био свестан зашто сам ја ту и моја жеља је да, уз Божију помоћ, помогнем младим људима који се ту налазе.
      Н.С.: Шта заправо значи „послушање“ и да ли се могу наћи сличности са послушањем у затвору која имају осуђена лица?
      О.Д.Т.   Послушање у цркви је заправо послушање Јеванђељу Христовом и заповестима Божијим. Појам послушања је највише везан за монашки и манастирски живот где монах који је дао завете безбрачности, сиромаштва и послушности је најпре послушан свом старцу, игуману у манастиру и преко игумана и епископу. Послушање је заправо остварење Божијих заповести у свом животу а у томе му помаже неко ко руководи тим човеком тј. духовни отац. Може се упоредити са послушањем у затвору кроз поштовање ауторитета јер је монаху духовни отац ауторитет који се мора поштовати и бити послушан али из љубави, не из неког хира или садизма. Такође, тај ауторитет мора бити заснован на љубави. И у другим институцијама које се баве васпитањем деце, као што су школе, вртићи, где су наставници, професори, постоје ауторитети. Сви се сећамо неких ауторитета које смо морали да поштујемо и којима смо били послушни зато што су били самом функцијом изнад нас а у себи смо се кидали, псовали, мрзели и слично и послушали нешто само што морамо, као и у војсци. Тако и у затвору, неко ће послушати командира или васпитача зато што мора да га слуша јер казна следи ако га не слуша а може и тај васпитач да стекне ауторитет љубави код њега тј. поштовања и да онда он када на такав начин доживи тај ауторитет онда ће он бити послушан њему на прави начин. Не да влада над њима него да има поштовања. Наравно да у затвору, као било где, треба да се поштују правила, закон али да такав ауторитет не буде само на основу функције него на основу љубави и жеље да се помогне другом човеку и чим он осети да је то искрено, нико неће одбити да послуша. Без обзира што у затвор нико није дошао својом вољом као у манастир, може да се постигне да се оствари такав, инстински однос између васпитача и осуђених лица.
      Н.С.: С обзиром да је недавно прошао Божићни пост, можете ли штићеницима, у најважнијим цртама, објаснити сврху и важност поста, како га треба спроводити без обзира што су у затвору, који је значај исповедања као и важност причешћа?
      О.Д.Т.   Знамо да су услови живота специфични у затвору па тако и пост у затвору има свој специфичан облик. Једноставно, не може се постити у таквој установи као што се пости напољу. Морам напоменути две димензије поста. Једна је духовна а друга је телесна димензија. Телесну димензију поста можда човек не може увек да испуни у смислу одрицања од хране животињског порекла али духовни пост је увек могућ и свуда чинити. Хришћанство учи људе да буду скромни цео живот. Има једна изрека: „Мера у чему-мера у свему“, значи мера је увек потребна, било да мрсиш било да постиш. Ако људи немају приступ одређеној храни као у затвору, они могу да посте тако што ће ускратити себи нешто, на пример, тај дан, да ли у количини хране или да смање узимање цигарета. Телесни пост је заправо само помагач духовном посту а са циљем усавршавања у врлинама, да од лошег човека постане бољи. Људи треба да схвате да није све у ономе што једемо зато што човек има и душу, зато треба уносити и храну за тело и храну за душу. Човек због свега што наводим, треба да научи да буде уздржан, да се научи умерености а затвор је место где то може идеално да се практикује, а посебно јер време тамо проведено не треба траћити и чекати да прође казна, већ дати себе у вежбање, како тела тако и духа. Као што људи проводе време вежбајући у теретани, треба да проводе време и читајући књиге и у размишљању о животу. С обзиром да ту казну издржавају људи који су први пут кажњени, они треба да се потруде да им то буде и последњи пут. Због тога предлажем да што више посте, тј. да што више раде на себи и учењу уздржавања и проналажења мере у свим стварима. Предлажем и да када устану прво што помисле, не буде псовка овог до њега, него да пита себе шта може да уради а да му живот буде бољи. Не треба да се, на пример, хвали да пости и колико пости, или да прича колики је он верник него да пост искористи да олакша живот себи и другом поред њега. Такође, ако неко пали цигарете, нека се тада потруди да смањи паљење, да ограничи себе на мање цигарета или у потпуности да остави пушење. Да заправо направи неки подвиг, неку жртву од себе. Ако иначе практикује молитву једном дневно, нека у посту начини десет молитви и да се потруди у томе. Човек треба да схвати да у тој борби није сам већ да има Бога поред себе као помоћника, јер човек може да упозна Бога у затвору а може и да га не упозна напољу. Заправо, роб је онај човек који је роб греха роб зла, зато црква никад не осуђује грешнике већ грех. Та борба је непрестана и она је на „крв и нож“. Ако неко жели врхунске резултате у спорту он мора и врхунски и да тренира, да пружи себе 100%, тако и неко ко жели да се врати на прави пут и одмота то клупко криминала, дроге и слично, мора да, тако кажемо, „ресетује“ себе, да поново „подигне систем“ али мора да прође време и много труда да би се вратио. Данас је велики проблем то што су људи затворени у себе, зато је исповедање је много битно како бисмо се пре свега психички и емотивно растеретили, а затим и признали своје учињене грехе. Исповест је везана за покајање и осећање грешности и неопходно је схватити да не треба ићи у очајање ако се греши већ треба ићи до искрености и решити се старог начина живота и ићи даље. Исповест је повезана са покајањем и веома је битно да се покају и да верују да им је Бог опростио и да крену напред. Причешће као сједињење са Богом настаје после покајања зато што је Он Бог љубави и заправо се кроз покајање долази до сједињења са Богом а то је света тајна причешћа.
      Н.С.: Од почетка послушања, извршили сте преко 50 крштења. Које је значење свете тајне крштења?
      О.Д.Т.   Период отуђења од Бога је довео до тога да многи млади људи у својим двадесетим, тридесетим годинама и старији, буду некрштени а таквих има и у затвору. Крштење има огроман значај за човека. Исповест и крштење, посебно у зрелом добу, када се осети потреба за тим, треба да значи да та особа жели да раскрсти са својом прошлошћу и онда је идеално у таквим условима, схватајући значај крштења да крштење није само чин који ће се обавити тај дан и томе предстоји, као и за исповест, покајање тј. жеља за преумљењем, жеља за променом начина живота и са жељом да се упозна једна другачија стварност и један другачији начин живота кроз хришћанство и да човек прихвати хришћанске вредности када се крсти и да схвати то да му је Бог опростио, да се са крштених спирају сви греси, ако се човек искрено каје. Крштење у тим годинама значи да човек у то улази свестан, зато често дајем да пре крштења човек прочита књиге о томе како би се мало припремио, да зна због чега се крсти и шта му крштење заправо доноси. А доноси му много. Постаје члан једне заједнице чији је оснивач Исус Христос, чије су учење и поглед на свет другачији од другог светског размишљања и да та личност која постаје члан те заједнице треба да буде саобразна томе. Црква је једина заједница која побеђује смрт, у којој је зло побеђено, јер онај који је и основао Цркву, дао је живот за њу, разапет је на крсту за грехе света иако греха није учинио и због тога треба да буде свестан у какву заједницу улази. Може овај поп да буде овакав или онај вероучитељ онакав, то је њихов проблем, али онај ко улази у ту заједницу, улази у заједницу са светима, и са Светим Николом, Светим Петром, Светим Павлом и свим светим Апостолима а они су били људи који су сведочили Истину. Најважније је да знају да је та заједница, заједница Љубави и заједница Праштања. Ако човек на тај начин приступи крштењу, онда оно има велики значај што је уједно и позив младим људима у затвору да се крсте и промене свој начин живота.
      Н.С. Шта најчешће посаветујете младе након крштења?
      О.Д.Т.   Треба да сачувају благодат крштења, а не да својим страстима терају од себе ту бесплатно добијену благодат, као и да наставе да живе по Јеванђељу. Грех је увек старомодан а Љубав је модерна, значи, зло никад не може бити модерно иако се тако намеће. Међутим, опростити и покајати се, то је највећа мера људског достојанства. Опростити некоме и тражити опроштај је највећа животна радост. Прихватити хришћанске вредности, опростити, загрлити другог човека је најлепше искуство. Христова личност је најмодернија личност па и данас у 21. веку. Лако је украсти, лако је отети али треба бити човек па опростити и стиснути зубе кад ти неко учини неправду и опростити му и са тим остајеш човек, да не мрзиш. Мржња је највећи проблем данашњице а све то иде из самољубља, среброљубља а Црква је таква заједница где људи једни са другима учествују у патњи и болу другога и да нема тог страха, зато треба да буду храбри, одважни и одговорни према себи и другоме, јер треба да постоји само страх од Бога, али то значи да ћеш све друго да поштујеш
      Н.С.  Зашто се каже да је суштина хришћанства – преображај?
      О.Д.Т.   Које објашење можете дати људима који издржавају своју казну у Ваљеву, о трпљењу, стрпљењу и ношењу „свога крста“?
      Трпљење је све оно што задеси човека. Свети апостој Јаков у својој посланици каже да Бог не куша човека у злу већ то сами себе окушавамо. Не можемо рећи да смо у искушењу а ми сами радимо свесно нешто што не треба. Бог нас не доводи до искушења већ наше страсти а искушења у којима се нађемо граде трпљење, а трпљење гради наду а нада гради љубав. То значи да трпљење у животу само добро доноси али трпљење са смислом, не да непрестано неког трпимо који нас кињи и малтретира и да мазохистички приступамо томе. И Христос је питао, ако ме удариш, реци ми зашто ме удари. Није то одсуство свести. Трпљење у затвору може да створи огромно искуство које може да се искористи да се помогне другоме, да други не дође у такву ситуацију, да све што смо научили у том трпљењу буде за помоћ другима. Много је ситуација где су људи након затвора остварили себе као родитеље и то успешне родитеље и где су искористили стечена знања да науче своју децу да не дођу до истих проблема као и они.
      Н.С.     Шта говорите себи када се нађете у тешким животним ситуацијама а што вам помаже да их пребродите?
      О.Д.Т.   Нема човека који није доживео неку тешку животну ситуацију и искушења. Ми на пример нисмо бирали да имамо хиперинфлацију деведесетих година када сам ја имао 17 година. Нисмо бирали ратове у Босни и Хрватској где смо сви индиректно учествовали. Нисмо ни 1999. године бирали бомбардовање када сам имао 23 године. Све те ситуације су се директно одражавале на нас и наше породице и наше животе и свакоме је то било тешко пребродити. Ја као средњошколац у Техничкој школи ишао сам у поцепаним патикама. Нисам имао новац да купим лењир, шестар, а морам да радим графички рад који треба да предам. Радим га под свећама јер редовно нестаје струје, па кане свећа на рад и слично. Није се имало да се оде са друштвом на пиће или тако нешто али кроз све те тренутке и када сам био свестан Бога и када нисам, нека тежња ка добром и да ће увек добро победити и да мора да буде боље ме вукло као и позитиван начин размишљања. Као што се каже, човек када види чашу са водом, може да каже ова чаша је до пола пуна или је до пола празна. Онај који позитивно размишља може да каже да је чаша до пола пуна. Без обзира на тешкоће, човек мора позитивно да размишља а посебно када човек упозна Бога и када дође до зида да иза има нешто, да није крај. Ако је неко неког оставио, ако је неко некога преварио, ако је остао без игде ичега, или, не дај Боже, поплава или рат, треба да зна да после тога има сутра и да ће осванути дан. Тада човек треба себе позитивно да храбри, али Богом, не собом. Каже се да после крста долази васкрсење. Христос је разапет на крсту али се ту не завршава прича већ долази васкрсење и победа. После страдања долази васкрсење, што је најбитнија порука. Ово ме подсетило на време када сам уписао факултет, моји родитељи су живели од плата из Крушика и Кожаре а у то време инфлације, плате су биле никакве. Нису имали да ми дају за основне ствари а камоли да отпутујем до Београда али ја нисам хтео да одустанем и хтео сам да идем тим путем за који сам осетио да ме је Бог позвао. Па сам одлазио у Београд и сналазио се како сам знао и умео и добио сам помоћ на најневероватније начине, од људи које нисам познавао и који су ми помогли да завршим факулет и захваљујући којима сам данас ту где сам. Да није било њих, не би било ни мене данас. Њих сам упознао само захваљујући Богу. Према томе, човек мора да буде активан а не да седи кући и да кука и да каже, нисам се оженио, нисам нашао посао, јер мора човек да гребе и рукама и ногама на поштен и богомблагословен начин. У Светом писму, а ми често прелазимо преко тих речи, пише: „Погледајте траву у пољу, данас јесте, а сутра се у пећ баца“. Каже се, исто, не брини за сутра, сутра ће се бринути за себе и доста је сваком дану зла свога. Човек не треба да намеће себи нешто што се још није ни догодило као проблем. Ми морамо да будемо храбри у овом тренутку сада, ако смо остали без посла, па морамо наћи други посао или било шта слично томе. Ми морамо да идемо напред и са вером без посустајања. Имамо један пример за митрополита Амфилохија. Он је дошао у Црну Гору кад је све било порушено и када су свештници били прогнани и где је затекао десет свештеника а данас имате 200 монаха, монахиња и свештеника, где је обновио цркве и манастире, основао радио и телевизијску станицу, обновио веронауку, а све то захваљујући његовој вери. Значи захваљујући вери једног човека пробудила се вера у многим људима. То важи и за нас. Нема посустајања. Имамо најважнију молитву на свету „Оче наш“ а имамо и Христову молитву која гласи „Господе Исусе Христе, сине Божији, помилуј ме грешног“ и када човек крене да уради неко зло треба да се заустави и да у себи понавља ту молитву и да се непрестано труди да победи то зло молитвом. То је највеће оружје за било какво искушење у коме се човек нађе.
      Н.С.     У Заводу редовно служите Свету литургију у капели посвећеној Светом Сави. Који је заправо значај Св. Литургије и зашто је важно да се она редовно служи?
      О.Д.Т.   Могу само да наведем кратак пример Јована охридског који је био 6 година у затвору у Идризову у Македонији, написао је књигу са називом „Слобода у затвору“ и кроз ту књигу је навео да људи могу бити слободни у затвору а робови напољу, и да је он, као неправедно осуђен, тамо упознао многе људе и људи у таквим условима су га поштовали и од њега су тражили помоћ. Он је говорио да је од свега најважније да се служи литургија. То је место где се ми заједно молимо и где се заједно сједињујемо са Богом. Сам Исус је рекао,“ где су двојица или тројица сабрана у моје име, ту сам и ја“. Та атмосфера са литургије, неминовно се преноси даље као када бациш камен у воду па се појаве циклични кругови, тако се атмосфера са литургије шири на понашање и ван литургије. То човек уноси у себе па преноси у своју собу па на свог брата, ближњега свог, другог осуђеног. Старац Серафим Саровски је говорио, „Стекни смирење и спасићеш хиљаду људи око себе“ а то се добија на литургији. Како се позитивна атмосфера преноси, тако се и негативна исто преноси на друге.
      Н.С.     Да ли постоји одређена прича из Светог Јеванђеља која вас посебно инспирише и коју говорите младима на странпутици? Или нека друга прича, можда нека „животнија“?
      О.Д.Т.   Постоји. Кажу Свети оци, када би цело Свето Писмо нестало а остала само прича о блудном сину, та прича би била довољна да опише суштину хришћанства. То је она прича када је отац имао два сина и старији син тражи да му отац да пола имања, након чега одлази у далеку земљу где добијено прокоцка и пропије. Након извесног времена чувајући свиње код једног богатог човека, син се покаје и враћа се свом оцу. Суштина је да смо сви заблудели синови који се враћају оцу који нас дочекује раширених руку али ми морамо да осетимо покајање због ствари које смо починили и што смо се одвојили од Оца. Осим ове приче, постоји прича о Светом Апостолу Павлу, тј. младићу Савлу који је гонио хришћане и учествовао у страдању многих хришћана. Јавља му се Бог на путу за Дамаск из Јерусалима, речима: „Савле, Савле, зашто ме гониш?“, а он му поставља питање „Ко си ти?“, Бог одговара „Ја сам Христос кога ти гониш.“ Та ситуација мења тог човека за 180 степени. Наш, сада, покојни, академик Владета Јеротић, често је описивао ову причу на тај начин да ни савремена наука не може да објасни шта се заправо десило са тим човеком, како од највећег прогонитеља хришћанства постаје највећи проповедник хришћанства, чијих 14 књига је ушло у Свето Писмо Новог завета.
      Н.С. КПЗ годинама одржава добре везе са Епархијом Ваљевском кроз разне узајамне активности. Током последњих година, велики број осуђених је помагао у изградњи, уређењу и другим пословима потребних Епархији. Са друге стране, ваша мисија, осим крштења, литургија, исповести и причешћа, одвија се и кроз предавања, трибине и разна гостовања људи из света науке, уметности али и монашког живота. На ког госта сте посебно поноснис  обзиром на утицај који је произвео на преображај осуђених?
      О.Д.Т.   Наша сарадња је велика и дуготрајна и не односи се само на мој долазак већ и на многе друге активности. Важан сегмент других активности јесу и трибине са гостима који долазе у Ваљево и који се бирају на тај начин да одговарају младим људима, с обзиром да су саме трибине насловљене „Православље и млади“ и који имају шта да кажу младима. То су све људи успешни у својим професијама али пре свега, то су добри људи и који се труде да живе по хришћанским принципима. Када гостују у Ваљеву, трудио сам се да посете и затвор како би исту причу поделили и младим људима који ту бораве. Између осталих, били су ту и Цане из Партиберјкерса, човек из народа, урбан, музичар, који сам има своју борбу и коју је људима описивао, затим глумац Небојша Дугалић, који је на изузетан начин одиграо монодраму Димитрија Карамазова и кад сам, на неки начин, био уплашен како ће млади људи то разумети али увидео сам да су драму пажљиво гледали и схватили и која је на њих оставила позитиван утицај. Затим Алекандар Гајшек, аутор телевизијске емисије „Агапе“, затим проф. др Жарко Требјешанин, наш познати психолог. Музичар Слободан Тркуља који је одржао мини концерт. Изузетан утисак је оставио и монах Алексеј Богићевић игуман манастира Бошњанин код Варварина где је посета и на њега оставила позитиван утисак након које у сваком свом предавању помиње Казнено-поравни завод у Ваљеву. Снажан утисак оставио је и свештеник Гојко Перовић, ректор Центињске богословије.
      Н.С.     Може се рећи да је затвор место које на свако лице оставља неки утисак па верујем да је оставио и оставља на вас. Може ли се најупечатљивије издвојити?
      О.Д.Т.   Од како сам добио благослов за ово послушање нисам имао недоумица нити страха када долазим у завод. Оно што је запазио и архијереј охридски Јован, у затвору је велика количина греха али је такође и велика количина покајања. Никада нисам испитивао шта је ко починио од кривичних дела али неминовно је било да сам пуно тога чуо у неформалним разговорима са њима и понекад сам био у прилици да се запрепастим од количине зла која пребива у људима као и спремност људи шта могу све да ураде из неких себичних разлога према другоме човеку. Без обзира на то, увек ме у добру учврсти када видим нечије одушевљење вером и оним што је чуо а што је набоље утицало на њега и његово размишљање. То ме увек подсети на оно што је владика Милутин често цитирао владику Николаја Велимировића који је говорио „Изађи у свет и научићеш се свему…оно што је добро, прихвати а оно што је лоше, одбаци.“ Тако и у затвору, можеш да видиш и добро и лоше, шта је оно што је довело некога ту али можеш да видиш и дубину покајања али и смисао за даљи живот
      Н.С.     С обзиром да учите младе науци Христовој у затвору, да ли сте и Ви научили нешто од њих. Можете ли да издвојите оно најбитније за Вас и Ваш развој?
      О.Д.Т.   На почетку сам се мало нашалио, када сам рекао шта ми је са владиком најлепше било и где сам био, када сам рекао када сам био у затвору. Јер у затвору човек који ради и борави може много да извуче користи, јер може да види количину зла али може да види и количину покајања и зато сваки мој улазак у затвор колико год био набијен унутрашњом напетошћу, ја сам излазио растерећен јер сам видео да семе посађено на добром тлу може да да добре плодове. Христос је сејао а да ли се то примало, сам Бог је сведок. Ја се трудим да то семе колико могу, посејем у затвору, али сам и ја добијао заузврат што су ми се неки момци јављали по истеку казне тражећи да се видимо и попричамо. И ми свештеници се често срећемо са површношћу односа према нашој вери, да ми Срби често нисмо свесни колико благо имамо. То вам је као кад човек умире гладан а има у кући сандук злата, а ми умиремо духовно гладни, идемо у неке правце филозофске, тражимо неке гуруе, лајфкоучеве а имамо извор ту код нас. Умиремо жедни ту код извора. Српски народ често сведе веру на традицију, која и јесте заиста лепа, али она без суштине је ништа. Али у затвору може да се види та суштина наше вере и шта заправо вера представља за конкретног човека и кад он усвоји ту веру колико он постаје бољи човек, племенитији, бољи члан друштва. Има једна књижица коју често делим после крштења, а то је дело Митрополита Амфилохија „Нема лепше вере од хришћанске“, коју је писао са Владиком Данилом Крстићем, која говори о лепоти наше вере. Често заборављамо да смо имали ту радост и тај дар Божији да преко Светог Саве и Немањића добијемо ту веру бесплатно и без присиле и да је прихватимо и да са њом осмишљавамо живот. Често у затвору научим када видим колико се кају за оно што су починили што ме подсећа на свој живот и да и ја непрестано треба исто да радим.
      Н.С.     У јануару 2019. године сте награђени од Завода уздарјем „Од злата беседа“  за 2018. годину, за ваш петогодишњи труд и рад. Како се та награда одразила на Вас и Ваш рад?
      О.Д.Т.   Најблаже речено, био сам истински затечен. Нисам очекивао такву награду нити сам размишљао у том правцу. Сматрао сам ту награду искреном и мислим да је она због данашње деградације свега, једна од ретких награда која има одређену тежину, посебно јер се даје људима који су то заслужили. Себе нисам видео у томе, што за мене није лажна скромност и ти људи који су то добијали су заиста за мене били људи који су урадили нешто велико за Ваш затвор, почевши од Владике Милутина, па наших локалних институција, матичне библиотеке, Радована Белог Марковића, писаца, песника, који су добијали те награде и који су за мене били ауторитети. Ово доживљавам као заједничко дело и као значај присуства цркве у затвору а то је најважније од свега. Свакако ме то још више мотивише јер човеку као и детету треба похвала како би схватио да је то што ради добро и да тако настави. Тако сам и ја доживео чиме сам стекао нови елан за даљи рад. Чиме сам се и до сада водио јесте да ако се и један спасе, значи да смо на добром путу и ја сам срећан и задовољан.
      Н.С.     Оче, да ли би додали још нешто на крају интервјуа?
      О.Д.Т. Једна ствар коју треба сви да схватимо то је да је кључ свега да је Бог љубав. Нека вам Бог помогне као и Вашим штићеницима! На здравље и спасење!
       
      Извор: Епархија ваљевска / Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, који је и администратор Епархије загребачко-љубљанске, служио је 28. марта 2021. године, у другу недељу свете Четрдесетнице посвећену Светом Григорију Палами, Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу.
      Саслуживало је свештенство Саборног храма. Беседећи после читања Јеванђеља, предстојатељ Српске Православне Цркве је казао да је Свети Григорије Палама, архиепископ Солуна из XIV века, ”богодолично образлагао учење Цркве” и да је то образлагање учења преточио у ”борбу и битку за заштиту монаха на Светој Гори”. Патријарх је рекао да је ”Палама, знајући да из истинске и праве вере извире истинска и права молитва, знао да је оно што монаси виде заиста јављање Бога живога”. 
      ”Често смо склони да делимо људе на оне који припадају нама, који су наши, који верују и на оне који су изван тог простора, на невернике. Тада оне који не верују осуђујемо и оптужујемо, чак их проглашавамо и за узрочнике многих невоља које нас сналазе”, упозорио је Патријарх. Указао је на потребу да хришћани негују свест о томе да се све одвија по промислу Божјем и да, како онда када добро долази, тако и онда када долазе невоље, постоји разлог који је изван и изнад наших могућности поимања, ”увек постоји један разлог за који само Бог зна.” Истакао је да, према томе, када наилазимо на невоље, не треба да кривимо друге, нарочито не називајући их својим непријатељима.  
      ”Када је добро, треба да будемо скромни и смирени, а када наиђу невоље, треба да завиримо у своје срце и душу, да видимо чиме смо то допринели да невоље буду такве какве јесу или шта можемо учинити у себи и на себи да оне буду мање. Ми не делимо људе на наше и туђе, не делимо их самољубиво и гордељиво, називајући себе и само себе Богу милима, јер ми смо верници, ми верујемо у Бога, а оне друге који не верују у Бога или верују другачије него ми, да они нису мили Богу”, рекао је Патријарх.  
      Осврнуо се и на догађај описан у прочитаном Јеванђељу у ком четворица приносе Христу одузетог човека, непокретног од болести. Према јеванђељском опису, болесника су довели Господу и молили Га да исцели одузетог. Патријарх је истакао да, судећи по јеванђељском опису, болесник није имао веру, али и да Господ, истовремено видјевши веру оних који су довели болесника, због њихове дубоке, истинске и праве вере, исцељује неверног болесника. Патријарх је нагласио да Господ, као ни писац Јеванђеља, не улазе ни у какву другу анализу нити постављају питање због чега невољник болује од тешке болести, зашто не верује, већ показују да и ми треба да продубљујемо своју веру као дар који смо добили од Бога.
      ”По мери ширења добра у свету и простору у којем живимо, показује се и наша вера. Ако има више зла и невоља, значи да наша вера нити је исправна, нити је снажна нити је чиста”, кaзао је Првојерарх Српске Цркве.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...