Jump to content

Причам ти причу.... али праву и лепу...

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

Pre nekih stotinu godina čovek je pogledao u jutarnje izdanje
novina i na njegovo iznenađenje i užas, pročitao sopstveno
ime u smrtovnici. Novine su izvestile o smrti pogrešne osobe.
U prvih mah je bio šokiran. Zapitao se: “Da li sam ovde ili sam tamo?”
Kad se malo pribrao njegova sledeća misao je bila da otkrije šta su ljudi
govorili o njemu. U smrtovnicama je pisalo između ostalog
“Umro je kralj eksploziva” i “Bio je trgovac smrti”.
Ovaj čovek je izumeo dinamit i kad je pročitao“trgovac smrti”
zapitao se “Da li će me po ovome pamtiti?” Tako se suočio sa svojim
osećanjima i shvatio da ne želi da ga tako pamte.
Od tog trenutka je počeo raditi za postizanje mira u svetu.
Njegovo ime je bilo Alfred Nobel kojeg danas svi znaju po
velikoj Nobelovoj nagradi.
Isto kao što se i Nobel zapitao o vrednostima koje su ga pokretale,
tako bismo i mi trebali usporiti i zapitati se nekoliko pitanja:
Šta će ostati iza mene?
Kako želim da me se ljudi sećaju?
Hoće li me pominjati po dobru?
Hoće li me se sećati s ljubavlju i poštovanjem?
Hoću li ikome nedostajati?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...
  • Одговори 969
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

 Raduj se, Bog je uvek u pravu!

  • Kralj koji nije verovao u Božiju dobrotu imao je roba koji bi u svim okolnostima rekao: ”Moj kralju, nemojte biti obeshrabreni, jer sve što Bog čini je savršeno. On ne greši!”

Jednog dana otišli su, po ko zna koji put, zajedno u lov. Tokom tog lova u samoodbrani divlja zver je napala kralja. Njegov rob je uspeo ubiti životinju, ali nije uspeo sačuvati svoje veličanstvo da ne izgubi prst.

Ljut i bez imalo iskazivanja zahvalnosti što je spašen, plemić upita: ”Je li Bog dobar? Da je dobar, ja ne bih bio napadnut i ne bih izgubio prst.”

Rob mu odgovori: ”Moj kralju, uprkos svemu, ja vam samo mogu reći da je Bog dobar, i da On zna zašto se to dogodilo. Sve što Bog čini je savršeno. On nikada ne greši!”

Besan zbog odgovora, kralj je naredio da uhapse i zatvore njegovog roba u najmračniju tamnicu.

Posle mesec dana, kralj je opet otišao u lov, ali ovaj put sam. Na njegovu nesreću, posle kraće jurnjave i borbe uhvatiše ga neki divljaci koji su od pamtiveka obavljali ritualno žrtvovanja ljudi.

Na oltaru i spremni da žrtvuju plemića, divljaci su primetili da njihova žrtva nema jednog prsta. U skladu s njihovim običajima, samo zdrava i cela osoba sa svim svojim delovima može biti ponuđena bogovima. Kralj bez prsta se smatrao lošom i podcenjujućom žrtvom za njihove bogove. Stoga su oslobodili kralja.

Nakon povratka u palatu, kralj je naredio da oslobode roba. Primio ga je radosno i rekao: „Bog je uistinu bio dobar prema meni! Gotovo da su me ubili neki divljaci, ali sreća, zbog jednog prsta koji nisam imao, oslobodiše me. Ali imam jedno pitanje: ako je Bog tako dobar, zašto je meni dopustio da tebe stavim u zatvor?“

Rob odgovori: „Moj kralju, da sam ja išao sa tobom u lov, i mene bi uhvatili i verovatno žrtvovali, jer ja nisam bez jednog prsta. Zapamti, sve što Bog čini savršeno je. On nikada ne greši. Dao ti je da me staviš u zatvor kako ne bih išao sa tobom u lov.“

Često se žalimo u životu i negativnim stvarima koje nam se događaju, zaboravljajući da ništa nije slučajno i da sve ima svoju svrhu.

Svako jutro predaj svoj dan Bogu, nemoj biti u žurbi.

Traži od Boga da nadahnjuje tvoje misli, vodi ono što radiš i ublažuje tvoja osećanja. I nemoj se plašiti.

Raduj se, Bog je uvek u pravu!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Сито - поучна прича о молитви

Био једном један младић, који је данима, недељама и месецима учио молитве. Али се у његовој глави није ништа задржавало. Све је отицало попут воде, ништа битно није остајало. Потпуно разочаран, решио је да престане да се моли. У то чу за једног старца, великог молитвеника који се подвизавао у пустињи.
– Но, добро – помисли младић – посетићу мудраца и покушаћу последњи пут да нађем одговор на питање како се треба молити. Кренуо је на пут, пронашао мудраца и упитао га: - Велики учитељу! Да ли би хтео да ме научиш правој молитви, да осетим корист од тога?
Старац – подвижник одговори: - Видиш ли оно прљаво сито тамо? - Да! – одговори младић. - Узми га и из реке донеси воде у њему.
Младић је узео сито, отишао сто метара до реке и заграбио ситом воду. Чим је сито извукао, сва вода је исцурела. Вратио се Старцу са празним ситом. Кад га је угледао, старац му је рекао да опет иде на реку и захвати воде. Тако је младић ишао неколико пута. На крају му је досадило, па је упитао Старца: - Зашто ме мучиш да радим бесмислени посао, кад вода у ситу не може да се носи?
Старац му је одговорио: - Сине мој, исто је са молитвом. Ти заиста ниси донео ни једну кап воде, али је сито, које је било прљаво, сада чисто. Теби се само чини да од молитве немаш користи и да у теби ништа не остаје. Молитва те прочишћава, иако ти то не осећаш, исто као што вода чисти ово сито.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Одговор на молитву

У светлим и радом испуњеним данима мог брачног живота ретко сам мислила на молитву. Мој муж и ја смо се волели, били смо срећни, увек спремни за смех и шалу; наше једино разочарење је било што нисмо имали деце. И онда, одједном, мој муж се разболео од рака на језику. Избезумљена од ужаса, покушала сам да се вратим уназад. Почела сам да се молим, али сам се била толико одвикла од тога, да ми је свака молитва изгледала празна. После дугих и мучних месеци, муж ми је умро. Моја се молитва онда променила у: "Господе, помози да поднесем ову самоћу и очајање". Али опет ми је изгледало да се моје речи, као неки ехо, без одговора враћају мени. Покушала сам да сама одлазим у шетњу, али сваки корак ме је одводио дубље у моју себичност. Све сам се више и више гордо ограђивала у своју тугу. Наилазила сам на људе који су били несрећни. Они код којих је вера била јака бивали су све одлучнији и храбрији.

odgovor.jpgДруги, пак, као ја, били су изгубљени. Срела сам човека који је изгубио јединца сина, удовицу старију него што сам била ја, девојку чији су родитељи изгорели у пожару... Сви смо ми говорили да смо се молили Богу за помоћ, али да се ништа није догодило. " Зашто тако?" - питали смо се. Да ли Он одговара на молитве осталих људи? Да ли то само нама неће да одговори?"

Колико сам била у заблуди увидела сам тек једне хладне децембарске вечери, у страној земљи, шеснаест месеци после смрти мога мужа. У жељи да избегнем болне успомене, које су ме прогањале у Њујорку, отишла сам у Лондон. У почетку сам била врло заузета, око тражења запослења, тако да нисам имала много времена да мислим на прошлост. Али када се после две недеље, све некако уредило, поново је ушла у мене стара паника због тешког губитка који сам доживела.

И тако, једном, да бих избегла самоћу свог пустог стана, шетала сам улицама већ више часова. Ноћ је падала а са њом и магла. Ту, скоро сасвим скривену у магли, угледах једну цркву. Била је отворена. Стара молитва почела је да се покреће у мом срцу: "Помози ми, помози" и зловољно, без наде, ушла сам унутра. Била је то малена црква, хладна и влажна. Неколико свећа је горело и бацало слабу трепераву светлост. Док сам стајала и оклевала, тишину је нарушавало изненадно јецање, продорно јецање човека. Моје прво реаговање било је страх. Окренула сам се да побегнем, али пригушени јецаји, тако пуни бола, зауставили су ме на вратима. Нерадо, следећи звук, тражила сам по мраку док нисам угледала у једној клупи људску прилику. Бојажљиво сам му дотакла раме, и тихо упитала:

"Могу ли да Вам помогнем?" 

Подигао је главу. Био је то млађи леп човек.

"Умрла је", – рекао је укоченим гласом – "умрла ми је жена...

Као да није очекивао одговор. Села сам крај њега и као да сам му неки пријатељ, отпочео је да ми прича. Пре неколико година су дошли из Аустралије у Лондон, његова жена и он. Није сметало што је зарада била мала, што је стан био тесан, поготову кад је још дошла и беба. Волели су се и били су срећни све до пре два месеца, када му је жена изненада умрла. Дани су му од тада постали некако бескрајно дуги. Бесане ноћи биле су још теже... - Нисам знао како да наставим живот. Молио сам се за помоћ, али сваким даном је бивало све горе. Свет је био добар према мени, али... Одједном је ућутао. Док сам покушавала да у свој празном срцу нађем коју утешну реч, поново је проговорио. Његове речи биле су за мене право откривање. - Да, сви су били тако добри - овај брачни пар који се брине о мом детету, суседи који су захтевали да сваког дана заједно вечерамо, па онда сви другови на послу... Кроз сваког од њих, Бог је одговарао на моје молитве, али ја нисам умео да слушам...

odgovor-b.jpgНисам умео да слушам. Као да се нешто расцветало у мени од ових речи. И ја сам се такође молила за помоћ, али зар нисам очекивала само неки драматичан одговор који би на чудесан начин збрисао тугу. А када се то није догодило - а и зашто би се догодило? - ја сам се окренула од Бога, мислећи да су моје молитве остале без одговора. Ипак, Бог је упркос томе што сам Му окренула леђа, одговарао на моје молитве. О само да сам имала уши да чујем! Седећи ту, крај овог непознатог човека, почела сам да размишљам о протеклим месецима. Сећала сам се: Одмах с почетка лекар ми је саветовао да се што више одмарам.

Отишла сам у један мањи хотел на опоравак. Чим су остали гости сазнали да сам од скора удовица, створили су око мене као неку малу пријатељску армију, сматрајући да не треба да будем усамљена. Стално су ме позивали да заједно излазимо, али ја нисам никада ни помислила да су срдачност и топлина тих људи били одговор на моју молитву: "Господе, помози ми да поднесем самоћу и очајање". Док ми је муж био жив, нисам била запослена, али када је једном требало да ступим у службу, плашила сам се да ће то бити тешко, због мог недовољног искуства. Но када ми је посао био преко потребан, срела сам жену која је споменула да има празно место у редакцији неког листа. Била сам примљена.

Овај догађај сам онда схватила као срећну случајност. За први Божић после мужевљеве смрти три разне породице, које сам једва познавала позвале су ме да тај дан заједно проведемо. Моји суседи су будно пазили на мене. Чим би приметили да очајавам, брзо би ме позвали да се придружим њиховом животу. Секретарица издавачке куће у којој сам радила долазила је прековремено да би ме упућивала у посао. Чак је понекад и исправљала грешке које сам из нехата начинила. Наилазила сам на толико много доброг света... И ето, требало је да ове ноћи један човек из Аустралије и једна жена из Америке дођу у ову самотну лондонску црквицу да би открили шта је прави одговор на нашу молитву. Нису то чуда од храбрости, и наде која се изливају на нас, нити пак не знам како необично и чудесно исцељење наше болесне душе.

Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе - кад већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, кад нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, начин на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи и да наставимо свој живот.

Памела Хенел
Извор: Православац, spc-linz.at

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Како ђаво обмањује човека

Беше један монах, пустињак и велики подвижник из Александрије, по имену Иларион. Годинама се молио Богу да му покаже којим лукавством ђаволи задобијају највећи број душа за царство пакла. Након три године непрестане молитве, Бог га је удостојио одговора. Једне ноћи, када је месечина била као дан, а он беше на молитви, јави му се анђео Господњи и заповеди му да пре поноћи изађе на оближњу ливаду, осени се знаком крста, стане испод дрвета и чека, али да се нипошто не плаши оног што буде видео, већ да се стално осењује крсним знамењем. Старац Иларион, чувши да га глас упућује на знак крста, познаде да је то од Бога и оде на пропланак, молећи се. 

kako-djavo-obmanjuje.jpgОдједном виде на пропланку трон, на који седе сатана. Рамена му беху као наковањ, кожа као мастило, длака као медвеђа, снажних канџи и са круном од змија. Пљесну длановима, а ваздух се испуни милионима демонских пукова. Било их је одасвуд, по небу, изнад шуме, по ливадама и брдима. Наоружан знаком крста, старац Иларион је будно посматрао. 

Кад се непомјаници скупише да их је било као песка морског, сатана затражи од њих да га известе о томе како лове људске душе и свргавају их у пакао, нагласивши им да не пита за старе и познате, већ нове, мајсторске начине погубљења људских душа. Јави се један од њих и исприча свој метод: “Ја човеку кажем: иди ти у цркву, пости, моли се и чини милостињу, али иди и на славља, у кафану, на игранке и проводе, веруј и у зодијак и гатаре. Убацујем им такве мисли, те падају у моју мрежу као снопље”. Сатана се насмеја и рече: “Тиме већ хиљадама годинама обмањујемо људе, али човек у Библији може наћи заповест да не сме служити два Господара - и тако ће наћи спас”. 

Тада се јави други и каже: “Ја човеку кажем: нема Бога, нема ни ђавола, нема раја ни пакла, све је то плод људске уобразиље, прави живот је овде на земљи. Брини ти о томе да имаш новац, кућу, углед у друштву, материјална добра и земаљска задовољства, а о осталом не брини јер и не постоји. У ову замку падају многи”. Сатана се опет насмеја, али му ни то не би довољно, знајући да човек временом открива бесмисао обичног земаљског живота, док доласком на макар једну Литургију или већ кроз једно Причешће може да спозна постојање Бога и праву Истину. 

Уто се јави трећи демон, стар и кљаст, али веома искусан у ловљењу људских душа, па рече: “Као што у зиму падају пахуље снега, тако ја својим методом бацам у пакао људске душе свакога дана. Ја човеку кажем: има и Бога, и ђавола, и анђела, и спасења, и пакла, али - имаш још времена да се бориш за своје спасење... Немој данас устајати на Литургију, уморан си, напорно си радио читаве недеље, имаш много проблема, треба ти одмор, одложи зато одлазак на Литургију за наредну недељу, неће ништа пропасти. Немој се молити баш ове вечери, сутра рано устајеш и бићеш уморан - моли се сутра. 

Остави покајање за неки други дан, живот је пред тобом, има времена, треба још толико тога да се уради, а Бог ће ти примити покајање и пред саму смрт! Немој давати подушја за своје старе, важнији су твоји свакодневни послови, важнији ти жив, него они мртви. Немој да постиш и овај пост, изгубићеш здравље, најпре среди здравље, па ћеш постити наредни пост. 

Учим тако човека да одлаже духовни живот и дело Божије за сутра, сутра за прекосутра, за наредну недељу, наредни месец, наредну годину и тако их ослабим у духовној борби. Тако људи гину и умиру, огрезну у пијанство или разврат, па одлазе са овога света непокајани, заборавивши на Бога, иако су мислили да им се то никада не би могло догодити. И увек им убацујем исту богоотпадну мисао: данас немаш времена... Тражим им данашњи дан у замену за сутрашњи, а сутра можда и не дочекају...” 

Сатана одушевљено запљеска и постави овог кљастог врага три дана на свој трон. Призора нестаде, а авва Иларион остаде сам крај дрвета. Јави му се опет анђео, подсећајући га да ово не заборави и да свакоме човеку од сада говори о овој највећој опасности одлагања за сутра...

Извор: saborna-crkva.com 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 month later...

Јегоров пут – чудесна прича о једноруком градитељу, генералу и монаху из Русије

8jegorov_putslicica-400x280.jpg

Високи официр царске Русије Јегор Строганов се негдје при самом крају XVIII века ненајављено обрео у манастиру Прасквица, изнад Милочера у Паштровићима.

На тај корак се одлучио након двобоја са једним царским капетаном, који је желио да изигра велику љубав његове прелијепе кћерке Јекатарине.

Због тога је Јегор свог несуђеног зета изазвао на двобој. По ондашњим правилима, први је пуцао превртљиви капетан који је том приликом тешко ранио у руку Строганова. Али, здрава десна рука Јегорова није промашила – капетан је пао смртно погођен.

d0bfd180d0b0d181d0bad0b2d0b8d186d0b0-1

Дуго лијечење није помогло, па се стога Јегорова лијева рука морала ампутирати. Када је коначно залијечио ране задобијене у двобоју, вратио се кући, али није затекао своју кћерку јединицу и мезимицу. Пуних седам година је узалуд лутао од манастира до манастира тражећи своју кћерку Јекатарину. Међутим, није успио да је пронађе, нити да сазна гђе се склонила. Притиснут великом муком и невољом стигао је у Праскавицу, гдје је старом игуману Саву Љубиши казао да је Рус и да хоће да остане и ради у манастиру. Нагласио је да једино жели мир и да ћути до краја живота. Своју тајну и несрећу није хтио никоме да повјери.

Пошто се смјестио у засебну манастирску собу, Јегор је себи одредио задатак, који се састојао у томе да каменим путем повеже морску обалу са селом Челобрдо, које надвисује Св. Стефан и манастир Праскавицу. Наоружан гвозденом вољом, једном руком је годинама крчио беспуће. Старим цариградским маљем разбијао је сиви и љути приморски крш, слагао камење, зидајући степенике и подзиде. И тако је, мало помало, настајао камени и стрмени пут, назван по њему Јегоров пут.

1908387_405701176234532_1484621599405414389_n.jpg

Онда је у Прасквицу, у смирај једног љетњег дана, пристигао још један Рус, млади монах Јелисеј, о коме се – такође – ништа није знало. Овом Јелисејевом доласку у манастир присуствовао је и стари испосник Јегор. Када је угледао старца, тек пристиглом младом калуђеру су очи засузиле, али то нико од присутних није запазио. Он ће касније данима сјетним погледом испраћати оронулог Јегора како одлази на посао неуморног градитеља пута.

Након четири године млади Јелисеј се тешко разболио, почео нагло да вене и нестаје. Када је увидио да му се неумитно приближава крај, затражио је да му запале свијећу и у његову ћелију доведу старца Јегора. Замолио је остале монахе да их оставе саме.

jp.jpg?resize=280%2C390

И тако, док је сједио и посматрао како се гаси један млади живот, стари Јегор је наједном сав претрнуо и ублиједио. У утуљеном Јелисејевом погледу препознао је тако драги лик своје кћерке јединице и љубимице, због које се својевремено – не нашавши је у Русији – отиснуо у далек и непознат свијет, да тихује ту поред мора и да градњом пута бар привремено потисне своју муку живота.
Чврсто стегнувши кћеркину изнемоглу руку, старац Јегор је горко заплакао над својом судбином. Недуго затим, његова мезимица Јекатерина је издахнула. Истог дана је и сахрањена, а калуђери су се дуго снебивали када су у лику преминулог Јелисеја, кога су завољели, спознали младу и лијепу дјевојку. Завјетовали су се да ће ову тајну чувати као светињу.

Сломљен и измучен свим оним што му се у животу непријатно догађало, већ увелико оронули старац, наставио је да клеше камени пут. Радио је још годину, двије, све док на Челобрду није поставио и посљедњи камени степеник. Посао, у који је уткано десетак година тешког и стрпљивог рада, био је коначно завршен. Јегоровим путем Милочер је повезан са Челобрдом. Било је то негђе пред сам долазак Наполеонове војске у ове крајеве (1808. године).

adb5c7e925de1b08c7b602713e07074b_l

Ускоро потом, старац Јегор се затворио у својој ћелији. Обузеле су га тамне и мрачне мисли. Почео је да копни. Предосјећајући скору смрт исповиједио се калуђеру који је бринуо о болесном Јелисеју, односно о његовој – како се на крају испоставило – кћерки јединици Јекатерини. Испричао је тада калуђеру да је био високи царски официр Русије и све оно што је услиједило потом…

Убрзо након исповиједања, стари Јегор Строганов се на онај свијет придружио својој кћерки љубимици. Сахрањен је у порти манастира Прасквица, гдје и дан данас стоји плоча на његовом гробу.

Ова чудесна и потресна прича о Јегору и његовој кћерки јединици Јекатерини, као и о његовом каменитом путу од саме морске обале до на врх Челобрда, послужила је драмском писцу Види Огњеновић као инспирација да напише драму „Јегоров пут“, која је премијерно изведена на будванском „Граду театру“.

С друге стране, многе руске туристе, који у све већем броју бораве на Будванској ривијери, заинтригирала је необична и несрећна судбина двоје сународника, оца Јегора и његове кћерке Јекатерине. Зато они веома радо посјећују манастир Праскавицу, а нарочито воле да прошетају путем који је једном руком, након десетак година напорног рада и ћутања, саградио њихов царски официр Јегор Строганов.

Извор: facebookreporter

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Син и слуга

 

Један судија муслиман позове у госте православног Аву који се подвизавао у близини. Послуживши га јелом, муслиман рече:

- Кажи ми, мудри човече, ја сам судија, али и муслиман и трудим се да живим по законима. Судим поштено, не узимам мито, храним сиромашне, молим се, држим пост. Испуњавам Алахову вољу у свему. Зар ја заиста нећу наследити Царство?

Ава му одговори:

- Кажи ми, поштовани, имаш ли деце?

– Имам – узврати судија.

– А имаш ли слуге?

– Дакако, имам и слуге!

– А реци ми, ко те више слуша: слуге или деца? – упита старац.

– Слуге, слуге ме више слушају, послушни су ми у свакој речи. У свему гледају да ми угоде. Док се деца често противе, не слушају шта им говорим, својевољна су – одговори судија.

– А реци ми, кад умреш, коме ћеш оставити сва своја добра, деци или слугама?

– Деци, наравно! – узвикну судија.

– Тако је и са Царством. Ти можеш бити идеални слуга, но наследство остаје сину. А усиновљење долази кроз Исуса Христа.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Како разликовати људе

Ученик једном упита Старца:

- Како да научим разликовати људе - коме да верујем а кога да се плашим?

- Најпре ћу ти рећи кога да се плашиш - рече Старац. - Чувај се лажне скромности! Када видиш неког ко се клања пред тобом, грли те и подилази ти добрим расположењем - тога се плаши највише!

- Зашто, Старче? - зачуди се ученик. - Објасни ми!

- Зато што је он први који ће те издати! - одговори Старац са уздахом.

- А коме да верујем? - упита ученик.

- Веруј оном ко ти не ласка већ ти говори истину каква год она била; такви људи ће ти први притећи у помоћ! - рече стари монах.

Искрена скромност је увек ненаметљива и тешко ју је наћи, али када се пронађе - она те никада неће издати.

 

Монах Симеон Атонски

 

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...
On 28.5.2009. at 15:40, Guest ja рече

Sokrat

Sokrat je slovio za mudraca. Jednog dana ga potrazi neki covjek i rece:

''Znas li sto sam sve cuo o tvome prijatelju?''

''Trenutak.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego mi ispricas volio bih da prodjes jedan

brzi test. Da li si to sto mi zelis reci prosijao kroz tri sita?''

''Tri sita?''

''Da.'' odgovori Sokrat. ''Prije nego ispricas neke stvari o drugome, dobro je da

uzmes malo vremena i prosijes ono sto zelis reci. To nazivam test od tri sita! Prvo

je sito Istine. Jesi li provjerio da li je istina ono sto mi zelis ispricati?''

''Ne, pa i nisam. Nisam vidio, samo sam cuo kako pricaju.''

''Dobro! Ne znas da li je to istina. Probajmo ponovo: pokusajmo prosijati drugacije,

sad cemo uzeti sito Dobrote. Ono sto mi zelis ispricati o prijatelju, je li nesto

dobro?''

''Ne, bas suprotno! Cuo sam kako se tvoj prijatelj lose ponio.''

''Dakle,'' nastavi Sokrat, ''zelis mi ispricati lose stvari o prijatelju, a nisi

siguran jesu li istinite. To i nije bas ohrabrujuce! Jos uvijek mozes proci test,

jer je ostalo jos sito Koristi. Je li korisno da mi ispricas sve sto je moj

prijatelj uradio?''

''Korisno? Pa i ne, ne vjerujem da bi ti to moglo koristiti.''

''Dakle,'' zakljuci Sokrat, ''ono sto mi zelis ispricati nije Istina, ni Dobro, ni

Korisno, pa zasto bi mi onda pricao. Ne zelim nista znati od onoga sto si mi htio

ispricati, i tebi ce biti bolje da sve to zaboravis.''


Која од етичких дилема се јавља у тренутку кад Сократова "Три сита" већ искушавају границу дуготрпељивости? Тачније, како се успешно излази на крај с неким коме је свакојако кршење етичких норми могућност избора док је рецимо теби етика обавеза?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

ВРЕМЕ ЗНА

  
   Некада давно, на Земљи је постојало острво, на којем су живеле све духовне вредности. Али једном су оне приметиле, да острво полако тоне под воду. Све вредности су се укрцале на своје бродове и отпловиле. На острву је остала само Љубав. Она је чекала до последњег тренутка, а када више ничега није било - и она је пожелела да оде са острва...
   Тада је она позвала Богатство и питала да дође на његов брод, али Богатство је одговорило: "На мом броду има много драгоцености и злата, за тебе овде нема места."
   Када је поред ње пловио брод Тиге, она је и Тугу питала исто, али одговор је био: "Извини, Љубави, ја сам толико тужна, да ћу заувек остати у самоћи."
   Тада је Љубав видела брод Гордости и питала је за помоћ, али она је одговорила да Љубав нарушава хармонију на њеном броду.
   Поред је пловила Радост, али она је била тако заузета весељем, да није ни чула позиве Љубави.
   Тада је Љубав сасвим пала у очај. Али одједном је чула глас негде позади: " Хајде, Љубави, ја ћу те повести са собом": Љубав се окренула и видела старца. Он ју је довео до копна, и када је отпловио даље, Љубав је схватила, да је заборавила да пита за његово име.
   Тада се она обратила Спознаји: - Реци ми, Спознајо, ко ме еј спасао? Ко је био тај старац?
   Спознаја је погледала на Љубав: - То је било Време. - Време? - упитала је поново Љубав. - Али зашто ме је оно спасило?
   Спознаја је још једном погледала на Љубав, а потом у даљину, куда је отпловио старац: - Зато што само време зна, колико је у животу важна Љубав.

   
   ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР; МАЈ/ЈУН 2019.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Телевизија Храм, Архиепископије београдско-карловачке, доноси кратку видео форму у којој су приказане поуке Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија: 
    • Од obi-wan,
      Еви да и једну овакву тему отворимо, мислим да је већ добро време.
      Овде, `нако форумски, можемо да све то непроцењиво благо мало по мало сакупљамо и њиме гостимо душу.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Музеју Војводине у Новом Саду недавно је отворена занимљива изложба о обући, а мајстори који су је израђивали некада су имали свог заштитника али еснафска слава занатлија, пре свега обућарске струке, Свети Спиридон готово да је заборављена. 

       
      Реч је о светитељу који је био изузетно поштован, а његов култ распроострањен је од Грчке, преко обале Јадранског мора до Војводине и изузетно редак као породична крсна слава. Необичан проналазак два прилога у цркви из 16. века посвећеној Светом Спиридону на Крфу, велико сребрно кандило које је приложио Христофор Тузлић у 19. веку родом из Сарајева и сребрна дијадема која се периодично поставља на иконостас, прилог Марије Ковачевић из Трста подстакли су стручњаке да открију зашто су Срби слали дарове цркви у Грчкој.
      Како објашњава саветник и етнолог у Музеју Војводине Александар Петијевић, Свети Спиридон је епископ из 4. века родом с Кипра, за живота препознат као чудотворац и који је и након избора на ту позицију наставио да се бави сточарством, а према предању Цркве учествовао је на Првом васељенском сабору у Никеји.
      - Посредно се зна да је био поштован и унутар српског монаштва и цркви пошто је један од првих ученика Светог Саве добио монашко име по Светом Спиридону -  каже Петијевић. - До процвата култа долази у нововековној историји на јадранској обали где се налази највећи број цркава посвећених њему, а најпознатија је српска црква у Трсту из 18. века. На том подручју сматрали су га чудотворцем, заштитником деце, маслина, помораца и бродова.
      Када је реч о Војводини интересантно је да нема посвећених храмова Светом Спиридону али се у неколико црква налазе иконе на којима је насликан. У цркви Светог Стефана у Сремској Митровици на иконостасу Теодора Крачуна из 18. века уметнуте су две иконе тог свеца, као и у богомољи Петра и Павла у Белој Цркви, док је у Вршцу сачувана икона већег формата коју је приложио руфет (занатско удружење) чизмара.
      - У 18. веку у градовима се по први пут јавља култ Светог Спиридона као заштитника заната, првенствено обућарске струке, али и они који раде с глином и ватром и они који су се бавили техникама ткања – истиче Петијевић. – Обућари га поштују јер након литија његове усправно постављене мошти, односно стопала  и обућу целивају верници. Осим тога,  Крфљани верују да он и даље  обилази острво и да му се због тога обућа хаба, те му се мошти преобувају. Према предању на Сабору у Никеји он је учинио чудо - узео је цреп и стегао га, а из њега је избио пламен и потекла је вода и рекао: „три су стихије – земља, вода и ватра, а један је цреп“ алудирајући на Свето тројство у чему су симболику пронашли мајстори који користе ватру и глину. Поштовали су га и ткачи, асурyије и мутавyије због карактеристичне плетене капе.
      Како објашњава наш саговорник, може се рећи да је слава светитеља Спиридона градски култ јер су занатлије само у већим местима биле организоване у еснафе.
      - На дан славе 25. децембра, односно 12. децембра по старом календару, чланови еснафа су одлазили у цркву с барјаком и славским колачем, а након тога на прославу коју је организовао домаћин и кум славе – каже Петијевић. - Занатлије су уочи славе затварали своје радионице и поспремили их, те су мајстори с калфама и шегртима на свакој радној површини поређали алат и упалили свећу, окадили радионицу, док су их на дан славе посећивали мајстори других заната како би честитали. У 20. веку прослава је прилагођена духу времена и више није била архаична. Тако је у Зрењањину чизмарско- папучарска омладина организовала Светоспиридобоновски бал, а сачуване су две позивнице за свечаност  из 1911. и 1913. године.
      Како су нестали стари занати тако се заборавило на обележавање славе Светог Спридона, а свему томе су допринеле и велике промене у друштвено-политичким приликама након Другог светског рата. Ипак, како каже Петијевић, постоји трачак наде јер се успео сусрести са занатлијама који су чули за заштитника Светог Спиридона, те ће можда поново мајсторске радионице бити окађене у његову част.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Св. Козма Етолски ПОУКЕ И ПРОРОЧАНСТВА
    • Од Иван Ц.,
      Поштована и драга браћо и сестре, поштовани чланови сајта Поуке и форума ЖРУ,
      Пре неких 15-ак дана сам најавио да ћемо, због разних ствари које се дешавају око нашег сајта, угасити све сервисе сајта Поуке. Са том информацијом сам изашао испред вас из мноштва разлога: личних, финансијских, црквено-политичких, људских...
      После неког времена, пажљиво сам прочитао све коментаре које сте писали на тој теми, која је за кратко време била изузетно праћена и читана, добијао лично гомилу порука и коментара подршке, те сам дошао до одрђених закључка:
      - Многим људима је веома стало до Поука. Искрено им је стало. Не гледају ово место као "једно од многих", већ се труде да заједницу изграђују на корист Цркве и на утврђење људи који овде долазе. Таквих је велики број и то су они због којих сам све и покренуо. Они су спремни да помогну и подрже Поуке, као што је то сада учинила наша администрација (и администрација која са мном сарађује на још неким мојим пројектима).
      - Други су они којима је свеједно, имало-немало... баш их брига. То је свакако легитимно и то су они који су после неколико кратких речи поздрава рекли хвала на свему, лепо је било док смо били заједно, то је то... По мени веома коректно и поштено. Нису се превише давали, нису превише ни добили, једна прича која је била ок док је трајала, некако као симпатија у средњој школи.
       - Било је оних који су одмах кренули да траже алтернативу мимо Поука. Тражили начина да направе неку нову заједницу, те бесплатни софтвер, те дискорд, те ово-те оно... И ако то подржавам, као и сваки сајт који изађе на интернет небу а тиче се Православне Цркве, мислим да је овде некако све промашено. Поуке не могу да имају своју копију. Било је много покушаја где су бивши, бановани или једноставно нечин изазвани чланови покушавали да праве своје неке форуме, сајтове итд... Да ли је један од њих опстао? Није. Јер то није једноставно ни лако. Такође, те бесплатне верзије некаквих сајтова су промашена инвестиција... заправо, покушајте - ко зна, можда и успе нешто - мада ја у то нисам убеђен. Такође, ту креће полемика колико кошта сервер, колико други сервер... наравно, људи не схватају шта све мора да се има и плати да би све функционисало... но, са таквима једноставно о томе не разговарам јер је све то неозбиљно. Поуке су много озбиљан сајт да бих дозволио да се на тако неозбиљан начин са њим ради. Зато је моја девиза - или најбоље или никако.
       - Било је и оних који су дошли на тему и кренули да вређају мене као оснивача, да вређају администрацију, до оних екстремних који су хтели да се чак и обрачунају са некима од нас Наравно, било је и оних који су се отворено радовали гашењу сајта. Њиховој радости није било краја. Немам неки посебан коментар за такве сем да ће им журка бити покварена
      У другој поруци ћу да опишем начин како Поуке могу и даље да постоје, и на који начин ће се то одвијати. Од тих принцима не одустајем, како сам већ рекао, по цену гашења сајта.
       
×
×
  • Креирај ново...