Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Aquilius Cratus

Zasto naucni pogled na svet svi OBAVEZNO moraju da usvoje

Оцени ову тему

Recommended Posts

Violent anti-science anarchists vow to strike again

It's like something out of Kafka. Anti-science anarchists in Italy appear to be ramping up their violent and frankly surreal campaign.
, the group has vowed to target Finmeccanica, the Italian aerospace and defence giant.

In
on 11 May, the Olga Cell of the Informal Anarchist Federation International Revolutionary Front said it shot Roberto Adinolfi, head of Ansaldo Nucleare, in the leg four days earlier. "With this action of ours, we return to you a tiny part of the suffering that you, man of science, are pouring into this world," the statement said. It also pledged a "campaign of struggle against Finmeccanica, the murderous octopus". Ansaldo is one of Finmeccanica's many offshoots.

The cell has
, and in 2010 it tried to bomb an IBM lab in Zurich, Switzerland. The attempt resulted in three conspirators being caught and jailed.

In April 2011 the anarchists sent a parcel bomb to Swissnuclear, a group in Olten, Switzerland, that lobbies on behalf of the nuclear industry.
.

Mexican connection

The anarchist federation is also linked with eco-anarchist groups in Mexico that have targeted nanotechnology researchers, injuring two with a parcel bomb sent in August 2011 to the Monterrey Institute of Technology. Others were sent to nanotechnology researchers at the Polytechnic University of the Valley of Mexico and the Polytechnic University of Pachuca in Hidalgo.

In its letter to
Corriere della Sera
, the federation attacks science and technology, accusing it of serving capitalism at the expense of humanity, and turning everyone into mindless consumers of the world's resources. "In past centuries science had promised a golden era, but today it is being carried out toward self-destruction and more total slavery," it said.

"The science-technology pairing has never been at the service of humanity, and in its deepest essence it shows the imperative need to eliminate everything that is irrational, to dehumanise, to annihilate, to effectively destroy humanity," it continued. "Individuals today are free to realise their subjective selves only through the consumption and production of goods."

'European Fukushima'

Turning its attention towards the nuclear industry, the letter warned that "it is only a matter of time before a European Fukushima reaps death on our continent".

Michael Hagmann, head of communications at the Empa institute in Duebendorf, Switzerland, which investigates the potential adverse environmental impacts of nanotechnology, says that the threats should be taken seriously.

"At least with animal rights activists, you know what they want, but with these anarchists, I'm not sure," he says. "Do they want us to stop all scientific experiments, stop driving cars or go back to living in caves? I don't know."

Until now, the most notorious campaign waged against science and technology has arguably been that by the Unabomber, aka Theodore Kaczynski, a recluse and former mathematician at the University of California at Berkeley. His 20-year campaign of letter bombs killed three and injured 23. He was
.

Izvor:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Podučavanje sumnje – naučni pogled na svet

Mar 20, 2015 by admin

skepta

Prethodnog meseca, Skot Voker (Scott Walker), guverner Viskonsina i mogući predsednički kandidat, održao je govor u Četam Hausu (Chatham House), organizaciji za međunarodnu politiku iz Londona. Za Vokera, cilj obraćanja je bilo podizanje njegovog spoljnopolitičkog ugleda. Verovatno je iz tog razloga, poslednje pitanje – „Imate li problem sa idejom evolucije?” – za njega bilo iznenađenje. „Preskočiću to”, odgovorio je.

Očigledno je zašto političari izbegavaju pitanje evolucije. Veliki deo populacije – uključujući tu i više od polovine republikanskih glasača – ne veruje u nju. Ali, nisu političari jedini koji izbegavaju odgovor. Kada se dođe do pitanja koja su u sukobu sa verskim uverenjima, mnogi naučnici i učlitelji to takođe rade. Skorašnje studije – uključujući tu i sveobuhvatni nacionalni pregled koji su obavili istraživači sa Pen Stejt Univerziteta 2007. godine – pokazuju da se gotovo šezdeset procenata profesora biologije iz srednjih škola ustručava od adekvatnog učenja evolucije kao objedinjujućeg principa u biologiji. Ne žele da izazivaju kontroverze tako što bi vređali verska osećanja. Umesto toga, mnogi od njih posežu za idejom koju je zagovarao počivši Stiven Džej Gould (Stephen Jay Gould), da nauka i religija „Nisu preklapajuće oblasti”, tj. da su odvojene tradicije razmišljanja, koje ne moraju da protivreče jedna drugoj.

„Nepreklapajuće oblasti” zvuči vrlo lepo. Problem je u tome što postoji mnoštvo religijskih tvrdnji koje ne samo što se „preklapaju” sa empirijskim podacima, već su nekompatibilne sa njima. Kao naučnik koji provodi i znatno vreme u javnoj areni, da me neko pita da li je naše razumevanje Velikog praska u sukobu sa idejom o univerzumu starom šest hiljada godina, imam izbor: Mogu da izdam moje naučne vrednosti, ili da tu osobu ohrabrim da preispita svoja verovanja. Mnogo češće nego što možete pomisliti, podučavanje nauke je nedeljivo od podučavanja sumnje.

Sumnja o nečijim najdragocenijim verovanjima je, naravno, središnje mesto nauke: fizičar Ričard Fejnman (Richard Feynman) je naglasio da je najlakše prevariti sebe. Ali, sumnja je takođe bitna i za ne-naučnike. Dobro je biti skeptičan, naročito u vezi sa idejama koje saznajete od podrazumevanih autoriteta. Skorašnja istraživanja čak nagoveštavaju to da oni koji su u ranoj mladosti naučeni da sumnjaju, mogu postati bolji učenici tokom ostatka života. To, sa druge strane, znači da će sumnjičavci – ljudi koji svoja gledišta zasnivaju na dokazima, pre nego na veri – verovatnije biti bolji građani..

Prošle godine, u tekstu koji je objavio „Tajms”, politikolog Brendan Nihan (Brendan Nyhan) je objasnio kako „identitet često pobeđuje činjenice”Radije bismo odbacili dokaze, nego što bismo promenili sliku o tome ko smo. Znanje je sasvim bespomoćno u poređenju sa identitetom: kako postajete sve bolje informisani oko neke teme, tako postajete sve veštiji u selektivnom korišćenju dokaza, da biste ojačali svoja prethodno ustanovljena ubeđenja. Studija sa Pravnog fakulteta Univerziteta Jejl, primera radi, pokazala je kako razlike u tome kako religiozni i nereligiozni ljudi vide evoluciju zapravo postaju sve šire kod onih kojima su bliske matematika i nauka. Opisujući Nihanov rad za ovu Internet stranicu, Marija Konikova (Maria Konnikova) je objedinila njegove nalaze, napisavši da „tek nakon što se ideologija ostavi po strani”, činjenice postaju „razdvojene od doživljaja samoga sebe”. Zaključak koji bismo mogli izvesti je taj da bismo na prvom mestu trebali da se odupremo ideologiji. Ako želimo da odgajamo građane koji su bolji u donošenju odluka zasnovanih na činjenicama, moramo početi rano, čineći skepticizam i sumnju delom iskustva koje oblikuje njihove ličnosti od malena.

U međuvremenu, ranije tokom ove godine, anketa u organizaciji AP-GfK, otkrila je da je manje od jedne trećine Amerikanaca spremno da poveruje u klimatske promene koje je izazvao čovek, u evoluciju, starost Zemlje i postojanje Velikog praska. Među onima koji su anketirani, postoji direktna povezanost između verskih uverenja i nespremnosti da se prihvate rezultati empirijskog naučnog istraživanja. Verska uverenja, naravno značajno variraju – nisu sve vere, niti svi ljudi isti. Deluje ipak pošteno da se kaže da u proseku, verska uverenja deluju kao prepreka u razumevanju sveta.

Čas iz nauke nije jedino mesto na kom učenici mogu da nauče da budu skeptični. Provokativni roman, koji predstavlja potpuno stran pogled na svet, ili pak lekcija iz istorije koja istražuje potpuno različite običaje iz prošlosti, mogu vas naterati da skeptično preispitate nasleđeni pogled na univerzum. Ali, nauka je mesto na kom je taj sukob eksplicitan i dostupan. Galileju je bio dovoljan tek običan eksperiment, da obori mudrost Aristotela. Informisana sumnja je sama suština nauke.

Neki predavači izbegavaju sukob sa verskim uverenjima, zbog toga što brinu da bi ubacivanje crva sumnje navelo neke od učenika da preispitaju ili odbace sopstvenu veru ili veru svojih roditelja. Ali, da li je to zaista tako loša stvar? Time se daje prilika nekim mladim ljudima da pobegnu od krivice koja im je nametnuta samo zbog preispitivanja onoga što im je rečeno. Prošle godine, dobio sam imejl od dvadesetsedmogodišnjeg čoveka koji sada studira u SAD, nakon što je odrastao u Saudijskoj Arabiji. Njegovog oca su ubili članovi porodice, nakon što je prešao u hrišćanstvo. Napisao mi je da ga je tek učenje o nauci konačno oslobodilo iz lepeze verskog fundamentalizma. Te iste nedelje, dobio sam imejl i od mladića koji živi u Indijani. Oseća se izolovano i oštećeno, zbog reakcija svojih prijatelja i porodice na to što je odbacio religiju i prigrlio nauku.

Verski fundamentalizam postoji bliže vašem domu, nego što biste i pomislili. Uzmite primer Roja Mura (Roy Moore), predsednika Vrhovnog suda Alabame, poznatog po tome što je odbio da ukloni Deset zapovesti sa zida svoje sudnice: u nedavnom govoru, objavio je da se Prvi amandman (Ustava SAD, prim. prev.) odnosi samo na hrišćane. Ili, pomislite na novu generaciju u Predstavničkom domu (Kongresa SAD, prim. prev.): u njoj je i Džodi Hajs (Jody Hice), čovek koji tvrdi da je „krvavi mesec” ispunjenje biblijskih proročanstava. U jednoj nedavnoj odluci, papa Franja je zvanično priznao, u okviru kanonskog prava, Međunarodno udruženje egzorcista (International Association of Exorcists). Egorcizam (isterivanje đavola, prim. prev.) je nazvao „oblikom milosrđa”. (Kada sam „tvitovao” o toj odluci, jedan drugi korisnik je primetio da ta politika mora da stvarno deluje – napokon, niko nije u skorašnje vreme video niti jednog demona.)

Novom pokolenju je uvek lakše da odbaci stare ideje, u odnosu na svoje prethodnike. U tom smislu, nikada nismo dalje od jedne generacije od menjanja dugo zadržanih verovanja.

Jedno je sigurno: ukoliko naš obrazovni sistem iskreno i eksplicitno ne istakne centralno načelo nauke – da ništa nije sveto – to će značiti da ohrabrujemo mitove i predrasude da istraju. Moramo opremiti našu decu alatima kojima će izbeći greške prošlosti, dok prave bolji i održiviji svet za sebe i buduće naraštaje. Nećemo to učiniti tako što ćemo izbegavati neizbežna i važna pitanja o činjenicama i veri. Umesto zanemarivanja tih pitanja, dugujemo budućim pokolenjima to da posejemo seme sumnje.

autor: Lawrence Maxwell Krauss – fizičar i kosmolog

http://balkankomuna.com/naucna-metodologija-i-logika/poducavanje-sumnje-naucni-pogled-na-svet/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako koristiti Fajnmanovu tehniku za otkrivanje pseudonauke

Dec 16, 2015 by admin

feynman-quote

Prošle nedelje je nova studija dospela na naslovnice širom sveta tako što je otvoreno demonstrirala kapacitet ljudi da budu zavedeni „pseudo-dubokim sranjima“ od ljudi kao što su Dipak Čopra (Deepak Chopra), koji je poznat po tome što daje izjave koje zvuče veoma duboko, ali su potpuno besmislene, zloupotrebljavajući time naučni jezik.

Sve je to lepo i dobro, ali kako možemo znati da smo zavedeni kada pročitamo citat o kvantnoj teoriji od strane nekoga kao što je Čopra, ako nemamo pojma o kvantnoj mehanici?

U predavanju koje je održao Ričard Fajnman (Richard Feynman) 1966. godine, ovaj uticajni teorijski fizičar je ispričao priču o razlici između toga da znamo ime nečemu, i da to zaista i razumemo:

„Taj dečak mi je rekao: „Vidiš li onu pticu koja stoji na onom panju? Kako se zove?“ Odgovorio sam mu: „Nemam blagog pojma.“ On je rekao: „To je smeđi drozd. Tvoj otac te ne uči mnogo o nauci.“

Nasmešio sam se sam sebi, jer me je moj otac već naučio da mi ime ne govori ništa o ptici. On me je naučio: „Vidiš li onu pticu? To je smeđi drozd, ali u Nemačkoj se ta ptica zove halsenflugel, a na kineskom se zove čung ling, a čak i da znaš sva imena za tu pticu, još uvek ne znaš ništa o njoj – znaš samo nešto o ljudima; znaš kako zovu tu pticu. Dakle, taj drozd peva, uči svoje mladunce da lete, i leti kilometrima daleko širom zemlje tokom leta, i niko ne zna kako pronalazi svoj put“, i tako dalje. Postoji razlika između imena neke stvari i onoga što se zapravo događa s tom stvari.

Rezultat toga jeste da se ne mogu setiti ničijeg imena, i kada ljudi pričaju o fizici sa mnom često su ogorčeni kada kažu „Fic-Kroninov efekat“, a ja pitam: „Šta je taj efekat?“, i ne mogu se setiti imena.“

Fajnman potom nastavlja: „Postoji knjiga o nauci za prvi razred koja, u prvoj lekciji za prvi razred, počinje na nesrećan način da podučava o nauci, jer počinje s pogrešnom idejom o tome šta je nauka. Tamo je slika jednog psa – psa igračke na navijanje – te se ruka približava ključu za navijanje, a potom se pas pomera. Ispod poslednje slike piše: „Šta ga pokreće?“ Malo dalje se nalazi slika pravog psa s istim pitanjem: „Šta ga pokreće?“ Zatim se nalazi slika motocikla sa pitanjem „Šta ga pokreće?“, i tako dalje.

Prvo sam mislio da se pripremaju da kažu o tome šta je nauka – fizika, biologija, hemija – ali to nije bio slučaj. Odgovor se nalazio u knjizi koju je imao učitelj: Odgovor koji sam pokušavao da naučim bio je da „ih pokreće energija.“

Dakle, energija je vrlo suptilan koncept. Veoma, veoma je teško pravilno je shvatiti. Ono što mislim jeste da nije lako razumeti energiju dovoljno dobro da bismo je pravilno koristili, da bismo mogli nešto pravilno zaključiti koristeći princip energije – to prevazilazi prvi razred. Jednako dobro bi 

bilo reći da ih „bog pokreće“, ili da ih „duh pokreće“, ili da ih pokreće „pokretljivost.“ (Zapravo, jednako dobro bi bilo reći da ga “energija zaustavlja“).

Gledajte to na ovaj način: To je samo definicija energije; trebalo bi biti obrnuto. Mogli bismo reći da, kada se nešto pokreće, ono ima energiju u sebi, ali ne i da je ono što ga pokreće energija. Ovo je veoma suptilna razlika. Ista je stvar sa ovim predlogom o inerciji.

Možda mogu ovu razliku da prikažem malo jasnije: ako pitate dete šta je to što pokreće psa igračku, razmislite o tome šta bi običan čovek odgovorio. Odgovor je da navijete oprugu; ona se potom pokušava odviti i tako pokreće zupčanik.

Kakav dobar način da se započne kurs nauke! Rastavite igračku; pogledajte kako funkcioniše. Pogledajte domišljatost zupčanika; pogledajte ustavljački točak. Naučite nešto o igrački, o načinu na koji je sastavljena, o genijalnosti ljudi koji su osmislili ustavljački točak i druge stvari. To je dobro. Pitanje je na mestu. No, odgovor je malo nesrećan, jer ono što su oni pokušali da poduče jeste definicija energije. Ali ništa nije naučeno.

Zamislite da učenik kaže: „Mislim da energija nije to što ga pokreće.“ U kom pravcu će dalje ići ta diskusija?

Konačno sam pronašao način da testiram da li ste nekoga naučili o samoj ideji, ili ste ga samo naučili definiciji. Testirajte to na ovaj način, kažite: „Bez korišćenja nove reči koju ste upravo naučili, pokušajte ispričati ono što ste sada naučili svojim rečima. Bez korišćenja reči „energija“, recite mi šta sada znate o pokretanju psa.“ Ne možete. Dakle, niste ništa naučili o nauci. To je možda u redu. Možda trenutno ne želite da naučite nešto o nauci. Morate učiti definicije. Ali, za prvu lekciju, da to možda nije destruktivno?

Mislim da je za lekciju broj jedan, za naučiti mističnu formulu odgovaranja na pitanje, to veoma loše. Knjiga ima i neke druge: „Gravitacija čini da to padne, đonovi na vašim cipelama se troše zbog trenja, koža na cipelama se troši zato što se one trljaju o pločnik, i male pukotine i ispupčenja na pločniku kidaju komadiće sa vaših cipela. Reći jednostavno da je to zbog trenja je tužno, jer to nije nauka.“

Fajnmanova parabola o značenju nauke je dragocen način testiranja nas samih kako bismo videli da li smo zaista nešto naučili, ili to samo mislimo, ali je jednako vredna za testiranje tvrdnji koje dolaze od strane drugih. Ako neko nešto ne može da objasni na jednostavnom engleskom jeziku, onda bismo se morali zapitati da li oni sami razumeju to o čemu govore. Ako se ta osoba obraća publici koja nije stručna, koristeći stručne termine izvan konteksta, prvo pitanje koje bi nam trebalo pasti na pamet jeste: „Zašto?“ Rečima Fajnmana: „Moguće je pratiti formu i nazvati to naukom, ali to je pseudonauka.“

Tim Balkan Komune se posebno zahvaljuje Borislavu Miletiću koji je uložio svoj trud i vreme da tekst prevede sa Big think-a.

http://balkankomuna.com/naucna-metodologija-i-logika/kako-koristiti-fajnmanovu-tehniku-za-otkrivanje-pseudonauke/

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Ronald, јеси ти сигуран да је ово тај? 12:smeha: Ђе ти је онај, други, о изјавама преЦедничим кандидата апропо теорије еволуц'је, болан?

П.С. Можда ја и не знам шта сам где читала, али бих се кладила да не грешим. :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нашла:

Podučavanje sumnje – naučni pogled na svet

 

Prethodnog meseca, Skot Voker (Scott Walker), guverner Viskonsina i mogući predsednički kandidat, održao je govor u Četam Hausu (Chatham House), organizaciji za međunarodnu politiku iz Londona. Za Vokera, cilj obraćanja je bilo podizanje njegovog spoljnopolitičkog ugleda. Verovatno je iz tog razloga, poslednje pitanje – „Imate li problem sa idejom evolucije?” – za njega bilo iznenađenje. „Preskočiću to”, odgovorio je.

Očigledno je zašto političari izbegavaju pitanje evolucije. Veliki deo populacije – uključujući tu i više od polovine republikanskih glasača – ne veruje u nju. Ali, nisu političari jedini koji izbegavaju odgovor. Kada se dođe do pitanja koja su u sukobu sa verskim uverenjima, mnogi naučnici i učlitelji to takođe rade. Skorašnje studije – uključujući tu i sveobuhvatni nacionalni pregled koji su obavili istraživači sa Pen Stejt Univerziteta 2007. godine – pokazuju da se gotovo šezdeset procenata profesora biologije iz srednjih škola ustručava od adekvatnog učenja evolucije kao objedinjujućeg principa u biologiji. Ne žele da izazivaju kontroverze tako što bi vređali verska osećanja. Umesto toga, mnogi od njih posežu za idejom koju je zagovarao počivši Stiven Džej Gould (Stephen Jay Gould), da nauka i religija „Nisu preklapajuće oblasti”, tj. da su odvojene tradicije razmišljanja, koje ne moraju da protivreče jedna drugoj.

„Nepreklapajuće oblasti” zvuči vrlo lepo. Problem je u tome što postoji mnoštvo religijskih tvrdnji koje ne samo što se „preklapaju” sa empirijskim podacima, već su nekompatibilne sa njima. Kao naučnik koji provodi i znatno vreme u javnoj areni, da me neko pita da li je naše razumevanje Velikog praska u sukobu sa idejom o univerzumu starom šest hiljada godina, imam izbor: Mogu da izdam moje naučne vrednosti, ili da tu osobu ohrabrim da preispita svoja verovanja. Mnogo češće nego što možete pomisliti, podučavanje nauke je nedeljivo od podučavanja sumnje.

Sumnja o nečijim najdragocenijim verovanjima je, naravno, središnje mesto nauke: fizičar Ričard Fejnman (Richard Feynman) je naglasio da je najlakše prevariti sebe. Ali, sumnja je takođe bitna i za ne-naučnike. Dobro je biti skeptičan, naročito u vezi sa idejama koje saznajete od podrazumevanih autoriteta. Skorašnja istraživanja čak nagoveštavaju to da oni koji su u ranoj mladosti naučeni da sumnjaju, mogu postati bolji učenici tokom ostatka života. To, sa druge strane, znači da će sumnjičavci – ljudi koji svoja gledišta zasnivaju na dokazima, pre nego na veri – verovatnije biti bolji građani..

Prošle godine, u tekstu koji je objavio „Tajms”, politikolog Brendan Nihan (Brendan Nyhan) je objasnio kako „identitet često pobeđuje činjenice”Radije bismo odbacili dokaze, nego što bismo promenili sliku o tome ko smo. Znanje je sasvim bespomoćno u poređenju sa identitetom: kako postajete sve bolje informisani oko neke teme, tako postajete sve veštiji u selektivnom korišćenju dokaza, da biste ojačali svoja prethodno ustanovljena ubeđenja. Studija sa Pravnog fakulteta Univerziteta Jejl, primera radi, pokazala je kako razlike u tome kako religiozni i nereligiozni ljudi vide evoluciju zapravo postaju sve šire kod onih kojima su bliske matematika i nauka. Opisujući Nihanov rad za ovu Internet stranicu, Marija Konikova (Maria Konnikova) je objedinila njegove nalaze, napisavši da „tek nakon što se ideologija ostavi po strani”, činjenice postaju „razdvojene od doživljaja samoga sebe”. Zaključak koji bismo mogli izvesti je taj da bismo na prvom mestu trebali da se odupremo ideologiji. Ako želimo da odgajamo građane koji su bolji u donošenju odluka zasnovanih na činjenicama, moramo početi rano, čineći skepticizam i sumnju delom iskustva koje oblikuje njihove ličnosti od malena.

U međuvremenu, ranije tokom ove godine, anketa u organizaciji AP-GfK, otkrila je da je manje od jedne trećine Amerikanaca spremno da poveruje u klimatske promene koje je izazvao čovek, u evoluciju, starost Zemlje i postojanje Velikog praska. Među onima koji su anketirani, postoji direktna povezanost između verskih uverenja i nespremnosti da se prihvate rezultati empirijskog naučnog istraživanja. Verska uverenja, naravno značajno variraju – nisu sve vere, niti svi ljudi isti. Deluje ipak pošteno da se kaže da u proseku, verska uverenja deluju kao prepreka u razumevanju sveta.

Čas iz nauke nije jedino mesto na kom učenici mogu da nauče da budu skeptični. Provokativni roman, koji predstavlja potpuno stran pogled na svet, ili pak lekcija iz istorije koja istražuje potpuno različite običaje iz prošlosti, mogu vas naterati da skeptično preispitate nasleđeni pogled na univerzum. Ali, nauka je mesto na kom je taj sukob eksplicitan i dostupan. Galileju je bio dovoljan tek običan eksperiment, da obori mudrost Aristotela. Informisana sumnja je sama suština nauke.

Neki predavači izbegavaju sukob sa verskim uverenjima, zbog toga što brinu da bi ubacivanje crva sumnje navelo neke od učenika da preispitaju ili odbace sopstvenu veru ili veru svojih roditelja. Ali, da li je to zaista tako loša stvar? Time se daje prilika nekim mladim ljudima da pobegnu od krivice koja im je nametnuta samo zbog preispitivanja onoga što im je rečeno. Prošle godine, dobio sam imejl od dvadesetsedmogodišnjeg čoveka koji sada studira u SAD, nakon što je odrastao u Saudijskoj Arabiji. Njegovog oca su ubili članovi porodice, nakon što je prešao u hrišćanstvo. Napisao mi je da ga je tek učenje o nauci konačno oslobodilo iz lepeze verskog fundamentalizma. Te iste nedelje, dobio sam imejl i od mladića koji živi u Indijani. Oseća se izolovano i oštećeno, zbog reakcija svojih prijatelja i porodice na to što je odbacio religiju i prigrlio nauku.

Verski fundamentalizam postoji bliže vašem domu, nego što biste i pomislili. Uzmite primer Roja Mura (Roy Moore), predsednika Vrhovnog suda Alabame, poznatog po tome što je odbio da ukloni Deset zapovesti sa zida svoje sudnice: u nedavnom govoru, objavio je da se Prvi amandman (Ustava SAD, prim. prev.) odnosi samo na hrišćane. Ili, pomislite na novu generaciju u Predstavničkom domu (Kongresa SAD, prim. prev.): u njoj je i Džodi Hajs (Jody Hice), čovek koji tvrdi da je „krvavi mesec” ispunjenje biblijskih proročanstava. U jednoj nedavnoj odluci, papa Franja je zvanično priznao, u okviru kanonskog prava, Međunarodno udruženje egzorcista (International Association of Exorcists). Egorcizam (isterivanje đavola, prim. prev.) je nazvao „oblikom milosrđa”. (Kada sam „tvitovao” o toj odluci, jedan drugi korisnik je primetio da ta politika mora da stvarno deluje – napokon, niko nije u skorašnje vreme video niti jednog demona.)

Novom pokolenju je uvek lakše da odbaci stare ideje, u odnosu na svoje prethodnike. U tom smislu, nikada nismo dalje od jedne generacije od menjanja dugo zadržanih verovanja.

Jedno je sigurno: ukoliko naš obrazovni sistem iskreno i eksplicitno ne istakne centralno načelo nauke – da ništa nije sveto – to će značiti da ohrabrujemo mitove i predrasude da istraju. Moramo opremiti našu decu alatima kojima će izbeći greške prošlosti, dok prave bolji i održiviji svet za sebe i buduće naraštaje. Nećemo to učiniti tako što ćemo izbegavati neizbežna i važna pitanja o činjenicama i veri. Umesto zanemarivanja tih pitanja, dugujemo budućim pokolenjima to da posejemo seme sumnje.

autor: Lawrence Maxwell Krauss – fizičar i kosmolog

Izvor: http://www.newyorker.com

Prevod: Marko Ekmedžić

http://balkankomuna.com/naucna-metodologija-i-logika/poducavanje-sumnje-naucni-pogled-na-svet/

Share this post


Link to post
Share on other sites
Нашла:

Podučavanje sumnje – naučni pogled na svet

 

Prethodnog meseca, Skot Voker (Scott Walker), guverner Viskonsina i mogući predsednički kandidat, održao je govor u Četam Hausu (Chatham House), organizaciji za međunarodnu politiku iz Londona. Za Vokera, cilj obraćanja je bilo podizanje njegovog spoljnopolitičkog ugleda. Verovatno je iz tog razloga, poslednje pitanje – „Imate li problem sa idejom evolucije?” – za njega bilo iznenađenje. „Preskočiću to”, odgovorio je.

Očigledno je zašto političari izbegavaju pitanje evolucije. Veliki deo populacije – uključujući tu i više od polovine republikanskih glasača – ne veruje u nju. Ali, nisu političari jedini koji izbegavaju odgovor. Kada se dođe do pitanja koja su u sukobu sa verskim uverenjima, mnogi naučnici i učlitelji to takođe rade. Skorašnje studije – uključujući tu i sveobuhvatni nacionalni pregled koji su obavili istraživači sa Pen Stejt Univerziteta 2007. godine – pokazuju da se gotovo šezdeset procenata profesora biologije iz srednjih škola ustručava od adekvatnog učenja evolucije kao objedinjujućeg principa u biologiji. Ne žele da izazivaju kontroverze tako što bi vređali verska osećanja. Umesto toga, mnogi od njih posežu za idejom koju je zagovarao počivši Stiven Džej Gould (Stephen Jay Gould), da nauka i religija „Nisu preklapajuće oblasti”, tj. da su odvojene tradicije razmišljanja, koje ne moraju da protivreče jedna drugoj.

„Nepreklapajuće oblasti” zvuči vrlo lepo. Problem je u tome što postoji mnoštvo religijskih tvrdnji koje ne samo što se „preklapaju” sa empirijskim podacima, već su nekompatibilne sa njima. Kao naučnik koji provodi i znatno vreme u javnoj areni, da me neko pita da li je naše razumevanje Velikog praska u sukobu sa idejom o univerzumu starom šest hiljada godina, imam izbor: Mogu da izdam moje naučne vrednosti, ili da tu osobu ohrabrim da preispita svoja verovanja. Mnogo češće nego što možete pomisliti, podučavanje nauke je nedeljivo od podučavanja sumnje.

Sumnja o nečijim najdragocenijim verovanjima je, naravno, središnje mesto nauke: fizičar Ričard Fejnman (Richard Feynman) je naglasio da je najlakše prevariti sebe. Ali, sumnja je takođe bitna i za ne-naučnike. Dobro je biti skeptičan, naročito u vezi sa idejama koje saznajete od podrazumevanih autoriteta. Skorašnja istraživanja čak nagoveštavaju to da oni koji su u ranoj mladosti naučeni da sumnjaju, mogu postati bolji učenici tokom ostatka života. To, sa druge strane, znači da će sumnjičavci – ljudi koji svoja gledišta zasnivaju na dokazima, pre nego na veri – verovatnije biti bolji građani..

Prošle godine, u tekstu koji je objavio „Tajms”, politikolog Brendan Nihan (Brendan Nyhan) je objasnio kako „identitet često pobeđuje činjenice”Radije bismo odbacili dokaze, nego što bismo promenili sliku o tome ko smo. Znanje je sasvim bespomoćno u poređenju sa identitetom: kako postajete sve bolje informisani oko neke teme, tako postajete sve veštiji u selektivnom korišćenju dokaza, da biste ojačali svoja prethodno ustanovljena ubeđenja. Studija sa Pravnog fakulteta Univerziteta Jejl, primera radi, pokazala je kako razlike u tome kako religiozni i nereligiozni ljudi vide evoluciju zapravo postaju sve šire kod onih kojima su bliske matematika i nauka. Opisujući Nihanov rad za ovu Internet stranicu, Marija Konikova (Maria Konnikova) je objedinila njegove nalaze, napisavši da „tek nakon što se ideologija ostavi po strani”, činjenice postaju „razdvojene od doživljaja samoga sebe”. Zaključak koji bismo mogli izvesti je taj da bismo na prvom mestu trebali da se odupremo ideologiji. Ako želimo da odgajamo građane koji su bolji u donošenju odluka zasnovanih na činjenicama, moramo početi rano, čineći skepticizam i sumnju delom iskustva koje oblikuje njihove ličnosti od malena.

U međuvremenu, ranije tokom ove godine, anketa u organizaciji AP-GfK, otkrila je da je manje od jedne trećine Amerikanaca spremno da poveruje u klimatske promene koje je izazvao čovek, u evoluciju, starost Zemlje i postojanje Velikog praska. Među onima koji su anketirani, postoji direktna povezanost između verskih uverenja i nespremnosti da se prihvate rezultati empirijskog naučnog istraživanja. Verska uverenja, naravno značajno variraju – nisu sve vere, niti svi ljudi isti. Deluje ipak pošteno da se kaže da u proseku, verska uverenja deluju kao prepreka u razumevanju sveta.

Čas iz nauke nije jedino mesto na kom učenici mogu da nauče da budu skeptični. Provokativni roman, koji predstavlja potpuno stran pogled na svet, ili pak lekcija iz istorije koja istražuje potpuno različite običaje iz prošlosti, mogu vas naterati da skeptično preispitate nasleđeni pogled na univerzum. Ali, nauka je mesto na kom je taj sukob eksplicitan i dostupan. Galileju je bio dovoljan tek običan eksperiment, da obori mudrost Aristotela. Informisana sumnja je sama suština nauke.

Neki predavači izbegavaju sukob sa verskim uverenjima, zbog toga što brinu da bi ubacivanje crva sumnje navelo neke od učenika da preispitaju ili odbace sopstvenu veru ili veru svojih roditelja. Ali, da li je to zaista tako loša stvar? Time se daje prilika nekim mladim ljudima da pobegnu od krivice koja im je nametnuta samo zbog preispitivanja onoga što im je rečeno. Prošle godine, dobio sam imejl od dvadesetsedmogodišnjeg čoveka koji sada studira u SAD, nakon što je odrastao u Saudijskoj Arabiji. Njegovog oca su ubili članovi porodice, nakon što je prešao u hrišćanstvo. Napisao mi je da ga je tek učenje o nauci konačno oslobodilo iz lepeze verskog fundamentalizma. Te iste nedelje, dobio sam imejl i od mladića koji živi u Indijani. Oseća se izolovano i oštećeno, zbog reakcija svojih prijatelja i porodice na to što je odbacio religiju i prigrlio nauku.

Verski fundamentalizam postoji bliže vašem domu, nego što biste i pomislili. Uzmite primer Roja Mura (Roy Moore), predsednika Vrhovnog suda Alabame, poznatog po tome što je odbio da ukloni Deset zapovesti sa zida svoje sudnice: u nedavnom govoru, objavio je da se Prvi amandman (Ustava SAD, prim. prev.) odnosi samo na hrišćane. Ili, pomislite na novu generaciju u Predstavničkom domu (Kongresa SAD, prim. prev.): u njoj je i Džodi Hajs (Jody Hice), čovek koji tvrdi da je „krvavi mesec” ispunjenje biblijskih proročanstava. U jednoj nedavnoj odluci, papa Franja je zvanično priznao, u okviru kanonskog prava, Međunarodno udruženje egzorcista (International Association of Exorcists). Egorcizam (isterivanje đavola, prim. prev.) je nazvao „oblikom milosrđa”. (Kada sam „tvitovao” o toj odluci, jedan drugi korisnik je primetio da ta politika mora da stvarno deluje – napokon, niko nije u skorašnje vreme video niti jednog demona.)

Novom pokolenju je uvek lakše da odbaci stare ideje, u odnosu na svoje prethodnike. U tom smislu, nikada nismo dalje od jedne generacije od menjanja dugo zadržanih verovanja.

Jedno je sigurno: ukoliko naš obrazovni sistem iskreno i eksplicitno ne istakne centralno načelo nauke – da ništa nije sveto – to će značiti da ohrabrujemo mitove i predrasude da istraju. Moramo opremiti našu decu alatima kojima će izbeći greške prošlosti, dok prave bolji i održiviji svet za sebe i buduće naraštaje. Nećemo to učiniti tako što ćemo izbegavati neizbežna i važna pitanja o činjenicama i veri. Umesto zanemarivanja tih pitanja, dugujemo budućim pokolenjima to da posejemo seme sumnje.

autor: Lawrence Maxwell Krauss – fizičar i kosmolog

Izvor: http://www.newyorker.com

Prevod: Marko Ekmedžić

http://balkankomuna.com/naucna-metodologija-i-logika/poducavanje-sumnje-naucni-pogled-na-svet/

Postavio sam iznad ovog genijalnog Fajnmanovog objasnjenja, ali si vidjela samo drugi, koji je takodje bitan, podsjetio me na Teeteta koga sam juce citao.

Послато са HUAWEI Y530-U00 уз помоћ Тапатока

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...