Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Зоран

Радио Светигора и Светигора Прес

Оцени ову тему

Recommended Posts

Одговор на питања рашчињеног протосинђела Симеона Виловског, 23. мај 2011

velibordzomic.jpg

Рашчињени Протосинђел Симеон, сада и на даље Дејан Виловски, не престаје да сеје мржњу у каквој се год заједници или друштву налазио и нађе. Својом најновијом серијом политичких анализа, апсолутно несвојстених човеку који себе и даље сматра ”монахом”, па чак и ”архимандритом”, само је потврдио да се још увек налази на послу, који је започео крајем 2003.г. након повратка са студија из Грчке у Манастир Грачаницу. Од тада до данас Виловски ради исти посао – шири заваду и сеје клевете против свакога ко се не уклапа у његове концепте и интересе. Лаицима се, руку на срце, није много бавио у периоду од 2003. до 2010.г. Тада је имао преча посла. Прво је кренуо у обрачун и шиканирање свештеника на Косову и Метохији, а потом и у суштинско подривање и разарање духовништва тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија – сејање подела и изазивање сукоба међу монасима у бројним манастирима у којима је боравио. Тај посао је окончао до свог неславног бекства из Србије у фебруару 2010. године. Данас се бави лаицима, тј. интелектуалцима који су више пута исказали свој став према збивањима у Епархији Рашко-Призренској.

Узгред, у најновијем обрачуну са лаицима, а пре свега са Владимиром Димитријевићем, не прође много времена, а да не помене и моју маленкост, иако са узроцима и последицама те полемике немам никакве везе. Сматрам да је више него корисно и добро да се Виловски на овај начин што чешће оглашава, јер многима све више постаје јасна његова улога и његов допринос у стварању небивалих проблема како тадашњем Епископу Рашко-Призренском Артемију тако и монаштву које је пошло за њим ”у егзил”, али и оном које је остало верно Светињама на Косову и Метохији.

Очевидно је да Виловски већ дуже време има неодољиву жељу да чује моје мишљење о неким питањима која ми у својим писанијама поставља што јасно говори да ме, ипак, не доживљава као ”квази-експерта”, како ме, иначе назива. Узгред, Виловски није компетентан да оцењује знање и стручност правника, али, што би у Црној Гори рекли, одавно му баста да оцењује све и свакога.

Пре свега, уочавам више важних чињеница. С једне стране, услед необавештености /с обзиром да Свети Синод још увек није објавио комплетну документацију у вези рашчињеног Епископа Артемија, иако се за то јасно и гласно залажем још од маја 2010.г./, још увек има људи, и заиста угледних и часних српских националних интелектуалаца, који имају одређене замерке на рачун синодских и саборских одлука од привременог разрешења преко умировљења до рашчињења тадашњег Епископа Рашко-Призренског Артемија. Нико од њих са сигурношћу никада није тврдио да је у тадашњем раду Епископа Артемија све било ”чисто као сунце”, али имају приговоре процесне природе /потрудићу се да ускоро напишем текст ”Зашто је и како је разрешен, умировљен и рашчињен Епископ Артемије?”. Многи заборављају да је тадашњи Епископ Артемије у мају 2010.г. прихватио од Сабора утврђену канонску одговорност и изречену канонску осуду разрешења дужности епархијског архијереја и својим потписом на саборски записник је ту одлуку потврдио. Нисам превише сигуран у Артемијева накнадна тумачења да је то учинио ”ради мира у Цркви” посебно ако се зна да је годинама својом самовољом, непоштовањем и неспровођењем саборских одлука уносио немир и ширио беспоредак у Цркви.

Такође, неки од тих људи су, на основу сопствене процене и политичке оријентације, црквене одлуке доводили у везу са интересима спољашњих, домаћих и међународних политичких фактора. Посебно је била спорна Артемијева теза ”да рушитељи не могу обнављати Светиње које су порушили на Косову и Метохији”. Међутим, и они су, након што смо објавили факсимиле српског и енглеског текста првог Меморандума о обнови цркава, који је тадашњи Епископ Рашко-Призренски Артемије на Видовдан 2004.г. без знања и одобрења највиших црквених власти потписао у Приштини са Заном Крејзиу, схватили да је управо Артемије устројио такав начин обнове и у тај процес самовољно укључио ”компаније са Косова” које је поменуто равноправно са Србијом и Црном Гором и другим независним и међународно признатим државама.

С друге стране, нико, нигде и никада није довео у питање ваљаност и валидност црквено-судског поступка, који је вођен против тадашњег Протосинђела Симеона Виловског и правоснажне пресуде Великог црквеног суда СПЦ којом је лишен свештеномонашког чина и изопштен из Српске Цркве на три године. А једино се Виловски грчевито упире да између та два поступка стави знак једнакости и доведе себе у исту раван са тадашњим Епископом Артемијем не би ли како створен убедљивији утисак у јавности о ”његовој жртви и жртвовању”. Једина ”процесна замерка”, осим громопуцатељних теза о наводном ”прогону на верској и политичкој основи”, коју је изнео Виловски односила се на то да је он, наводно, ”клирик друге помесне Цркве” те да ”црквени судови СПЦ нису надлежни за вођење црквено-судског поступка против њега”.

Виловски је, у свом стилу, прескочио да обавести јавност да је Митрополит Пирејски Серафим 4. марта 2010.г. службеним актом /бр. протокола 308/ вратио његов свештенички досије Патријарху Српском на даљу надлежност. ”Заборавио” је да своје читаоце упозна са чињеницом да му је Митрополит Серафим, како је и навео у писму које је упутио Патријарху Иринеју, саопштио ”да православни хришћански став, који произилази из Јеванђеља и светих канона, налаже хитно суочавање са кривичним оптужбама, отворено и са савешћу о истинској правди, а не избегавајући појављивање пред надлежним органима”. Дакле, саветовао му је да би за њега било најбоље да се врати у своју земљу и пред црквеним и државним судовима докаже своју невиност. Наравно, Виловски га није послушао.

Уместо тога, Виловски је барјачио са одлуком Ареопага којом је одбијен захтев Министарства правде Србије за његово испоручење. Познато је да су поступци за изручење страних држављана веома сложени, а Виловском ни мало не смета што се нашао у истој правној позицији са Агимом Чекуом, Ејупом Ганићем, Јованом Дивјаком и другима који нису испоручени Србији. Сумњам да би се данас нашао нормалан човек који би тврдио да су Чеку, Ганић и Дивјак невини само због тога што нису испоручени по захтеву Републике Србије. Ареопаг уопште није одлучивао о његовој кривици, јер за то није надлежан, него о испуњености услова за изручење, али то Виловском није сметало да своје читаоце увери да га је Ареопаг ”ослободио кривице”!?! Према мојим сазнањима, документација коју је припремило и грчким властима доставило Министарство правде Србије је била више него недовољна. На жалост, уопште нису користили црквене изворе и доказе о бројним злоупотребама Виловског у Епархији Рашко-Призренској. Из тога се јасно извлачи закључак да ”сарадња између Цркве и Тадићеве владе у прогону Виловског” није баш на таквом нивоу ”симфоније” каквим га представља Виловски /да је постојала ”симфонија између Синода и Тадићеве владе” Виловски, сасвим сигурно, не би утекао преко границе непосредно пред долазак друге синодске комисије у фебруару 2010.г.

Црквено-судски поступак против Виловског је завршен, пресуда је правоснажна, а у поступку је, сходно Правилима и поступку за црквене судове СПЦ, учествовао и Виловски /примио је оптужницу Црквеног суда, али на њу није одговорио у року од 14 дана, што је његово право, али такав став оптуженог не може да утиче на прекид и валидност црквено-судског поступка/. Виловски није обавестио своје читаоце да је оптужница црквено-судског тужиоца против њега поткрепљена са, ни мање ни више, него 49 доказа. Касније је, преко сајтова, дакле на начин који није дозвољен у црквено-судском поступку, слао некакве одговоре на оптужницу ”да је клирик друге Цркве”, али су акта Митрополита Серафима, иначе придружена његовом предмету, сведочила другачије.

Виловски пред кривичним већем Суда у Београду још увек није ослобођен кривице, а одлука Ареопага, сасвим логично, са тим нема никакве везе. Судиће му се у одсуству, има свога браниоца, а Суду су у међувремену достављени и нови докази о финансијским злоупотребама у Епархији Рашко-Призренској. Познато је да такви поступци нису брзи, а време ће показати да ли постоји и његова кривична одговорност. Из тих разлога, писанија Виловског у том делу једино могу да схватим као својеврстан медијски притисак на Суд.

Треба имати у виду да Црквени суд Виловском није судио само за финансијске кривице него пре свега за канонске кривице. Да је Виловски пред Црквеним судом био оптужен само за финансијске кривице онда би евентуална ослобађајућа пресуда државног суда представљала правни основ за преиспитивање пресуде Великог црквеног суда.

Признајем да је Виловском данас из Грчке много лакше да оптужује Српску Цркву и пише о свом наводном ”прогону” него да објашњава где је новац од обнове Манастира Бањске, где је новац који је свака влада, па и Тадићева, уплаћивала за монахе тог манастира, где је новац од закупа локала у Призрену који је, са различитим црквеним печатима, издао Албанцу, како је отуђио скупоцени манастирски ауто, као и на које је начине ненаменски трошио средства из наменских фондова Епархије /довољно је да подсетим да је ревносно из средстава за Народне кухиње себи повезао радни стаж, док такву љубав и ревност није показао за свог духовног оца Артемија за којим неки јадикују што није добио пензију/.

Виловски од мене као ”квази-експерта” тражи да јавности појасним судски поступак против његовог кума Предрага Суботичког, дојучерашњог монополског извођача грађевинских радова у Епархији Рашко-Призренској о народном и државном трошку. Судећи по Виловском, изгледа да Синод, па и Митрополит Амфилохије немају право да подносе кривичне пријаве, али да тужбе и све остало против њега и Владике Атанасија могу да подносе и он и Артемије. Суботички се, као што је познато из медија, налазио у истражном затвору. Трајање притвора одређује суд, а не Синод. Истражни поступак у кривичним стварима води истражни судија, а не митрополити и епископи. Истрага траје онолико колико је потребно да се прикупе докази и саслушају сведоци. Боравак у истражном затвору може да траје онолико колико прописује закон, а нисам до сада уочио приговор Предрага Суботичког и његових адвоката у погледу прекомерне и незаконите дужине боравка у притвору. Не треба губити из вида да је боравак у притвору Суботичком заправо продужавао Виловски својим непојављивањем пред судом као оптужени. О доказима, у које спадају и изјаве сведока, решава Суд, а не Виловски. Није тачно да су све изјаве сведока ослобађајуће за Виловског и Суботичког. Довољно је само да поменем изјаву благајника Епархије Миливоја Марковића из које се јасно види да ова тврдња Виловског није тачна. Суботички, као и сваки други грађанин, има право на равноправан третман у притвору и кривичном поступку. Уколико сматра да му је неко право прекршено, Суботички има право да се обрати на адресу државних органа који су за то надлежни. Као и у случају Ареопага, и излазак из истражног затвора Предрага Суботичког је тенденциозно приказан као ”доказ” његове невиности.

Потпуно разумем журбу и активности Дејана Виловског, који се још увек налази у бекству. Потребно му је да редовно уверава и острашћује читаоце својих сајтова конструкцијама и јадиковкама, а ових дана и поређењима као што је ово између Питера Фејта и Владимира Димитријевића.

И, на крају, критикујући Димитријевићев ”предлог помирења”, уз дрско оспоравање неспорне Димитријевићеве добре намере и тенденциозно везивање за ”кухиње” Епископа Атанасија, Иринеја, Митрополита Амфилохија и других, Виловски би, у свом добро познатом менаџерском стилу, за Артемија, себе и остале радо истрговао – повратак у пређашње стање!?! Интересантно је да Виловски у свом ”предлогу помирења” није навео и захтеве у вези ”екуменизма и Светског савета цркава”. Заиста, занимљиво! Након тога, само се намеће питање: зашто би се он уопште враћао у Цркву за коју јавно тврди да је пала у јерес екуменизма? Или, приче о екуменизму само служе за скретање пажње читалаца и јавности на другу страну?

Протојереј мр Велибор Џомић

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРОСЛАВА ПРАЗНИКА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА У ПРЕЧИСТОЈ КРАЈИНСКОЈ И У БАРУ

236555.jpg

23655.jpg

ЦЕТИЊЕ, 4. јуна (Светигора прес) – Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је данас, на празник Светог Јована Владимира краља српског Свету архијерејску литургију на темељима храма на Пречистој Крајинској у Остросу.

Високопреосвећени Митрополит Г. Амфилохије сабранима се обратио ријечима литургијске проповиједи.

„Ово мјесто није десет вјекова престало да жубори. Кладенац Светога Јована Владимира, ево до данас, напаја и птицу и мрава и човјека. И ми ћемо се са тог кладенца Светог Јована Владимира данас напојити“.

„Овдје у Пречистој Крајинској напајамо се воде живота, причешћујемо се истином која је засијала у срцима нашим и дотичемо се дрвета живота, Христа Бога нашега и Њега као законодавца, Његових врлина којима нас је просветио и нахрањујемо се маном небеском, Њиме као хљебом живота призивајучи Духа Светога да сиђе на нас“, рекао је Митрополит Амфилохије.

И ове године су на Пречистој Крајинској били присутни представници нашег народа који живи у Албанији, окупљени у Удружењу српско-црногорско националне мањине „Морача-Розафа“ из Скадра, на челу са предсједником Удружења Павлом Брајовићем, који су овом приликом уручили протојереју-Радомиру Никчевићу, шефу кабинета Митрополита Амфилохија, захвалницу „за промоцију и духовну помоћ српско-црногорској мањини у Албанији“. Отац Радомир са другим свештеницима Митрополије, са благословом Митрополита Амфилохија и уз договор са Архиепископом Тиране и цијеле Албаније Господином Анастасијем, већим празницима служи у Цркви Свете Тројице у Враки код Скадра и на друге начине помаже наш народ у Албанији. Трудом Удружења и уз подршку Митрополије, већ више година у Скадру ради школа српског језика.

Након што је посјетио манастир Рибњак код Бара, Владика Амфилохије је у поподневним часовима у Бару учествовао у промоцији зборника поезије „Румија Јованова“. О овом зборнику, унутар чијих корица се налази око седамдесет пјесама о цркви Свете Тројице на Румији и о Светом Јовану Владимиру, поред Митрополита Амфилохија, говорили су приређивач Невен Милаковић Ликота и др Момчило Вуксановић у име финансијера пројекта – Српског националног савјета из Подгорице.

Претходно су у Бар Андровићи донијели Крст Светог Јована Владимира, који ова породица чува вјековима, на цјеливање вјерном народу. Митрополит Амфилохије је породици Андровић уручио икону Светог Јована Владимира и његове жене Косаре.

„И ове године међу нама је Часни Крст Светог Јована Владимира, који до данас чува благодетна породица Андровића, Мило, Ратко и Илија, који су ових дана добили унука Јована Владимира. Тако се благослов Часнога Крста одражава прво на њиховом дому, на дому чувара ове велике древне Светиње. Ја бих искористио ову прилику, када је Часни Крст овдје са нама, да Милу за Јована уручим ову икону“, рекао је Митрополит Амфилохије.

Митрополит Амфилохије и Преосвећена Господа Епископи: будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије и наречени Епископ нишки (досадашњи Епископ диоклијски) Јован (Пурић) предводили су у касним поподневним часовима свечану литију која је у славу и част Светог краља српског Јована Владимира прошла улицама Бара.

У току свечане Литије бесједом се бројним вјерницима обратио Преосвећени Владика будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

„Темељи храма Пречисте Крајинске су, драга браћо и сестре, они темељи на којима и ми стојимо, из којих се и ми духовно обнављамо. А Свети Јован Владимир, будући човјек Божји, као побожни владар свога народа, прво се потрудио да сабере свој народ и да га научи вјери., да прослави име Божје и да се име Божје прослави у његовоме народу, да подигне светиње“.

„Све што је Свети Јован Владимир радио и Бог му је помагао. Носио је Христа распетога и васкрслога у срцу своме. Заиста је био богоносац и христоносац. Саобразио се своме Спаситељу до највеће мјере, што је на крају потврдио и својом мученичком крвљу“, рекао је Владика Јоаникије.

Митрополит је на крају Литије одликовао архијерејским похвалницама господу Томислава Сврдлака и Сима Кулишића из Бара, дугогодишње чланове и предсједнике Црквеног одбора у Бару.

Р.В.

Извор: Светигора Прес

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тринаест година Радио Светигоре

slavaradija201113jun474.jpg

Наш Радио „Светигора“ Радио православне Митрополије Црногорско – приморске прославио је у понедјељак 13. јуна, на Духовски понедјељак своју крсну славу и тринаест година постојања. Славски колач Радија преломио је Протојереј – ставрофор Момчило Кривокапић Архијерејски намјесник Бококоторски у присуству директора Урпавног одбора нашег Радија Протојереја – ставрофора Гојка Перовића Ректора Цетињске Богословије, свештеника Јована Пламенца главног уредника нашег Радија, директора Радио „Светигоре“ свештеника Предрага Шћепановића, радника Радија и гостију.

Извор: Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хришћанке у Египту насилно обраћају у Ислам

egipatotmice.jpg

ВАШИНГТОН, 22. јула – Амерички Хелсиншки комитет засиједао је 22. јула у Вашингтону ради разматрања питања пораста насиља над Коптима хришћанима у Египту, првенствено над младим женама.

Извјештаји о отмицама, присилним браковима и обраћењима почели су да се појављују 2007, али су били „непоткријепљени“, казала је Мишел Кларк, професор спољних послова на Универзитету Џорџ Вашингтон.

„Ја сам овдје да потврдим те наводе“, рекла је она. „Не ради се о изолованим инцидентима“.

Кларкова и други свједоци представили су своја свједочанства 22. јула пред независним америчким Комитетом за безбиједност и сарадњу у Европи. Овај комитет познат је и као Хелсиншки комитет због његовог рада у складу са Хелсиншким споразумом, договором међу 56 земаља из 1976. године, који обухвата сарадњу у области људских права, демократије, економије и безбиједности.

Жан Махер, предсједник египатске Уније за људска права, са сједиштем у Француској, саопштио је да је од 2009. године готово 800 хришћанки отето, силовано и силом обраћено у ислам.

Тај број је значајно увећан од фебруарског преврата, казао је Махер.

По његовим ријечима, прије преврата, отмичари морали су да „заведу“ своје жртве, а сада их „само стрпају у такси и одвезу“.

Хришћанке су лака мета јер не носе вео, због чега их је лако уочити, каже Кларкова, додајући да неке жене, због страха од отмице, више и не излазе из куће.

По ријечима Жана Махера отмицама увелико доприноси неактивност полиције. „Десетине сродника жртава су пријавили ово“, каже он, „али се полиција веома грубо понијела према њима“. Поред тога, по његовим ријечима, велики број људи оклијева да јавно иступи из страха да ће пасти срамота на цијелу породицу.

„Ако гласови жртава буду и даље занемаривани, нико више неће ни говорити“, сматра Кларкова, додајући да то води ка „велу тишине, који само још више погоршава ствар“.

По њеним ријечима, у већини случајева жртве знају имена нападача.

Извор: Светигора Прес

Share this post


Link to post
Share on other sites

Археолози сматрају да су пронашли гробницу светог апостола Филипа

mostisvetogfilipa.jpg

Шеф групе италијанских археолога Франческо Д’Анрија сматра да су на западу Турске пронашли  гроб светог апостола Филипа, саопштава агенција КНА позивајући се на турске медије.

Развалине првобитне гробнице апостола пронађене су на територији античког града Јерапоља Фригијског (Јераполиса или Светога града) који је повезан са именом светог апостола Филипа. Апостол је ту проповиједао и мученики скончао  око 81-95 године за вријеме царовања римског императора Домицијана. Развалине града Јерапоља Фригијског налазе се на планинском узвишењу, близу провинцијског града Денизли.

Град Јерапољ одиграо је важну улогу у распростирању хришћанства пошто је у њему мученички скончао свети Филип. Након тог догађаја град су почели да зову Светим градом. Равноапостолни цар Константин га је учинио престоницом области Фригија и мјестом епископске катедре. Црква светог апостола Филипа, која је ту подигнута постала је једно од најважнијих хришћанских мјеста у Малој Азији.

На мјесту кончине светог апостола у четвртом вијеку је био подигнут храм осмоугаоног облика размјера 20х20 метара. У центру храма се налазила гробница светог апостола Филипа. Град Јерапољ, који је коначно пао у турске руке 1210. године више пута је прије тога страдао од земљотреса, а земљотрес који се десио 1534. године потпуно га је уништио, као и гробницу светог апостола Филипа.

Мошти светог апостола Филипа око 560. године су биле пренијете у Рим гдје и сада почивају у цркви посвећеној дванаесторици апостола. У доњем дијелу те цркве налази се бијела камена гробница са моштима апостола Филипа и Јакова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...