Jump to content

Препоручена порука

Неке теме и расправе на форуму су ме потакле на размишљање о томе како градимо и како изражавамо лични идентитет?

Ова тема би била прилика да се на нешто конкретнији начин упознамо али и да спонтано направимо једно мало истраживање о томе какву заједницу, а преко приче о личном идентитету, заправо, хоћемо да изградимо.

Дакле, како изражавате лични идентитет?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 71
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Моје име је Брендон Волш, и ја сам алкохоличар.   http://www.youtube.com/watch?v=f7N7MZvQzvk

Адлер је у неким стварима очигледно био у праву. Мислим на осећање мање вредности (са или без комплекса). Ипак, знање о осећању мање вредности није довољно да бисмо разумели човека. Ту је онда и пот

Пошто је у питању тема о личном идентитету, те његовом изражавању а тиме и личним стварима, ево да будем мало личан: ја (на жалост) имам ретко прилика да тај свој идентитет изразим на један позитиван

21. век,век личности.Или ћемо бити личности или ћемо бити маса у логору.

А може се десити и једно и друго.

А личност почива на чежњи за другим,потреби за другим,сабитовати са другим и кроз другог.

Значи Отац воли Сина у Духу Светоме и "познаје" себе као Оца,кроз Сина,

а Син се "препознаје" као Син у љубави Очевој. Другачије Отац не постоји као Отац.Нити бива Сина.

*Католици кажу обрнуто-Отац прво мора да зна,да би волео.Темељ свих јереси.

Отац воли па воли,без обзира какви смо ми.Таман посла да мора прво да нас ЗНА,упозна да би нас волео.

Онда би свет био један велики кастинг,где би манекени и дублери најбоље прошли.

Нама недостаје луда љубав Божија.

Ми се волимо,селективно,партијски,по укусу,калкулантски.Као кладионичари.Имамо фаворите и аутсајдере.

(а наш е.Давид има и инсајдере.)

Наш идентитет углавном почива на идентификацији других.Архикукољ.

Јер Отац воли,па идентификује оне који Њега воле:"И створи Бог... и погледа и виде да све добро беше."

Таквом љубављу да се волимо,па ћемо се сви идентификовати,као Његови.

Е сад како дођи до те Картице,то је друга тема.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Тема је инспиративна.Надам се да неће бити вређања,спуштања,омаловажавања и свађе,те да се неће претворити у узалудну и промашену полемику која исисава сву логосну и креативну енергију, као и да тема неће на крају бити закључана.Волео бих да видим.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Адлер је у неким стварима очигледно био у праву. Мислим на осећање мање вредности (са или без комплекса). Ипак, знање о осећању мање вредности није довољно да бисмо разумели човека.

Ту је онда и потреба за признањем и поштовањем, које психолози често (по мом скромном мишљењу неоправдано) стављају на прво место. Постоје и психолози који као циљ стављају смисао (Виткор Франкл). А неки и блискост (Ерик Берн, творац популарне трансакционе анализе), што је много ближе хришћанком духу. Можда има још примера, али нисам добар познавалац.

Ми, не само овде на форуму, већ уопште у животу, често улазимо у дијалоге где свако од нас жели да изнесе нешто своје, а када дође до колизије, онда се често све претвори у ,,ко је паметнији": ,,немаш појма, како можеш то да кажеш, глупост, ево ти доказ да немаш појма, ја имам диплому, не разумеш ти то, ја знам стране речи и изразе, поменућу нешто да се види да знам, ал' немам кад ја то да објашњавам" или још горе у игнорисање.

Чим повредимо нечију сујету, она по својој природи узвраћа и не трпи ништа. Сујета чини да некога доживљавамо као ,,инфериорнијег", а неког другог као ,,бољег" од себе. Сујета не води никуд, већ само упропаштава. Она води самој себи и тако раздваја људе.

Често се убеђујемо и мислимо да силом речи и аргумената можемо некога убедити или набедити у нешто. Не одређује увек логика наша убеђења и веровања. Сваки човек (и жена) је Богом дано слободно биће и ми му можемо, сликовито речено, указати на пут и на исход тог пута. Старац Тадеј каже да само реч од срца допире до друге особе.

Ми такође тражимо пријатељство, неку лепу реч, да поделимо мишљења и итересовања.

А у животу, у суштини, тражимо - љубав, једни друге, Господа, били тога свесни или не.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Дакле, како изражавате лични идентитет?

Пошто је у питању тема о личном идентитету, те његовом изражавању а тиме и личним стварима, ево да будем мало личан:

ја (на жалост) имам ретко прилика да тај свој идентитет изразим на један позитиван-да начин.

Наравно, томе сам (углавном) сам крив, али (да не будем лицемер) томе понекад доприносе и други.

Дакле, оно што преостаје (што би рекао Агамбен) од мог идентитета је у највећој мери изражено на негативан-не начин: одвајањем од других, критиком, мерењем памети, дистанцом, итд.

Ипак, понекад је то једини начин да се преживи у пустињи личности, тј. у медиокритету масе (па чак када је та маса и назови "црквена").

За овај део крај: мислим да данас у Цркви и свакодневном животу нема истинске заједнице, а тиме ни правог изражавања идентитета на позитиван-да начин. Макар ја тако проживаљавам на својој кожи. Из дана у дан ми се урезују речи светог Јована Златоустог, које је он једном изговорио својој заједници: "Угасили смо ревност и тело Христово је постало мртво".

Тако свој идентитет могу да изражавам само у траговима, у мрвицама.

То ме плаши.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Иако је тема постављена у подфорум философија, нисам имао намјеру да расправљамо о ставу идентитета, типа да ли је А=А или је А=Б.

Моја намјера је била да свако формулише свој идентитет.

Можда се у уводном питању нисам најсретније изразио са оним "како изражавате" али нисам ни толико промашио да би само питање било тотално неразумљиво. А то што се испоставило као неразумљиво, заправо, и то нешто говори.

Дакле, формулисати лични идентитет је као одговорити на питаље ко сам ја, у овом случају одговорити на моје питање ко си ти.

Па каже :

Ја сам ... ( није неопходно износити лична имена, а ако неко то држи за битно, наравно, може и то)

- Ја сам ... ( Миш Мекињаш)

- Ја сам ... ( Џорџ тј. највећи блудник града Чикага)

итд.

Ја ћу се изјаснити касније, да не бих на неки начин суфлирао за друге (туђе) одговоре.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лазаре, хвала на одговору.

Сад сам у фрци с временом ал' пишем вечерас.

Ово што си цитирао од Златостог ја заправо кључно због чега и има смисла покретати оваква питања. Волио бих да више разговарамо о овоме.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хахаха.... какви сте краљеви....

Нисам вас питао ни како се зовете, ни колко имате година, ни одакле сте, ни, што би сељаци из мог краја ракле, ђе се копате.

Лично сам најближе овоме што је Лазар рекао тј. идентитет највише градим на негацији и дистанцирању од масе, и збиља то донекле може да плаши. Сваки покушај да се идентитет одреди са оним да, остаје са великим знаком питања и то не због мене већ због "заједнице" којој припадам.

Овако бих изразио свој идентитет са оним да.

1- хришћанин

2- конзервативац

3 - па рецимо да на трећем мјесту буде Србин

и наравно још много тога одређује идентитет али није толико битно, ово је довољно.

Питање је колико ово изречено било коме ишта значи и колико данас то збиља погађа оно што збиља јесам. Јесу ли те ствари толико потрошене да је заправо тај идентитет не могуће изразити са да.

Пошто је тема на неки начин већ пропала, додао бих то да би се велика већина при формулисању свог идентитета на првом мјесту изјаснила типа Мушко/Женско итд.

Какву заједницу градимо када себе из те перспективе постављамо у њу?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja имам кога волим и - могу то слободно да кажем - страдам због љубави. (Ал опет - можда љубав и не може без страдања) Најчешће ми у животу ништа што знам и умем (а тога је мало) не помаже и само је чудо Божије како све функционише око мене.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево овако сам ја разумео изражавање идентитета:

Србин, Православац, Муж, отац, Монархиста, Звездаш, конзервативац, антиглобалиста, антиекумениста,

против Евро-атланских интеграција, против (овакве) демократије, љубитељ ДСС-а и Боре Чорбе...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Проф. др Зоран Ранковић, декан Православног богословског факултета: Православно богословље се изучава живљењем, поступањем и студирањем - у вери, не „о њој“.

       
      О вери и моралу, свих нас, професора једино може да просуди Црква, кроз институцију благослова. Наш факултет има пресудни утицај на развој богословља у Српској Православној Цркви, дакле пресудно утиче на њен верски идентитет. Закон о црквама и верским заједницама гарантује слободу и аутономност цркава у одређивању свог верског идентитета. Благослов је зато неопходан да заштити Српску Православну Цркву од евентуалног утицаја који би држава и Универзитет преко Богословског факултета могли да покушају да врше на идентитет Цркве.
      Значај механизма „благослова“ - сагласности Српске Православне Цркве за рад и студије на Православном богословском факултету (ПБФ), овако, за „Новости“, објашњава његов декан проф. др Зоран Ранковић. Овај специфични услов последњих месеци камен је спотицања између овог факултета и његове куће - Универзитета у Београду (УБ).
      - Парадокс је да актуелни спор најбоље показује неопходност благослова, али и колико су и данас могући координисани покушаји укидања Богословског факултета - каже он.
       
      *На чему се темељи ова врста црквене сагласности, неопходна за статус наставника на ПБФ?
       
      - Благослов постоји у Закону о СПЦ из 1929. године. Многе институције нашег савременог државно-црквеног права датирају из Краљевине Југославије - последњег периода у коме држава није имала идеолошки условљен однос прогона према Цркви. Нажалост, многи представници Универзитета данас шире неистину да благослов пре Другог светског рата није постојао. Након враћања ПБФ у састав Универзитета 2004. године, ПБФ је донео статут којим је такође предвиђен.
       
      *Захтева ли се оваква сагласност на сличним факултетима у свету?
       
      - То је стандард на конфесионалним богословским факултетима и Римокатоличке и Православне цркве. Постоји у Немачкој, као и на једином француском богословском факултету у оквиру државног универзитета - у Стразбуру. Исто је тако и у Румунији. О приватним универзитетима Римокатоличке цркве у Италији, Шпанији, или Руске православне цркве, не би требало трошити речи.
       
      *Како објашњавате позиве дела академске јавности да се он императивно укине?
       
      - Оспоравање механизма благослова почело је када је ускраћен тројици бивших наставника. Одређени интереси покушавају да злоупотребе те случајеве, да прикажу те људе као жртве наводног "прогона" Цркве, како је то себи допустио да каже проф. Александар Поповић, председник Савета Универзитета. Обим и дубина неистина које шире представници Универзитета најјасније указују да се не ради о легитимној бризи за те људе, већ о нечему сасвим другом.
       
      *Шта је циљ, како кажете, кампање усмерене на ПБФ?
       
      - Тешко ми је да поверујем да ректор Иванка Поповић и професор Александар Поповић желе да у Србији наметну више аутономије универзитета него што су то стандарди у колевци секуларитета, Француској, или у Немачкој. Њихова наводна брига пренебрегава да начело аутономије важи и за факултет. ПБФ је аутономан да донесе свој статут, а законске могућности да УБ тај статут преиспитује су ограничене на тренутак његовог доношења, односно измене.
       
      *Усаглашеност Статута ПБФ са универзитетским била је до сада више пута на провери?
       
      - Наш Статут у употреби је већ скоро две деценије, при чему одговарајуће одредбе Закона о високом образовању и Статута УБ нису мењане. Више пута, а последњи пут 2018, Одбори за статутарна питања УБ потврђивали су наш статут. Зашто је, после три потврде, и при истим чињеницама, крајем 2019. он оспорен никада није образложено. Очигледно је да разлози леже у неким интересима или убеђењима, а не у праву и чињеницама. Хвала Богу, то последње мишљење Одбора за статутарна питања УБ на својој последњој седници Сенат није усвојио, тако да оно није званични став Универзитета.
       
      *Често се чује да богословски факултети у Грчкој не познају институт благослова? 
       
      - Они који наводе грчки пример обично прећуткују две битне чињенице. Православна црква је тамо државна црква, тако да су начини на који се она штити од евентуалног нелегитимног утицаја државе потпуно различити од оних који су на располагању СПЦ у Србији. Друго, богословски факултети у Солуну и Атини по својој форми нису конфесионални факултети, за разлику од ПБФ, који то јесте.
       
      Извор: Новости
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања.
       
      “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе.
      Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих.
      “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије.
      Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”.
      “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика.
      Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина.
      “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије.
      Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину.
      “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић.
      Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача.
      Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе.
      “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић.
       
      Извор: РТС
    • Од александар живаљев,
      Владика Теодосије: Присвајају наше цркве да би на њима градили свој идентитет
      мај 22, 2021
      Владика рашко-призренски Теодиосије изјавио је да талас захтева приштинских званичника да се српски православни храмови на Косову и Метохији изузму из међународне заштите представљаују покушај њиховог присвајања.
      “Ми смо данас сведоци нечега врло парадоксалног, да други присвајају наше храмове. Зашто то чине? Зато што немају своје и онда им је потребно да присвајају оно што није њихово да би тако градили свој идентитет, да би на тај начин показивали да и они ето имају кутуру”, рекао је владика у беседи у цркви Светог Николе у Приштини, након литургије коју је служио поводом црквене славе.
      Поручио је да се зна, не од јуче, него вековима, коме православни храмови на КиМ припадају, али да оне који покушавају да присвоје православне цркве, нико не спречава да долазе у њих.
      “Али ови храмови, као и овај у коме се молимо, као што су и Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Грачаница и манастир Девич, они имају своју историју, свој идентитет. И зна се ко их је подигао и зашто их је подигао. Не да би они били само споменици, да би се неко хвалио њима, њиховом лепотом и величином, него да они буду дом молитве”, навео је владика Теодосије.
      Подсетио је да се у “нашим храмовима молимо не само за себе, него за све људе, и данашња литургија коју смо примили Богу у овом граду и свуда широм КиМ и широм света где се данас служи, литургија се приноси за све људе, за цео свет, за сву ствар Божију, да се све освешта”.
      “Призивамо мир, призивамо љубав и на тај начин сведочимо ко смо и шта смо. Али ми се тог свакако не бојимо, нити томе придајемо велики значај, шта неко прича, неутемељено, прича ради приче, али сви други извори, историјски говоре да наше харамове и наше служење и боравак у њима и живот наш на КиМ потврђује да су ти храмови дом молитве и да нам припадају и да ће тако бити и у будућности”, истакао је владика.
      Литургији у цркви Светог Николе у Приштини присуствовало је неколико стотина верника, што расељених и мало оних који су остали да живе у том граду, што оних из Грачанице и околних српских средина.
      “Ми смо благодарени свима вама који сте дошли овде да то посведочимо. Да оно што су наши преци градили и оно што су они чинили да ми то данас чинимо. Нема другог пута који можемо ходити а да стигнемо на прави циљ до господа. И тако ћемо прославаити Бога а тако ће и Бог на сачувати и прославити у овом животу”, подвукао је владика Теодосије.
      Домаћин славе био је Дејан Раденковић, који је са породицом након сукоба 1999. године био принуђен да напусти Приштину.
      “Ово је прва црква у коју сам крочио као дете. Овај чин домаћина славе цркве у Приштини је и порука за све моје другове, пријатеље, земљаке да пођу мојим стопама. Да се у Приштину увек враћамо”, рекао је Раденковић.
      Стотинак верника било је у цркви Светог Николе у Косовом Пољу. Преостали Срби и расељени из тог места, присуствовали су литургији и сечењу колача.
      Домаћин славе Александар Чолић из Ајвалије, навео је да домаћинством жели да сачува веру и наслеђе.
      “Узимам колач да би сачували наслеђе, традицију и пробудимо народ. Да би се верници окупили у све већем броју у нашим светињама”, казао је Чолић.
      Извор: РТС
    • Од Milan Nikolic,
      Пролазио сам пре неки дан поред споменика и мислим се како би било лепо да се дружимо мало на том месту. Има ли неко заинтересован? Ја већ потврђујем да долазимо нас четворо.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Изгледа у први мах необично да класична психоанализа није познавала проблем идентитета. Тек је после 1930. године, Фројдов ученик Ото Фенихел указао да се појављује све већи број пацијената са неодређеним симптомима, код којих је очевидно да је у болесни психички процес увучено само њихово Ја. Значајни амерички психотерапеут Ерих Ериксон, у својој можда најбољој књизи Детињство и друштво из 1950. (преведеној на дванаест језика), пише да је наше данашње бављење проблемом идентитета наступило онда када је овај идентитет постао проблематичан. Али шта је то уопште идентитет?

       
      Иако се субјективан садржај нашег доживљавања стално мења, неко језгро наше личности које се тешко може описати, остаје увек исто и поред свих промена којима смо споља изложени или које сами стварамо. Ово језгро наше личности, коме су људи од памтивека давали разна имена, пружа нам чудну сигурност и извесност да наше Ја, или субјект, у широкој лепези осећања, опажања, слика и делања, практично у току целог живота остаје са собом идентично.
      Занимљиво је да је ово осећање идентитета утолико постојаније уколико човек доживљава чешће и интензивније унутрашње и спољашње промене. Као да су ове промене услов стабилности овог осећања. Упоредо са доживљавањем ове сталности, непроменљивости, човек би скоро рекао вечности трајања овог језгра у личности, и свет са свим својим променама, брзим или споријим, такође се доживљава као нешто у основи идентично себи.
      Поставља се оправдано питање да ли је ово наше осећање идентитета, како себе као невидљивог субјекта, тако и света као објективне стварности, илузорно и у томе случају да ли оно испуњава неку одређену сврху у човекову животу. Зар се не мења све око нас непрестано, зар се не дешавају личне и светске катаклизме, зар нису у прошлости ишчезли читави континенти, зар човек, најзад, не умире?
      Стања која тако темељно мењају стварност да субјект није више у стању да свет доживи идентично са оним кога је раније знао, савремени амерички психотерапеут немачког порекла Курт Ајслер назива мутацијама. Таква мутација дешава се на пример, у психопатолошком облику на почетку неких схизофрених психоза, затим у неким мистичким преображајима, и, најчешће, приликом смрти неке нарочито вољене особе.
      У свим набројаним случајевима, посебно у случају смрти вољеног бића, наше осећање идентитета озбиљно је угрожено и ми се морамо бранити како би се пољуљана равнотежа личности опет како треба успоставила. Ова равнотежа – останимо код доживљеног бола услед смрти блиског нам човека – успоставља се утолико брже и боље уколико је осећање идентитета у човека било учвршћено раније и темељније.
      Очевидно, дакле, да оно језгро у личности које јој даје осећање трајности и непрекидности, ако и јесте код свих присутно, није код свих подједнако снажно. У овоме случају прискачу човеку у помоћ разни други одбрамбени механизми, између осталих и неуротична симптоматологија и неуротична идеологија који покушавају, са више или мање успеха, да заобиђу, прескоче или ублаже осећање мутације које је увек за човека претеће, јер га избацује из сигурног и познатог корита дотадашњег егзистирања.
      Ако се човек у односу на лична мутациона доживљавања која га угрожавају у његовом бићу брани успешно, или оним што је у њему најдубље, и вероватно филогенетски најстарије (Јунг би рекао да је то архетип спасиоца у човеку, односно у његовом Јаству), или мање успешно, али још увек сврсисходно, механизмом порицања, личног одрицања, рационализирања, у најбољем случају сублимирања мутационог догађаја, упитајмо се како се човек понаша пред мутацијама историјских збивања које захтевају „преокретање свих вредности“.
      Изгледа да је све теже у савременим условима живота, нарочито после преживљених револуција, али и пред претећим новим, да се осећање идентитета света у човеку, одржи усправним и стабилним. Све жешће доживљавање дисконтинуитета света и живота, сталан је извор претње и страха у човеку. Његове одбрамбене снаге, које мирно можемо назвати конзервативним (и у позитивном и у негативном смислу те речи), теже да опет успоставе континуитет збивања не само на личном плану, већ и на друштвеном и историјском.
      Смрт је све мање за људе данас прелаз „с једних мајчиних груди на друге“ као што је то још била за Тагору и многе друге сасвим обичне људе. Страх од смрти порастао је данас тако да се против њега може човек успешно да бори само ако свом снагом захтева извесност да између прошлости и садашњости не постоји никаква провалија.
      Осећање да су прошлост и садашњост идентични обухвата собом несвесно убеђење да ће се овај идентитет протегнути и на будућност. Да би се Ја човеково заштитило од уништења и смрти, и на личном и на социјалном плану, оно императивно захтева да „све остане по старом“.
      Трагичан неспоразум избија у тренутку када се испостави да је то „старо“ за једне било добро и по њих пробитачно, док је за друге било крајње рђаво и штетно. И тако једни грчевито бране временски континуитет доживљеног, заборављајући да је човек и Прометеј (додуше и пали Луцифер), док други захтевају рушење сваког континуитета, заборављајући да човек није tabula rasa и „апсурдно биће осуђено на слободу“.
      У основи свих великих револуционара света лежи не само Прометејева гордост, већ и Прометејева храброст да се активно супротставе Моири, богињи судбине, савременим Ајслеровим речником казано, да се супротставе неочекиваним, непризваним, стравичним мутацијама, од човека још увек неуправљене историје.
      Уместо што би људи пасивно примали мутације које доносе смрт у разним видовима, човек-револуционар, занео се врхунским заносом: да сам произведе мутације (овде нам се неминовно намеће асоцијација из подручја савремене генетике, у којој човек такође производи мутације).
      Бије се велика битка у човеку и за човека. Очевидно је да уколико у човеку и човечанству слаби она врста идентитета који је, с једне стране, на негативно конзервативан начин одржавао животним менама већ озбиљно натрули континуитет прошлости, с друге стране је на позитиван начин потврђивао смисао човековог постојања и трајања, све су смелија и опаснија проналажења и делања човека која се крећу ван граница столећима посведоченог континуитета
      Разапињан између духа потврђивања који би да одржи свој идентитет и идентитет света, негирајући смрт, и духа одрицања који, наизглед, прихватајући смрт тежи мутацији некадашњег идентитета, узносећи себе као јединог господара неба и земље, који је већ данас у стању да разори један свет и створи (?) један нови – човек је на прекретници и у избору. Све слободнијем и личнијем избору.
      Владета Јеротић
       
      Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...