Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Guest

Владика Андреј (Ћилерџић )

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

andrej2.jpg

Агенција за поклоничка путовања Епархије бачке Светињама у походе организује одлазак у Београд на свету архијерејску Литургију коју ће 18. септембра 2011. године служити Његова Светост Патријах српски Господин Иринеј и на којој ће бити хиротонисан архимандрит Андреј (Ћилерџић) за Епископа ремезијанског, викара Патријарха српског. Превоз бесплатан!

Телефон за информације 526-068 и 064 129 36 16

Информативна служба Епархије бачке

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Животопис изабраног Епископа ремезијанског Г. Андреја (Ћилерџића)

14. Септембар 2011 - 15:37

malaandrej1235.jpg

Епископ Андреј (Ћилерџић) рођен је 21. 8. 1961. у Оснабрику (СР Немачка), као други син протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића и мајке Маријане.

Основну школу и гимназију завршио је у Диселдорфу (СР Немачка), а после матуре боравио је годину дана на Светој Гори (1980-1981).

На Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду уписао се септембра 1981, а дипломирао 25. марта 1986. године.

У манастиру Високим Дечанима, 7. јануара 1987, замонашио га је његов духовник, тада јеромонах, а сада Епископ бачки Г. Иринеј. У чин јерођакона рукоположио га је 8. марта 1987, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ западноевропски Г. Лаврентије.

Боравио је од 1987. до 1989. на последипломским студијама у Солуну (Грчка) и служио две године као јерођакон у храму Свете Софије у истом граду.

Од 1989. до 1993. службовао је као суплент у Богословији у Призрену, где је био и диригент хора богослова.

У чин јеромонаха рукоположио га је 21. 11. 1990, у храму Светог Саве у Диселдорфу (Немачка), тадашњи Епископ моравички и администратор Епархије бачке Г. Иринеј.

Од 1992. године до избора за Епископа ремезијанског, био је сабрат обитељи Светоархангелског манастира Ковиља у Епархији бачкој.

Од 1993. до 2005. службовао је као секретар Канцеларије за међуцрквене односе Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у Београду.

У чин протосинђела произведен је 26. јула 1999, а у чин архимандрита 19. августа 2002. године.

Године 2005/2006. боравио је на студијама француског језика у Босолеју/Монте Карлу (Француска).

Од 2006. до 2008. службовао је као доцент за комуникацију и саветник за запошљавање на Економском институту при Министарству рада града Диселдорфа.

Од 2008. године, у својству докторанда и научног сарадника, бавио се истраживањем православне еклисиологије на Институту за православну теологију Универзитета у Минхену. У мају 2010. године, Савет професора изабрао га је за асистента на Катедри за православну догматику. У Минхену је богослужио у грчком православном храму Свих Светих, као и у капели Светог Николаја Руске Заграничне Цркве града Минхена.

За викарног епископа Патријарха српског, са титулом Епископа ремезијанског, изабран је на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве одржаном у Београду од 16. до 27. маја 2011.

Нови Епископ Српске Православне Цркве говори више страних језика: немачки, грчки, италијански, енглески и француски; служи се руским, латинским, јеврејским и арапским језиком. Познат је као један од најбољих познавалаца црквеног појања, а у народу је познат као одушевљен предавач и надахнут проповедник Христове благовести. Путем интернета, већ дуже време, његови поштоваоци објављују његове прилоге на двојезичној специјалној презентацији (www.cilerdzic.com).

Током свог дугог служења у Српској Православној Цркви, учествовао је на многим међуцрквеним и међународним конференцијама, у богословским дијалозима и трибинама широм Европе, у Африци и Азији. Био је изасланик Српске Православне Цркве у Светском Савету Цркава и у Конференцији Европских Цркава у Женеви.

Члан је више европских мировних иницијатива и удружења: Аустријског форума „Пут наде“ у Грацу, Друштва немачко-српског пријатељства у Минхену (Немачка), Грчког музичког удружења у Минхену, Академије за социјалну, националну и културну сарадњу у Вуперталу (Немачка) и др.

За време несрећног грађанског рата у бившој Југославији, од 1992. до1995, и 1999. године, био је познат у народу као духовник ратној сирочади, ратним инвалидима и избеглицама које је, као сабрат манастира Ковиља и службеник Српске Патријаршије, а у сарадњи са црквеним институцијама у Грчкој, Немачкој, Аустрији, Италији и Француској, прихватао и збрињавао.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Наречење и хиротонија изабраног Епископа ремезијанског Г. Андреја (Ћилерџића)

14. Септембар 2011 - 16:03

andrejnajava_0.jpg

Свети Архијерејски Сабор, у седници од 26/13. маја 2011. године донео је следећу одлуку: „На основу члана 69. (тачка 18) и члана 105. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор је изабрао Високопреподобног архимандрита Андреја (Ћилерџића) за Викарног Епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом Епископ ремезијански.”

Свечаним чином наречења у Саборној цркви у Београду, у суботу 17. септембра 2011. године у 17 часова, началствоваће Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, уз саслужење више архијереја наше Свете Цркве.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј уз саслужење архијереја Српске Православне Цркве извршиће у недељу, 18. септембра 2011. године у 9 часова, на Светој Архијерејској Литургији у београдској Саборној цркви, хиротонију архимандрита Андреја (Ћилерџића) у чин Епископа ремезијанског.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Arhimandrit Andrej (Ćilerdžić) je hirtonisan u Sabornoj crkvi u Beogradu u čin episkopa remezijanskog. Novi vladika je zanimljiva ličnost, visoko i svestrano obrazovan, predavač, jedan je od najboljih poznavalaca crkvenog pojanja i poliglota koji govori devet jezika.1767450806andi01f.jpg

Za vikarnog episkopa patrijarha srpskog izabran je na redovnom zasedanju Sabora u maju ove godine, a hirotoniju će izvršiti patrijarh srpski Irinej. Budući vladika je iz svešteničke porodice, rođen 1961. u Osnabriku u Nemačkoj.

Završio je Bogoslovski fakultet u Beogradu. U Visokim Dečanima 1987. zamonašio ga je vladika bački Irinej. Odlazi na poslediplomske studije u Solun. Službovao je u Prizrenu, a u maju 2010. godine izabran je za asistenta na Katedri za pravoslavnu dogmatiku Univerziteta u Minhenu.

U vreme rata na prostoru bivše Jugoslavije u narodu je bio poznat kao duhovnik ratnoj siročadi, ratnim invalidima i izbeglicama koje je, kao sabrat manastira Kovilja i službenik Srpske patrijaršije, prihvatao i zbrinjavao.

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Беседа Епископа ремезијанског Г. Андреја на хиротонији у Саборној цркви у Београду, 18. септембар 2011. године

19. Септембар 2011 - 8:29

andrejhitoronija23.jpg

Ваша Светости, Ваше Блаженство, Преосвештени оци архијереји, Богољубиви представници Православних Цркава, Пречасно свештенство, у Христу ђаконство и преподобно монаштво, Уважени представници Богословских факултета и богословија наше Помесне Цркве, Узвишени представници других хришћанских цркава, Екселенције, часни чланови дипломатског кора, Поштоване даме и господо, драга браћо и сестре!

О значају Епископске службе

Сваки нови избор једног епископа у Цркви Христовој означава јачање Тела Христовог. Христова благовест јесте да смо сви ми Тело Његово, сутелесници Његови (Еф 3,6), Црква је невеста Његова у којој Дух Свети неке поставља за епископе да напасају Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом (Дела 20,28). У Телу Христовом, благообразно и, у божанском поретку, сви духовни чинови и догађаји произилазе из епископа и пројављују се благодарећи служби епископа који је и симбол јединства Цркве.

Сигурно је да епископ физички не може бити присутан на сваком месту своје епископије, али баш то је одлика његове узвишене службе и улоге, његовог чудесног позива, наиме, да духовно буде свугде савршено присутан и да његовим Епископским служењем и руковођењем беспрекорно функционишу све црквене службе. Својим архипастирским служењем Епископ постаје не само управитељ и координатор свих литургијских сабрања, већ пре свега чувар јединства Цркве. Христос прима у Себе многе и све; то мистично сједињење у Телу његовом, у бескрвној жртви, води Престолу Оца Његовог. Зато је Свети Апостол Павле толико сагоревао у организовању Цркве као Тела Христовог рекавши:

Различни су дарови, али је Дух исти.

И различне су службе, и Господ је исти.

И различна су дејства, али је исти Бог Који дејствује све у свима (1Кор 12,4-6).

У Цркви Христовој све се збива епископовим благословом и сагласношћу његовом. Јер Црква као Тело Христово увек доживљава своје јединство као савршену историјску реалност, а не као нешто што тек треба у некој будућности да стекне. Зато епископ као Божији домоуправитељ треба да је без мане, поштен, кротак, мирољубив, не самовољан, не гневљив, него доброљубив, праведан, побожан и уздржљив, кадар да поучава у здравој науци (1Тим 3,2-3; Тит 1.7-9).

Успомене и захвалност

У чувању јединства Цркве научен сам и васпитан од свог најранијег детињства, најпре од мојих родитеља, блажене успомене мога оца Добривоја – протојереја и мајке Маријане – протинице који су свој живот посветили Храму Божјем сагоревајући у организовању Српске Православне Цркве у дијаспори, и потом, нарочито, по доласку првог епископа Српске Цркве за Западну Европу 1969. године, овде присутног Владике шабачког Господина Лаврентија. Благословом Владике Лаврентија сам провео после матуре годину дана на Светој Гори, за коју је још Свети Сава рекао, да се њена лепота ничим не може упоредити. Надахнут духом Свете Горе и благословом Светог Саве уписао сам се на Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Студентски дани чине најрадоснији период мога живота. Због богатства свог духовног живота и богослужбеног велељепија, Богословски факултет у Београду је од свих њених студената тада био назван новом Кападокијом. Наши угледњи и цењени професори били су за нас, ондашње студенте, не само духовно већ и физички истинска оличења Свете Кападокијске браће Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија Ниског. То је привукло многе младе људе из читавог Православља, нарочито из братске Грчке, да дођу и да студирају овде. Многи од њих су данас овде присутни.

Тада сам срео и упознао мога духовног оца, а садашњег Владику новосадског и бачког Г. Иринеја. И као што је Свети Јован Крститељ уступио своје ученике Господу Христу, тако сам и ја добротом и благословом Владике Лаврентија ушао у духовно синовство Владике Иринеја и примио монашки постриг у манастиру Дечани. Благодаран сам Владици Иринеју који ме је послао у братску Грчку на постдипломске студије и што ме је по окончању истих препоручио тадашњем Епископу рашко-призренском Павлу и поставио на место суплента Богословије Светих Кирила и Методија у Призрену где сам предавао неколико година. Тамо сам опет имао велике учитеље, пре свега у лику Владике Павла, а потом и ректора богословије проте Милутина Тимотијевића. Особито благодарим моме духовном Оцу епископу новосадском и бачком Г. Иринеју на чији сам предлог постављен за секретара Светога Архијерејског Синода СПЦ за међуцрквене односе. На томе месту стекао сам нарочита, непоновљива и, за живот Цркве, веома корисна искуства. Биле су то године страдања и голготе нашег народа у последњем грађанском рату, када је нечастиви непријатељ живота и људи убирао свој највећи плен.

Желео бих данас овде да кажем, да сам кроз цео период мог живота, у најосетљивијим моментима, по дивној Промисли Божијој увек боравио у близини нашег данашњег Патријарха Његове Светости Г. Иринеја који ми је увек давао важне савете за живот. О, како су неиспитани путеви Божји! Не могу никада заборавити мој први сусрет са вама, Ваша Светости, на Светој Гори, затим овде у Београду као студент председник студената Богословског факултета, потом у Призренској Богословији, у Епархији нишкој, па у Немачкој на парохији мог покојног оца проте Добривоја којега сте у име наше Цркве одликовали Орденом Светог Саве. А шта тек да кажем за све савете које сам увек од Вас добијао током мога службовања у Светом Архијерејском Синоду? Благодаран сам Вам, Ваша Светости, за све што сте учинили за мене, пре свега за ваше стрпљење и очинску доброту, за поверење које ми сада указујете заједно са Светим Сабором Архијереја Цркве наше, постављајући ме на епископску службу, са титулом Епископа ремезијанског, древне и славне Епископије раног хришћанства.

На ремезијанској катедри је до 420. године столовао велики учитељ, проповедник, мисионар и јерарх Цркве Свети Никита ремезијански, један од отаца са чувеног Антиохијског Сабора 378. године којим је председавао Свети Атанасије Велики.

Седиште Епископије ремезијанске било је смештено на простору данашње Беле Паланке, која данас административно припада епархији нишкој којом сте Ви, Ваша Светости, управљали скоро 40 година. Епископија ремезијанска била је од првих векова Хришћанства спона између јединственог, једнодушног и истоверног православног Запада и православног Истока. У данашњем чину моје епископске хиротоније видим дивни Промисао и намеру Божју, да и ја, својим снагама и помоћу Божјом, продужим ову лепу традицију мостоградње Запада и Истока.

Исто тако желим да изразим особиту захвалност Православном теолошком институту у Минхену, нарочито проф др Атанасију Влецису и проф др Константину Николакопулосу, који су ми несебично и свестрано помогли, не само у проучавању православне теологије, него су и сматрали да сам достојан да будем асистент и научни сарадник на овом на далеко чувеном Институту који је јединствен не само у Немачкој него и у читавој Западној Европи.

Дужан сам данас да изразим своју љубав и благодарност својој браћи монасима у манастиру Ковиљу, привођених Христу мојим драгим братом владиком јегарским Г. Порфиријем. Са свима њима који неућутно и непрестано поју Богу код жртвеника светоархангелског. Eво већ две деценије сам на чудесан начин духовно повезан и љубављу њиховом и молитвама свагда бивао крепљен и окрепљен.

Програм мог будућег епископског служења

Православна Црква, у свом позиву да све сједињује у Сину Божјем, Господу Исусу Христу, наставља данас свој задатак мира, да одговорно врши своју мисију у свету и да пружа простор у трагањима за јединство свих људи. У Цркви човек најбоље налази свој истински идентитет. Тамо се народ чува од опасности распада на безличну масу, од опасности да постане жртва манипулације оних који не поштују закон Божји. На међународном нивоу уочавамо данас невероватну брзину процеса интеграције. Није ли то сигнал да би требало још присније развијати православно међуцркено јединство и, такође, дијалог са осталим хришћанским светом? Дух дијалога постао је символ епохе у којој живимо.

Христос је у Јеванђељу свуда водио дијалоге да би нас поучио да хришћански дијалог мора да заживи и тамо где наочиглед нема наде, и да је дијалог крајњи вапај наде. Јер у вртлогу брзине насталих промена у модерном свету, уочено је толико негативног и неморалног, да је у народу конфузија само још већа, а тиме и глад са истином. То је велики изазов за Цркву. То је велики изазов да Црква сведочи јеванђеље Христово својом верношћу принципу Литургије после Литургије.

Православна Црква била је увек народна Црква. Наш народ с правом очекује од своје светосавске Цркве, да се у духу литургијског принципа постиже стабилитет живота, смиривање и превазилажење друштвених криза и конфликата. Доказујући да је у стању да превазиђе осетљиве супротности, наша Црква ће својом апостолском и древно-хришћанском традицијом дати истински импулс у кретању ка свеопштем народном јединству. На тај начин, наш верни народ може, у овом претешком историјском тренутку, препознати у својој верној и живој Цркви јединствену мировну мисију. То се нарочито показало у испраћају незаборавног Патријарха Павла у коме је наш народ препознао свога доброга Пастира и верног духовног оца, оличење јединства мученичког српског народа.

Црква није била и неће ни убудуће бити беспомоћна када су у питању жртва, љубав и њено активно учешће у свему што је за добро свога народа. Јер љубав према Богу не може никако бити одвојена од љубави према ближњему, и обратно. Истинско служење у Господу јесте даровано заједништво Бога и људи као дар у Духом Светом. Нека данашња потрага у свету за смислом, за оријентацијом, за духовним животом за трајним вредностима и стабилношћу не пролази поред истинског смисла живота, већ да у крилу Цркве Христове сви заједно креативно пратимо нове изазове у којима овај наш измучен свет дела и живи.

Стога, данас, стојећи пред Лицем свевидећег Бога и Господа нашега и пред свима вама свечано изјављујем да желим народу Божјем да будем смерни епископ и пастир словеснога стада, свештенству свештеноначалник и духовни отац, а Господу Богу да будем слуга, сада и увек и кроза сву вечност. Амин!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Владика Андреј служио у цркви Ружици

22. Септембар 2011 - 14:16

p10208831.jpg

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Андреј служио је јуче, на Малу Госпојину, Свету Архијерејску Литургију у цркви Ружици на Калемегдану.

Празничну беседу Епископа ремезијанског Г. Андреја можете преслушати добротом уредништва Радија Слово љубве. На истом аудио фајлу налазе се беседе Епископа хвостанског Г. Атанасија и презвитера Вукашина Милићевића.

Share this post


Link to post
Share on other sites

andrejj.jpg

Načelno, pravoslavlje pozdravlja novi duh u uzajamnim odnosima istočnih i zapadnih hrišćana. Međutim, istorija nam je svedok da je rimska Crkva u više mahova pokušala da potčini Istok Zapadu, odnosno da istočne crkve potpadnu pod vlast rimske Crkve.

Na našim prostorima je to naročito loše doživljeno tokom 19. i 20. vek, a kruna svega toga bio je genocid nad Srbima u Nezavisnoj državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata. Danas se, pak, mnogi Rimokatolici gnušaju postupaka učinjenih u ime Rimokatoličke crkve od strane Hrvata. Mislim, da je to jedina prepreka što Papa neće biti pozvan na taj važan i lep jubilej 1700 godišnjice Milanskog edikta čija centralna proslava treba da bude u Nišu - kaže u ekskluzivnom razgovoru za Danas episkop remezijanski Andrej, odgovarajući na pitanje zašto uprkos nekim optimističkim očekivanjima poglavar Rimokatoličke crkve neće doći na proslavu velikog hrišćanskog jubileja 2013. godine u Nišu.

- Istina je - nastavlja sagovornik Danasa - da postoji dobra volja kod zvaničnika Rimokatoličke crkve da se i taj problem ustaštva iz Drugog svetskog rata još jednom razmotri, ne samo sa istorijske strane gledišta, posle čega će sigurno uslediti izvinjenje Svetog Oca, kao što smo to videli početkom 21. veka u Atini, povodom posete pape Jovana Pavla II Grčkoj, kada se on izvinio zbog zlodela krstaša učinjenih nad istočnim hrišćanima u srednjem veku, pre svega se to odnosi na Četvrti krstaški pohod iz 1204. godine na Carigrad.

Kakva je saradnja SPC sa drugim crkvama i verskim zajednicama u Srbiji? U kojim vidovima se ona ogleda?

- Saradnja srpske Crkve sa Rimokatoličkom crkvom kao i sa crkvama koje su proistekle iz reformacije nastale tokom 16. veka, sa jedne strane je zadovoljavajuća, kada je u pitanju načelna bratoljubivost i spremnost na međusobno pomaganje. Međutim, što se tiče samog razvoja u prevazilaženju raskola i međuverskih razlika, odnosno razlika u dogmatskom učenju, treba priznati da je u okviru naših srpskih prilika, pa i prilika na Balkanu, taj dijalog još uvek u povoju ili u razvoju, ili na početku. To isto važi i za odnose sa drugim verskim zajednicama - sa judejskom verom odnosno sa islamom. Činjenica je da postoji u svetu veoma razvijen međucrkveni i međuverski dijalog koji, međutim, nažalost, na ovim prostorima, nije bio podržavan posle Drugog svetskog rata, jer režim nije bio zainteresovan za konstruktivnu i integralnu ulogu verskog faktora u svakodnevni društveni životni razvoj. Crkve i verske zajednice su bile dugi niz godina i decenija na margini svih društvenih događaja, tako da je danas situacija sasvim drugačija i nadamo se da će to bogatstvo, naime, već na međunarodnom planu stečeno bogatstvo dijaloga i međuverskog poverenja, upravo sada i ovde kod nas u Srbiji i na Balkanu uopšte, da zaživi i da nam pruži prosperitet u razvoju bratoljubivog i demokratskog društva.

Postoji li, i u kojoj meri, međuverski dijalog? Da li se on može unaprediti?

- Već od 7. veka hrišćanska crkva je praktikovala dijalog sa islamom. Taj dijalog je prošao nekoliko faza, od oholog odnosa hrišćanstva prema islamu, preko ozbiljne zabrinutosti hrišćanstva zbog neočekivano brzog prodora i širenja islama na tradicionalno hrišćanske prostore, pa sve do monologa u vremenu Osmanlijske vladavine. Pre toga, u prvim vekovima hrišćanstva, nastao je i dijalog sa judaizmom, a kasnije i sa politeističkim religijama. Svi ovi susreti na bazi dijaloga su danas maltene već institucionalizovani i odlikuju se mnogim plodovima. To se ogleda naročito u mnogim mirovnim inicijativama širom sveta. Lično sam bio više puta prisutan na međuverskim skupovima sazvanim, na primer, od strane Svetske konferencije religija za mir, sa sedištem u Kraljevini Norveškoj. Slične inicijative postoje na Bliskom istoku, podržavane naročito od strane Vaseljenske patrijaršije u Carigradu. Poznata mi je i Međuverska konferencija u Rusiji, odnosno na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, pod vođstvom Moskovske patrijaršije. Stečeno iskustvo sa tih skupova pokazuje da postoji velika čežnja kod svih verskih lidera da se upravo ta atmosfera uzajamnog poverenja i smanjenja međusobnih predrasuda afirmiše, na dobro savremenog sveta koji se ujedinjuje i neverovatnom brzinom menja, a samim tim suočava svet sa mnogim problemima u kojima su verske zajednice itekako pozvane da konstruktivno učestvuju u iznalaženju najboljih rešenja. To je velika nada za ove naše namučene prostore koji su upravo prošli kroz građanske ratove i stradanja, jer svi su ljudi namučeni, ma kojoj naciji ili veroispovesti pripadali, a orijentišu se prema rešavanju tih međusobnih nesuglasica i konflikata.

Mnogi smatraju da je SPC konzervativna i zatvorena, a sa druge strane, kritikuju učešće predstavnika crkvenih vlasti u različitim ustanovama i institucijama, poput uloge vladike Porfirija u RRA. Kakav je Vaš stav u tome?

- Crkva nije, kako ste rekli, konzervativna kada je u pitanju nesebična ljubav prema stradalnom narodu. Crkva nije bila i neće ni ubuduće biti bespomoćna kada su u pitanju žrtva, ljubav i njeno aktivno učešće u svemu što je za dobro svoga naroda. Jer ljubav prema Bogu ne može nikako biti odvojena od ljubavi prema bližnjemu, i obratno. Međutim, drugo je pitanje, koliko daleko može da ide Crkva a da ne bude neverna svom sopstvenom duhovnom iskustvu koje je spasonosno i iz kog je proizišlo toliko nebrojeno mnoštvo svetitelja i velikana hrišćanske crkve. Konzervativnost Crkve može u tom smislu samo da znači zabrinutost Crkve da današnja potraga u svetu za smislom, za orijentacijom, za duhovnim životom za trajnim vrednostima i stabilnošću ne prolazi pored istinskog smisla života, već da pomoću iskustva Crkve Hristove svi zajedno kreativno pratimo nove izazove u kojima ovaj naš izmučen svet dela i živi. U tom smislu pozdravljam angažovanje Preosvećenog vladike Porfirija u Republičkoj radiodifuznoj agenciji. Naime, nesumnjivo su predstavnici savremenih medija prepoznali u vladici Porfiriju osobu od poverenja i nezaobilaznog sagovornika u zagovaranju različitosti u odnosu na jedinstvo duha, odnosno u zagovaranju jedinstva u odnosu na različitost. Nepotrebno je ovde naglasiti da vladika Porfirije u našem društvu već decenijama pleni svojom inteligencijom, svojim mnogostrukim kvalifikacijama i harizmatičnim kulturnim profilom.

Treba li, i zauzima li crkva politički stav? Bilo je primera u prošlosti.

- Svuda tamo gde politički stavovi zahtevaju duhovnu dimenziju, na primer, u zaštiti ljudskih prava, ili u očuvanju mira i stabilnosti, Crkva je itekako pozvana da se uključi u sveopštu društveno-političku diskusiju. Prošlost nam pokazuje da je Crkva potrebna kao nasušni hleb kako bi se prevazišli međuljudski sukobi koji mogu da prerastu i u građanske sukobe većih razmera.

Poruka vernicima

Vaskrs je najradosniji hrišćanski praznik. Koja bi bila vaša poruka vernicima i čitaocima?

- Pravoslavna Crkva, u svom pozivu da sve sjedini u Vaskrslom Sinu Božjem, Gospodu Isusu Hristu, nastavlja danas svoj zadatak mira, da odgovorno vrši svoju misiju u svetu i da pruža prostor u traganjima za jedinstvo svih ljudi. Naš narod s pravom očekuje od svoje svetosavske Crkve, da se postigne stabilnost života, smirivanje i prevazilaženje društvenih kriza i konflikata. Neka bi predstojeći praznici Vaskrsenja Hristovog iznova bili prilika, da se ljudi u prazničnom raspoloženju izmire i da svi zajedno dostignemo obnovu naše namučene otadžbine Srbije.

IZVOR

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jutros je Sv.Liturgiju u hramu Sv.Dimitrija na N.Beogradu, služio Vikarni Episkop remezijanski Andrej. Bogonadahnuta beseda o ženama mironosicama, kao i samo držanje ovog vladike naše Crkve, navelo me je da potražim nešto o njemu, pošto i nisam baš bio upoznat sa njim.

http://www.cilerdzic.com/Episkop.html

Pronašao sam ovu divnu stranicu samog episkopa, gde ima veoma zanimljivog materijala, a ništa nije preopširno. Ovakve stranice volim. Kratko, multimedijalno i efektno.

Upoznajte se sa ovim vladikom, siguran sam da će ostaviti dosta traga u SPC.

333.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Присуствао сам када је служио поноћну Божићну Литургију у храму св. Саве и кад је служио Литургију у цркви св Јована Владимира у Београду и оставио је баш леп утисак на мене. Било би лепо да неко ко га можда лично познаје напише нешто о њему.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...