Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest свештеник Иван Цветковић

Најаве и промоције СПЦ

Recommended Posts

Guest свештеник Иван Цветковић

ДУХОВСКЕ СВЕЧАНОСТИ

Плато Свете Петке, Калимегдан, од 4. до 10. јуна 2009.г.
(у случају кише програми ће се одржавати у цркви Ружици)
         
4. јун 2009. (четвртак), 19,30 часова
Отварање духовских свечаности
Духовске свечаности отвара Епископ хвостански Атанасије
- Љиљана Хабјановић Ђуровић: Права књига је дар Педесетнице
- глумица Љиљана Стјепановић: одломак из монодраме „Краљица Марија“
- глумица Љиљана Ђоковић, Кршевачко позориште: одломак из драме "Јелена Балшић"
- Хор цркве Ружице „Станковић“, диригент Небојша Цвијановић
- Дечји хор „Бранко“ из Ниша, диригент Јована Микић

5. јун 2009. (петак), 19,30 часова
Вече руско-српског пријатељства
Духовска беседа: отац Доситеј Хиландарац
- представљање књиге Александра Солжењицина: „Совјетски Савез
и Запад“
- о књизи говори др Александар Петров
- Павле Аксентијевић, народни појац
- хор светосавске цркве „Мокрањац“, диригент Јелена Јеж
- 20,30 часова - Ивана Жигон и Јелена Жигон: Ој, Косово, Косово

6. јун 2009. (субота)
Песмом до Тавора, 19,30 часова
Духовска беседа: Епископ јегарски Порфирије
- песници: Матија Бећковић, Ђоко Стојчић, Љубивоје Ршумовић, Љубица Милетић, Зорица Арсић-Мандарић, Благоје Рогач
- Светлана Стевић, народни појац
- Љуба Манасијевић, народни појац
- хор „Свети Василије Острошки“, Нови Бановци, диригент Катарина Станковић

7. јун 2009. (недеља) – први дан Духова, 18 часова
„Пустите децу мени...“
Гост вечери Епископ шабачки Лаврентије
-      деца, полазници верске наставе из београдских школа
-      дечји хорови београдских цркава „Растко“, „Гаврилчићи“, Бежанија, Борча
-      Раша Попов
-      Инспектор Блажа

8. јун 2009. (понедељак) – Духовски понедељак, 19,30 часова
Жива реч Јеванђеља
- Представљање књиге Светог Јована Златоустог „Катихезе“
- Представљање часописа за вероучитеље Београдско-карловачке епископије „Катихета“
- о издањима говоре: Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, Епископ хвостански Атанасије, протојереј ставрофор др Драгомир Сандо и мр Зоран Јелисавчић
- Београдски мушки хор
- хор цркве Св. Архангела Гаврила
- глумица Рада Ђуричин

9. јун 2009. (уторак) – Духовски уторак, 19,30 часова
Ава Јустин, све за Христа, Христа низашта
Духовска беседа: Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије
- представљање новог издања књиге Оца Јустина „Светосавље као филозофија живота“.
- о књизи говоре: књижевници Слободан Ракитић, Драган Лакићевић, Данко Поповић, Ђуро Бодрожић и презвитер мр Милорад Средојевић
- Дивна Милојевић и хор „Мелоди“
- хор Вазнесењске цркве и духовна група „Пирг“
- глумци Ружица Сокић и Љубивоје Тадић

10. јун 2009. (среда), 19,30 часова
Светој Петки с љубављу
Духовска беседа : Епископ диоклијски Јован
-      представљање звучног издања романа „Петкана“ Љиљане Хабјановић Ђуровић, режија Хаџи-Александар Ђуровић
-      глумица Јадранка Селец: монолози из романа „Петкана“
- хор Првог београдског певачког друштва, диригент Светлана Вилић
- хор цркве Ружице „Станковић“, диригент Небојша Цвијановић

У оквиру Духовских свечаности одржава се и сајам књига.

Свечаности се одвијају с благословом Његове Светости
патријарха српског Павла и Митрополита црногорско-приморског
Амфилохија.

Организатори Духовских свечаности: Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке и духовници цркве Ружице и Свете Петке на Калимегдану.

 

_________________________________________

 

Најава духовних трибина и предавања

Share this post


Link to post
Share on other sites

Духовске свечаност на Калемегдану

15. мај 2010 - 13:09

ПРОГРАМ ДУХОВСКИХ СВЕЧАНОСТИ од 18. до 25. маја 2010.г.

ПЛАТО СВЕТЕ ПЕТКЕ НА КАЛЕМЕГДАНУ

18. мај 2010. године (уторак) u 19,30 часова

ДУХОВНОСТ ПРАВОСЛАВЉА:

Речи благослова Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеј на отварању програма

Учесници програма: Љиљана Хабјановић-Ђуровић, књижевник, Хор Цркве Ружице и Свете Петке „Станковић", диригент Небојша Цвијановић, Оперски студио „Оперетика", у класи Љубице Живковић. Глумци: Танасије Узуновић и Ненад Окановић. Горан Бреговић: Из мог духовног стваралаштва, пева Београдски мушки хор, диригент ђакон Владимир Руменић

19. мај (среда) у 19,30 часова

„И ОНАЈ КОЈИ ОСВЕЋУЈЕ, И ОНИ КОЈИ СЕ ОСВЕЋУЈУ, ОД ЈЕДНОГА СУ":

Беседа: Еп. Далматински Фотије

Концерт хора „Крсманац", диригент Даринка Матић-Маровић. Глумци: Петар Краљ, Милена Јакшић и рецитатор Нада Петковић

20. мај (четвртак) у 19,30 часова

У ЈАГЊЕТУ ЈЕ СПАС:

Представљање првих десет књига изабраних дела Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија. У програму учествује Митрополит Црногорско приморски др Амфилохије, Епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије, протојереј ставрофор Драгомир Сандо и Матеј Арсенијовић, један од уредника издања „Светигоре". Хор „Лазарица" Крушевац, диригент Ружица Вешковић

21. мај (петак) у 19,30 часова

НОЋ У ХИЛАНДАРУ:

Беседа: Епископ Браничевски Игњатије

Учесници програма: Жарко Петровић-клавир, оперски певачи Живан Сарамандић и Игор Маквејев, глумци: Љиљана Благојевић, Љубивоје Тадић и Анђелка Миливојевић-Тадић. Хор храма Св. Саве „Мокрањац", диригент Јелена Јеж. Музичка група „Наракорд", музички руководилац Мирослав Марковић

22. мај (субота) у 19,30 часова

ОЈ КОСОВО МУЊОМ ЗАОРАНО: (ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ)

Учесници програма: Матија Бећковић, Љубивоје Ршумовић, Ненад Грујичић, Љубица Милетић, Симо Поткоњак, Слободан Ракитић, Зорица Арсић-Мандарић и Ранко Ђиновић. Народни појац Светлана Стевић. Дивна Љубојевић и хор „Мелоди". Хор ваљевског саборног храма „Хаџи Рувим", диригент Милица Степановић

23. мај (Духови-хедеља) у 18 часова

ДЕЦИ АНЂЕЛИ ГОВОРЕ (Десет година од обележавања Две хиљаде година хришћанства)

Беседа: Еп. Хвостански Атанасије

Учесници програма: Миња Субота, Добрица Ерић, Благоје Рогач, Петар Солар и деца иконописци, појци, рецитатори, глумци, фолклористи - победници стваралаштава Београдских основних и средњих школа. Програм уприличен са организацијом „Пријатељи деце Београда"

24. мај (Духовски понедељак) у 19,30 часова и Свети Кирило и Методије

Беседа: проф. др Александар Јовановић, декан Учитељског факултета БУ у Београду

Учесници програма: Љуба Манасијевић и „Флауто долче", Драган Млађеновић-Шекспир, Мачванска изворна група и учесници мачванских такмичарских игара. Тома Курузовић, глумац. Хор цркве Св. Димитрија из Београда, диригент Дарко Јовановић,

25. мај (Духовски уторак) у 19,30 часова

ВЕЧЕ БЕСЕДНИШТВА: „...И РЕЧ БЕШЕ У БОГА..."

Беседа: проф. др Војислав Јелић, Философски факултет БУ у Београду

Учествују ученици Богословија (Београд, Срем. Карловци, Ниш, Крагујевац, Фоча, Крка, Цетиње) и студенти Богословских факултета (Београд и Фоча), Глумци: Рада Ђуричин и Небојша Кундачина. Оливер Њего, оперски певач и проф. Никола Рацков, клавир. Хор Маркове цркве из Београда диригент Миодраг Предраг

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРАВОСЛАВНИ НАРОДНИ УНИВЕРЗИТЕТ

Сала Патријаршије, Краља Петра бр. 5

ПРЕДАВАЊА У МАЈУ

Уторак 18. мај 2010. од 18 ч.

Представљање књиге ''Жртвовани''

Говоре:

протојереј-ставрофор Љубодраг Петровић, Саветник у ВДС-у

прим. др Предраг Тојић, државни секретар Мин. дијаспоре

проф. Миладин Распоповић, књижевни критичар

Г. Зоран Милојевић, аутор

Музички део :

Хор Покрова Пресв. Богородице при храму Св. Петке из

Тијана Вучетић Сурчина

Дует : Весна Димић и Радмила Петковић

Вања Воиновић, златни глас Србије

Организатор : Верско добротворно старатељство

Архиепископије београдско- карловачке

Француска 31/1,тел/факс 011/2182-776

www.vdsspc.com

Share this post


Link to post
Share on other sites

Небојша Дугалић: Речи о Свечовеку

8. јун 2010 - 15:29

Поводом осам векова од оснивања манастира Жиче вечерас у 20.30 часова у Народном позоришту (сцена Раша Плаовић) биће изведена монодрама по текстовима Светог Владике Николаја Речи о Свечовеку коју ће казивати Небојша Дугалић.

Share this post


Link to post
Share on other sites

8. јун 2010 - 15:26

Проф. Владимир Меденица: Медији и млади - средства масовних комуникација

У недељу 13. јуна 2010. године, у конацима манастира Сланци код Београда после Свете Литургије проф. Владимир Меденица одржаће предавање на тему Медији и млади - средства масовних комуникација.

Предавање ће се одржати после Свете Литургије која ће почети у 9 часова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

SRPSKI PREVOD KNJIGE GRČKOG TEOLOGA ANASTASIJA KALISA: "ONO ŠTO BIH RADO DA ZNAM - 100 PITANJA PRAVOSLAVNOM TEOLOGU" predstavljen je u biblioteci "Sveti Sava" u Zemunu, Petra Zrinjskog 8 (pored riblje pijace) u organizaciji Zadužbine Sv. Jelisavete Fjodorovne iz Beograda.

O knjizi govore dr Radomir Popović, profesor Bogoslovskog fakulteta, Živica Tucić, verski analitičar i Radomir Rakić, bibličar.

Dr A. Kalis rođen je 1934. u Grčkoj. Penzionisani je profesor pravoslavne teologije Univerziteta u Minsteru.

Ovom knjigom, koju je objavio pre sedam godina, želeo je da pruži savremen odgovor, u skladu sa pravoslavnim učenjem, na pitanja kao što su: zašto Bog dopušta zlo, da li žene mogu u pravoslavlju biti sveštenice, da li je abortus ubistvo, kakav je stav pravoslavlja prema eutanaziji, šta deli i ne deli pravoslavne od drugih hrišćana, da li je ekumenizam jeres, da li su potrebne u pravoslavlju reforme i 92 drugih pitanja.

Pitanja i nedoumice obuhvataju sve oblasti bogoslovlja. Čovek je biće koje pita, uvek i o svemu. Njegovi odgovori, naglašava Kalis, ne pretenduju na obligatornost, kakvu imaju službeni odgovori od strane Crkve, isto tako ih ne treba smatrati "ličnim" spekulacijama.

(скинуто са сајта ЦРНПС)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Промоција књиге „Манастир Грачаница“

18. фебруар 2011 - 8:50

У четвртак, 24. фебруара у просторијама Медија центра (Теразије бр. 3) у 14.00 часова, Издавачко - информативна установа „Светигора" представиће другу књигу у својој едицији „Немањићки манастири" - „Манастир Грачаница".

Након великог интересовања поводом изласка прве монографије у едицији „Немањићки манастири", позивамо Вас да присуствујете и овој промоцији коју ће представити Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије, протојереј Миодраг Поповић, проф. др Аника Сковран, мр Мирко Тољић. Водитељ програма: Сања Лубардић.

Прво коло едиције од 10 књига, чије је објављивање планирано током 2011. године обухватило би, ако Бог да, најстарије и данас, углавном, најугроженије бисере српске културне и црквене баштине на Косову и Метохији и Рашкој области: поред Дечана и Грачанице, Бањску, Свете Арханђеле код Призрена, Сопоћане, Хиландар, Жичу, Морачу, Студеницу и Милешеву.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-
ipblhIvGKObrw.png

У среду, 28. марта, у 8:30 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован у храму Рођења Пресвете Богородице у Глоговцу служиће Литургију Пређеосвећених Дарова.

Непосредно пре Свете Литургије обавиће се исповест свештеника Архијерејског намесништва беличког, а овогодишњи исповедник је игуман манастира Саринац јеромонах Онуфрије (Вранић).

После Свете Литургије ђакон Далибор Нићифоровић прочитаће реферат на тему: Сиромаштво као изазов за наше човекољубље.

Моле се верници да у што већем броју узму учешће у овом литургијском слављу.

Сајт јагодинске саборне цркве

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

iul1pDUIO9sE.png

Отац Слободан Радивојевић, парох у Глоговцу, иначе мој брат у Христу и супарох. Заиста, свештеник и брат какав само може да се пожели. Иначе, Глоговац је село поред Дубоке где сам ја свештеник и припада једној од две парохије (а дубочка је једна) које се налазе "преко Мораву" а припадају шумадијској Епархији.

Дочек Епископа шумадијског Г. Јована је у 8:30 па ко може да дође нека дође. Служи се пређеосвећена Литургија. Оно што треба да додам јесте да је о. Слободан познат као невероватно вредан човек. То говорим из личног искуства. Сналажљив, вредан, има једну од најлепших порти (црквених дворишта у шумадијској Епархији).

Иначе, када ми се нешто поквари у кући (па било шта да је), ја прво позовем о. Слободана

:)

Тако људи, ко може нека дође, можемо тамо и да се видимо. Ја ћу бити ту јер ако Бог да служим са Владиком.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest - . . .-

Ево још неколико података. Ово је Црква у Глоговцу, посвећена је рођењу Пресветој Богородице:

i1QwKoKfVa9gR.png

Више података можете пронаћи на веб страници Цркве у Глоговцу (јесте мало старија али нема везе):

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Промоција Регистра културне баштине Срба у Републици Хрватској - Коларчева задужбина, 18. април 2012, у 19:30h

11. Април 2012 - 13:16

srbi_u_hrvatskoj.jpg

Српско културно друштво "Просвјета" из Загреба, као централна институција културе Срба у Републици Хрватској од 2008. године води пројекат Регистра културне баштине Срба у РХ. У складу с могућностима Друштва, Регистар окупља неколицину, углавном млађих стручњака, хисторичара, хисторичара умјетности, етнолога. Замишљен као први детаљан и знанствено утемељен „попис и опис“ културног и умјетничког наслијеђа српске заједнице у Хрватској, организиран је у пет томова, поштујући све регионалне специфичности и њихову традицију.

Крајем 2011. године изашао је први том Регистра Сакрална баштина далматинских Срба, у којем су азбучним редослиједом обрађена сва далматинска мјеста, истарска Пула и Перој те дубровачко подручје. У току су истраживања за подручје Источне и Западне Славоније те сјеверозападне Хрватске. Посебну цјелину унутра Регистра заузет ће етнографска истраживања традиционалног наслијеђа, а у припреми је издање посвећено сеоској архитектури Баније.

Овај опсежан и технички захтјеван пројекат Друштво ће представити 18. априла 2012. године у Коларчевој задужбини у Београду, с почетком у 19:30 сати. Више о самом пројекту рећи ће предсједник Друштва Чедомир Вишњић, док ће о појединим сегментима рада на Регистру говорити аутори укључени у пројекат. Др. сц. Бранко Чоловић (хисторичар умјетности) представити ће први том који је за сада изишао, везан за Далмацију, др. сц. Драган Дамјановић (хисторичар/хисторичар умјетности) и мр. сц. Александра Кучековић (хисторичар умјетности) говорит ће о истраживањима везаним за простор Славоније. О релативно слабије познатом подручју сјеверозападне Хрватске више ће рећи Љиљана Вукашиновић (хисторичар умјетности/етнолог) те Ирена Смиљанић (филозоф/компаратист књижевности) о свим специфичностима подручја Жумберак.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ризница богословља,
      Радосни празник Рођења Богомладенца Исуса Христа – Божић свечано је обележен и на Подворју Српске Православне Цркве у Москви. У навечерје празника, у храму Светих апостола Петра и Павла служено је бденије, а у поноћ и света архијерејска Литургија којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, викар Патријарха српског и настојатељ Подворја.   Преосвећеном Владици је саслуживало братство Петропавловског храма: архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински и ђакон Владислав Соколов. За певницом је појао мешовити хор Петропавловског храма, под руководством Људмиле Черкасове.   Традиционално, на Литургији су прочитане посланице Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја.   Богослужењу је пристуствовао проф. др Славенко Терзић, амбасадор Републике Србије у Руској Федерацији.   Извор: Српска Православна Црква
    • Од Поуке.орг инфо,
      Тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији је 24. јула 2017. године обзнањен и покренут од председника Републике Србије Александра Вучића уз најаву да неће дуго трајати. Од тог догађаја је прошло више од годину дана, а у овом моменту се не може тврдити ни да ли тај процес још увек траје или је, пак, завршен. У току тзв. унутрашњег дијалога је паралелно вођен, иначе раније започети, и тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније. Тешко се може наћи смислен одговор на питање покретања и вођења тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији после потписивања тзв. Бриселског споразума 19. априла 2013. године.
      Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије.

       Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији.
      Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3]
      Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе.
      Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7]
      Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе.
      Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе.
      Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена.
      Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14]       
      Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба.

      Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20]
       Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије.
      Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23]
      У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28]

      Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова).
      Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово.
      Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије.    
      Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године.        
        
      После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33]
      Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије.
       Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији.
      Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква.
      Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37]
      Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године.
      Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије.
      Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте.

      Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији?
      У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.
      Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије.
      Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово.
      Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве.

      С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46]
      Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава.
      Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана.

      Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Подсећања ради, од 1999. до 2013. године је закључено више међународних споразума у вези Косова и Метохије. После закључивања Војно-техничког споразума (тзв. Кумановског споразума) између Међународних безбедносних снага (”КФОР”) и Владе СР Југославије и Владе Републике Србије 9. јуна 1999. године[1], а потом и доношења Резолуције Савета безбедности УН бр. 1244 од 10. јуна 1999. године[2], као и два погрома косовско-метохијских Срба 1999. и 2004. године, косовско-метохијски Албанци су 2008. године једнострано прогласили тзв. независност Косова. Процес стварања лажне државе на окупираном делу заветне српске територије је вршен под притиском и уз помоћ међународне заједнице и то првенствено САД, Немачке, Француске и Велике Британије.

       Државне власти Србије су, на жалост, 2009. године поклекле под притиском тих држава и економским уценама и прихватиле да се питање Косова и Метохије, уместо у оквиру Савета безбедности УН, решава у институцијама Европске уније. После тога, закључен је читав низ споразума, који су, противно Уставу Србије, међународном праву и здравом разуму, имали за циљ потпуно развлашћивање државе Србије на Косову и Метохији.
      Споразумом о царинском печату од 2. септембра 2011. године су се две стране - Србија и тзв. Косово - обавезале да обезбеде слободно кретање роба у складу са ЦЕФТА споразумом, који важи за независне државе. Усвојен је царински печат са натписом ”Косовска царина” на исти начин као што је прихваћен за све чланице ЦЕФТА.[3]
      Споразумом о прихватању универзитетских диплома из 2011. године[4] су признате универзитетске дипломе које издају албански универзитети на Косову и Метохији на основу тзв. Устава Републике Косово и закона те лажне државе.
      Споразумом о интегрисаним граничним прелазима из 2011. године[5] је установљена права државна граница између Србије и Косова и Метохије на прелазима Јариње/Рудница, Брњак, Кончуљ, Мердаре, Мутиводе и Мучибаба.[6] На тим прелазима ће ”званичници сваке стране обављати одговарајуће контроле”.[7]
      Споразумом о катастарској евиденцији из 2011. године[8] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање катастарске евиденције у складу са законодавством те лажне државе.
      Споразумом о матичним књигама из 2011. године[9] Србија је тзв. Косову омогућила успостављање поуздане матичне евиденције грађана у складу са законодавством те лажне државе.
      Споразумом о слободи кретања из 2011. године[10]је извршено признање личних карата тзв. Косова на тзв. интегрисаним, а у ствари правим граничним прелазима, затим возачких дозвола и регистарских таблица у Србији. С друге стране, слобода кретања и безбедност Срба на Косову и Метохији није омогућена.
      Договором о регионалном представљању и сарадњи од 24. фебруара 2012. године[11] за Аутономну покрајину Косово и Метохија је на противуставан начин уговорен назив Косово* (са звездицом). Наведним актом је утврђено да ће се назив КОСОВО* користити као једини назив у регионалној сарадњи[12] у којој сарађују само независне државе. Такође, утврђено је да ће КОСОВО* на свим регионалним скуповима учествовати за свој рачун и говорити за себе.[13] Тзв. Косово је у овом акту ”страна уговорница” са Републиком Србијом.[14]       
      Промена на месту председника Републике Србије на председничким изборима у мају 2012. године је, поред осталог, остварена и тиме што је кандидат Српске напредне странке Томислав Николић јавно обећао да ће у случају победе на изборима ”преиспитати и противуставне преговоре које је водио Борко Стефановић”.[15] Уместо тога, учињено је супротно и на штету државних интереса Србије и националних интереса Срба.

      Председник Републике Србије Томислав Николић је урадио супротно од својих предизборних обећања на основу којих је, поред осталог, добио поверење грађана. Иницирао је отварање политичких преговора о Косову и Метохији. Из тог разлога, треба подсетити на Политичку платформу за разговоре са представницима привремених институција самоуправе у Приштини, коју је, на предлог тадашњег председника Републике Србије Томислава Николића, усвојила Влада Републике Србије 9. јануара 2013. године.[16] У том документу је, без претходне консултације или договора са Светим Архијерејским Синодом, предложено ”успостављање посебног уговорног односа између Српске Православне Цркве и привремених институција самоуправе у Приштини”.[17] Уговором би се, како је наведено, ”узела у обзир искуства из статуса Римокатоличке цркве у Италији”, али би ”требало да буде утврђена међународно валидна гаранција за објекте Српске Православне Цркве, црквене поседе и деловање Српске Православне Цркве у Покрајини”.[18] На крају је наведено да би ”детаљи везано за преговарачку позицију по овом питању морали бити усаглашени са представницима Српске Православне Цркве”.[19] До тога није дошло ни до дана данашњега.[20]
       Неколико дана по усвајању Политичке платформе, Народна скупштина Републике Србије је на седници Првог ванредног заседања у 2013. години, 13. јануара усвојила Резолуцију Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији[21]. Српска Православна Црква и њен положај на Косову и Метохији нису ни поменути у том политичком акту Народне скупштине Републике Србије.
      Из тих разлога, 13. фебруара 2013. године је одржан састанак делегације Српске Православне Цркве на челу са Патријархом Иринејем са тадашњим председником Републике Србије Томиславом Николићем и председником Владе Ивицом Дачићем. На том састанку је Српска Православна Црква ”добила обећање од председника Томислава Николића да држава неће инсистирати на делу резолуције о Косову и Метохији који се тиче будућег статуса Цркве у јужној покрајини”.[22] Патријарх Иринеј је јасно саопштио став да је ”део резолуције који се тиче Цркве неприменљив и да би значио признање независности Косова и Метохије”.[23]
      У Бриселу је 19. априла 2013. године закључен Први споразум о главним питањима нормализације односа Београда и Приштине.[24] Споразумом је уговорено да ће на тзв. Косову бити ”јединствена полиција и то ће бити Косовска полиција”[25] и да ће ”сва полиција на северу Косова бити интегрисана у оквир Косовске полиције”[26] из чега се јасно закључује да ће та ”интегрисана и јединствена Косовска полиција” поступати у складу са ”Уставом и законима” тзв. Републике Косово. Република Србија се обавезала да укине своје полицијске органе и полицијске службенике на северу Косова и Метохије, а да ће припадницима српских безбедносних органа на Косову и Метохији бити ”понуђено место у еквивалентним косовским (безбедносним - прим. В.Џ.) структурама”[27], односно служба у тзв. Републици Косово уместо у Републици Србији и да ће ”плате исплаћивати једино косовска полиција”.[28]

      Република Србија је прихватила обавезу да укине своје правосудне институције на Косову и Метохији, а да ће ”судске власти бити интегрисане и функционисаће у оквиру правног система Косова”[29], који почива на тзв. Уставу Републике Косово из 2008. године (у међувремену, за време трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији, 24. октобра 2017. године је 42 српских судија и 14 тужилаца од стране тзв. председника Косова Хашима Тачија, на основу чл. 84 ст. 1. тач. 16 тзв. Устава Републике Косово, именовано за судије правосудних институција тзв. независног Косова).
      Даље, Република Србија се обавезала да ће распустити органе локалне самоуправе на Косову и Метохији и да ће на северу Косова 2013. године бити ”организовани општински избори”[30] у складу са тзв. Уставом Репубике Косова и њиховим изборним законима. На тај начин су и српски политички субјекти на Косову и Метохији интегрисани у политички систем тзв. независне Републике Косово.
      Србија и тзв. Косово су се ”као две стране” обавезале да ”неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају европске интеграције друге стране”.[31] Приштински Албанци су се обавезали да формирају ”Асоцијацију/Заједницу општина у којима Срби чине већину на Косову”[32] - без Метохије. Иначе, Заједница општина је као таква предвиђена у статусу асоцијације/удружења у тзв. Уставу Републике Косово, а тај облик организовања локалних самоуправа је предвиђен и у Европској повељи о локалној самоуправи - без икакве посебности или аутономије.    
      Уочљиво је да су одредбе тзв. Бриселског споразума суштински у супротности са Политичком платформом за разговоре са представницима Привремених институција самоуправе у Приштини и Резолуцијом Народне скупштине Републике Србије о основним принципима за политичке разговоре са привременим институцијама самоуправе на Косову и Метохији од 13. јануара 2013. године.        
        
      После закључивања тзв. Бриселског споразума, процес развлашћивања државних институција и девастације правног поретка Републике Србије на Косову и Метохији је добио на интензитету. Осим што је Влада Републике Србије, ревносно и на штету државних и националних интереса Србије, испуњавала и, на жалост, испунила све своје обавезе из тзв. техничких споразума и тзв. Бриселског споразума, ишло се даље и закључивани су (после 2013. године) нови споразуми у том правцу и то: Споразуми у вези са енергетиком, Споразум о телекомуникацијама, Споразум о правосуђу, Споразум о осигурању, Споразум о интеграцији цивилне заштите, Споразум Привредне коморе Србије и Привредне коморе тзв. Косова, Закључак о слободи кретања /заправо о деблокади моста на Ибру у Косовској Митровици/ и Споразум о посетама званичника.[33]
      Данас се може рећи да је, посебно од 2013. године, Влада Србије тзв. Републици Косово споразумима - уговорима као сагласностима две воље - пренела све што је после 1999. године са највећим жртвама и напорима успела да задржи и до тада очува на Косову и Метохији. Оно што није успело натовским бомбама успело је, захваљујући државним органима Србије, бриселској администрацији и то путем наведених споразума. На пример, од 1. маја 2018. године и северни део Косова и Метохије је искључен из платног промета Републике Србије.
       Питање будућности нашег народа, Српске Православне Цркве - свештенства, монаштва, верног народа и Светиња на Косову и Метохији, по свему судећи, остаје као последње и то када Србија остане без иједног свог органа и делића власти на Косову и Метохији.
      Иако је председник Републике Србије Александар Вучић указао да тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији неће дуго трајати, тај процес је, слободно се може констатовати, одуговлачен и, на крају, обесмишљен. Овде се не бих даље задржавао на образлагању два напред изнета става[34], али се може констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији учествовао свако осим Српске Православне Цркве. Идентична је ситуација и када је у питању тзв. спољашњи дијалог са косовско-метохијским Албанцима уз посредовање Европске уније од 2011. године. Ни у том процесу није учествовала, а ни данас не учествује Српска Православна Црква.
      Јавни позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији је 25. јула 2017. године упућен свима, па и ”Цркви”. Али, непосредан позив на примерен начин је упућен свим досадашњим учесницима у тзв. унутрашњем дијалогу осим Српској Православној Цркви. На пример, Српска академија наука и уметности је у новембру 2017. године добила позив да се укључи у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији, па је Председништво САНУ 23. новембра 2017. године донело одлуку ”да позив прихвати као обавезу и одговорност која је својствена САНУ”.[35] Исти је случај и са Матицом српском која је, без сумње, добила званичан позив за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији о чему сведочи и округли сто у Матици српској 17. новембра 2018. године под покровитељством Радне групе за подршку вођења унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.[36] У неком од скупова који је у оквиру тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији организован уз подршку наведене Радне групе једино је, у лично име, учествовао Епископ бачки др Иринеј и то на позив Матице српске 17. новембра 2017. године у Новом Саду.[37]
      Влада Републике Србије је 16. октобра 2017. године донела Одлуку о образовању Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Одлука је објављена у ”Службеном гласнику Републике Србије” бр. 93/2017 од 16. октобра 2017. године, а ступила је на снагу 24. октобра 2017. године.
      Не бих овом приликом о томе зашто је Влади Републике Србије требало три месеца од обзнане тзв. унутрашњег дијалога до доношења наведене одлуке од страницу и по текста и њеног ступања на снагу, али се ни до данас не зна како се и по којим актима и правилима организује тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Ако Радна група, како јој и назив каже, ”пружа подршку вођењу унутрашњег дијалога” онда се поставља питање: коме Радна група пружа подршку, односно ко води унутрашњи дијалог уз подршку Радне групе? Који орган државе Србије? Уосталом, зашто је такав дијалог потребан уколико се зна став и опредељење апсолутне већине грађана Србије.
      Забрињавајуће је што су се међу 22 члана Радне групе нашли представници скоро свих министарстава и органа државне управе Србије осим Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Још увек нема одговора на питање зашто је тај орган државне управе, који је надлежан за сарадњу са црквама и верским заједницма у Републици Србији, искључен из Радне групе. Тај податак је још алармантнији ако се има у виду да је под бројем 22 у тачки 3 Владине Одлуке одређен и члан Радне групе из ”Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом”. Судећи по томе, може се констатовати да је у тзв. унутрашњем дијалогу већи значај додељен чак и невладином сектору него Српској Православној Цркви. Несумњиво, реч је о преседану своје врсте.

      Недвојбено је да се у штуром и Цркве недостојном председничком јавном позивању у тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији мислило на Српску Православну Цркву. Ипак, имајући у виду важећу законску регулативу у Србији и поделу на трационалне цркве и верске заједнице и новоформиране конфесионалне заједнице, поставља се питање зашто се у тзв. унутрашњем дијалогу не тражи, макар јавно и без примереног позива, и изјашњење представника Римокатоличке цркве у Србији, Исламске заједнице Србије, Јеврејске заједнице и Реформаторских цркава о Косову и Метохији? Зашто и те цркве и верске заједнице нису макар јавно, као и ”Црква”, позване да учествују у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији?
      У току трајања тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији сам се, на надлежном црквеном месту, више пута интересовао да ли је Влада Србије, председник Србије, Радна група или било ко од државних органа Србије упутио званичан позив нашој Цркви преко Светог Синода или Патријарха за учешће у том политичком процесу који ће, без сумње, имати судбоносне последице не само за Србију него и за Србе - све и свуда. До закључења овог рада увек сам добијао одговор да Свети Синод није примио званични позив државе Србије за учешће у тзв. унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији од чије је најаве (24. јула 2017. године) до завршетка овог рада прошло више од годину дана. Као пример треба навести илустративан податак да представници Српске Православне Цркве нису позвани чак ни на 26. по реду округли сто о културној баштини Српског народа на Косову и Метохији, који је је 27. марта 2018. године организовала Радна групаза пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији.
      Као што се из наведеног види, Српска Православна Црква је у овом случају игнорисана, а само је она са својим Архијерејским Сабором, Синодом, патријархом, епархијским епископом, свештенством, монаштвом, верним народом и Светињама непрекинуто присутна на Косову и Метохији. Црква је искључена из овог процеса који се, итекако, тиче не само њеног правног положаја и мисије.
      Ипак, објективности ради, мора се нагласити да је, судећи према подацима са више него неажурне званичне интернет странице Радне групе за пружање подршке вођењу унутрашњег дијалога о Косову и Метохији[38], став већине учесника да држава Србија ни по коју цену не сме да призна тзв. независно Косово.
      Данас, када испред себе имамо двадесетак споразума од тзв. Кумановског из 1999. године до тзв. Бриселског из 2013. године и осталих споразума који су после њега закључени, можемо констатовати да питању заштите Српске Православне Цркве на Косову и Метохији уопште није посвећена пажња. У тзв. Бриселском споразуму од 19. априла 2013. године нема ни једне одредбе о Српској Православној Цркви на Косову и Метохији. И поред тога, тадашњи директор Канцеларије Владе Републике Србије за Косово и Метохију је без зазора најавио да ће се ”први следећи споразум Београда и Приштине односити или на имовину или на цркву и културно наслеђе Срба на Косову”.[39] Државна власт Републике Србије о томе никада није покренула дијалог са представницима Српске Православне Цркве.

      С друге стране, косовско-метохијски Албанци су, потпомогнути од САД и Европске уније, ревносно доносили законе и друге акте и, мало по мало, заокруживали своју окупациону власт на окупираном и отетом делу територије Републике Србије јужно од Косовске Митровице. Паралелно су под власт тзв. законодавних, извршних и судских органа тзв. независне Републике Косово покоравали Србе - православне вернике, свештенство и монаштво, али и целокупно непокретно и покретно, па чак и нематеријално културно благо Српске Православне Цркве и Срба на Косову и Метохији. Непокретна и покретна културна добра Српске Православне Цркве и остала српска културна добра су стављена под режим правних аката те квази државе - тзв. Устава тзв. Републике Косово[40] и тзв. Закона о културном наслеђу[41], тзв. Закона о специјалним заштићеним зонама[42], тзв. Закона о историјском центру Призрена[43], тзв. Закона о селу Велика Хоча[44] и другим, као и више уредби као подзаконских аката.[45] Те акте су углавном преписивали од Хрвата, али они углавном служе само као декорација пред светом, а на сваки начин се примењују или не примењују, у зависности од интереса Албанаца, на штету Српске Православне Цркве и Срба.[46]
      Илустративан је документ под насловом Изазови у заштити непокретних материјалних и културних добара на Косову, који је 2014. године припремио и објавио ОЕБС - Мисија на Косову.[47] Тај документ у поглављу под насловом ”Повреда права власништва Српске Православне Цркве”[48] јасно показује да се наведени ”прописи” косовско-метохијских Албанаца уопште не поштују. Непоштовање Закона о специјалним заштићеним зонама и то од општинских власти Албанаца се драстично види на примерима бруталног задирања у имовину Манастира Зочиште од стране општине Ораховац или у имовину Манастира Пећка Патријаршија од стране општине Пећ и то у пројекту који је финансирала Европска унија. Јавности је познат однос тзв. Владе Косова према одлуци тзв. Уставног суда Косова у предмету имовине Манастира Високи Дечани, јер њих, када је у питању Српска Православна Црква, не обавезују ни њихови тзв. закони, а ни тзв. судске одлуке. Управо је у току борба да се Манастир Високи Дечани, и поред постојања тзв. заштитне зоне, заштити од изградње магистралног пута према Плаву у Црној Гори.[49]Питање узурпиране црквене имовине се и даље не решава.
      Може се навести и хиљаду других примера - драстичнијих и горих од наведених. С друге стране, ОЕБС од тзв. Министарства културе, омладине и спорта тзв. Косова тражи да ”састави свеобухватан попис непокретне материјалне имовине културног наслеђа на Косову и списак непокретне имовине културног наслеђа под трајном заштитом у складу са чл. 4 Закона о културном наслеђу”.[50] Наравно, са свим културним добрима Српске Православне Цркве, државе Србије и српских држављана.

      Подсећања ради, специјалне заштићене зоне су уведене кроз Анекс V Ахтисаријевог плана о верској и културној баштини, а потом су преписане у т
    • Од александар живаљев,
      Zbog tvrdnji o seksualnom zlostavljanju od nekih sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uskoro bi trebalo da počne suđenje u Londonu Podnete tužbe protiv SPC zbog pedofilije
      Britanski advokat Mladen Kesar, potvrdio je za Danas da je podneo tužbe protiv Srpske pravoslavne crkve (SPC) za šest klijenata zbog seksualnog zlostavljanja od strane sveštenika SPC.
      Piše: J. Diković21. decembra 2018. 12.30 Izmenjeno: 12.30      Foto: FoNet/ SPC Kako nam je Kesar objasnio, tužbe su podnete Višem sudu u Londonu, i trenutno se zavode u registar, nakon čega će sud odlučiti kada će početi sudska parnica. Nijedan sveštenik neće biti tužen individualno, već celokupna SPC, s obzirom na to da kao verska zajednica ima odgovornost za postupke onih koji je predstavljaju. Zlostavljanje se desilo u Srbiji, Bosni i Hercegovini (BiH) i Hrvatskoj, ali je šest oštećenih – dva đakona, i dve žene, kao i porodica 19-godišnjeg polaznika semeništa koji je preminuo 1999, a za čiju smrt njegova majka krivi sada penzionisanog vladiku Vasilija Kačavendu, pravdu zatražilo u Londonu, jer smatraju da je ne bi bilo pred domaćim sudovima.
      – Mi smatramo da je ovo u javnom interesu ne samo zato što je žrtvama onemogućena pravna zaštita u matičnim zemljama. Broj pedofila u SPC je nepoznat, ali sigurno nije mali. Oni su zaštićeni, a sveštenike često premeštaju iz jedne eparhije u drugu, uključujući i one u inostranstvu. Mislimo da nije isključeno da su sveštenici skloni takvom ponašanju već dobili premeštaj u zapadne zemlje ili da mogu biti prebačeni u budućnosti – ističe Kesar za Danas.
      Sveštenik SPC, Bojan Jovanović, jedan od šest tužitelja, izašao je u javnost 2015. s navodima protiv Kačavende, tvrdeći da ga je seksualno uznemiravao i tražio da mu dovodi dečake. Kačavenda je tužio Jovanovića za klevetu i ovaj postupak je i dalje u toku. Jovanović je pre nekoliko meseci izjavio da je o tužbi protiv SPC obavestio i predsednika Srbije Aleksandra Vučića i premijerku Anu Brnabić i da im je dostavio svu prateću dokumentaciju.
      Vasilije Kačavenda se penzionisao 2013. godine, i to nakon što se na internetu pojavio snimak koji ga prikazuje kako ljubi mladića. Majka studenta semeništa Milića Božinovića, koji je preminuo 1999. tvrdi da je njen sin ubijen nakon što je odbio Kačavendu. Prema službenom izveštaju policije on se ubio tako što je aktivirao bombu u manastiru u Šekovićima.
      Tu je i slučaj vladike Eparhije vranjske Pahomija Gačića, koji je bio optužen za seksualno zlostavljanje četvoro tinejdžera tokom 1999. i 2000. godine. Pahomije je posle četiri godine suđenja proglašen nevinim, da bi Opštinski sud u Nišu potvrdio presudu. Vrhovni sud Srbije je 2007. proglasio ove dve sudske presude nezakonitim, ali nije mogao narediti ponovno suđenje zbog pravila da jednoj osobi ne može biti suđeno dva puta za isti zločin. Jedan 24-godišnjak je 2013. izjavio za „Vranjske novine“, podseća Balkanska istraživačka mreža BiH (BIRN) da ga je Pahomije seksualno zlostavljao tokom perioda od devet godina.
      BIRN podseća i na slučaj sveštenika Ilariona, koji je 2001. godine uhapšen zbog sumnje da je seksualno zlostavljao maloletnike u manastiru Hopovo. NJega je SPC odmah smenila, da bi u oktobru 2006. bio osuđen na deset meseci zatvora. Kazna mu je kasnije povećana na jednu godinu. Tokom prošle godine Vrhovni sud Srbije je naredio ponovno suđenje, ali predmet nikada nije došao do suda zbog zastarevanja.
    • Од Ромејац,
      Раз­ре­ше­ни вла­ди­ка ми­ле­шев­ски пи­смом се обра­тио па­три­јар­ху Ири­не­ју и Си­но­ду, под­се­ћа­ју­ћи на свој ста­тус и сме­ну

      Вла­ди­ка Фи­ла­рет за­тра­жио је од па­три­јар­ха срп­ског Ири­не­ја, чла­но­ва Све­тог ар­хи­је­реј­ског си­но­да и Са­бо­ра да га, ка­ко је на­вео у свом пи­сму, у пот­пу­но­сти ре­ха­би­ли­ту­ју.
      „Ва­ша све­то­сти, да Вас под­се­тим да сте ми ре­кли да ће­те пра­ти­ти ак­тив­но­сти до Са­бо­ра, и да ће­те мој зах­тев за ре­ха­би­ли­та­ци­ју ре­ши­ти, а са­да по­но­во ис­ти­чем зах­тев да ме ре­ха­би­ли­ту­је­те. На­по­ми­њем да је ово мо­ја по­след­ња мол­ба и мо­је по­след­ње пи­сме­но обра­ћа­ње у ве­зи са мо­јом ре­ха­би­ли­та­ци­јом”, на­во­ди се у пи­сму ко­је је вла­ди­ка Фи­ла­рет, раз­ре­ше­ни епи­скоп ми­ле­шев­ски, упу­тио па­три­јар­ху срп­ском Ири­не­ју, као пред­сед­ни­ку Си­но­да, и чла­но­ви­ма овог цр­кве­ног те­ла. 
      Ње­го­во пи­смо упу­ће­но 20. но­вем­бра ју­че је об­ја­вље­но на по­је­ди­ним ин­тер­нет пор­та­ли­ма. Вла­ди­ка Фи­ла­рет освр­нуо се, из­ме­ђу оста­лог, и на свој са­да­шњи по­ло­жај, на­во­де­ћи да је све­штен­ству и мо­на­штву за­бра­њен кон­такт са њим и иро­нич­но се освр­ћу­ћи на то да је гост у сво­јој епар­хи­ји (тре­нут­но бо­ра­ви у ма­на­сти­ру Све­те Тро­ји­це у се­лу Бо­же­ти­ћи). Та­ко­ђе, епи­скоп Фи­ла­рет на­вео је да сма­тра да је прог­нан из Епар­хи­је ми­ле­шев­ске „без ика­квих оправ­да­ња ко­ја се осла­ња­ју на ка­но­не и за­ко­не” и да је уве­рен да иза ње­го­ве сме­не, као и сме­не не­ких дру­гих епи­ско­па, а у пи­сму је име­ном на­вео још и вла­ди­ку Ге­ор­ги­ја и Ар­те­ми­ја, сто­ји аме­рич­ка ам­ба­са­да. 
      „Из­гле­да да вла­ди­ка Ар­те­ми­је, Ге­ор­ги­је и ја ни­шта ни­смо ра­ди­ли не­го смо пот­кра­да­ли цр­кву. Ка­ко исти­ну го­во­ри­ли ми и ви, и ва­ма и на­ма, она­ко Бог по­мо­гао и Све­ти Са­ва. Исти­на се зна и исти­на је јед­на, да иза свих сме­на у Са­бо­ру Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве сто­ји аме­рич­ка ам­ба­са­да”, на­во­ди се у пи­сму вла­ди­ке Фи­ла­ре­та.
      Он се освр­нуо и на раш­чи­ње­ње Ар­те­ми­ја, на­во­де­ћи да се из­гу­био траг пи­са­ним до­ку­мен­ти­ма, до­ка­зном ма­те­ри­ја­лу при­пре­мље­ном за Са­бор ка­да се рас­пра­вља­ло о ка­нон­ској кри­ви­ци та­да­шњег епи­ско­па ра­шко-при­зрен­ског. На кра­ју пи­сма вла­ди­ка Фи­ла­рет је по­звао па­три­јар­ха Ири­не­ја да сре­ди ста­ње у цр­кви „док још ни­је ка­сно”, као и да „све сво­је не­га­тив­не од­лу­ке за све нас ста­ви­те ван сна­ге, а на пра­гу ве­ли­ких ју­би­ле­ја на­ше све­те Цр­кве”. 
      Ка­ко нам је по­твр­ђе­но, пи­смо епи­ско­па Фи­ла­ре­та је­сте сти­гло у Па­три­јар­ши­ју у Бе­о­гра­ду. Ме­ђу­тим, об­ја­шње­но нам је да Си­нод мо­же да ис­пи­ту­је слу­чај, при­пре­ма ма­те­ри­ја­ле и из­ве­шта­је за Све­ти ар­хи­је­реј­ски са­бор, али ово нај­ви­ше цр­кве­но те­ло је­ди­но мо­же да до­но­си ко­нач­не од­лу­ке ко­је се ти­чу ар­хи­је­ре­ја. Та­ко је би­ло и у слу­ча­ју ка­да је епи­скоп Фи­ла­рет раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ми­ле­шев­ском 2015. го­ди­не. Си­нод је офор­мио ко­ми­си­ју ко­ја је ис­пи­ти­ва­ла рад вла­ди­ке Фи­ла­ре­та, са­ста­вио из­ве­штај о то­ме и на осно­ву ње­га га при­вре­ме­но раз­ре­шио упра­вља­ња епар­хи­јом.
      Ко­нач­ну од­лу­ку о ње­го­вој сме­ни до­нео је Са­бор, на вр­ло бур­ној сед­ни­ци, ко­ја је за­по­че­ла под­но­ше­њем пе­ти­ци­је 21 епи­ско­па да се ис­пи­та­ју си­нод­ске од­лу­ке о при­вре­ме­ном раз­ре­ше­њу епи­ско­па Фи­ла­ре­та и Ге­ор­ги­ја (ко­ји је та­ко­ђе та­да раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ка­над­ском). У на­став­ку за­се­да­ња вла­ди­ци Фи­ла­ре­ту је пр­во, на пред­лог па­три­јар­ха Ири­не­ја, дат рок од го­ди­ну да­на да ис­пра­ви не­до­стат­ке у сво­јој епар­хи­ји, али је су­тра­дан ипак, ка­ко је на­ве­де­но у зва­нич­ном са­оп­ште­њу Са­бо­ра, трај­но раз­ре­шен упра­вља­ња Епар­хи­јом ми­ле­шев­ском. На истом за­се­да­њу вла­ди­ка Ар­те­ми­је, ко­јег у пи­сму по­ми­ње вла­ди­ка Фи­ла­рет, трај­но је ис­кљу­чен из цр­кве­не за­јед­ни­це.
       
      http://www.politika.rs/scc/clanak/418146/Episkop-Filaret-trazi-od-SPC-da-ga-rehabilituje
×