Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

Васкршњи интервју са игуманом хиландарским Методијем

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

ВАСКРШЊИ ИНТЕРВЈУ СА ИГУМАНОМ МЕТОДИЈЕМ printButton.png emailButton.png
Хиландар, април 2012.



СВЕТЛОСТ ЈАЧА ОД СУНЦА


jr_04_2012_1_01_b.jpg

(Интервју игумана Свете српске царске лавре Хиландара, Високопреподобног архимандрита Методија дат "Јат ревији", новинар: Жељка Трнинић, фото Саша Жутић)

Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалност васкрсења, ми себе лишавамо Његове благодати.

Васкрс је празник који се слави од апостолских времена. Значај Христовог васкрснућа најбоље показује чињеница да су апостоли и њихови ученици као успомену на то дело почели да славе не само тај дан, него и сваки први дан у недељи, назвавши га "даном Господњим". О значају овог празника и његовом празновању у манастиру Хиландар разговарали смо са Високопреподобним архимандритом Методијем, игуманом Свете српске царске лавре Хиландара.


Шта Васкрс представља хришћанима и да ли за монахе има и неки додатни значај?





vaskrs-hilandar3.jpg

– За хришћане Васкрсење Христово није само један од празника, већ смисао њиховог живота и највећа нада њихове вере. Због тога је и велики апостол Павле писао првим хришћанима: "Ако Христос није устао, узалуд вјера ваша... Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свих људи. Но заиста је Христос устао из мртвих..." (I Кор 15, 17–20). Особито су монаси позвани на то да непрестано на себи носе печат васкрсења Христовог. Монах Георгије Витковић, врлински светогорски аскета – Србин који је живео и подвизавао се средином прошлог века, говорио је монасима да се старају да никада не изгубе радост васкрсења. Ипак, наша Света Црква, као брижна мајка која са великом пажњом васпитава своју децу, да би нам олакшала да задобијемо овај за нас најспасоноснији дух, одредила је један дан, или боље рећи више дана у години, када се Васкрс посебно слави.

Како изгледа период Великог поста и како теку припреме у Хиландару за овај празник?






vaskrs-hilandar2.jpg

– У Хиландару, као једном од четири највећа светогорска манастира, старамо се да негујемо древни богослужбени поредак. Монаси на свакодневним богослужењима молитвено прате читање и појање текстова и химни које су пре много векова саставили богонадахнути оци – црквени химнографи. Сагласно томе, за празновање Васкрса припремамо се од почетка Великог поста, који се састоји од Четрдесетнице – првих четрдесет дана и Велике седмице – седмице страдања Христових. У току Четрдесетнице пажња се поклања нашем подвигу који не сме бити само телесан већ и духован, јер нас на то подсећају химне које се тих дана певају, позивајући нас да постећи телесно постимо и духовно, како бисмо, уздржавајући се од грехова и страсти, а наслађујући се врлинама, у духовној радости дочекали Свето Васкрсење. У данима Велике седмице (од Великог понедељка до Велике суботе) сећамо се и молитвено оживљавамо страдања Господа нашег Исуса Христа. Богослужбене химне које се поју ове седмице представљају високе домете црквеног, по својој уметничкој вредности, а још више по дубини богословске мисли. Појући их и пажљиво слушајући, ми обогаћујемо ум Божјим тајнама, оплемењујемо дух њиховом уметничком лепотом, а молитвено посматрајући догађаје о којима се у њима говори као да се заиста догађају тог тренутка пред нама, испуњавамо срца љубављу према Христу Богу који је учинио тако велика дела ради спасења свих људи. Треба напоменути да у току Велике недеље у Хиландар пристижу први поклоници, који желе да се укључе у богослужбени круг, како би и они доживели пуноћу ових дана. Већина гостију ипак долази непосредно пред сам Васкрс, на Велику суботу. Њихов број је око стотину душа сваке године.

Да ли се сам дан празника разликује од празновања у другим храмовима православне цркве?





vaskrs-hilandar4.jpg

– На дан Празника црква се осветљава мноштвом свећа и кандила, ваздух се испуњава мирисом тамјана, а под прекрива ловоровим лишћем, тако да сви који из ноћне таме (богослужење почиње два часа након поноћи) улазе у овако осветљен и украшен храм, имају осећај преласка из смрти у живот. Ради тога се за празник Васкрсења користи и старозаветни термин "Пасха – прелазак". Свештенослужитељи облаче беле одежде и тако подсећају на блиставог анђела који се јавио на Христовом гробу објављујући његово Васкрсење, а остали монаси поју радосне празничне химне које славе победу над смрћу. Заиста је богослужење тог дана права икона вечног живота у Царству небеском! И као што верници поздрављају један другог поздравом "Христос васкрсе – ваистину васкрсе", четрдесет наредних дана, све до празника Вазнесења, тако је и код нас васкршња радост присутна на свим богослужењима све до тада. Најлепше од свега је чињеница да, и поред тога што је спољашња форма овог празновања сваке године иста, унутрашњи доживљај је увек различит. Само испуњавање спољашње форме не доноси духовне плодове, очекивану празничну радост, јер то зависи од тога колико је свако од нас и колико смо сви заједно као монашко братство уложили труда током Великог поста у очекивању и припреми за празновање овог највећег хришћанског празника. Јер то нам црквени песник поручује: "Очистимо чула и угледаћемо, неприступном светлошћу васкрсења, блистајућег Христа..." Ако, дакле, очистимо чула душе и тела, удостојићемо се да видимо умним очима душе Христа, који васкрснувши из гроба блиста ненадмашном и неприступном светлошћу васкрсења.

Сваке године чујемо васкршње честитке Српске православне цркве, али ретке су прилике када чујемо размишљања и васкршње поруке које упућује братство Хиландара...





vaskrs-hilandar5.jpg

– Путници у авиосаобраћају обично имају могућност да током лета на мониторима посматрају земљину сферу развијену у раван и да виде који су континенти обасјани сунчевом светлошћу, а који су у тами – дакле да прате смену дана и ноћи на целој планети. Замислите дан када је цела Земља осветљена, али не обичном светлошћу већ светлошћу неупоредиво јачом од сунчеве! У историји човечанства десио се један такав дан, а то је дан Васкрсења Христовог. Тог дана су сви крајеви Земље били обасјани, не стварном, већ духовном светлошћу васкрслог Христа. И не само земља, већ и Небеса, па чак и мрачни Ад: "Сада се све испуни светлошћу, небо и земља и преисподња (Ад), да празнује дакле сва творевина васкрсење Христово...” – пева се на Васкрс. Васкрсење Христово као победа над смрћу, највећи је дар Божији целом човечанству. Једино одбијајући да верујемо у реалносг Васкрсења, ми себе лишавамо његове благодати. Јер, каже Апостол, "ако исповиједаш устима својим да је Исус Господ, и верујеш у срцу својему да га Бог подиже из мртвих, бићеш спасен" (Рим. 10, 9). Честитајући свима Празник над празницима, Васкрс, хтео бих да додам да је наша, хиландарска молитва Богу творцу небеских сила, да увек шаље своје анђеле да прате све Јатове летове, како би ваши путници сигурно стизали на своја одредишта и прославили васкрслог Христа, коме нека је са Оцем и Светим Духом слава у векове векова.

Ни овим радосним поводом не можемо а да се с тугом не присетимо великог пожара који је задесио Хиландар 2004. Да ли сте задовољни напретком радова на обнови?

– Када оцењујемо напредовање радова на обнови изгорелих конака, превасходно је потребно да имамо у виду какви су оквири у којима се они одвијају. Манастир Хиландар је, то сви вероватно знају, живи манастир у коме обитавају монаси и труде се да испуне своје духовне обавезе, сагласно типику (уставу) који нам је оставио наш оснивач и ктитор Свети Сава. То је наш најважнији задатак који има за циљ обожење и спасење не само нас који смо у њему настањени, већ и свих многобројних поклоника који долазе у току целе године да утеше своје душе и напоје их бистром духовном водом са хиландарског извора, као и свих оних који су физички удаљени од нас, али су са нама у најтешњој вези захваљујући чињеници да их помињемо у молитви на дневним и ноћним богослужењимаа. Ово се посебно односи на особе женског пола, које и поред тога што не могу да ступе на тло Свете горе, кроз ову молитвену везу ипак нису лишене хиландарског благослова. Имајући ово у виду, трудимо се да градитељска обнова не омета духовни живот и духовну обнову братства. Постоје и нека друга ограничења која утичу на брзину радова. Конаци манастира Хиландара представљају културноисторијске споменике, што изискује додатну опрезност приликом израде пројеката и извођења радова. Ту је још и проблем превоза, јер Света гора, иако је полуострво, једину саобраћајну везу остварује морским путем што је често ометано временским условима. Када све ово узмемо у обзир, схватамо да је брзина досадашњих радова заиста оптимална.

Колико здања је обновљено до сада?

– До сада је обновљено близу половине изгорелих здања. Када смо се прихватили овог задатка, поставили смо себи за циљ да после обнове она изгледају исто као пре пожара. Многобројни посетиоци који годинама долазе у Хиландар и знају како је он изгледао пре 2004, а видевши оно што је до сада обновљено, уверавају нас да тај циљ за сада остварујемо.

У којој мери штета уопште може да се надокнади, односно шта је стварни губитак од пожара?

– Када се Обнова заврши, манастир ће имати довољно корисног простора за своје нормално битисање. Тај простор, сада као потпуно нов, биће употребљивији него раније. Нажалост има и оног што је ненадокнадиво, неповратно изгубљено и што можемо сматрати непоновљивим због своје уметничке вредности, као што је зидно сликарство у три изгореле црквице – параклиса, а које је у великој мери страдало у пожару, или због своје архитектонско-историјске вредности, као што је читав један спрат монашких келија изграђених 1598. и у оригиналу сачуваних до 2004, а које су у пожару уништене.

Како долазите до финансијских средстава и ко су највећи добротвори?

– Најважнија финансијска подршка Обнови долази из буџета Владе Републике Србије, преко Министарства културе. Када је свет захватила економска криза, ова помоћ је нешто смањена, док је помоћ Јелинске државе, која је остваривана преко Центра за заштиту светогорског наслеђа (КеДАК) тада потпуно изостала. Ради тога смо од краја 2010. покренули неколико акција са циљем прикупљања неопходних средстава за наставак радова на Обнови. Користим и ову прилику да у име братства манастира Хиландара захвалим свима који су нам у овом историјском подухвату помогли.

Шта сматрате Вашим главним задатком на дужности старешине манастира Хиландар?

– Непосредно после пожара, Сабор стараца нашег манастира доделио ми је дужност руководиоца Обнове. Избор за игумана ме је затекао на овој дужности и она ми је и даље, од свих практичних обавеза, најважнија. Ипак, основна улога игумана једног светогорског манастира, па самим тим и Хиландара, јесте да се као духовни отац брине о духовном животу братства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Јелена Хаџи Ристић: „Нема на свијету темеља до Пећаршијиног. Пећка Патријаршија је дио нашег генетског кода“.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ

      У емисији о српском Јерусалиму, о српској Светој земљи и Светињама које чува Косово и Метохија, настављамо да доливамо уље у кандило мајке  српских цркава- Пећке Патријаршије. О својим сјећањима на Пећ, одрастање, традицију, културу овог мјеста, посебном менталитету Пећанаца, говори нам Јелена Хаџи Ристић професор српског језика и књижевности из Пећи, која потиче из старе српске породице Хаџи Ристић, чији је прадједа Хаџи Риста, ктитор звоника на Пећкој Патријаршији и сам сахрањем у манастирској порти Пећке Патријаршије.
      По старом пећком обичају да се, када изађете из куће, обавезно окренете и пољубите док врата да би се, по вјеровању, вратили једног дана, Јелена је тог јутра 24. марта 1999. године,  пољубила своја кућна врата, али им се никада више није вратила.
      „Више не вјерујем у то вјеровање. Живим без дијела себе већ двадесет година. Док год горе косметска кандила, док год се та свјетлост негдје назире а назире се колико год да је нељуди газе, чини ми се да ће и Косово и Метохија живјети и оно мало српског народа што је на њему остало. И моја Пеће ће, управо захваљујући тим кандилима, бити обасјана као што ће бити обасјани и гробови мојих најближих и свих оних које сам знала а који почивају у Пећи, граду који је поред Призрена био најљепши град Метохије. У Пећи граду у којем данас нема ни једног становника српске националности“- каже са сјетом Јелена.
      О историјским подацима везаним за Пећку Патријаршију, браћи Макарију и Мехмед паши Соколовићима и стању у српском народу у вријеме обнављања Пећаршије говорила нам је професор историје из Суботице Татјана Попов а стихове своје пјесме „Недостојна“, управо за ову емисију, изрецитовала нам је историчар умјетности Драгана Албијанић из Суботице.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Ромејац,
      Филарет Денисенко је изјавио новинарима на руском зашто је потписао томос о аутокефалности и зашто нова украјинска Црква није аутокефална
      Према његовом исказу, нова Украјинска Црква не може се сматрати аутокефалном из више разлога, углавном због освећења светог мира, јер, према томосу, право на његово освећење припада искључиво Цариградском патријарху. Према Филаретовом мишљењу, ово може изазвати проблеме, јер „ако нам се не да свето миро, нећемо имати права да крштавамо, нити да освештавамо цркве“.
      Поред тога, нагласио је још једном да му се не допада назив нове Цркве, па би било боље да ју је Патриајарх цариградски назвао  Украјинска Православна Црква, а не Православна Црква Украјине.
      „Интересовање за такво име је велико, јер би ова Црква имала право да врши своју мисију не само на територији Украјине, него свуда, пошто према томосу све то ван Украјине припада Цариградској Патријаршији.
      Трећи разлог што се нова Црква не може сматрати аутокефалном потиче из проблематичних питања која се морају разрешити у Цариграду. „Каква је та аутокефална Црква?“, запитао се Филарет пре него што је дао одговор. „То значи да немамо пуна овлашћења аутокефалне Цркве“.
      Филарет је додао да је потписао томос из разлога што није знао његову садржину. Према његовом мишљењу, текст томоса је усаглашен у Цариграду.
      На питање новинара о избору митрополита Епифанија за предстојатеља ове Цркве, он је одговорио „Они, Цариградска Патријаршија, познају мене већ 50 година, још од времена кад сам представљао Руску Православну Цркву у свеправославним комисијама у Шамбезију код Женеве. Они су знали за мој став и за моју чврстину. И то је разлог што нису хтели да имају посла са мном кад су припремили све ово.“
      У исто време Филарет је потврдио још једном да је било договора између њега, Петра Порошенка и митрополита Епифанија Думенка око нове Цркве по питању који њен предстојатељ њу представља пред другим помесним Црквама.
      „Да ми је онда наметнут услов да будем уклоњен, ја то не бих прихватио,“ рекао је Филарет и додао да су га тадашњи председник и митрополит Епифаније обманули. Притом је истакао да је „за председника било важно да добије томос. Али који томос, који су његови прописи, која је његова садржина, то га се није тицало.“
      http://www.spc.rs/sr/patrijarh_filaret_dao_intervju_ruskoj_televiziji_rosija_24
    • Од Логос,
      РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 
      Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.


      Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.
      Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?
      Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

      Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.
      Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.
      Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?
      Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.
      Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?
      Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

      Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.
      Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

      Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

      Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

      Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.
      Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?
      У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

      Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.
      Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.
      Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?
      Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.
      Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      Архимандрит Порфирије са сабратом оцем Пантелејмоном обрео се у Ваљевској епархији да се поклони моштима Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, уз чије је књиге као црноризац стасавао. Тридесет година службовао је на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Од 2007., по благослову Митрополита веријског Г. Пантелејмона, управља манастиром Продрома, који је посвећен Светом Јовану Претечи. У Епархијском дому Епархије ваљевске архимандрита Порфирија и јеромонаха Пантелејмона примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. У братској љубави разговарало се о многим важним темама. За гостопримство, оци из Грчке не штеде речи благодарја, као ни хвале за духовно наслеђе српског народа. Приликом боравка у Ваљеву, посетили су и Међуопштински историјски архив, изложбу „Ваљевска болница“ аутора Велибора Видића, и ближе се упознали са страдалном историјом ваљевског краја у доба Великог рата.
       
      Оче Порфирије, добро дошли у Ваљево и Ваљевску епархију! Какве утиске ћете понети одавде и како се осећате међу нама?
      Архимандрит Порфирије: Једном приликом у манастир Симонопетра на Светој Гори дошао је отац Атанасије Јевтић (потоњи Епископ захумско – херцеговачки) и ја сам му био домаћин. Питао сам га:“Желиш ли да једеш нешто? Желиш ли да останеш код нас? Чиме можемо да те послужимо?“ Од седамдесетих година отац Атанасије и наш старац Емилијан су пријатељи, као браћа. Питао сам оца Атанасија: “Шта желиш да радиш?“ Он ми је одговорио: “У кући мог брата, могу да радим шта год хоћу, то је и моја кућа.“ И тако се и ми данас осећамо овде. Од суботе, када смо стигли у ваш град, осећамо се као код куће.
      То је дивно… Овде сте дошли да се поклоните моштима Светог Владике Николаја и Оца Јустина у манастирима Лелић и Ћелије. Колико сте пре доласка овде знали о њима, њиховим књигама, проповедима, животима уопште?
      Ми знамо за Оца Јустина од 1978 – 79. године. Тих година је објављена његова књига „Човек и Богочовек“. Та књига и још две књиге о животу Светог Силуана и „Писма Старца Јосифа“ направиле су духовну револуцију у Грчкој и највећи број нас, који смо постали монаси седамдесетих година, постали смо то читајући те књиге. Наравно, имали смо своје духовне оце као што је био старац Емилијан, игуман манастира Симонопетра на Светој Гори. Променили смо своје животе због тих књига. Волели смо ове људе и пре него што су званично проглашени за светитеље. Због тога нам је тешко да кажемо „Свети Силуан“ или „Свети Јустин“, јер кад користите реч „свети“ можете замислити икону коју сликате, стављате на зид и стојите поред ње. То је у реду, али светитељи су били људи као ми, постали су свети, али су нам блиски.
      Мислите, не би требало да буде емотивне дистанце између њих и нас?
      Наравно, нема дистанце. Сви смо православни хришћани и сви смо у Цркви. Светитељи су били као ми и ми, такође, имамо прилику да достигнемо светост.
      За време свог земаљског живота, Отац Јустин био је својеврсна савест српског народа у доба комунизма. Шта његова личност и све што нам је оставио значи данас у 21. веку, времену неких другачијих, али једнако јаких искушења?
      Светитељи су увек били савест. Били су и болесни, били су и избеглице… Писали смо о животу једне Гркиње, која је дошла у Грчку из Понта, данашње турске области. Живела је веома тешким аскетским животом. Говорим о Светој Софији из Клисуре. С благословом старца Емилијана, дошли смо у контак са око 150 људи који су били њени савременици. Упокојила се 6. маја 1974. Свега неколико људи ју је „препознало“, већина је говорила да је померила памећу. Данас, у манастир Рођења Пресвете Богородице у коме је живела долазе бројни аутобуси и више хиљада књига о њеном животу се продаје сваке године. Сада, светитељи постају центар живота стотинама људи. О Оцу Јустину смо учили из књиге „Човек и Богочовек“, о Светом Владики Николају из књиге „Касијана“. Нисам сигуран колико издања те књиге имају до данас, свакако много. Књига „Човек и Богочовек“ је мало „тешка“, док је „Касијана“ много једноставнија. Шта желим да кажем? Наше место постаје наш аскетски простор, али светитељи га својим делима осветљавају. Они нас чине пламеном вере. Верујем да што је светитељ просторно даљи, све више људи у заједници му прилази.
      Отац Јустин је записао да ће Ваљево бити „центар духовног живота Србије“. Овде је подигнут храм Светом Нектарију. Прошле године део његових моштију је донет у Ваљево. Дакле, Светом Владики Николају и Оцу Јустину придружио се Свети Нектарије из братске нам Грчке. Како ви то доживљавате?
      Ако сте ван свог краја, трагате за оним што би вас подсетило на дом. Улазећи у Ваљево, на неколико места видели смо путоказе на којима пише „Храм Светог Нектарија“ и рекли смо:“Ми смо код куће“. Отишли смо у манастир (Јовања) где је на зиду стајала икона Светог Нектарија, али били смо мало даље од ње па нисмо јасно видели о ком се светитељу ради. У том тренутку, игуман Михаило је узео икону и донео до мене и тад сам видео да је Свети Нектарије. У нашем времену Свети Нектарије је светитељ који превазилази све границе, јер нам је показао да су сви људи тамо где је Црква. Свети Нектарије је „народни светитељ“, као и Свети Николај, али ко је Отац Јустин схватате онда када својим носом и уснама додирнете његове мошти. Мирис који долази из моштију Оца Јустина не знам да ли се може поредити са мирисом било којих моштију светитеља. Са Светим Димитријем можда… Кажем то, јер је Отац Јустин из наших дана. Није важно како неко живи, али је важно како може да „обради“ своје срце да у њега уђе Свети Дух – аскетским подвигом, мучеништвом, теологијом… Циљ је исти – постати сличан Христу, увести Га у себе.
      Кажите нам нешто о манастиру у коме служите и свему ономе што сматрате интересантним да поделите са нама…
      Ми монаси смо сиромашни. И од сиромашних монаха не можете да добијете ништа. Али, и ви и ми имамо богату прошлост. Наши родитељи су богати и земља коју смо од њих добили је једина коју имамо, и то најпре треба да знамо. После тога, морамо да знамо да треба да је обрађујемо и учинимо већом. Да чувамо своје наслеђе… На пример, не чујем овде гусле. Не знам да ли их овде у Ваљеву свирате, али док сам службовао на Светој Гори одлазио сам у Хиландар и слушао гусле. Монаси су певали песме Владике Николаја уз њих.
      Желео бих да кажем једно велико ХВАЛА Епископу ваљевском Г. Милутину, који нам је дао благослов да посетимо његову епархију са благословом нашег старца архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра. Добили смо и дозволу нашег Митрополита Пантелејмона и од суботе смо. Игуман сам манастира Продрома (Скит Верија) који је врло стар, основан у 9. веку, и врло важне личности су потекле из њега. У нашем манастиру имамо велико благо, главу Светог Климента, архиепископа охридског. Он води порекло из нашег краја и био је ученик Светих Кирила и Методија, просветитеља балканских народа. У 14. веку у наш манастир је дошао Свети Григорије Палама са својим ученицима, међу којима су била и његова браћа. Његов најмлађи брат Теодосије се ту упокојио и сахрањен је у околини манастира. Сестра Светог Григорија Паламе Епихарија живела је такође у овој области, у граду Верији. Такође, у 14. веку у нашем манастиру живео је Свети Теодосије, који је донео исихастички дух у Бугарску. У 16. веку ту је живео Свети Дионисије, који је основао киновијска братства и сестринства у планинама Верије, у Тесалији и Македонији. Дакле, из овог манастира долазе велики људи и поносни смо на то. Ваљево је такође веома богато и ако људи из Ваљева схватају какво благо имају, Ваљево ће постати истинска духовна мајка целој Србији.
      Када неко из Грчке то каже, осећамо се заиста поносно…
      Морате бити оно што сте – деца веома богатих родитеља. Морате гајити, користити и унапређивати оно што су вам родитељи дали „у мираз“. А колико то вреди говори вам и чињеница да на интрнету на грчком језику можете наћи сваког дана, посебно суботом и недељом, говоре Светог Владике Николаја, Новог Златоуста. Такође, од 2009. године, откако сам игуман манастира, ми сликамо иконе Оца Јустина, пре него што је канонизован. Јако нам је драго што смо овде и захвални смо веома Владики Милутину, сестринству манастира Ћелије и игуману манастира Јовања, архимандриту Михаилу, на свему што су нам овде пружили.

      Разговарала Јадранка Јанковић

      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      Четврта је деценија како је у монаштву, последњих десет година је игуманија манастира Подмалинско у Црној Гори, пре тога је десет година била игуманија манастира Светог Николе код Рашке, а пре двадесет година је била настојатељица манастира Свете Тројице код Мушутишта, у општини Сува река, на Косову и Метохији. Сведок је страдања Срба на Косову и Метохији и сведок последње сеобе и страдања српских манастира у јужној српској покрајини, међу њима и манастира Свете Тројице, у којем је као настојатељица провела две године. Данас у Мушутишту, као и у Сувој Реци, нема Срба, а на месту где је био манастир остале су само гомиле камења. Средином јуна, ове године, двадесет година после, са мати Катарином смо разговарали о тим данима, покушавајући да од заборава отргнемо зло које се те 1999.године догодило.

      -Мати, прошло је двадесет година како сте отишли из манастира Свете Тројице код Мушутишта и са Косова и Метохије. Данас смо овде, некако око Тројичиндана, да се сетимо тих дешавања, и да сачувамо од заборава оно што се десило са народом нашим, али првенствено са манастиром Свете Тројице у Мушутишту?
      Да то је управо било у ово време, пре двадесет година. 11 и 12. јун су били последњи дани кад је наша војска требала да напусти Призрен. Тад су нама рекли да пођемо и ми, али ми смо остали. Владика Артемије је служио литургију код нас у манастиру 12. јуна. Била је субота јутро. Претходног дана ( петак, 11.јун ) је из Мушутишта отишло преко 120 домова. Остало је у селу још педесетак. Ови први су напустили, а ови су били у недоумици како ће шта ће. Мало су уплашени били па су дошли ујуру у манастир да питају владику шта да раде. Владика им је рекао да остану, да не треба да се плаше, ако им је чиста савест. Међутим, видело се да су преплашени. По завршетку литургије, ја и сестре смо испратиле владику, и пошли на оно брдо са којег се види пут. Угледале смо колону возила и схватиле да су из села отишли и последњи Срби, напустили своја огњишта. И оних педесетак домова је остало празно. Ми смо остали мирни, спокојни, нисмо се плашили, јер владика је благословио да останемо. Међутим, кроз два сата се отац Харитон, који је тог јутра возио владику, вратио код нас. Рекао нам је да су по повратку из манастира срели колону Срба из Мушутишта, како одлазе, и владики је било застрашујуће да ми останемо саме у целој околини. Рекао је оцу Харитону, да га пребаци до Призрена, па да се врати до нас и каже нам да се спакујемо и одемо у манастир Грачаницу, док се види шта ће се даље. Тако се за два сата о. Харитон вратио и рекао да узмемо само најосновније ствари које ће нам требати за три четири дана. Тако смо и поступили. Питала сам оца Харитона шта ћемо за мошти, сасуде, антиминс, а он је рекао да је владика њему благословио да то он понесе. Тако је и учинио па смо убрзо и нас осам, колико нас је било у манастиру, пошли са њим. У Грачаницу смо стигли увече око 6 сати. Успут смо срели колону људи из Мушутишта, спорије су возили, јер су ишли тракторима, натовареним. Поздрављали смо се успут. ,, Видимо се ускоро, враћамо се!“ -довикивали смо једни другима. Сви смо мислили да ћемо се за пар дана вратити, чим дођу Немци, да успоставе неки ред, поредак.
      -И да ли сте се вратили?
      Тог 12. јуна увече смо стигли у Грачаницу. У понедељак, кад су стигли Енглези у Грачаницу, питала сам неког мајора који је дошао ту да се јави, да ли може да нас отпрате да посетимо наш манастир и да узмемо још неке неопходне ствари. У суботу кад смо одлазили нестало је струје, а остала је нека риба у замрзивачу, штета да пропадне, мислиле смо. Боље да то узмемо. Ја замолим Енглезе и они обећају и дођу 15. јуна са два возила да нас прате. Ми смо пошли нашим колима(отац Радивоје Панић и нас три монахиње). Још су сестре у Грачаници направиле списак коме шта треба да покупим из келија да се донесе, пошто смо тад брзински пошли. Енглези нису стигли у обећано време, већ су каснили, што је мени било чудно. Кренули смо са закашњењем и како смо из Суве реке ишли ка манастиру, нека кишица је падала и нека измаглица била, али се видео дим. Слика која нас је сачекала била је потресна за нас. Манастирски конаци су били спаљени, по разбацаним стварима у дворишту се видело да је то прво опљачкано. Црква је била у пламену. Једна сестра је пошла унутра, међутим није могло да се уђе од пламена и дима.
      -Како су Енглези реаговали?
      Гледали су цркву у пламену и нас који смо били узнемирени, потрешени и изјављивали нам саучешће, било им је жао. С Енглезима је дошао и један новинар Њујорк Тајмса, који ме је у Грачаници молио да пође с нама јер му ,, треба прича“. Повели су га Енглези, и горе код цркве како ми је било тешко јер нисам ништа могла да учиним, окренула сам се том новинару љутито и показујући му руком на цркву рекла:,, Ево ти, сад имаш причу, па пиши!“ Енглези су нас на моју молбу испратили до Призрена, да бисмо саопштили владици шта је било. Тада смо мислили да је то први манастир који је страдао. Касније смо сазнали да је и манастир Бинач страдао у то време. У Призрен смо улазили у сутон, и тек тада сам ја схватила зашто је Бог устројио да Енглези касне. Падала је кишица а Призрен је био пун непознатих људи, крцат, пунцијат. Сви они Албанци су се вратили. Улице су биле закрчене и ми смо једва пролазили кроз ту масу народа. Кад смо дошли пред епископију, видели смо како Албанци руше споменик руском конзулу Јастребову. Некако смо успели да прођемо између њих и станемо пред саму епископију. Стигли смо до епископа саопштили смо му да нам је манастир спаљен, а од присутних у згради епископије смо сазнали да је о. Харитон тог дана киднапован, нестао. Још су неке људе киднаповали у Призрену, а пуна епископија је била људи, који плачу, наричу. Владика је остао ту и ми с њим да сачекамо немачког генерала који је убрзо стигао. Генерал је рекао да може да обезбеди да војска чува епископију, али да не гарантује за манастир Архангеле да ће обезбедити стражу. Тек су стигли, не могу тако брзо да се снађу са логистиком,рекли су. И владика је тада благословио да ми пођемо за Архангеле и да кажемо братији да се они спакују и пођу с нама за Грачаницу. Са нама је пошао и о. Стефан који је тог јутра са о. Харитоном дошао из Архангела и остао цео дан јер се Харитон није вратио из града. Убрзо се и братија из Архангела спаковала и кренули смо за Грачаницу. У неко доба смо стигли.
      -Јесте ли после тога још који пут били у манастир Свете Тројице?
      Били смо почетком јула, са владиком Атанасијем. Он је желео да се манастир фотографише, да се види у каквом је стању. Био је 4.ил 5.јули. Интересантно је да смо 15.јуна при посети манастиру, видели цркву како гори, конаци су већ били спаљени претходни дан. Дочекала нас је спаљена црква. Иконостас је био нагорео, делови су изгорели, ормари, књиге, певница... већи део је био спаљен. Оно што је било интересантно да није изгорела икона Богородице Елеусе ту Кику. Та тзв. Кикоска Богородица (копија Богородичине иконе која се налази у манастиру Кикос на Кипру, а коју је насликао апостол Лука у првом веку) исто је својевремено паљена и остала је читава, а ово је копија Кикоске Богородице и не само да је икона остала нетакнута већ и покривач који је био испод ње. Икону смо понели са собом и тек тада сам схватила да је о. Стефан био у праву кад нам је говорио да имамо чудотворну икону. Ми смо тада схватили да је заиста чудотворна и понели из манастира са још неким стварчицама.
      -Где сте однели икону и мошти из манастира?
      Икона Кикоске Богородице и мошти Св. Јакова Персијанца које је при одласку из манастира изнео о. Харитон, наш блаженомученик, сада се налазе у манастиру Св Николе код Рашке. Ја и сестре из Свете Тројице смо биле три и по месеца у Грачаници. Ту је било мало простора и напорно нам је било, па смо прешли у манастир Јошаницу(Шумадијска епархија) да презимимо, пошто је манастир био упражњен. И владика је тад благословио да се обнавља манастир Кончуљ код Рашке. Епархија је у пролеће 2000. платила да се мали парохијски дом обнови и ми смо се доселили ту и ту донели светиње из нашег манастира.
      -Колико сте Ви мати, били дуго у манастиру Св. Тројице?
         Ја сам на Косово отишла из Жичке епархије 1991.године, са доласком владике Артемија. Нажалост, имам обичај да кажем да сам отишла на Косово због владике Артемија, а да сам отишла са Косова због владике Артемија. То поменем са тугом, али мора и то да се помене. Кад је владика Артемије изабран 1991.године, на Косово, у манастир Соколицу, смо пошли: Ја, Макарија и Антонина. Од 93-97. сам била у Грачаници, а `97. сам била постављена за настојатељицу манастира св Тројице у Мушутишту. Тако да сам само две године била настојатељица.
      -Колико је мати, манастир био стар, зна ли се његова историја?
         Манастир Свете Тројице је средњовековна светиња, која је обнављана више пута. Није се знало ко је ктитор, ал се знало да је тадашња црква из 15. века била подигнута на старим темељима. Призренски крај је јако био везан за тај манастир. Иако су конаци били стари преко сто година, били су пристојни за коришћење, и имали су огромне келије. Са једне терасе се улазило у једну мању келију па из те мање после у велику. Ја сам се чудила зашто је то тако, али су ми после објаснили да су виђенији Призренци имали своје собе у том конаку. Они су радили тај конак и долазили су по два-три месеца у току лета ту, боравили, проводили време. Горе повише манастира је била испосница ,,Русенице“ се звала. Да ли је назив био везан за истоимену планину ил су Руси горе били, не знам. Знам да је манастир био повезан са манастирима Св. Петра Коришког и Св. Марка Коришког. Ове светиње су биле у том венцу манастира и веома су биле поштоване од Призренаца.
      -У манастиру се и саборовало, много је људи долазило из Призрена и околине?
      Сабор је био на други дан Св.Тројица. Свештеник је тада долазио и служио литургију, секо се колач. Народ би се првог дана навече почео окупљати, ноћио око манастира и сутрадан учествовао на литургији. Све је врвело од света.
      -Пошто је у манастиру живело женско монаштво, ко је служио литургије?
      У селу Мушутишту, подно брда где је био наш манастир, била је мала лепа црква Богородице Одигитрије. Црква је била из 14.века и старија од Грачанице. Ту је био парохијски дом у којем је живео свештеник и опслуживао село Мушутиште, Суву реку и манастир. Увек смо имали договор ил ми сиђемо доле на литургију, ил свештеник дође горе. Али су нам долазили и монаси, братија из Зочишта, братија из Светих Архангела, кад су се обновили Св. Архангели. Имали смо релативно редовно литургију.
      -До данашњег дана ваш манастир није обновљен. Како ви данас гледате на та страдања нашег народа, на страдање наше цркве?
      Манастир и поред покушаја владике и Цркве није обновљен. А страдање? Ми Хришћани смо у свакодневној борби између добра и зла. И та наша борба је некад унутарња а некад спољашња. Господ понекад допусти да више буде те спољашње борбе, па се та унутарња мало смири. Или супротно. Некако смо навикли да увек има страдања, и да човек на земљи никад није миран никад спокојан. Али управо кроз многе невоље нам је ући у Царство Небеско.
      -У нади да ће се манастир Св. Тројице некад обновити, као што је обновљен и манастор Св. Врачи у Зочишту, да славимо тамо опет Тројичиндан, који се ове године некако датумски поклопио са данима када је ваш манастир горео, да пошаљемо неку поруку нашим читаоцима?
      Порука ? Па нек буде у духу празника. Ја се сетим понекад оне молитве монаха у пустињи која се завршава се речима:
      ,,Једну жељу имам других жеља немам, једну жељу имам о њој једној сневам, да цео свет пожели Tвоје светло лице и пред Tобом клекне Пресвета Тројице!“

      Разговарала: Оливера Радић

      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...