Jump to content
Sign in to follow this  
Guest

Васкршње посланице СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Васкршња посланица 2012. године

12. Април 2012 - 11:28

Српска Православна Црква

својој духовној деци

о Васкрсу 2012. године

vas-pos-2012-s.jpg

ИРИНЕЈ

по милости Божијој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав вечне истине, наде и љубави:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ово је дан који створи Господ,

обрадујмо се и узвеселимо се у њему!

(Пс 117,24)

Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је, браћо и сестре и сва наша духовна децо широм васељене, „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3).

Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.

Оно што су древни пророци и Богом надахнути људи пре много хиљада година пророковали, и изабраном народу Божјем саопштили, догодило се јавно, величанствено и славно пред лицем многобројних сведока и очевидаца (ср. 1. Кор 15,4–8).

„Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење.

Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност.

Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4,20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир пољубише“ (Пс 85,11).

Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22).

Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).

Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).

Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи и пазимо, децо наша духовна, да Господа не увредимо каквим грехом.

Из љубави према Њему, не допустимо да нас упрљају наши греси. Кад нас непријатељ нападне, попут Апостола Петра, завапимо: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30).

Разуме се, у животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости. Али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, јер је рекао Својим ученицима и Апостолима: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).

Богочовек је и сâм за живота доживео много жалости, патњи и страдања. На Велики петак десио се највећи и најстрашнији обрачун у свеопштој историјској борби између добра и зла, између истине и неистине, између живота и смрти.

Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми Хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25).

Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу.

Да бисмо јеванђелски живели, драга браћо и сестре, потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14).

„Ово вам заповедам“ – каже Благи Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).

Ето какву нам је заповест оставио Христос. Ни један законодавац, ни један мудрац овога света, није могао измислити савршенији и благотворнији закон: јасан, једноставан, користан и свуда применљив. Овај закон је основ живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота.

Овај Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом.

Својим славним Васкрсењем Спаситељ је, у исто време, открио и непоклебивост и животворност Своје Свете Цркве на земљи, у којој живи и дела Дух Свети. Она је живи организам Бога и Спаса нашега, Који се лично пројављује у Светој Литургији кроз Свету тајну Причешћа, јер Црквом управља и руководи Дух Свети, а не дух овога света.

Сви ми крштени и просвећени Духом Истине постали смо чланови Цркве Христове.

Зато, сваки од нас силом вере дане нам од Бога, може да каже: „Све могу у Христу, Који ми моћ даје“ (Фил. 4,13), непрестано питајући: какав сам ја члан Цркве Христове? Да ли сам послушан својој Цркви која ме учи добру, честитости, светости и племенитости; учи и мене и децу моју?

Својим Васкрсењем Христос сједињује с нама наше миле и драге, живе и преминуле у Православној вери. Њиме знамо и осећамо да су они са нама и ми са њима спојени нераскидивим везама у вечној љубави Божјој.

Овај велики дан, свети дан, дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, својим значењем, својом поруком и поуком обавезује све нас да своју веру православну чувамо и правилно је исповедамо. Обавезује нас да изнад свега – у сваком човеку, и у себи самима – чувамо људско достојанство. Јер је Син Божји узео на Себе грехе свега света, пострадао и васкрсао, да би све људе учинио синовима Божјим (ср. Еф 1,5).

Овај Празник нам налаже да свој живот проводимо у пуном осећању одговорности. Дужности које обављамо – било да смо у дому, у пољу, у фабрици за машином, као учитељи и васпитачи, као свештенослужитељи и проповедници Истине, као државници и челници овога народа, да их обављамо ваљано и одговорно. Увек у име Бога Који нас је задужио да љубављу и жртвом искупљујемо време свога живота, при том чувајући се да нико због нас не заплаче и не буде жалостан. Благодарећи Васкрслом Господу, свака невино проливена суза човечја сачувана је у недрима Богочовека.

Стога, децо наша духовна, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живите и радите. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане.

Поштујте и чувајте светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите породице. Чедоморство, највећи злочин овога века, као куга се шири у нашем народу. Страшно је и помислити да пола милиона нерођене деце сваке године бива лишено живота, не угледавши светлост света. Супружници, имајте на уму речи Господње: „Не убиј; јер ко убије, биће крив суду“ (Мт 5,21).

Поздрављамо наше мајке, које љубављу даноноћно бдију над колевкама своје деце, на овај велики дан радости и живота. Поздрављамо болесне, презрене, понижене и утамничене; поздрављамо све трудољубиве и раднике, путнике и намернике; учитеље и оне који се уче; поздрављамо ктиторе и приложнике, неимаре и задужбинаре. За прогнане и изгнане са својих огњишта са вером и надом молимо се, да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (ср. Отк 7,17). Непрестано се молимо Васкрслом Христу за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији. Молимо их да никада не клону духом и да остану верни својој Православној вери на свом и нашем прадедовском огњишту.

Износећи пред вас, драга браћо и сестре, значај Светог Васкрсења Христовог за васцело човечанствo, у очинској љубави, молимо вас да здраво и трезвено пазите на догађаје и време у коме живимо. Разликујмо добро од зла, привремено од вечног, непропадљиво од пропадљивог.

Молимо се Васкрслом Господу да Његово Васкрсење доживимо као своје сопствено васкрсење и избављење од духовних и моралних болести и искушења сваке врсте!

Нека све вас у Отаџбини, вас у расејању као и све људе добре воље, обасјају светли зраци Христовог Васкрсења.

„Не бојте се, Ја сам победио свет. Ја сам васкрсење и живот, и сваки који вјерује у Мене, ако и умре, живјеће”, сведочи нама за наук Васкрсли Господ.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2012.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски

ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Васкршња посланица 2012. године

12. Април 2012 - 11:28

Српска Православна Црква

својој духовној деци

о Васкрсу 2012. године

vas-pos-2012-s.jpg

ИРИНЕЈ

по милости Божијој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав вечне истине, наде и љубави:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Ово је дан који створи Господ,

обрадујмо се и узвеселимо се у њему!

(Пс 117,24)

Васкрсење Христа и Спаситеља нашег је, браћо и сестре и сва наша духовна децо широм васељене, „Празник над празницима, и Славље над слављима“ – Чудо над свим чудима и Дар над свим даровима, који је Свемогући Бог, у Својој неизмерној милости и љубави, даровао роду људском. У овом Дару се налазе сви дарови; у овом Благослову сви благослови – како овде на земљи, тако и на небесима (ср. Еф 1,3).

Васељена је озарена лучом светлости Божје истине, а човечанство је испуњено великом радошћу, као највећим благом коју нам са неба шаље Божје Провиђење.

Оно што су древни пророци и Богом надахнути људи пре много хиљада година пророковали, и изабраном народу Божјем саопштили, догодило се јавно, величанствено и славно пред лицем многобројних сведока и очевидаца (ср. 1. Кор 15,4–8).

„Васкрсни, Господе, суди земљи!“ (Пс 82,8) – записао је Пророк Божји; а ми, ево после толико векова, певамо ту исту песму, знајући да се она управо односи на Христово Васкрсење.

Васкрсење потврђује да је човек створен за вечност, за бесмртност, а не за пролазност.

Свети Апостоли, видевши Његов празан гроб, посведочили су својим животом оно што су чули, видели и рукама својим опипали (ср. 1. Јн 1,1), радосно и неустрашиво објављујући Христово Васкрсење људима Јерусалима и Палестине (ср. Дап 4,20). И они су, са Женама Мироносицама, били први весници да је Спаситељ света, Својом голготском жртвом и Својим славним васкрсењем, отворио роду људском врата Царства Божјег „у којем се милост и истина сретоше, а правда и мир пољубише“ (Пс 85,11).

Васкрсење Христово није радост дата од овога света. Извор те радости је у доброти и љубави Божјој; и она носи печат вечности. Њено постојање и њено трајање не зависи од воље и власти људи, већ од свемогуће воље и силе Божје. Стога је Спаситељ и рекао ученицима Својим да ову радост нико неће узети од њих (ср. Јн 16,22).

Својим славним васкрсењем Спаситељ нам је даровао живот вечни (ср. Рим 6,23) и радост вечнога живота, јер је „Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (1. Кор 15,20) – радост, јер је жртва за наше спасење принета на Крсту, и ми смо на слободу позвани (ср. Гал 5,13); радост, јер смо Пречистом Крвљу Спаситеља нашег очишћени од прародитељског греха (ср. 1. Јн 1,7); радост, јер кроз Васкрслог Христа улазимо, руковођени Духом Светим, „у радост Господара својега“ (Мт 25,21).

Васкрсењем Христовим извршила се тајна искупљења рода људског од греха и смрти. Ова нова Пасха Господња открива нам истину да смо прешли из смрти у живот (ср. Јн 5,24); и да Христос остаје са нама у све дане до свршетка века (ср. Мт 28,20).

Кад знамо да је Господ са нама и у нама, треба Њему и да се обратимо, Њему своју тугу и муку да исповедимо. Он ће нас утешити, ојачати и кроз овоземаљски живот водити. Чувајмо тај Божји дар у себи и пазимо, децо наша духовна, да Господа не увредимо каквим грехом.

Из љубави према Њему, не допустимо да нас упрљају наши греси. Кад нас непријатељ нападне, попут Апостола Петра, завапимо: „Господе, спаси ме!“ (Мт 14,30).

Разуме се, у животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости. Али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, јер је рекао Својим ученицима и Апостолима: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).

Богочовек је и сâм за живота доживео много жалости, патњи и страдања. На Велики петак десио се највећи и најстрашнији обрачун у свеопштој историјској борби између добра и зла, између истине и неистине, између живота и смрти.

Најтајанственије питање које поставља сваки човек, а које је још пре неколико хиљада година поставио Праведни Јов, гласи: „Кад умре човек, хоће ли оживети?” (Јов 14,14). Пред овим вечним питањем и највећи умови света сагињу главе и ћуте. А ми Хришћани знамо смисао нашег живота, и имамо нашу наду – а наша нада је у Васкрслом Господу. „Ја сам васкрсење и живот; који верује у Мене ако и умре живеће“ – рекао је Спаситељ света (Јн 11,25).

Негде је записано да човек почиње да умире истог дана када се и роди. Али почиње да истога дана васкрсава за живот вечни када прима Христа као свога Спаситеља и Господа, то јест, када почне живети животом по Христу.

Да бисмо јеванђелски живели, драга браћо и сестре, потребно је да се наоружамо свеоружјем Божјим, да се обучемо у оклоп правде (ср. Еф 6,13–14); а поврх свега тога, да се обучемо у љубав, која је свеза савршенства (ср. Кол 3,14).

„Ово вам заповедам“ – каже Благи Христос – „да љубите једни друге“ (Јн 15,17); „По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом“ (Јн 13,35); „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13); „Као што Отац љуби Мене, и Ја љубим вас; останите у љубави Мојој“ (Јн. 15,9).

Ето какву нам је заповест оставио Христос. Ни један законодавац, ни један мудрац овога света, није могао измислити савршенији и благотворнији закон: јасан, једноставан, користан и свуда применљив. Овај закон је основ живота, тамо где нема љубави влада мржња, зло, порок, грех, хаос, завист, злоба, освета, уништење живота.

Овај Христов закон је свакоме достижан: ученом и неученом, богатом и сиромашном, здравом и болесном, силном и немоћном, генију и неписменом, старом и младом.

Својим славним Васкрсењем Спаситељ је, у исто време, открио и непоклебивост и животворност Своје Свете Цркве на земљи, у којој живи и дела Дух Свети. Она је живи организам Бога и Спаса нашега, Који се лично пројављује у Светој Литургији кроз Свету тајну Причешћа, јер Црквом управља и руководи Дух Свети, а не дух овога света.

Сви ми крштени и просвећени Духом Истине постали смо чланови Цркве Христове.

Зато, сваки од нас силом вере дане нам од Бога, може да каже: „Све могу у Христу, Који ми моћ даје“ (Фил. 4,13), непрестано питајући: какав сам ја члан Цркве Христове? Да ли сам послушан својој Цркви која ме учи добру, честитости, светости и племенитости; учи и мене и децу моју?

Својим Васкрсењем Христос сједињује с нама наше миле и драге, живе и преминуле у Православној вери. Њиме знамо и осећамо да су они са нама и ми са њима спојени нераскидивим везама у вечној љубави Божјој.

Овај велики дан, свети дан, дан Васкрсења Господа нашега Исуса Христа, својим значењем, својом поруком и поуком обавезује све нас да своју веру православну чувамо и правилно је исповедамо. Обавезује нас да изнад свега – у сваком човеку, и у себи самима – чувамо људско достојанство. Јер је Син Божји узео на Себе грехе свега света, пострадао и васкрсао, да би све људе учинио синовима Божјим (ср. Еф 1,5).

Овај Празник нам налаже да свој живот проводимо у пуном осећању одговорности. Дужности које обављамо – било да смо у дому, у пољу, у фабрици за машином, као учитељи и васпитачи, као свештенослужитељи и проповедници Истине, као државници и челници овога народа, да их обављамо ваљано и одговорно. Увек у име Бога Који нас је задужио да љубављу и жртвом искупљујемо време свога живота, при том чувајући се да нико због нас не заплаче и не буде жалостан. Благодарећи Васкрслом Господу, свака невино проливена суза човечја сачувана је у недрима Богочовека.

Стога, децо наша духовна, чувајте у љубави тајну живота коју је установио и осветио Сâм Бог. Ово ради благостања и угледа нашега, ради наше деце – највећега блага, због којих живите и радите. Искрена верност и узајамно праштање да не изостане.

Поштујте и чувајте светињу хришћанскога брака, јер је она основ узвишене, здраве и честите породице. Чедоморство, највећи злочин овога века, као куга се шири у нашем народу. Страшно је и помислити да пола милиона нерођене деце сваке године бива лишено живота, не угледавши светлост света. Супружници, имајте на уму речи Господње: „Не убиј; јер ко убије, биће крив суду“ (Мт 5,21).

Поздрављамо наше мајке, које љубављу даноноћно бдију над колевкама своје деце, на овај велики дан радости и живота. Поздрављамо болесне, презрене, понижене и утамничене; поздрављамо све трудољубиве и раднике, путнике и намернике; учитеље и оне који се уче; поздрављамо ктиторе и приложнике, неимаре и задужбинаре. За прогнане и изгнане са својих огњишта са вером и надом молимо се, да Бог обрише сваку сузу са лица њихових (ср. Отк 7,17). Непрестано се молимо Васкрслом Христу за нашу браћу и сестре на Косову и Метохији. Молимо их да никада не клону духом и да остану верни својој Православној вери на свом и нашем прадедовском огњишту.

Износећи пред вас, драга браћо и сестре, значај Светог Васкрсења Христовог за васцело човечанствo, у очинској љубави, молимо вас да здраво и трезвено пазите на догађаје и време у коме живимо. Разликујмо добро од зла, привремено од вечног, непропадљиво од пропадљивог.

Молимо се Васкрслом Господу да Његово Васкрсење доживимо као своје сопствено васкрсење и избављење од духовних и моралних болести и искушења сваке врсте![/background]

Нека све вас у Отаџбини, вас у расејању као и све људе добре воље, обасјају светли зраци Христовог Васкрсења.

„Не бојте се, Ја сам победио свет. Ја сам васкрсење и живот, и сваки који вјерује у Мене, ако и умре, живјеће”, сведочи нама за наук Васкрсли Господ.

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2012.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом:

Архиепископ пећки,

Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски

ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички и мјестобљуститељ

Епархије битољске МАРКО

Викарни Епископ стобијски ДАВИД

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Васкршња посланица Владике зворничко-тузланског Господина Василија

Бијељина, 11.април

vladika%20besjedi.jpg

БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ ПРАВОСЛAВНИ ЕПИСКОП ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ СВОМ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЈЕРНОМ НАРОДУ МИР И БЛАГОСЛОВ У ОВЕ ДАНЕ СВЕОПШТЕ ДУХОВНЕ РАДОСТИ УЗ РАДОСНИ ПОЗДРАВ ХРИСТОС ВАСКРСЕ

„Христос васкрсе из мртвих, смрћу уништи смрт и онима који су у гробовима живот дарова“

У овим светим данима, слушајући у храмовима молитве и пјесме о трагичној историји греховног пада човјечијега од Адама па до доласка Христовог на земљу, осјећамо сву пуноћу Љубави Божије. Бог је кроз Сина Свога Јединороднога примио људску природу, живио међу људима, испунио све оно што је „у закону и пророцима записано“ и спасао људе од греховног пада, спасао све оне који у њега вјерују. У данима свете четрдесетнице, припремајући се за дочек Васрслог Христа, ми Га видимо како учи народ на Генисаретском језеру, гледамо Га како иде кроз поља са ученицима својим и подучава их, како исцјељује болесне, како одговара на питања фарисеја и лицемјера, како истјерује трговце из храма, како учи народ ријечима: „Љуби ближњега свога као самога себе“(Мт 22, 37-40; Мк 12, 30-31), затим: „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи и ви њима чините“ ( Мат., 7:12). Видимо јеврејски народ који потлачен дочекује Помазаника Божијег уз усклике: „Осана, осана Сину Давидову, благословен који долази у име Господње“ (Мт. 21,9).

Но ми, и поред силне љубави Божије која се излива на људе преко доласка на свијет Сина Божијег, видимо са друге стране и неблагодарност, завист и мржњу у неким људима, видимо људе који на љубав Христову узвраћају мржњом, који на благе ријечи и учење одговарају пљувањем и ругањем, за храну у пустињи враћају отровом људског гријеха. Видимо народ који је радосне усклике замијенио ријечима мржње: „Распни Га, распни“(Мк. 15,14). Видимо једнога од ученика Његових како га издаје за тридесет сребреника, главаре који изводе лажне свједоке. Видимо Христа остављеног од својих ученика и осуђеног на смрт како носи крст и како страда на крсту између два разбојника, војнике који га боду копљем и бацају коцку за хаљину Његову, видимо жене мироносице, гроб, једном ријечју видимо цијелу Голготу.

И кад се чинило да ће неправда царовати над правдом, лаж над истином, смрт над животом, долази тренутак свијетлог празника Васкрсења, који нас препорађа и даје нам ведрину и радост. То је та радост коју имају и жене мироносице које долазе на гроб и гдје им анђео Божији говори. „Што тражите живога међу мртвима“(Лк. 24, 5-6).То је усхићење апостола којима се Христос јавља док су били на окупу у Јерусалиму. Ми осјећамо онај исти огањ који је пламтио у срцима двојице ученика Христових на путу за Емаус, и он и данас пламти у нашим срцима када прослављамо овај Свијетли празник. Данас осјећамо снагу вјере апостола док иду и објављују ову радосну вијест цијеломе свијету, говорећи свима: „Христос васкрсе“ не плашећи се казни, тамница, смртних рана. Апостоли су на Васкрсењу заснивали своју проповијед свједочећи са „великом силом за Васкрсење његово“ (Д.ап. 4, 33). Вјера у ову истину била је код њих тврда и непоколебљива. Будући испуњени њоме, они се нису бојали ни страдања ни смрти у име Васкрслога Господа, него су се још и радовали. На темељима њихове проповиједи о Васкрслом Господу и њиховом свједочанству да је Он заиста побиједио гријех и смрт створена је Црква Христова.

Све ово треба да побуђује у нама вјеру у Васкрслога Христа. Ово је вјера да је Спаситељ дао људима спасоносну истину живота, која потврђује да је спасоносно дјело Христово заиста извршено због нас; да је Он извор живота за сваког човјека који му са вјером прилази и вјерује у Њега; да је Он тај Који нас храбри, учвршћује и одржава у добру. Он нам даје оптимизам и снагу да у времену великих промјена будемо свједоци јеванђелских вриједности које никада не старе и не зависе од пролазних овоземаљских ствари и појава.

Не сумњајмо ни једнога тренутка у истину васкрсења, јер ћемо онда изгубити све радости живота и сваку наду. Истину Христовог Васкрсења можемо посвједочити својим дјелима испуњеним љубављу. Наше свједочанство ће доћи до изражаја једино преко те дјелатне љубави, преко исте оне коју је и Бог исказао према нама дајући Сина Свога Једнороднога да понесе гријехе овога свијета. Једино мјесто гдје то можемо да искажемо јесте Црква Христова, гдје смо сви позвани да у јединству и саборности једних са другима подијелимо радост Васкрсења Христовог.

Усљед нецрквености и егоизма у коме се свијет и човјечанство налази, много је страдања и невоља, која су у нашем народу примјетна. Примјећује се велико присуство отуђености и забринутости међу људима. Јасна је забринутост због разноврсних криза и проблема. Но, оно што је наша дужност јесте полагање вјере и наде своје на Господа, Који је уточиште, заштита и радост свима који вјерују у Њега. Христово Васкрсење има моћ да мијења сва наша људска искуства у којима смо жртве, као људи и као народ. Васкрсна побједа нам и данас поручује да је све могуће надвладати, тако и сва зла која нас погађају.

Вјеру у спасење не може ништа да замијени. Нису себи утјеху никада налазили нити налазе они који више имају сујевјерја у себи него истинске вјере. Никаква се истинска утјеха у свим недаћама овоземаљским не може наћи изузев у Вјери Отаца наших, вјери Светога Саве, Светога Симеона, Светога Василија Осторшког, Светога Николаја Жичког, Светога Јустина Ћелијског. Угледајмо се на њих у тражењу утјехе, у начину живљења и распињању са Христом на крсту, па ћемо осјетити и радост попут њих у Васкрсењу Христовом. Образац живота Христовог који су слиједили наши Свети слиједимо и ми, посвједочимо исправност живота по Јеванђељу. Јеванђелски пут слиједимо у Цркви јер она литургијским сабрањем призива и позива на светост и моралност живота. У Цркви се сједињујемо са Христом примајући Тијело и Крв Његову из Свете Чаше, и учествујући тако у Пасхалној радости, и ми насљеђујемо моћ и силу Христове побједе из гроба. Тада видимо и смисао ријечи апостола Павла: „Ако у вама живи дух онога који је васкрсао Исуса из мртвих оживјеће и ваша смртна тијела Духом својим који живи у вама“ (Рим. 8,11).

Наша Света Црква је увијек била најбољи просветитељ и учитељ свога народа, јер је она народна и била је уз свој народ и у најтежим приликама кроз историју, па тако је и данас. Она је народ окупљала, учила га да воли своју Отаџбину, да живи у љубави са свима као са браћом, имајући као узор Христа који је љубав своју дао свим људима. Она то чини и данас и моли се Богу да одржи и сачува народ и Отаџбину нашу. Кроз историју она је била угрожавана и урушавана од разних појединаца, цивилизацијских система и злонамјерника, али никада није урушена и замрла на путу јеванђелскога живота. На том путу народ је вјерно слиједио и слушао Ријечи о Васкрсној Истини. И данас постоје они који ради, тобоже, неке грађанштине и савремености нападају Цркву, оспоравају Васкрсну Истину и Распињу Христа, а не схватају да тиме никакво зло не могу нанијети Цркви већ само себи. Својим поступцима и дјелима себе одвајају од Тијела Цркве, Тијела Христовог и себи стављају „камен воденични око врата“. Ни данас, након двадесет вијекова нису умукли са оспоравањем Христа, само су сада мудрији и то раде не би ли како одвојили овај народ од Цркве. Њима и данас смета Христос, јер Он, као некада пред апостолима, и данас стоји пред цијелим свијетом са својом љубављу, својим поздравом мира и упућује свој поздрав мира и позив моралној свијести свим људима, да пруже руку своју једни другима и да имају мир са Богом и међусобоно.

Наш одговор на све гласнија свјетска окомљења на наш православни српски народ су дали својом славом и мучеништвом наши преци који су се још у дубокој старини опредијелили за Христа, за науку и плодове Његова Царстава: за мир, братску слогу и љубав; за истину и сваку правду; за знање и истински напредак у смислу сваког побољшања и за братско помагање свим искреним и добронамјерним људима на стицању овога и оваквога блага. Христово Васкрсење и обећање да ће бити са нама до краја свијета је обећање које је Бог дао људима преко Христа Васкрслога и током двије хиљаде година историје показао да они који га исповиједају имају и удјела у слави Његовој и осјећају Христове ријечи: „Ја сам васкрсење и живот. Ко у мене вјерује и када умре живјеће. Ко год живи и вјерује у мене, неће умријети никада“(Јв. 11, 25 – 26) .

Са оваквим исповиједањем су наши преци ишли својим историјским путем, с њим су окончавали свој мученички, али часни и поштени живот. Ово исповиједамо и сви ми који широм наше земље славимо празник Васкрсења Христовог. Тиме свједочимо да је Васкрсли Христос и за нас оно што је био за претке наше: неисцрпна животна снага, утјеха у страдању и нада на боље дане. Ми смо потомци тих предака и слиједићемо њихов примјер; јачаћемо духовну снагу вјером у Васкрслога Спаситеља, молићемо за добро и напредак наше Отаџбине, молићемо га да нам да снаге и мудрости да је одбранимо и сачувамо, молићемо се за наш Јерусалим за наше Косово и Метохију, за нашу браћу који данас попут првих хришћана у катакомбама дочекују и прослављају Васкрс; молићемо се за све оне који су по тамницама невино оптужени; молићемо се за болесне, страдалнике и сиромашне; за оне који у страху за свој живот и живот својих ближњих дочекују овај свјетли Празник, помолимо се да Господ отопли срца моћника овога свијета и да их уразуми да не уништавају народе и њихове слободе, молићемо се за што праведниији свијет и у социјалном погледу; молићемо се и за нас саме да нас Господ утврди у вјери Отаца наших и да нам опрости сагрешења наша. Опростимо данас један другоме, загрлимо се и цјеливајмо цјеливом мира и братске љубави и тако помирени са Богом и са браћом прославимо Празник над Празницима. Помолимо се да и ми као народ васкрснемо, да васкрсне врлина и јеванђелски живот међу нама, јер онда ћемо и ми као народ васкрснути и избавити се из овоземаљских неправди. Иако знамо да се овдје на земљи не може успоставити у потпуности никакво идеално друштво, али сви ми својим напорима против зла и стремљењем ка врлини можемо спријечити да се живот на овим просторима, и свеукупно на земљи, не претвори у пакао, на оно што у недостатку покајања у посљедње вријеме све више личи. Опште добро нека нам буде изнад себичних интереса. Будимо сви заједно као једна породица у селу, граду, у држави, у цијелом српском народу.

Браћо и сестре, држимо се заједно у јединству и сабрању у Цркви око Светога Тијела и Крви Христове и нема нам пропасти и погибије. Онда нам не може нашкодити никаква овоземаљска криза која је продукт истих оних који нас уче да је Црква у кризи. Нађимо утјеху у празнику Васкрсења, у тој Вјечној побједи Правде над неправдом, Истине над лажи, Живота над смрћу.

Нека на свима нама буде милост Божија, да се и кроз нас мале прослави свето и велико име Његово, те да се озарени Васкрсном радошћу међусобно подравимо радосним поздравом:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!

Ваш молитвеник пред Васкрслим Господом

Епископ зворничко-тузлански

+ Василије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Васкршња посланица Епископа Канадског г.Георгија

Created on 2012-04-11 Published Date

vladikaslika.jpg

РАДОСТ ЗА СВЕ

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТ ДОНЕСЕ!

Мину још једна година и опет смо у празничном размишљању о Васкрсу Христовом – празнику над празницима и торжеству над торжеством. Овај празник нема премца, јер нема већег значаја од значаја Васкрсења Христовог. Вјерујући народ има своју наду и утјеху у Васкрсењу – у животу у праведности. Тамо гдје правда влада и мир царује.

Христово Васкрсење је стуб наше вјере и наде у наше васкрсење, најрадосније остварење пророчких ријечи и предсказања о доласку Месије искупитеља. Његово Васкрсење је васпостављање новог Адама, повратак у првобитни рај.

Христос је смрћу побиједио смрт, и то је, браћо, побједа наша. Чиме је Господ побиједио смрт? Васкрсењем својим! У историји рода људског нема догађаја, нема таквог свједочења, јасног и непобитног, до васкрсења Христовог (преп. Ава Јустин, Филозофске урвине, Мисли, стр. 69).

“Христос је вододелница људске историје: до Њега – историјски прогрес је био немогућ, а од Њега – он постаје могућ” (Мисли, стр. 70). То је побједа којој се могу радовати сва људска бића, од првоствореног по посљедњег. Све друге побједе дјелиле су и дијеле свијет. На примјер, када један владар побиједи другог, тај се радује а други жалости. Христова побједа једнако доноси радост свима, јер кад Христос Васкрсе, “зарадова се земља”. Та јединствена побједа никога не порази а свакога ојача. “Васкрсење Христово је највећи потрес у сфери људског живота. Њиме је центар људског живота пренесен из смрти у бесмртност, из времена у вечност. У бесмртност људи улазе једино кроз двери Васкрсења Христовог”, вели Ава Јустин (Мисли, стр. 87). “Грехом је човек постао смртан и пролазан; васкрсењем Христовим, он постаје бесмртан и вјечан, поново” (исто, стр. 88).

“Између свих хришћанских празника Васкрс има то преимућство, што је омиљен код оних, који се непоколебиво држе свеколиког црквеног учења и код оних којима од хришћанства више није остало до имена и Васкрса”, напомиње Свети Владика Николај. Хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.

Васкрс је празник којим се празнује оно што је бесмртно и вјечно у човјеку. Васкрс је празник већи и од Божића, јер је Христос, побиједивши смрт коју нико од људи није могао побиједити, доказао да је Бог. Васкрсењем је доказао да се о Божићу родио Бог.

За нас, Србе православне вјере, Васкрс је најрадоснији и најзначајнији празник. И најсимболичнији. Јер само вјечне вриједности чине великим и човјека и народ. А проблем вјечних вриједности ријешен је Васкрсењем Христовим. Зато Ђакон Авакум онако лијепо пјева: “Срб је Христов, радује се смрти”. У тој авакумовској – светосавској вјери у бесмртност човјекова бића и народне душе, огледају се и сва наша надања и сва вјера. То је једина нада оних који на светим огњиштима Српског Јерусалима опстају. Како би, без наде и вјере своје православне, дочекали сутрашњи дан?

Православље је душа нашег народа. А ко је дао душу српству? Дао је Свети Сава. Чували је богомудри гуслари и пјесници народни, у свим мучним збитијима и недаћама, као вјечну и највећу вриједност. Срби су увијек били непобједиви када су се светосавским оружјем борили за своју душу, своју слободу и правду.

“Живи Христос је гаранција наше вјере. Христос, који је живио тридесетину година у Галилеји и Јудеји, није учинио ни милионити дио оних чуда која је учинио Христос који се после смрти јавио својим ученицима. Овај други Христос управо је засновао Хришћанство. Овај други Христос је гаранција наше вјере у смислу живота и васкрсења мртвих” (Епископ Николај, Изнад гријеха и смрти, Сабране мисли, стр. 150).

Зато се данас, док празнујемо Васкрс, сјетимо шта он значи за нас Православне хришћане. Окренимо себе и будимо са Христом, а не очекујмо да се Христос окреће и буде са нама. Он је увијек ту.

Нека да Бог да нам и овај Васкрс дође у радости, те да и ми са Анђелима запјевамо: “Ангел вопијаше Благодатњеј...”

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ваш владика канадски

Георгије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА 2012. ГОДИНЕ pdf_button.png printButton.png emailButton.png

vaskrs_2012.jpg

Ј О В А Н

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Трчите и свету објавите да устаде Господ, који је уништио смрт, јер је Син Бога, који спасава род људски (Ипакој, глас 4). Овим речима црквени песник нас позива да доживимо овај Празник над празницима и ово Славље над слављима када нам се још једном даје да у себе примимо Радост којој нема равне на овој земљи, да примимо Светлост која се ни са чим не може упоредити: да осетимо, да видимо, да познамо оно што, по речима Апостоловим, око не виде, ухо не чу и што не дође у срце човеково, а што је Бог припремио за оне који Га љубе (Прва Коринћанима, 2, 10).

Васкрсли Христос је све ово припремио онима који верују да је Он васкрсао и да нам је Својим васкрсењем отворио врата Раја. Христос је припремио све ово онима који Га љубе, а не онима који Га мрзе, који Га се одричу, или хуле на Њега, јер Он нити Себе, нити ишта своје не намеће онима који Га неће. А чим човек вером покаже љубав према Васкрслом Христу, онда му Христос открива и дарује оно што је Божије.

У времену пре Христа, око људско не виде ни Бога у телу, ни живот Бога у телу, ни дела Бога у телу, не виде ни вечну Божанску Истину у људском телу, ни вечну Божанску Правду, ни вечну Божанску љубав, ни остала вечна Божанска савршенства. Не виде сву ту мудрост Божију у тајни сакривену. Зато је Божанствени Спаситељ говорио својим светим ученицима: Благо онима које виде што ви видите. Јер вам кажем заиста да су многи пророци и праведници желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше (Лука, 10, 23; Матеј 13, 17). А да би уверио Своје ученике, а преко њих и нас у Своје васкрсење, док су ученици размишљали о речима жена Мироносица да су виделе Васкрслог Христа и да им се Он јавио, сам Христос им се придружује и каже: Видите руке моје и ноге моје, да сам ја главом; опипајте ме и видите; јер дух нема ни тела ни костију као што видите да ја имам (Лука, 24, 39).

Васкрсење Христово нам сведочи о огромној снази самога Бога. Веровати у Васкрсење значи веровати у Бога. Ако Бог постоји, ако је Он створио свет и има моћ над њим, Он има моћ и снагу да васкрсне мртве. Ако нема такву снагу, Он није Бог достојан наше вере и слављења. Само Он који је створио живот може да га васкрсне после смрти, само Он може да преокрене и уклони жаоку смрти и победу гроба.

Христово васкрсење је највећи догађај у историји, јер сведочанство о васкрсењу људи јесте главно веровање у хришћанству. Оснивачи свих других религија су смртници, док је глава Цркве Васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобођења, као што се и молимо у Цркви: Крстом Твојим радост дође целом свету, свагда благосиљајући Господа. Васкрсњу Твоме певамо или пак Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо. Као хришћани имамо утеху у томе што знамо да је Бог постао човек, да је умро за наше грехе и да је у трећи дан васкрснуо, јер гроб није могао да Га задржи.

У Првој посланици Коринћанима Свети апостол Павле детаљно нам објашњава колико је битно Христово васкрсење. Будући да неки људи у Коринту нису веровали у васкрсење мртвих, обраћајући се њима Апостол преко њих свима поручује: А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера ваша (Прва Коринћанима, 15, 14).

Васкрсењем Својим Господ је из пакла извео људски род и увео га у Рај. Господ је из смрти подигао род људски и узнео га у бесмртност. Господ је из ништавила, из небића васкрсао људско биће у Живот вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Васкрс, каже преподобни Јустин Ћелијски.

Шта нам је дао Господ Христос Својим васкрсењем? Дао нам је Живот, Бесмртни живот, Вечни живот, коме смрт не може да науди. И Господ је свако људско биће претворио у бесмртника. Ми хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци, опет каже отац Јустин. То најбоље видимо кроз Свето крштење којим се облачимо у Христа. А Свето крштење није ништа друго него, како нас учи Свето јеванђеље, погребење са Господом Христом и васкрсење са њим. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним пемама: Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом. Да, васкрсавати са Христом, значи бити хришћанин.

Без Христовог васкрсења живот би био бесмислен, страдало би се без оправдања, патило би се без искупљења. Ако Христос не уста – узалуд вера наша, узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд - сав живот. Ко не преживи реалност распетог Господа, не може преживети ни реалност васкрслог. У васкрсење се улази кроз распеће. А без васкрсења нема спасења. Распеће се не може заобићи. Да би човек васкрсао васкрсењем Христовим, треба најпре да умре смрћу Његовом.

Ми верујемо да ћемо са Христом васкрснути и са Христом ући у Вечни живот. Није то само вера у бесмртност душе, јер су и многи други народи веровали у бесмртност душе, него вера у васкрсење човека, у бесмртност целог човека, и душе и тела. Зато и доживљавамо смрт као трагедију, као несрећу, као тугу, јер она раздваја човека, разбија јединство душе и тела. Зато је Христовим васкрсењем побеђена смрт, зато је туга претворена у радост и зато нам је дарован Живот Вечни.

Христос васкрсе, земљу потресе, тугу однесе, радост донесе, певао је Свети владика Николај. Овим речима благовестимо најрадоснији дан, дан када се Живот објавио свету, дан када је смрт побеђена, када су врата адска разорена, дан Васкрсни, дан сверадосни. У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот и радујемо се животу. Радост коју нам васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може дати, али ни одузети.

Управо је одсуство радости, или одсуство радости која има смисла, оно што мучи савременог човека. Одсуство радости долази отуда што се смрт не надилази, већ се оживљва као коначни крај. А ако је смрт заиста коначни догађај после кога нема ничега, или после кога постоји можда само неодређени живот бесмртне душе, онда је живот човеков велика трагедија, која започиње рођењем, да би сваким даном били само ближи смрти, своме коначном крају. Данашњи дан Васкрсења Господњег показује нам и сведочи да није тако, и зато ми данас, обасјани свтлошћу Васкрсења, са апостолом Павлом кличемо: Где ти је смрти жалац? Где ти је, пакле, победа? (Прва Коринћанима, 15, 55).

Многе нас кризе, муке, глад, невоље, немаштине и беде данас сналазе. Без вере и наде у распетог и васкрслог Христа, који је рекао да нас неће оставити, нећемо моћи да их пребродимо. Нека ми буде дозвољено да се послужим једним примером. Још давно, долазио је у манастир Студеницу Ђорђе Свишћов, Рус, рођен у Србији од Руса емиграната, који је био у војсци Краљевине Југославије, кога су Немци заробили и одвели у страшни логор Дахау, где је доживео многе муке и патње, па нам је причао: “Да нисам веровао у Васкрсење Христово, не бих могао издржати те страхоте Дахауа. Није то само физичка мука, него и безнађе. Још 1945, када су нас бомбардовали Немци, а нажалост и савезници, и кад смо гинули такорећи свакодневно, онда сам видео на лицима људи да ли су имали веру у светлост Васкрсења. Они који нису имали веру, били су изгубљени, мрачног лица, избезумљени, јер их је страх од смрти надвладао. Само вера и нада Васкрсења даје нам снагу у страдању”, завршава Ђорђе.

На ту и такву веру и ја данас, као ваш Владика, позивам сав благочестиви народ Богом спасаване Епарије шумадијске. Та вера, понављам, није вера у безнађе, у ишчезнуће, у ништавило. То је вера у Живот вечни, али у Живот вечни који овде и сада започиње. Зато позивам све људе свога Владичанства, посебно младе, да у Христу, у Цркви Христовој која је Богочовечанска заједница, утемеље свој живот. Само тако и само ту наћиће мир и радост за којима жуде.

Знам да је младост најлепше, али и најбурније доба човековог живота и управо зато се никада тако снажно као у младости не искушава слобода човекова. Зато позивам све, а посебно младе, да своју слободу не жртвују убилачким ауторитетима какви су дрога и алкохол којим се угрожава здрава припрема за светињу живота и брака. Позивам сав народ славне и дичне Шумадије да се угледају на своје претке и да се смире пред светињом и озбиљношћу живота, јер живот није само забава, односно, живот се не може свести само на забаву. Живот је стална борба са свим оним што нас од Господа одваја. Хришћански живот је борба за добро, а против зла и изопачености које видимо у себи, другима и заједници којој припадамо. Не заборавимо да је зло увек кратког века и само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, неистини, не треба заснивати ништа, поготову не живот. Понављамо, само ако се на Васкрслом Господу утемељи живот, могуће је наћи мир и радост, за којим сваки човек истински жуди.

Када је апостол Филип рекао свом пријатељу Натанаилу да су нашли Месију, Натанаило је изразио сумњу, али га апостол Филип позива и каже: Дођи и види (Јован, 1, 45–46). Овај позив и ја, драга наша децо духовна Цркве Божије у Шумадији, упућујем вама – дођите и видите. Дођите и долазите у наше храмове, на свим богослужењима узимајте учешће и пришешћујте се у Светој Литургији, која је жива слика будућег Царства Божијег. Учествовати у Светој Литургији значи предокушати већ сада и овде плодове Будућег царства Његовог. Ту најбоље видимо да наша хришћанска будућност не зависи ни од тешких материјаних прилика које су видљиве, нити од моћника овога света. И оно што је најважније, ту, у Светој Литургији видимо да наш живот има смисла, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност.

У име тог смисла и те радости, призивам на све вас, децо наша духовна, сверадосну светлост и силу Васкрслог Богочовека Господа Исуса Христа. Позивам вас да се данас, и у све дане свога живота, дане осмишљене Васкрслим Господом, радујете. И заиста, радујте се, јер је смрт васкрсењем Христовим побеђена, јер је сваки грех опроштен. Васкрсну радост сведочите свима око вас. Радујте се, јер је радост Васкрсења нама и дарована, да би се од нас излила на свеколику творевину Божију, на коју данас призивам свеосвећујућу силу Васкрсења, радосно кличући са целом васељеном и са свима вама:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Ваш у Васкрслом Господу,

Јован, Епископ шумадијски

vljovanpotpis.jpg

Дано у престоном Нам граду Крагујевцу 15/2. априла 2012. године.

Васкршња посланица Епископа шумадијског Г. Јована 2012. године

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Архијерејска васкршња посланица 2012.

петак, 13 април 2012 13:34

emailButton.png printButton.png

ИРИНЕЈ

Episkop_australijsko-novozelandski.jpg

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ЕПИСКОП MИТРОПОЛИJE АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКE

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Љубљеном монаштву, свештенству, свим синовима и кћерима, верној духовној деци наше свете Цркве у Аустралији и Новом Зеланду,из очинског срца препуног васкршње радости,честитамо овај велики и светли празник над празницима кличући речима пасхалног химнографа Јована Дамаскина:

Сада је све испуњено светлошћу,

небо и земља и подземље.

Зато цела творевина нека светкује

Христово васкрсење;

у Њему се утврђујемо!

(Пасхални канон—Песма 3.)

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Сусрет са Васкрслим Господом, љубљени, значи живети у сагласности са Јеванћељем нашег спасења. Јер сусрет са Христом јесте сусрет са извором нашег живота, који је и сâм Живот и Васкрсење! И сваки сусрет са Њим јесте управо сусрет са Оним који утврђује васцелу твар; те се радују и небо и земља, чак и подземљe светкује, јер је све испуњено светлошћу Његовог Васкрсења!

Тога ради, ниједан човек појединачно, нити било која заједница у целини не може постојати без утврђења у Њему – у Личности који дарује животу смисао, нови путоказ, нову вертикалу и отвара нове хоризонте. Васкрсли Господ је једини одлучујући правац у овом и оном свету. Јер је Христос надвладао смрт и показао нам пут из овог живота у живот вечни! Тога ради, сваки човек открива своју личност, смисао свог сопственог живота у оквиру заједнице Његове љубави, преко Њега који је Личност и заједница наша.

И тајна нашег утврђења, извор наше истинске и неограничене слободе, открива се само у Христу. Он је наговестио и открива Божју светлост кроз свој беспрекорни живот по заповестима свога Оца. То је она неограничена вера у Бога којa је већa од туге, невоље и зла, чак и упркос (a за нас најчешће несхватљивом) карактеру страдања и понекад апсурдном путу којим срљамо кроз таму овог живота. Јер једино онај који љуби до краја открива у себи, у свом срцу васкрслог Христа и Његову бесконачну љубав и на тај начин открива да ни смрт не може имати коначну реч.

Јер је Бог васкрсао Христа! А Бог, који је богат у милости, због велике љубави своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са Христом . . . и с Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу. . . (Ефес. 2,4-7). И у Њему, у Христу, су тајне вечног живота и извор неограничене радости. Јер Он живи и преноси нам Духа Светога који нас ослобађа и од самих себе како бисмо могли живети Божјим животом са свима светима. И то, насупрот савременом друштву у коме се чак оправдава убиство новорођене деце као ''морално ирелевантно''. Јер то дете за пали свет не представља личност већ, просто, живо биће које је тек ''потенцијална личност'' и стога без права на живот. Коју, дакле, и какву правду онда да очекују они понижени или злостављани, заробљени или изгнани, или пак они који су принуђени да живе по маргинама друштва?

Но ипак, добар је Бог! И упркос свему радујете се, јер рече Господ: Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет(Јован 16,33).

Свети апостол Павле нам открива да је то извор нашег мира, који никада неће и не може исчезнути. Јер ми, улазећи у заједницу са васкрслим Христом, утврђујемо нашу заједницу кроз Онога који се спустио до најнижег људског стања да би нас уздигао: Стога браћо моја драга и жељена, радости и венче мој, тако чврсто стојте у Господу, драги моји. . . Радујете се свагда у Господу; опет велим радујте се! Ваша благост нека буде позната свима људима: Господ је близу. . . и мир Божји, који првазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Филип. 4,1,4-5,7).

Свагда, дакле, са пуноћом Христове свете Цркве, нашом чврстом заједницом и поузданим извором нашег утврђења, од свег срца кличите:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Дано у Сиднеју, о Васкрсу 2012. године.

Ваш искрени молитвеник пред васкрслим Христом,

+ИРИНЕЈ

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Христос Васкрсе!

Ми Хришћани, браћо, просвећени свјетлошћу вјечне Истине и Мудрости, клањамо се Богу живих, а не Богу мртвих, јер вјерујемо у Христа распетога и васкрслога, а кроз Њега и у Њему вјерујемо у опште васкрсење мртвих, тј. у бесмртност човјека и живот вјечни. Зато се молимо, просвјетљеног ума и срца, ових дана припреме за Христово Васкрсење: „Боже велики и прослављени, Ти си нас животворном смрћу Христа Твога преселио из трулежности у нетрулежност; Ти сва наша чула ослободи од умртвљености страстима, поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум; и око наше нека буде далеко од сваког рђавог гледања; слух наш недоступан празним ријечима, а језик – чист од непристојних разговора. Господе, очисти усне наше које Те славе; учини да се руке уздржавају од злих дјела, а да творе само оно што је Теби угодно; утврди благодаћу Твојом све наше удове и разум.“

Такође се молимо Њему „који је тијелом окусио смрт“, да „умртви свако наше тјелесно мудровање“ и да „прикује кости наше страху Суда свога страшнога“, знајући да је „страх Божији почетак сваке истинске мудрости“. Свјетлост Христова која просвећује све и сва, освећује и просвећује не само Христовим првим доласком од Рођења до Васкрсења и Вазнесења, него и Његовим Другим доласком, када ће се јавити знак Сина Човјечијега на небу, када ће проплакати сва племена земаљска (Мт. 24, 30) и изаћи на видјело сваки човјек и сва дјела људска. Тај Други долазак је не само пуноћа свега што се збивало у историји него је мјера и провјера човјека и свијета и свега онога што је човјек дјелао и како је дјелао у свом земном животу. Није царство земаљско, живот на земљи и оно што у њему радимо коначна мјера човјекова и човјековог мишљења и начина живљења, човјековог достојанства. Човјек је биће достојно поштовања само ако је вјечно биће, ако се земаљско царство и живот улива у Царство небеско, вјечно и непролазно. Има оно што човјека чини вјечним и бесмртним и оно што разара и унижава његово биће. Призван да буде обиталиште вјечнога Духа, отуђењем од Бога, од своје природе и свог вјечног звања и назначења, он обесмишљује своје биће, постојање и све што чини у крлетци времена и простора. Призвани да поштујемо светињу свог рођења и живота, као и светињу рађања и живота других људи, само је истински поштујемо ако признајемо да је она вјечна и непролазна. Живот се поштује од зачећа до престављења и до у вјечност. Он се уз то поштује и начином живљења, начином употребе богоданих сила (тјелесних и духовних), усаглашеним са природом и са коначним циљем и смислом живота. У наше вријеме, посебно се на два начина обесмишљује људски живот и скрнави његова вјечна светиња. Оба та начина својом злоупотребом непролазне светиње живота скривају у себи самоубилачки и самоуништујући порив човјеков. Они су утолико поразнији за човјечност и вјечни човјеков лик и личност, уколико то бива озакоњено у савременом људском друштву и заједници, и то у име људских права…

Први начин којим се пориче и обесвећује вјечна светиња живота јесте – чедоморство. Оно што је Црква знала и свједочила од памтивијека, а што данас потврђује и наука јесте чињеница да је од самог зачећа човјек – истинско људско биће, и да, убили га у зачећу или петом или деветом мјесецу, или од девет или деведесет година – убијамо истог човјека. Ембрион у материној утроби није проста израслина њеног организма; није исто што и њена пљувачка или неко од излучења њеног тијела: у њему је сав човјек у нуклеуму, са свим својствима која га чине човјеком. Утробно чедоморство, сакривено под називом абортуса, данас је постало једно од озакоњених права човјека и жене. Закони који у једној доби и узрасту штите људско достојанство, у другој доби, до рођења и послије смрти га укидају, не признају и поништавају. Тако мајке и љекари, материнску утробу, радионицу живота, претварају у мртвачницу, лишавајући новозачето дијете не само права на рођење, него и на вјечни живот. Право које лишава човјека одговорности за право другога на живот, и радост и свјетлост живота, не значи ли оправдање злочина човјекоубиства? Никада нећемо заборавити пробуђену савјест и доживотно кајање једне мајке, која је у вријеме ратног вихора и биједе, родивши шесторо дјеце – седмо побацила, што је увијек на исповијести покајно понављала. На ријеч свештеника-исповједника, да ће јој Бог опростити јер се покајала, она би са сузама одговарала: И ја вјерујем, оче, да ће ми Бог опростити, али се питам непрестано – да ли ће ми моје дијете опростити? Тако размишља мајка, пробуђена за светињу живота, сагледавајући је у свјетлости Лица Божијега, која ће је открити и афирмисати при Другом доласку Христа Животодавца.

Проглашење бесловесне похоте за божанство и тиме обоготворење саможивости и самоуништења, пројављује се и озакоњује данас више него икад у историји и на један други начин. То је оно што се по видовитом Апостолу народâ Павлу догађа људима „залудјелим у својим умовима“, „потамњелог неразумног срца“, који замјењују „славу бесмртног Бога подобијем смртнога човјека“; које Бог предаје „у жељама срца њихових у нечистоту, да се бешчасте тјелеса њихова међу њима самима“; – такве „предаје Бог у срамне страсти. Јер и жене њихове претворише природно употребљавање у противприродно, а исто тако и мушкарци оставивши природно употребљавање жена, распалише се жељом својом један на другога, мушкарци са мушкарцима чинећи срам“… (Рм. 1, 21-27). Такви, као ни неправедници, ни блудници, ни идолопоклоници, по истом Апостолу „неће наслиједити Царства Божијега“ (1Кор. 5, 9), тј. никад неће сазнати каквим је Бог створио човјека и ради чега га је створио, зашто он постоји на земљи. Содомија као противприродност није само посвједочена вјековним библијско-хришћанским искуством и Христовом науком, него и свеукупним религијским искуством човјечанства. Зато Црква Божија, уз свако поштовање људске слободе („све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, 1Кор. 5, 12), никад неће и не може прихватити модерне, из антихришћанских центара идеолошке моћи, дириговане параде срама и неприродни начин живљења за „параде поноса“. Бог заиста није створио Адама и Стеву, него Адама и Еву: „И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их и благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом…“ (1Мојс. 1, 27-28). Црква проповиједа ту етику и држи се тог става управо из најдубљег поштовања сваког људског бића, као непоновљивог створења Божијег, сагледаваног са тачке гледишта вјечности и бесмртности. Једно је сигурно: свако озакоњење „похоте плоти и похоте очију“, тј. педерастије као моралног начела, неминовно води озакоњењу и педофилије, као и скотолоштва за начин човјековог бесловесног живљења (у Америци већ постоји јак покрет за озакоњење педофилије). Такав тип ероса, потврђује егзистенцијално људско искуство – рађа смрт и ништавило. А управо да би нас ослободио од смрти и ништавила, Христос нас је својом животворном смрћу и васкрсењем „преселио из трулежности у нетрулежност“. Зато му се и молимо да „сва наша чула ослободи од умртвљености страстима“, нарочито од ове двије горе наведене страсти, „поставивши им за доброг управитеља унутрашњи разум.“

Стојећи у слободи којом нас Христос ослободи, браћо, не дајмо се опет у јарам ропства гријеха, смрти и ништавила ухватити, са надом да ће се и сва творевина ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе дјеце Божије (ср. Гал. 5, 1; Рм. 8, 21); Крсту Христовом се поклонимо и Васкрсење Његово прослављајмо, сверадосно се поздрављајући:

Христос васкрсе!

Ваистину васкрсе!

Архиепископ цетињски

Митрополит црногорско-приморски

Амфилохије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Васкршња посланица 2013. године

2. Мај 2013 - 12:12

Српска Православна Црква
својој духовној деци
о Васкрсу 2013. године

 

 

img_4051-z_0.jpg

 

 

И Р И Н Е Ј

 

по милости Божјој
православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачкИ и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!

 

 

 

…Нећеш оставити душу моју у аду,
нити ћеш дати да Свети твој види труљење

(Пс 15,10)

 

Заиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24).

 

Васкрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи. Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење.

 

Истина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других, произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство.

 

За човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт.

 

Од када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства.

 

Да ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш (Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају.

 

Живот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо Царство Небеско у историји.

 

У великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега.

 

У тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима.

Из овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти!

 

Утврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности – уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије.

 

Позивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33).

 

Смрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима.

 

Верујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза!

 

Браћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом:

 

 

 

Христос васкрсе – ваистину васкрсе!

 

 

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

Ваши молитвеници пред Васкрслим Христом:

 

Архиепископ пећки,
Митрополит београдско-карловачки

и Патријарх српски
ИРИНЕЈ

 

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ липљански ЈОВАН
Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

 

 

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ВАСКРШЊА ЧЕСТИТКА МИТРОПОЛИТА ЈОВАНА

уторак, 30 април 2013 10:37

 

 

Васкршња честитка Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Господина Г. Јована упућена свештенству, монаштву, верном народу и свим људима добре воље.

 

v%20poruka10.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Software buy - australia

ВАСКРШЊА ПОРУКА ЕПИСКОПА БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКОГ ГОСПОДИНА ХРИЗОСТОМА pdf_button.png printButton.png emailButton.png четвртак, 02 мај 2013 11:30

 

VASKRSS2.JPG

 

Х Р И З О С Т О М

Милошћу божијом епископ бихаћко-петровачки

 

Драга браћо и сестре,

Драга у Христу Васкрслом  дјецо духовна,

 

Х Р И С Т О С     В А С К Р С Е!

 

Христоваскрсним поздравом Христос Васкрсе све вас поздрављам и свима честитам празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Славећи Христово Васкрсење радујмо се и веселимо се јер нас Васкрсли Христос обрадова неизрецивом радошћу.

Послије туге Великог петка, када сунце помрачи, земља се потресе,  а гробови се отворише, ево дана наше радости, дана када Господ разагна све наше туге, све наше жалости, све наше боли и невоље, све наше велике и црне петке.

Васкрс је празник у ком и кроз кога добијамо одговоре на сва наша питања, на све наше недоумице. Зато размишљајмо о томе: шта је то Васкрс, односно Ускрс!? Да ли је то само празник, односно сјећање на нешто што се давно десило у Јерусалиму или је то искуствени доживљај свакога од нас?  Наднесимо себе и своја размишљања над тајном овог празника и нађимо у њему снагу вјере, снагу наде и снагу љубави божије у нама. То је најбитније за свакога човјека, а посебно за нас хришћане који са Христом умиремо и васкрсавамо.  Кад то нађемо кренимо у сусрет Господу који нам увјек и непрестано иде у сусрет и куца на вратима наших срца и пита: је ли слободно? Ослободимо срца своја од свих лоших гостију који су се угњездили у њих и дајмо простора Васкрслом Христу да се усели и да их претвори у своја обиталишта, у храм васкрсења.

Васкрсење из мртвих, односно васкрсење Господа Исуса Христа из гроба је највећи празник не само наше вјере, већ и највећи догађај у историји Неба и Земље, свих вијекова и свих свијетова!!! Зашто је то тако? Зашто је Васкрсење Христово навећи историјски догађај историје и свијета? Зато што је ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО божанска и богочовјечанска побједа ДОБРА  над злом, ЖИВОТА над смрћу! Зато што је ВАСКРСЕЊЕМ ХРИСТОВИМ прекинут ток постојања у умирању. Смрт је постала неминовност, односно низбјежно ушће живота. Постојати да би се умирало, уистину, је онтолошки бесмисао. Смрт је уистину највећи бесмисао. Смрт је истовремено и највећа неприродност у творевини божијој, насталој као последица гријеха. Зато је она токо ''ужасна'' не само за људски род, већ и за свако створење, за цјелокупну творевину божију. Смрт је негација живота.  Васкрсењем Христовим измјењен је тај негацијски смисао постојања не само човјека, већ и свијета и врема.

Васкрсењем Христовим све створено и све што јесте добија свој онтолошки смисао, онај смисао који су Човјек и свеукупна творевина имали приликом стварања свијета и човјека. Јер видје Бог да све ''добро бјеше веома'' (I Мојс.1,31) Зато се Васкрсење назива и ''палигенисија'' односно НОВО СТВАРАЊЕ!!!  Све је, а прије свега човјек,  Васкрсењем васпостављено у своју првобитну љепоту и красоту и више од тога. Христос је Васкрсењем побједио смрт, или како каже црквена пјесма ''сатро је'', ''згњечио је'' и свима који бијаху у гробовима ЖИВОТ ДАРОВАО!!!

Многи ће поставити питање: па зар послије Христа људи не ''умиру''? Да не би било недоумице неопходно је обаснити разлику између СМРТИ прије Христа  и ''блаженог уснућа у Христу Господу'' након васкрсења.  Послије Христа смрт не господари над нама ''као свепрождирућа неман'', већ имамо блажено уснуће у Христу Господу, оно уснуће за које су се свети молити. Свети Симеон Богопримац, али не само он,  мољаше се ријечима '' сад отпусти слугу свога Господе у миру по ријечи твојој, јер видјеше очи моје Спасење твоје, Који си припремио пред љицем свих народа''....

Суштински, сасвим различито од смрти као последица гријеха је ''блажено уснуће'' у Богу, у Господу. Блажено уснуће је Благослов божији, а никако казна! Зато су се свети хришћани радовали ''уснућу'' јер су се радовали сусрету са својим Господом.  На надгробним споменицима наших упокојених хришћана управо се то истиче да се тај и тај упокојио или уснуо у Господу и да чека опште васкрсење из ''мртвих'', односно уснулих. Свети апостол Павле у посланици Солуњанима пише: ''Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су УСНУЛИ, да не бисте туговали као они који немају наде. Јер ако вјерујемо да Исус умрије и васкрсе, тако ће и Бог оне који су УСНУЛИ  у Исусу довести с Њим......'' (I Солуњ.4,13-14) Блажено уснуће је почивање у миру божијем, у слави божијој! И то је суштинска разлика у односу на свепрождирућу смрт.

А то је управо тајна Христовог васкрсења из мртвих. Смрт више не господари над нама већ смо ми постали у Васкрслом Христу Исусу побједитељи смрти, гријеха и ђавола.

Са овим мислима још једанпут поздрављамо вас и честитамо Васкрсење Христово поздравом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Посебно поздрављамо и све људе и народе других вјера и религија, наше драге комшије римокатолике и муслимане,  који са нама живе и раде, који са нама дијеле радости и туге овога живота и ових простора. Васкрс је празних свих и свакога и зато се молимо Васкрслом Христу да нам свима заједно помогне да ове дане искушења побједимо добром и само добром. Са свих страна чујемо и слушамо вијести о трагедијама, погибијама, о проневјерама вјере и морала, људства и оног минималног људског достојанства. Знајући то апелујем на све да се наоружамо стрпљењем и молитвама. Ђаво на сваки начин куша нашу вјеру и наше трпљење. Ових задњих дана великог и часног поста сви смо, уистину, запањени и затечени димензијом искушења и саблазни,- саблазни које су потресле савјести свих људи, а вјерника посебно. Нека се нико томе не радује, већ сви жалимо и тугујмо због тога. Притом, оставимо Суд Господу, а ми идимо даље са Господом вјерујући и надајући се у Његову помоћ и заштиту. Сви смо ми слуге свога Господара и пред Њим стојимо. Он ће нам свима дати по дјелима нашим! Зато чувајмо себе и молимо се. Стојмо пред Богом понизно, а пред људима поносно!,  јер смо Господњи. Сјетимо се само какво искушење су имали свети апостоли и свете жене мироносице на Велики петак, али их је од свих тих искушења избавио Васкрсли Христос Господ својим ВАСКРСЕЊЕМ!

Позивамо све православне Србе, посебно наше драге епархиоте да своју васкршњу радост и радост овог празника подјеле са својим комшијама и пријатељима и са свим људима добре воље.

 

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!!!

 

Ваш пред Христом Васкрслим тихи молитвеник,

Епископ Хризостом

 

О Васкрсу, 2013.

VASKRSS1.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ЕПИСКОПА ШУМАДОЈСКОГ И АДМИНИСТРАТОРА ЖИЧКОГ Г. ЈОВАНА - 2013. ГОДИНЕ

 

 

 

 

vaskrsenje.jpg

 

ЈОВАН

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ
СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ,
БЛАГОДАТ ВАМ И МИРОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС  ВАСКРСЕ!

Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему (Пс 118, 29)

 

 

Овим библијским славословом, сверадосном пророчком песмом, Црква Православна објављује дан Христовог Васкрсења. Овај дан је чудесни дар небеса, празник над празницима; дан и догађај у који се уливају сви дани и догађања од настанака света и човека; дан који улива вечни живот у пролазне токове историје. То је дан у којем свет и уопште живот задобијају свој вечни и бесмртни смисао силом и светлошћу васкрслога Христа.

Ова благовест посебно одјекује у ово време у коме наш народ и наше отачаство доживљавају велика искушења. Међутим имајмо на уму да смо кроз нашу мукотрпну историју често били  усамљени, одбачени и прокажени као и Господ на Велики петак, али духом нисмо падали, јер смо, будући научени од наших светих предака, знали да је време Великог петка, време пробе и провере за све нас. Време Великог петка је такође и стално људско време на земљи; у огледалу Великог петка, људи се непрекидно сврставају међу оне који су верни Богу, вечном смислу постојања, истини и правди и оне који то нису.

Тако се и пред нас, као појединце и као православни народ, као и пред сва прошла и будућа људска поколења, поставља се вечно питање: Хоћемо ли за истином и правдом Распетога и Васкрслога Христа, или ћемо за обманама и неправдом људском која нас неминовно води у безнађе и очајање? На ово питање не одговарамо сви на исти начин јер није лако остати веран распетом Богу и распетом брату, у тренутку свенародног распећа и свеопште несреће. Зато је потребно да васкрсне и да се обнови у нама вера у Васкрсење и Васкрслога који нам поручује: Не бојте се и да се не плаши срце ваше, јер ја победих свет! (1 Јн 5, 4). Важно је дакле да у свим временима, па и у овом нашем, сачувамо чврсту веру, здраву памет и чист образ, ако мислимо бити истински људи и прави Божији народ.

Шта нам ваља чинити да би у овоме успели? Потребно је да се вратимо хришћанским вредностима живота и светлости Христовог Васкрсења, јер само Христова светлост која је засијала из Његовог гроба обасјава и просвећује све нас, па зато у Цркви и говоримо: Светлост Христова, просвећује све. Морамо се ослободити мрака који нам многи нуде као светлост, увек имајући на уму да тамо где нема Христа и васкрсења, нема ни светлости. Христовим васкрсењем отворен нам је прозор за више вредности, за светлост која не пролази и не тамни. Док су капци затворени на кући, мрак је у кући. Тако је и са нама и у нама. Док смо затворени у себе, онда смо у марку и не само што не видимо другога, него не видимо ни сами себе. Чим отворимо капке своје душе, свога срца, светлост Христова и топлота Његова улазе у нас. Светлост и топлота, то је вера која низводи светлост истине с неба у душу нашу доносећи јој радост; а капци на души нашој јесу: злоба, мржња, пакост, гордост, саможивост, неосетљивост за све људе. Другим речима то су наши непокајани греси. Стога што мање грехова има човек, то је већа вера у васкрсење, и то је већа радост у празновању Васкрса Христова, а што је савест помраченија и обремењенија гресима, то је вера слабија и радост мања. Зато отворимо те капке покајања, и пустимо светлост вере и топлоту духовне радости у душе наше. Тако се нећемо застидети у онај дан када ангели Божији о свеопштем васкрсењу затрубе и објаве долазак Христов (Мт 25, 31). Љуто ће се застидети и заридати тада они који у Христово васкрсење не вероваше нити се у своје надаше. Зато држимо веру да се не застидимо; имајмо наду да се не устрашимо. И још, чинимо свако добро дело, да се удостојимо бити названи благословенима. Да би тако чули из уста самог Господа Васкрситеља имена наша прочитана из књиге вечнога живота: Приђите благословени Оца мога, наследите Царство небеско приготовљено вам од постанка света (Мт 25, 34).

Да би наследили Царство небеско треба да пазимо на себе и да стражимо над собом, над свим оним шта мислимо, осећамо и радимо и да по јеванђелској речи чинимо другом оно што желимо да други чине нама (Мт 7, 12). У овоме је садржан пут и метод и етика људског живота и начин како да ту етику применимо у свој свакидашњи живот. Зато нас је Црква кроз цео Васкршњи пост упућивала на молитву Св. Јефрема Сирина: О Господе, Царе, даруј ми да сагледам своје грехове и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Црква Божија на основу свог богоданог искуства зна да је начело познати себе и неосуђивати другог само почетак истинске промене, раста и усавршавања човековог. Није довољно знати истину, сагласно истини треба живети. Неопходно је непрекидно пазити и стражити над собом. Бог је открио истину пророку Мојсију и дао му Закон, али му је онда рекао: Пази на себе (5 Мој 4, 9). Тако и Христос позива све људе: Пазите на себе…(Лк 17, 3) и још: Стражите, дакле, у свако време молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега (Лк 21, 36); Пазите, стражите и молите се; јер не знате кад ће време настати (Мк 13, 33) – то јест време смрти и време другог доласка Христовог.

Једино преко тог и таквог стражења над собом и над својим понашањем човек може успоставити прави однос према себи, према творевини Божијој и према другим људима. Пазећи на себе човек спознаје сву снагу прве заповести Божије: Ја сам Бог твој, који сам те извео из земље Мисирске, из дома ропскога; Немој имати других богова осим мене (2 Мој 20, 2-3). То значи: Богу се треба клањати и њему једином служити (Мт 9, 10). Творевину и човека треба поштовати као дело руку Божијих а Богу као дародавцу вечног живота служити.

Управо је квасац Христовог Васкрсења оно што даје вечни живот и смисао свему постојећем, обесмрћује природу људску и космичку. Тај исти квасац и светлост Христовог Васкрсења дарује нетрулежну вредност и сваком правом људском стваралаштву, култури и уметности. Култура и уметност су само онда истинске и живоносне када носе у себи зов и дах вечности, када оплемењују људски живот, васпитавају ум, срце, око, и хране човека правим вредностима узводећи га вечном смислу; када буде осећање за вечно човеково достојанство.

Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се прво, кога је Он победио васкрсењем Својим, и друго, кога је Он ослободио победом Својом? Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су онда када се први човек одродио од Бога погазивши заповест о послушности према своме Створитељу. У рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид, јер уз живога Бога човек није могао знати за смрт. Живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога наслућујући мач смрти над собом. Зато када Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас у врту, па се поплаших, јер сам наг, те се сакрих (1 Мој 3, 7-10). Дотле је глас Божији крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га је, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе нага, понижена и заробљена.

Господ је зато и дошао да подигне палог човека и да га Својим Васкрсењем ослободи од робовања греху и смрти, да му да живот вечни и да нам врати радост. Тако нам говори и Васкршњи тропар: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су гробовима живот дарова. Ово је сверадосна песма коју појемо за Васкрс – празник над празницима. Од ње нема радосније песме за човека и за сва бића. У овом васкршњем тропару је исказана победа живота над смрћу, и тиме – смисла над бесмислом, непролазности над пролазношћу. Само ако је човек вечно биће – он је истинито биће. Истина постоји само онда ако живот тријумфује над смрћу, светлост бесмртности над тамом, трулежи и ништавила. Зато Свети апостол Павле и каже: А ако Христос не васкрсе, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14). Све је узалудно и бесмислено: небо и земља сва створења и човек као најсавршеније Божије створење, људска историја и сва збивања у њој, ако вечни, живот, није на почетку и ако се све не искрцава на обалу вечног живота. Да та стварност и нада постоје – потврђује нам Христово Васкрсење.

Зато, браћо и сестре, радујмо се васкрслом Господу! Јер знајмо, ако се радујемо Њему, ми се радујемо самима себи, вечнима и бесмртнима. Нека вам је радостан и благословен овај свети дан, и нека сте благословени сви ви који сте се сабрали у својим храмовима, и нека Бог да, да се у њима увек сабирате, да се слажете а не да се делите, да у њима Бога прослављате, да у њима хришћански једни друге загрлите и да тако загрљени запевате: праштамо све ради Васкрсењa.

Славећи Васкрслог Господа нашег, победитеља греха и смрти ја вас у име Цркве Божије у Шумадији поздрављам победоносним и најрадоснијим поздравом,

Христос Васкрсе - Ваистину Васкрсе!

 

Ваш у Васкрслом Господу, ЈОВАН Епископ шумадијски

 

vljovanpotpis.jpg

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ЕПИСКОПА ЛУКИЈАНА

VaskrsnjeHristovoPoslanicaVladika2013.jp

 

 

ЛУКИЈАН
МИЛОШЋУ БОЖЈОМ
СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЕПАРХИЈЕ ОСЈЕЧКОПОЉСКЕ И БАРАЊСКЕ,
СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, ПРЕПОДОБНОМ МОНАШТВУ
И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА ПОВЕРЕНЕ
НАМ БОГОМ СПАСАВАНЕ ЕПАРХИЈЕ –
БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД
ВАСКРСЛОГ ГОСПОДА НАШЕГА ИСУСА ХРИСТА
УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:


ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

 

 

 

 

Христос уста из мртвих,
новина онима који умреше,
Прворођени пре твари,
и Творац свега што поста.
У Себи самом Он обнови
искварену природу рода људског.
О, смрти не владаш више,
јер Господар васцелог света
моћ твоју разруши!
(Недељна јутрења,
први сједален, 3. глас)
 
 
Ова предивна и веома садржајна бого службена песма, браћо и сестре, вековима је певана у православним храмовима Васељенске Цркве, сведочећи да је Христос васкрсао, и да је Својим Васкрсењем спасао род људски од смрти, учинивши човека бесмртним, не допустивши да смрт влада родом људским, јер Господ разруши њену моћ. И сав хришћански православни свет,
па и ми православни Срби, као део те право славне заједнице, певамо Васкрслом Христу славећи Његово Свето Васкрсење.
 
Ноћас су православни храмови били испуњени песмом: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт поразивши, и онима који су у гробо вима живот даровавши.
 
„Васкрсење Христово је, по речима Светог Симеона Богослова, васкрсење свих нас који смо пали. Васкрсење Христово је и наша слава која у нама бива и коју ми показујемо Његовим Васкрсењем. Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га видимо читавог и живог, бесмртног и вечног. Собом нас васкрсава и сапрославља. Тога ради заблагодаримо Господу
Који нас је провео кроз време поста, и у луку свога Васкрсења увео са радошћу.“
 
Христос говори својим ученицима, Светим Апостолима, а преко њих и свима нама: „Ја сам васкрсење и живот: Ко у Мене верује имаће живот вечни.“ Вера у Бога увек живи и живеће, и дела верујућих људи изводе из смрти у живот, показујући Христа и Бога и пре Васкрсења.
 
Треба знати да је вера у Васкрсење Христово најзначајнија тема јеванђељске проповеди као и темељ саме наше вере. Апостол Павле нас позива да вером познамо Христа и силу Његовог Васкрсења; да постанемо заједничари страдања Његових, да бисмо били заједно са Њим у Царству Његовом.
 
Ово, децо наша духовна, можемо да остваримо учешћем у Светој Литургији, при чешћујући се Његовим Светим Тајнама кроз
припрему постом и молитвом, како поучава Свети Григорије Светогорац. Али, овај Свети отац и опомиње подсећајући нас на Васкрсење Христово – Пасху – да је Света Литургија не престана Пасха, јер свештенослужитељ након Светог причешћа говори молитву: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светом Господу Исусу... Крсту Твоме клањамо се, Христе, и Свето Васкрсење Твоје појемо и славимо...
 
Дођите, сви верни, поклонимо се Светом Васкрсењу Христовом... Јер ради нас претрпевши крст, смрћу смрт разруши.“
Господ нам поручује да ћемо вечно са Њим живети у Царству небеском и бити учесници ове вечне радости ако чистим и скрушеним срцем са Христом кренемо на Голготу, са Господом се разапнемо и за овоземни свет умремо , ради
љубави Његове.
 
Браћо и сестре, желим да вас подсетим да ове године обележавамо једанаест и по векова како су Света браћа Кирило и Методије почели мисионарски рад међу Словенима, и то вером у Васкрслога Христа, проповедајући Његово Васкрсење и Његову свету науку – Јеванђеље.
 
Проповедали су на језику њима разумљивом, језику њиховом у држави краља Растислава. И писмо нам ова Света браћа установише, које и ми данас са малим изменама користимо и употребљавамо.

 

Вера у Васкрслог Христа покренула је Стефана Немању да остави владарски престо у Србији и напусти људску славу и богатство,

оде у манастир и постане монах – црноризац Преподобни Симеон. Молитвено, у свим храмовима Српске Цркве, почев од царске лавре Хиландара преко Свете Студенице, задужбине Светог Симеона Немање, по васцелој васељени обележавамо
девет векова од рођења овог Божјег угодника, из рода српскога крстоносног. Овај наш Свети отац – Преподобни Симеон саветује: „Ако народ има мајку, онда му је мајка земља на којој живи. Она нас увек изнова рађа и храни. Земља је вечна родиља народа. Чувајте је и љубите, чеда моја ...Чувајте, чеда моја мила, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? ...Чувајте Цркву своју; кућа остаје деци, а Црква народу... Ето, чеда моја, градите за данас, градите за сутра, али градите и за векове. Када се гради за народ, онда то мора бити трајно и јако, као сав народ .... Народ који нема своје књигописце и књигозналце, нема своје повести у прошлости, ни живота у будућности ... Није зло, чедо моје, чути и знати туђу песму, зло је заборавити и не знати своју. Тешко оном ко своју песму не пева ... Пазите, чеда моја мила, да се наша славска свећа никада не угаси. Јер у њој светли сјај свих душа наших. Нека Срби вазда славе своју крсну славу у векове векова“ ( Завештање Стефана Немање).
 
Свакако је Васкрсли Христос осенио и цара Константина да на војним заставама изобрази монограм са крстом и именом Христовим и речима: „Овим ћеш победити“. Зато је вера у Васкрслога Христа цара Константина и његове мајке Јелене била темељ вере, наде и љубави свих ових седамнаест векова, време од када се Реч Христова слободно исповеда и проповеда по
целом свету. Наука Христова је преобразила човечанство, учинила је свет бољим, човечнијим, оплеменила је културу, науку. Осмислила човеково битисање овде на земљи. Она спрема човека за живот вечни у Царству Божјем, Царству светлости и радости.
 
Наука о Христовом Васкрсењу открила је ново под небом да су људи деца Божја, синови Оца Небеског, браћа међу собом. „Нема
више роба ни слободног. Нема више Јелина и Јеврејина... Сви смо једно у Господу Христу“, учи Свети апостол Павле. Ове његове речи показују да смо са Христом сви једно, без обзира на то којој нацији припадали, које смо боје коже, каквог смо образовања, којим језиком говоримо и писмом пишемо. Нису ли нам, словенска браћа Свети Кирило и