Jump to content

Recommended Posts

Помен страдалим сребреничким Србима

У сребреничком селу Ратковићи обиљежавају се 23 године од погибије 24-оро Срба из тог села, углавном цивила, које су на свиреп начин убиле муслиманске снаге из околних села и Сребренице 21. јуна 1992. године.

 

206786.p.jpg
Фото: ФОНЕТ
    

Парастос убијеним Србима из Ратковића биће служен код споменика који су подигли преживјели мјештани и гдје се једном годишње окупљају да одају пошту, положе цвијеће и прислуже свијеће за покој душа убијених сродника и комшија.

Јаке муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у зору 21. јуна 1992. године у Ратковиће и убијале незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли у, углавном, старачким домаћинствима. Ни за овај, као ни за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу још нико није правоснажно осуђен.

РТРС

21 / 06 / 2015

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ратковићи: Помен страдалим Србима (ВИДЕО)

У сребреничком селу Ратковићи служен је парастос за двадесет четворо Срба, већином цивила, међу којима шест старих и болесних жена, које су муслиманске снаге из Сребренице и околине масакрирале и побиле на данашњи дан 1992. године. Парастос је служен код споменика који су својим страдалим сродницима и комшијама подигли преживјели мјештани. Они су се данас, као и сваке године на данашњи дан, окупили и одали пошту сродницима и комшијама и прислужили свијеће за покој душа настрадалих.

 

206791.p.jpg
Ратковићи: Помен страдалим сребреничким Србима, фото: РТРС

    

Цвијеће су положиле делегација Борачке организације, као и делегација Срба запослених у Скупштини општине.

Обиљежавање 23 године од страдања овог села и његових становника прилика је да се преживјели Ратковићани окупе и друже, барем једном у години, јер још немају услова за повратак будући да им куће нису обновљене и да није изграђен пут до овог села око 40 километара удаљеног од Сребренице.

Јаке муслиманске снаге у рану зору 21. јуна 1992. године упале су са више страна у удаљено сребреничко село Ратковиће, убијајући незаштићене цивиле, пљачкајући и палећи све што су затекли. У овом селу муслиманска војска свирепо је убијала жене, старце, слијепе и глувонијеме, а потом их спаљивала у њиховим кућама.

Милена Станојевић побјегла је у оближњи шумарак и, захваљујући сумраку и магли, остала жива. На кућном прагу убили су јој мужа Станоја, а оца Обрена Богићевића заклали пред кућом.

"Пуцали су са свих страна. Када су ушли, почели су да кољу, пљачкају и пале све што су стигли. Оне које су затекли у кућама убили су и запалили. Ми смо скривени слушали ужасне крике и јауке наших сродника и комшија које су клали, сјекли и убијали тупим предметима", присјећа се Милена тог ужаса.

Слично говори и преживјели Томислав Живановић који је успио побјећи из куће када је почела пуцњава и захваљујући добром познавању терена скривао се и повлачио кроз шуму и растиње према братуначком селу Факовићи.

Преживјели Срби присјећају се да је око пола пет ујутро почела пуцњава, узвици урликање и лупање неким металним предметима са свих страна око села. Причају како су чули узвике "Алаху егбер!", "Хватај их живе!", "Кољи редом - не троши муницију!" ...

 

   

 

Они који су успјели да се спасу спремни су да свједоче о томе шта су видјели и чули, јер за овај, као и за све остале злочине почињене над Србима у средњем Подрињу, нико није кажњен. Мјештани Ратковића не вјерују у правосудне органе БиХ и истичу да починиоце злочина једино може стићи Божија правда.

За ратни злочин над Србима у Ратковићима били су оптужени Ибро Јакубовић и Хусо Салиховић, али их је Окружни суд у Бијељини ослободио, образлажући такву одлуку недостатком поузданих доказа да су они починили злочин.

Предсједник сребреничке Борачке организације Гојко Симић каже да се никада неће одустати од захтјева да се починиоци злочина над Србима у овом и осталим сребреничким селима процесуирају.

"Срамота је за правосуђе БиХ да за 23 године још није изречена ниједна пресуда за бројне злочине почињене над Србима у сребреничкој општини, гдје су муслиманске снаге из Сребренице почеле етничко чишћење у априлу 1992. године уништавајући и убијајући све што је српско", рекао је Симић.

Он је подсјетио да су у општини Сребреница, прије Ратковића, злочини над Србима почињени и у селима Осредак, Гнона, Пећишта, Виогор, Ковачице, Чумавићи, Студенац, Ораховице, Карно и у још неколико заселака као и у неколико братуначких села и да нико за убијене Србе у тим селима није одговарао. Сви убијени, наводи Симић, били су цивили.

Преживјели српски народ из тих села је побјегао, а сва имовина је опљачкана и попаљена.

Ратковићи су на данашњи дан 1992. године потпуно спаљени и уништени. Од око 60 кућа и 200 становника у овом селу обновљене су само три у којима повремено живи петоро људи. Те куће обновљене су средствима Владе Републике Српске.

Да је ту постојало велико село свједочи још понека зидина која није потпуно зарасла у шибље и остругу, дјелимично обновљено сеоско гробље као и споменик подигнут страдалим мјештанима.

Браћа Димитрије и Милан Станојевић рекли су новинарима да им је Влада Републике Српске обновила кућу у том селу, али да још нису створени услови за живот.

Обиљежавање 23 године од страдања и одавање поште убијеним Ратковићанима организовао је Одбор за обиљежавање значајних датума страдања српског народа Сребренице.

РТРС

21 / 06 / 2015

Share this post


Link to post
Share on other sites

Расизам за српске жртве Сребренице

 

Шта би рекле српске жртве Сребренице, данас кад читав свет говори о жртвама Сребренице – а о њима ћути? Шта би рекао Видоје Лазић, разапет на крст, шта би рекла Димитрић Милева, исечена на комаде, шта би рекао Радо Кукољ, испечен на ражњу?

http--andrej.fajgelj.com-wp-content-uplo

 

Шта би рекао једанаестогодишњи Слободан Стојановић, зверски мучен и убијен када је отрчао иза непријатељских линија да спасе љубимца: ”Тата, остао ми Леси на ланцу”?

Од маја 1992. до фебруара 1993, српско становништво на подручју општине Сребреница дословно је десетковано. Од 9390 Срба остало их је 860, од 59 српских села, 55 је етнички очишћено.

Срби су град напустили након убиства српског челника Горана Зекића. Ретки који су остали су убијани, попут непокретне Загорке Зекић. Заробљени Срби довођени су у Сребреницу и Поточаре у логоре, где се многима губи сваки траг.

Уз повике ”Алаху екбер”, сребренички џихадисти су походе на околна српска насеља изводили на велике хришћанске празнике. Страдало је више од 3.000 Срба, од којих су многи свирепо мучени, укључујући жене, децу и старе.

За ове жртве нема резолуција, манифестација ни меморијалних центара. Нема ни пресуда. За 23 године ниједан убица српских жртава Сребренице није приведен правди. Хашки суд је ослободио Насера Орића, а Тужилаштво и Суд БиХ нису процесуирали нити једног починиоца.

Неравноправност је преблага реч. Не добијају српске жртве мање поштовања. Оне не добијају апсолутно никакво поштовање. Пре три године, потомци су обележили 20 година од страдања Срба у Сребреници. Комеморација је у свету игнорисана а у Србији исмејана. Агенција ”Бета” назвала је срамотом и увредом а таблоид ”Блиц” фештом.

Ове године обележава се 20 година од страдања муслимана у Сребреници. Њихову комеморацију нико неће исмевати, још мање игнорисати.

По чему су српске жртве Сребренице толико различите? Срби су страдали на почетку рата а муслимани на крају; Срби током више месеци а муслимани током десет дана; Срби наводе 3.000 жртава а муслимани 8.000; Срби су касапљени а муслимани нису; Српске жене су страдале а муслиманске нису…

Ниједна разлика није довољан разлог за дискриминацију жртава страдалих у истом рату, на истом месту. Брисање Срба из жртава Сребренице је расизам, по којем Срби немају права као други људи, а њихове жртве мање вреде.

Расизам баца сенку сумње на сав активизам везан за Сребреницу. Расисте ћете препознати по томе што говоре о жртвама Сребренице а мисле искључиво на муслиманске жртве. Британска резолуције о Сребреници је расистичка јер не поштује све жртве без разлике.

Пример таквог активизма је Насер Орић, који Поточаре и даље доживљава као свој штаб, само је борбу против Срба заменио борбом против геноцида.

Не може се у исто време бити борац против геноцида и антисрпски расиста. Антисрбизам је основни узрочник геноцида на овим просторима. Срби су били најбројније жртве геноцида у овом делу нацистичке Европе, и једини су народ који је након геноцида поново доживео масовна истребљења.

Драго Митровић из Подравања код Сребренице као дечак је чудом преживео усташко клање. Пола века касније, дуж старих ожиљака на врату, потомак крвника му је одрубио главу: ”Преживео си 1941, сада сигурно нећеш!” Клање га је затекло неспремног и први и други пут, као што би затекло и нас.

Превенција геноцида је реална потреба српског народа. Наше очеве и оце убијали су само зато што су били Срби. Морамо прекинути низ да бисмо заштитили своју децу.

Нема превенције геноцида док свет усваја расистичке резолуције. Нема превенције геноцида док српски медији исмевају српске жртве.

Морамо рећи: никад више! Култура сећања на жртве и борба против антисрбизма су национални приоритети. Очување Републике Српске, која је једино српско ”никад више”, од пресудног је значаја. Изнад свега, злочини над Србима не смеју остати некажњени.

Масакриране, лишене правде, заборављене и исмејане, српске жртве Сребренице нас данас упозоравају: немојте завршити као ми.

 

Андреј Фајгељ, „Расизам за српске жртве”, Вечерње Новости, 11. јул 2015, стр. 14

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сребреница


Песник: Ненад Милкић

Док сам радио један текст о Сребреници, чуо сам много језивих прича преживелих Срба. Та сведочанства сам преточио у стихове који следе, а у циљу да се чује јаук и бол, а сачува и сећање на страдале Србе у селима око Сребренице, као и у затворима у самом граду.

bratunac-groblje-palim-borcima

Тужан ходам крајевима знаним,
и питам се има ли овде Бога,
Терају ме да се себе срамим,
себе самог и народа свога.
Оријентир ми брдо и речица,
вучју стазу шума је сакрила,
знам где је пашњак и пречица,
али не познам где је кућа била.

Не познајем куће ни кућишта,
нема петла да ме опомене,
од свег’ мога не остаде ништа,
осим бола, да ми памет скрене.
Бол ме гази, бол ме опомиње,
успомене буде се надошле,
срце сада драге ми спомиње,
памет вуче кроз године прошле.

Празан рукав, немам више руке,
оком гледам, мој поглед испрати,
теби ћу део своје муке,
део бола, део себе дати.
Ту где ноге сада стоје твоје,
беше центар злочиначког круга,
ту су сестре силовали моје,
све сам гледао из оближњег луга.

Матер ми пред кућом заклаше
док са брацом покуша да бежи,
а командант белог коња јаше,
смеје се, к’о да ђаво режи.
Малог брацу од девет месеци
злочиначка рука је узела,
и чуо сам, Боже!, чуо „Сеци“
од тела је глава одлетела.

Цвилеле су из комшијских кућа
девојчице тек нараслих груди,
старији падаше к’о снопови прућа,
сви од руке Орићевих људи.
„Је си л’ све?“ „Неко је претеко!“
разговор ми дође до ушију,
„Кољи бре“ тада рече неко,
„мора да се ту у шуми крију.“

Бежао сам. Ноге моје босе
вукле ме тамо где је Дрина,
у страху те ноге брже носе,
шта сам имао, тек осам година.
Гране су ме шибале по лицу,
трчао сам тамо где су чамци,
али застах, помислих на Милицу,
моју мајку, погледах ка мајци.

Пратио ме поглед мртве мајке,
мртве очи ал’ пуне надања,
сигуран сам, спасила ме хајке,
да испричам за српска страдања.
А злочинце све сам препознао,
дуге браде лица не сакрише,
за славља је мој их отац звао,
е ти исти кућу нам спалише.

Кумови ме примише ко свога,
године су споро пролазиле,
за мир душе молио сам Бога,
ал’ утваре на сан ми долазиле.
Вриштао сам, о зид сам тукао,
мржња ми је једино остала,
плакао сам, звао и кукао,
ипак памет чиста ми остала.

Вест нам стиже једног јулског дана,
ђенерал је спас’о Сребреницу,
страх ухвати сваког муслимана,
који је Србе слао на кланицу.
Бежали су, напуштали децу,
ти кољачи, на сопствену срамоту,
под оружјем покушали пробој,
не би ли ипак остали у животу.

Колико кошта живот од убице?
Зар милости за њих може бити?
Живим за то да им видим лице.
Од жртава не могу се скрити.
Част је темељ српских официра,
частољубље од освете драже,
жене, децу, нико и не дира,
злочинци се по имену траже.

По имену и крвавом трагу,
те сви ми што покољ памтимо
испричасмо, сакуписмо снагу,
замолисмо да крв наплатимо
од Алије и његових људи,
што се храбро против жена боре,
затражисмо да им војска суди,
ја показах на своје злотворе.

Две деценије прођоше од тада,
неће срце судбу да прихвати,
све се надам, ал’ јалова ми нада,
да ћу опет мајку угледати.
Да ћу брацу у колевци љубити.
Да ћу сестре спремати за удају.
Да ћу се из ружног сна пробудити
и видети кућу у мом лепом крају.

Али стварност нестварно доноси,
сила људска прекрива ме стидом,
док за правду ко за хлеб просим,
називају мене „геноцидом“!
Ја геноцидан?! Ја, тада, дете?!
Докле више политике и лажи?!
Шта је с тобом неразумни свете?!
Зар се правда међ’ неправдом тражи?!

Ако мени веровати нећеш
за своју се душу сад забрини,
гледај жене које путем срећеш,
сломљене су и све у црнини.
Ко спали цркву у Кравици?
Ко Залазје на велику славу?
Ко крст уреза на дечијој главици?
Ко Анђелку одсекао главу?

Ко јунаштво показа на деци?
Чији на Божић одјекиваше крици?
Ко покла Србе на Лозничкој реци?
Ко их масакрира у селу Јежестици?
А Факовићи? Бјеловац? Сасе?
Презир ми читајте на лицу.
Из гробова послушајте гласе,
Ко уништи српску Сребреницу?!

За вас не знам – ја знам где ћу бити
и овога једанаестог јула,
у жалости својој ћу се скрити,
пробудити успавана чула,
закукаћу колико грло може,
док ми восак буде падао на руке,
чистом душом обраћам се Боже,
нека свет чује и моје јауке.

Нека се сети моје породице,
моје куће и мога села,
нека се сети Срба Сребренице,
крвава их рука је одвела.
Злочин није само на једној страни,
увек има бар два своја лика,
једно Срби, друго муслимани,
а између гробља покојника.

Ако икад заборавиш мртве,
нек те памет заборави икад,
ако и наше не оплакујеш жртве,
неке тебе не оплачу никад.
Ако легнеш – никад не устао,
не призвао ни Бога ни свеце,
куд год да кренеш увек посустао,
праћен клетвом побијене деце!!!

Посвећено страдалим Србима у злочинима муслиманске војске предвођене ратним злочинцем Насером Орићем у селима око Сребренице у периоду 1992-1995. У тим нападима на најсвирепији начин убијено је преко 3.000 Срба…
Слава им!

Извор: http://www.crveneberetke.com/srebrenica/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...