Jump to content
Vizantiona

Православље у Јапану

Оцени ову тему

Recommended Posts

0442_feelProsvetitelj Japana - 0442_feel

Sveti Nikolaj Tokijski (Kasatkin)

1. avgusta 1836. rodjen je u selu Berjozu, u Smolenskoj guberniji, jedan od najvecih blagovesnika u istoriji Pravoslavne Crkve, covek koji je u toku svog zivota u Japanu ostavio iza sebe preko dve stotine crkava, vise od 35.000 pravoslavnih hriscana, prevod gotovo citavog Svetog Pisma, skoro svih liturgijskih napisa i mnogih dela bogoslovske knjizevnosti; covek koji je ustanovio nekoliko skola, bogosloviju, biblioteku i bezbrojne druge ustanove, mnoge od kojih i danas deluju.

Rani deo zivota Ivana Dimitrijevica Kasatkina prosao je u velikoj teskobi i siromastvu njegove sestoclane porodice. Mati mu i jedan brat umrese dok on jos bese vrlo mlad, te njega i preostalu decu podize otac, seoski djakon. Posto Ivan bese najstariji od brace, otac poklanjase narocitu paznju odgoju vrline i ljubavi prema Bogu bas kod njega. Ivan bese veoma nemirno dete, no svi njegovi nestasluci su prestajali cim je stupao nogom u hram dolazeci na sluzbe. Pojao je i molio se sa takvom paznjom da je izgledalo neizbezno da ce poci na bogosloviju, sto se 1853. i zbilo.

Smolenska bogoslovija se nalazila nekih 240 kilometrara od Ivanovog doma, te posto on bese jedan od siromasnijih bogoslovaca, morade na pocetku i na kraju svakog semestra da pesaci do kuce i nazad. Ipak, on nikada nije gubio smisao za humor i ostao je usto dobar ucenik. Nakon sto je 1857. diplomirao, ponudise mu stipendiju za petrogradsku Bogoslovsku akademiju, gde je nastavio obrazovanje, pokazujuci narocitu nadarenost za izucavanje Svetih Otaca i strane jezike. Po diplomi Ivana pozvase da ostane na Akademiji da se priprema za profesorsku duznost, no jednog dana se na oglasnoj dasci pojavi obavestenje kojim su trazili da se prijave studenti zainteresovani za sluzbovanje pri konzulatu u Japanu. Japan je posle visestoletne potpune zatvorenosti opet otvarao svoja vrata stranim trgovcima i diplomatama, te i Rusi u Hakodateu, pristanistu u severnom Japanu, otvorise svoj konzulat. Ivana ovo smesta privuce. Jos kao dete je od oca, koji se trudio da mu pruzi osnovno znanje iz svetovnih predmeta, slusao price o toj dalekoj zemlji, te je Ivan i kasnije nastojao da o njoj sto vise sazna. On bese jedan od petorice prijavljenih. Medjutim, ostala cetvorica studenata povukose svoje prijave, saznavsi da se za namestenje zahteva bezbracan svestenik. Ivan ne bese nikada razmisljao o monaskom zivotu, ali mu se zov Japana ucini tako jak, da se uopste nije kolebao. Episkop Nektarije, rektor Akademije, ispocetka se opirase tome da se Ivan posalje u Japan, smatrajuci da bi covek sa takvim akademskim sposobnostima na sluzbi u konzulatu protracio svoj talenat. Ivan se slozio da bi takvo zaduzenje bilo samo gubljenje vremena, ali on je nameravao da Japanu donese Blagovest. Posle dugog promisljanja episkop Nektarije se konacno saglasi, ali drugi clanovi Svetog sinoda oklevahu da posalju tako mladog i neiskusnog coveka. Tek nakon pristanka mitropolita Isidora, Ivanovog duhovnika, i oni dadose svoje odobrenje. 22. juna 1860. Ivan Kasatkin dade monaske obete, dobivajuci ime Nikolaj, te istog dana bi posvecen u cin djakona, a 29. juna rukopolozise ga za svestenika. Bio je spreman za put u Japan.

Odlazak u Hakodate

29. juna Nikolaj krenu iz Petrograda na svoju novu duznost u Hakodateu. Putovanje bese iscrpljujuce. Da bi dosao na mesto ukrcavanja u Nikolajevsku na Amuru, morao je da predje volsku oblast, Ural i celi Sibir - rastojanje od 10.000 kilometara - sve na kolima i saonicama. Kada dospede u Nikolajevsk bese zima, te je zbog zaledjenosti dalje putovanje bilo nemoguce. Otac Nikolaj bese prinudjen da zimu 1861. provede u Nikolajevsku. Ovo se umesto gubljenja vremena, sto je Nikolaj mislio da ce biti, pokaza kao Boziji blagoslov. Za to vreme je, naime, imao priliku da razgovara sa svetim arhiepiskopom Inokentijem Aljaskinskim. Sveti Inokentije bese cetrdeset godina stariji od Nikolaja, i skoro pri kraju svoga blagovesnickog puta. On ga posavetova da njegov prvi cilj mora biti da ovlada japanskim jezikom, a naredni da prevede Sveto Pismo, osobito Evandjelja. Upozorio je oca Nikolaja da ne ocekuje previse, da ce mu zivot u Japanu biti ispunjen razocarenjima, kao i zadovoljstvima. Rece mu da ne ocajava kada oseti ceznju za svojom rodnom grudom, da ce se to osecanje izgubiti, te da ce mu se Japan ubrzo ciniti kao dom. Sveti Inokentije uvide da je Nikolajeva mantija isuvise iznosena da bi na Japance mogla da napravi dobar utisak, pa mu pomoze da sasije novu. Dade mu takodje i bronzani krst koji on sam bese nosio.

Pripreme za blagovestanje

Sa dolaskom proleca otac Nikolaj nastavi put u Japan na vojnom prevoznom brodu Amur. U Hakodate stize juna 1861., bezmalo godinu dana nakon sto napusti Petrograd. Zemlja koja mu je sa tolikog rastojanja drazila radoznalost, u bliskom dodiru jos ga vise odusevi, te je odmah svojim nadredjenima pisao o visokoj kulturi Japanaca, njihovim prefinjenim osobinama i neobicnoj uctivosti u ophodjenju. No za blagovesnicki rad u Japanu ne bese pogodno vreme. Japanci su na strance gledali uglavnom sa podozrivoscu, pa cak i mrznjom. Na misionare vecinom nisu obracali paznju, ali su bili gotovi da ih ubiju kad god se ukaze prilika. Propovedanje Hriscanstva bese strogo zabranjeno, pa su se obracenici morali suocavati sa mucenjem i smrcu. Misionare koji su hodali po ulicama rulja bi cesto zasipala kamenjem.

Ovo mladom jeromonahu tesko pade; on bese zamisljao gomile ljudi kako se okupljaju da cuju njegovu propoved cim rec Bozija prvi put bude objavljena. Zamislite moje razocarenje, pisao je, kada sam dospeo u Japan samo da bi me docekalo upravo suprotno od onoga sto sam ocekivao. Pomirio se sa tim da je ogranicen na savrsavanje bogosluzenja za malu rusku zajednicu u konzulatu. Pokusao je da unajmi ucitelja japanskog, ali se ovo pokazalo kao gotovo nemoguce; nijedan Japanac nije hteo da se vidi sa strancem, a kamoli sa blagovesnikom. Sa takvim stanjem stvari, zadovoljio se citanjem nemackih i francuskih knjiga koje je nasao u konzulatu, te se sve vise pretvarao u pomocnog svestenika kakav je obecao episkopu Nektariju da nikada nece postati.

U to vreme, septembra 1861., sveti Inokentije bese na proputovanju za Kamcatku, te posto ga u Hakodateu zadrzase nekoliko dana, odluci da svrati kod mladog blagovesnika. Saznavsi o zalosnim prilikama, arhijerej posavetova oca Nikolaja da baci nemacke i engleske knjige i otpocne ozbiljno proucavanje japanskog. Ubrzo otac Nikolaj uspe da nadje nastavnika jezika i stade marljivo da uci. Naposletku su Nikolaju, da bi zadovoljio svoju hitrinu ucenja, trebala tri ucitelja. Pored ovih zasebnih poucavanja, otac Nikolaj poce da pohadja i japanske skole, nikada nista ne kazujuci, vec samo slusajuci nastavu. U uspomenama ©imomure Kajnana, urednika lista Tokio Asahi, zabelezena je prica koja govori o dolazenju oca Nikolaja u skolu i odazivu skolskih vlasti. ©kola je nastojala da udalji svetog Nikolaja, bojeci se protivmera ukoliko bi vlada otkrila da hriscanski misionar, i to Rus, posecuje nastavu. Pokusali su svasta, preteci mu cak i nasiljem. Jednom ga je na skolskoj kapiji docekalo obavestenje: "Zabranjen ulaz ruskom svesteniku". Otac Nikolaj je procitao obavestenje, stavio ga u dzep i otisao u ucionicu, kao da se nista nije desilo. Naposletku su mu dozvolili da ostane, prosto zato sto nisu mogli da ga oteraju. Nikolaj je povremeno posecivao i budisticke hramove, da bi slusao propovedi i stekao recnik neophodan za propovedanje o vrlinama.

Japanski jezik ima tri sistema pisanja, a sto je najgore, stranac koji je zeleo da uci jezik nije u to vreme imao na raspolaganju nijednu gramatiku, udzbenik ili drugo nastavno sredstvo poput danasnjih ucenika. To je znacilo da je otac Nikolaj morao da izumi svoj metod ucenja, koji je tako uspesno delovao da je on brzo usvajao aktivno znanje jezika.

Radjanje Crkve

Posle sedam godina ucenja, sveti Nikolaj oseti da je spreman da zapocne preobracivanje Japanaca. Stao je da oprezno propoveda Evandjelje ljudima oko sebe. Desilo se da mu je najgorljiviji katihumen dosao sa macem u ruci i ubilackim mislima na umu. Takuma Savabe, samurajski sintoisticki svestenik i odani rodoljub, upade jedne noci kod oca Nikolaja i rece mu da svi stranci moraju da umru zato sto sire lazi i uhode po Japanu, te da ce on sam svrsiti sa Nikolajem ako ne prestane svoje propovedanje. Savabe je od Nikolaja zahtevao ili da smesta napusti Japan ili da umre. On ga je saslusao i zatim zapitao zasto osudjuje na smrt, a da nije prvo cuo o cemu se radi; Nikolaj je pristao da odmah umre, ako Savabe cuje njegovo ucenje i ono mu se bude ucinilo odvratnim. Savabe se iz uobicajene japanske uctivosti slozio da pre nego sto Nikolaja ubije prvo cuje sta on ima da kaze.

Sveti Nikolaj poce Savabeu da propoveda Evandjelje. Pricao mu je o Bogu, grehu, dusi i njenoj besmrtnosti, Hristovom dolasku. Savabe je pazljivo slusao, potom izvadio hartiju i stao da pravi pribeleske. Otada je stalno dolazio kod oca Nikolaja, nije vise mogao bez njegovih medotocivih pouka, i toliko se ispunio ljubavlju prema novostecenoj veri da je bio krsten i primio ime Pavle. Uskoro je Savabe poceo da svojim prijateljima prica o Pravoslavlju, posebno Sakaiju i Uranu. Oni su se takodje preobratili na Pravoslavlje i aprila 1868. primili krstenje i imena Jovan i Jakov. Tako u jednoj noci bese postavljen kamen temeljac za izgradnju Pravoslavlja u Japanu.

Tada nastupise politicke promene, a sogunska vlada se trudila da ih zaustavi. Svuda su postavljali barikade i milicija je hapsila svako sumnjivo lice. Znajuci u kakvoj su opasnosti hriscani, narocito u Hakodateu, sveti Nikolaj naredi Savabeu, Sakaiju i Uranu da odmah napuste grad. Naoruzao ih je izobiljem poboznih knjiga, ali uistinu nije ocekivao da bi oni propovedanjem mogli da postignu neki veci uspeh. Bilo je dovoljno da budu na bezbednom. Broj katihumena svetog Nikolaja ipak se svaki dan uvecavao. Jedan od njih, krsten kao Jovan Ono, docnije je postao prvi domaci episkop Japanske Pravoslavne Crkve. (Praunuk Jovana Onoa je danas svestenik u tokijskom sabornom hramu i takodje je na krstenju primio ime Jovan.)

1869. je Sveti sinod naredio jeromonahu Nikolaju da se vrati u Petrograd radi uspostavljanja ruske pravoslavne misije u Japanu. Japanskom misionarskom drustvu bilo je odobreno 6000 rubalja godisnje, sto je slato sve do izbijanja rusko-japanskog rata. Pored toga, mitropolit Isidor je oca Nikolaja povisio u cin arhimandrita i stavio na celo misije. Ona je bila stavljena pod nadleznost episkopa Kamcatke. Otac Nikolaj se vratio u Japan februara 1871. sa jos nekoliko monaha koje je dobio na ispomoc. Ubrzo su ga svi oni napustili zbog bolesti ili nekih drugih licnih razloga. Za vreme njegovog odsustva Savabe, Sakai i Urano (odn. Pavle, Jovan i Jakov) su nastavili sa blagovestanjem, te je sveti Nikolaj, suprotno svojim ocekivanjima, nasao citavo jedno stado novih katihumena.

Vrativsi se iz Rusije, otac Nikolaj je pojacao svoj rad na prevodjenju. Susreo je doktora Majamu, ucenjaka iz grada Sendaija u severnom delu Japana, pa su oni zajedno sa Jovanom Onoom preveli i objavili rusko-japanski recnik, katihizis, molitvenik, zidni kalendar i zitija svetih.

Vazno je shvatiti naglasak koji je sveti Nikolaj stavljao na prevodilacki rad. On mu bese veoma znacajan; smatrao je da je sustina blagovesnickog rada u prevodjenju knjiga. Zato je vecinu vremena provodio u prevodjenju. Trideset godina se svako vece od sest do deset sa svojim pomocnikom Nakaijem bavio prevodjenjem. Jedino vreme kada se ovaj uobicajeni postupak prekidao bilo je u dane kada se morala vrsiti vecernja sluzba. Tokom casova prevodjenja, vrata su bila zatvorena i samo je njegov pomocnik Ivan mogao uci da posluzi caj. "»ak i da se nebesa otvore, ne bih imao pravo da prekinem svoj prevodilacki posao", rekao je sveti Nikolaj.

Pri prevodjenju je uvek tezio savrsenstvu i nikada nije bio zadovoljan, neprestano trazeci nova resenja. Gospodnja molitva je, na primer, dozivela pet prerada. Poceo je koristeci vec postojece kineske prevode, ali ovo nije bilo prikladno. Kineski prevodi su bili ili previse doslovni ili previse opisni. To ga je primoralo da sve vreme sledi ruski i crkvenoslovenski tekst, upotrebljavajuci i Vulgatu (latinsku inacicu Pisma), engleski prevod i grcki izvornik. Provodeci ovakav postupak, mogao je da prevede po petnaest redaka za pet casova rada. Na ovaj su nacin prevedena Evandjelja. Nakon sto se preselio u Tokio, obim posla mu se povecao. Poceo je da radi na sedmicnom bogosluzbenom krugu, pa je potom presao na Cvetni i Posni triod. Postepeno je preveden citav bogosluzbeni krug i svi delovi Starog Zaveta neophodni za sluzbe, a jos je uvek prizeljkivao prevod celokupnog Svetog Pisma.

Najveca poteskoca ocu Nikolaju bio je izbor odgovarajucih kineskih znakova, jer nije mogao tek tako upotrebiti one koji vec imaju posebno znacenje u budistickoj i sintoistickoj tradiciji. Primera radi, budisticki izrazi koji se odnose na apsolutno Bice kao bezlicno, sasvim su razliciti od pravoslavnog ucenja o licnosnom Bogu, raju i slobodnoj volji. Ponekad bi izbor jednog znaka iziskivao sate i sate raspravljanja; bilo je slucajeva kada su celoj Crkvi slata pisma trazeci predloge za prikladan prevod.

Prevodima svetog Nikolaja bilo je zamereno da su Japancima suvise teski da ih citaju. Njegov stav prema ovome bio je da razina prevoda Evandjelja i sluzbi nikada ne sme pasti na razinu mnostva ljudi; pre treba da mnostvo bude uzdignuto do razine Evandjelja i sluzbi. Po njemu je narodski jezik bio nedopustiv u Evandjeljima. Ako su postojala dva znacenjski potpuno istovetna znaka i oba bila jednako milozvucna, on bi naravno izabirao jednostavniji medju njima, ali nikada nije cinio ni najmanjeg popustanja u tacnosti prevoda, cak i kada je to znacilo da se moraju upotrebiti i malo poznati znakovi.

Selidba u Tokio odigrala se januara 1872. i sveti Nikolaj se nastanio u Cukidjiju, jednom od mesta odredjenih za strance. Dospevsi u Cukidji, nije mogao da nadje boraviste. Nocivao je kod jednog Engleza, a po danu je lutao gradom. Na kraju je nasao kucicu od dve prostorije, od kojih je ona veca - kada se ukloni sav namestaj - mogla da primi desetoro ljudi. Mada je jos uvek bilo zabranjeno propovedati Hriscanstvo, uspelo mu je da privuce petnaestak slusalaca iz Cukidjija. U medjuvremenu je nastavio sa ucenjem japanskog, sprijateljivsi se i sa okolnim narodom. Narocito dobar prijatelj mu bese nastojatelj Zodjodji hrama, koji ga je stitio i kada je japanska vlast posumnjala u njegovu delatnost.

Otac Nikolaj se kod japanskih vlasti prikazao u lepom svetlu kada je sluzio kao tumac ruskom caru Aleksandru, koji je 1872. dosao u posetu Japanu. Dotle su i zakoni protiv Hriscanstva postali prepreka Japanu u diplomatskim odnosima sa zapadnim narodima, pa su ubrzo povuceni. Sveti Nikolaj se usled toga, kao i nedavnog sluzenja japanskoj vlasti, osetio bezbednim, te krenuo da trazi podoban komad zemlje na kojem bi sagradio blagovesnicko srediste. Pretrazio je celi Tokio, ali se stalno vracao do gradjevina na brdu Surugadai, posto ga je to mesto osobito privuklo. Surugadai je tada bio obitavaliste kneza Tode, a kada je 1872. imanje doslo na rasprodaju, otac Nikolaj se postarao da ga pribavi. Isprva je zgrade koristio za propovedanje i poucavanje ruskog jezika, ali je 1873. sagradio dve zgrade u evropskom stilu, i gornji sprat jedne od njih iskoristio za paraklis. Usred toga je krstio i svoju prvu skupinu od deset katihumena.

U sedamdesetim godinama pravoslavno blagovestanje prestalo je da bude stvar jednog coveka i postalo organizovana delatnost. Otvorena je bogoslovija i skola za devojke. To je bila prva ustanova za vise obrazovanje u Japanu koju su mogle da pohadjaju zene. Pored toga su 1874. otvorena jos tri blagovesnicka sredista u Tokiju i jedno u Osaki 1875. Ubrzo su usledile katihetske akole, sirotiste, ikonopisno odelenje, hor i biblioteka. Poceli su da izdaju i mesecnik Seiko simpo (on jos uvek izlazi pod imenom Seiko iho - ili Pravoslavni glasnik).

12. juna 1875. Sveti sinod Ruske Pravoslavne Crkve odlucio je da posveti Pavla Savabea za svestenika i Jovana Sakaija za djakona. Rukopolozio ih je episkop Pavle istocnosibirski, a njima su potom 1878. sledili Pavle Sakai, Pavle Sato, Jakov Takaja, Matej Kageta i Timoti Hariju.

1880. su arhimandrita Nikolaja pozvali u Rusiju, te je u martu rukopolozen za episkopa revelskog. U Japan se vratio u oktobru sa horovodjom Dimitrijem K. Lvovim. Sveti Nikolaj je vec dugo osecao potrebu za strucnim uciteljem muzike, pa su njih dvojica uz pomoc J. D. Tihaija poceli da prilagodjavaju japanske reci na ruske napeve. Upravo je Tihai obrazovao prvi hor pri sabornom hramu, a Dimitrije je postavljen za ucitelja pevanja. Posao prilagodjavanja japanskih liturgijskih tekstova na rusku muziku bio je izuzetno tezak. Japanski napisi su mnogo duzi, jezik je po sastavu recenice upravo suprotan ruskom, ima nosne glasove, itd. Uprkos svim preprekama, hor se ispunio sa stotinu muskih i zenskih glasova i postao jedan od najlepsih ukrasa sabornog hrama. I dan danasnji studente muzike u Tokiju dovode ovamo da cuju hor, koji se postuje kao jedan od najboljih u Japanu.

U osamdesetim i devedesetim godinama Japanska Crkva je nezadrzivo rasla, objavljivalo se nekoliko casopisa, a mladi su slati na skolovanje u inostranstvo. 1884. je polozen kamen temeljac za velelepni saborni hram od 890 kvadratnih metara, visok 35 metara, sa zvonarom od 40 metara. Gradnja je trajala sedam godina, po nacrtima ruskog arhitekte ©ierpova, a pod nadzorom engleskog arhitekte Kondera. Zvono je darivao tadasnji veliki knez i prestolonaslednik Nikolaj. Nije bas sve teklo bez problema, od kojih je vecina dolazila od novinara. Naime, hram se podizao na najvisem mestu u gradu, a u blizini je bila i carska palata. Sve donedavno se smatralo vrlo nepristojnim podici cak i poslovnu zgradu visu od tri sprata, ako je ova preko puta palate. Novinari su protiv gradnje pokrenuli citavu kampanju, tvrdeci da ce hram postati ruska osmatracnica i da Rusi imaju ko zna kakve podmukle namere. Podizanju su se suprotstavljali cak i neki pravoslavci. Pri svemu tome, episkop Nikolaj je istrajao, saborni hram je sagradjen i posvecen Svetom Vaskrsenju Gospodnjem. Ispocetka su ga zvali prosto Nikolaj-do, odnosno Nikolajev dom.

Rusko-japanski rat

26. januara 1904. poceo je rusko-japanski rat. Uopste se ne moze iskazati u kakvu nepriliku je ovo dovelo Pravoslavnu Crkvu u Japanu. No zahvaljujuci stavu i ljubavi episkopa Nikolaja, Crkva je sacuvana od raspadanja. Japanci su je od samog pocetka napadali. Crkva je stavljena pod nadzor, a u nekim mestima su pravoslavne proterali. Japanska stampa je ucinila sve da stanovnistvo omrzne Crkvu.

Tada je svetom Nikolaju njegova pastva postavila pitanje da li se mogu pravoslavni Japanci boriti protiv pravoslavnih Rusa. Nakon sto je pazljivo proucio stanje, zakljucio je da Japanci trebaju da se bore, ugledajuci se na rodoljublje samog Gospoda naseg Isusa Hrista, koji je lio suze zbog sudbine Jerusalima. Uputio ih je da izvrse svoju duznost kao odani japanski podanici, da se mole za pobedu Japana, i da ucine sve sto je potrebno za tu pobedu, ali da sve to ne rade iz mrznje prema neprijatelju, vec iz ljubavi prema otadzbini. Episkopu Nikolaju bese jos najteze. Kako je kao Rus mogao da se moli za pobedu Japana?! A sa druge strane, nije zeleo ni da ostavi svoje stado. Saopstio je Crkvi da sve do kraja rata nece uzeti ucesca u javnim molitvama Crkve, jer da i on ima obaveze prema svome otacastvu.

Vec na pocetku je u pravoslavni centar poslata vojna straza, a kada su ruske krstarice potopile veliki japanski transportni brod, Nikolajev dom i druge zgrade okruzilo je nekoliko ceta vojske. Shvativsi kakvu to opasnost predstavlja za svetog Nikolaja, njegovi su ga svestenici pitali da li zeli da ostatak rata provede negde van Japana. Zanemarivsi svoj zivot, odbio je ponudu i resio da ostane sa pastvom.

Japanska Crkva nije zaboravila ni svoju obavezu prema vise od 70.000 ruskih zarobljenika. Poslato je dvadeset svestenika koji su znali ruski da sluze kao dusebriznici zatvorenika. Obezbedjeno im je i stivo od preko dve hiljade poboznih knjiga i oko hiljadu sa svetovnom tematikom. Nezavisno od toga, sami pravoslavni laici su ustanovili Drustvo za duhovnu utehu ratnih zarobljenika, te sakupljali priloge i hranu za ove nesrecnike. U medjuvremenu, 1906., sveti Nikolaj je bio povisen u cin arhiepiskopa, i Japanska Crkva je slavila 25-godisnjicu njegovog arhijerejstva. U znak priznanja za napore koje je Crkva preduzela u ratu, japanska vlada joj je poklonila srebrnu vazu, a ruski Sveti sinod je poslao dvadeset zlatnih oltarskih krstova.

Plodovi smirenja

1911. je obelezeno pedeset godina od dolaska svetog Nikolaja u Japan. Tada mu je bilo sedamdeset godina i vec je morao da misli o nasledniku. U junu je dosao episkop Sergije, koji je potom naznacen za episkopa Kjota.

Od 1910. je sveti Nikolaj poceo da pati od srcanih tegoba, te su mu delatnosti i proslave 1911. godine jos pogorsale stanje. Pocetkom zime 1911. se teze razboleo, pa su ga u januaru 1912. primili u bolnicu Svetog Luke u Cukidjiju. »asopisi su svakodnevno izvestavali o njegovoj bolesti i mnogo ljudi ga je posetilo. 23. januara je, bez obzira na to sto mu se stanje nije popravilo, odlucio da napusti bolnicu, govoreci da ima previse stvari koje se jos moraju napraviti i da nema vremena za gubljenje u bolnici. Vratio se u Nikolaj-do i nastavio prevodjenje Starog Zaveta. Do 2. februara (praznika Blagovestenja) bio se dovoljno okrepio da napise konacni izvestaj Svetom sinodu i sa episkopom Sergijem razmotri njegov desetogodisnji plan za Crkvu. Nikolaj je primetio da hor vise ne vezba kao sto je imao obicaj. Rekli su mu da su lekari savetovali horu da ne vrsi vezbe da ga ne bi uznemiravali. On je ipak izrazio zelju da oni vezbaju i jos zamolio da izvedu njegov omiljeni psalam "Na rekama vavilonskim". Tokom bolesti govorio je reci smirenja: "Evo, osvrcem se na svoj zivot... I sta nalazim? Samo tamu! Sam Bog je sve savrsio, dok sam ja... takvo nistavilo, nula, bukvalno nula! A, ako se pravedni jedva spasava, gde cu se ja gresni obreti? Dostojan sam samih dubina ada". Eto kakvom se neobicnom smernoscu ovencao sveti Nikolaj, i upravo je ona sacuvala sva njegova vanredna dostignuca.

Apostol Japana se prestavio uvece 3. februara 1912. (po pravoslavnom kalendaru), dok je episkop Sergije citao molitve za ishod duse. Zadnja rec mu je bila vaskrsenje. Toga trena su lekar i bolnicarka, obadvoje nevernici, pali na kolena iz postovanja prema svome velikom pacijentu. Pravedni jerarh - njegov zivot, njegov duhovni lik - ucinio je takav utisak na bolnicarku, da je ova docnije rekla: "Neizostavno, neizostavno cu se krstiti".

Zvono sabornog hrama objavilo je njegovo prestavljenje, i Japanska Pravoslavna Crkva nasla se u stanju radosnog zalovanja, a slicno se desilo i sa ostatkom Japana. Telo svetitelja su, obukavsi ga u arhiepiskopsku odezdu, preneli u saborni hram krcat vernim narodom. Bezbroj venaca je doslo od parohijana, od japanskog plemstva, diplomatske zajednice, blagovesnickih sredista; dosao je jedan cak i od samog cara.

U skladu sa njegovom voljom, parohijani su svetom Nikolaju odali pocast noseci u rukama palmove grancice. Njegov pogreb je bio najveci koji je u istoriji Japana odrzan za jednog stranca. Tadasnji listovi izvestavaju o ulicama ispunjenim ljudima, obicnim japanskim gradjanima koji su zeleli da se oproste sa Prosvetiteljem Japana. Sahranjen je na groblju Janaka, nedaleko od grobnice poslednjeg Tokugava soguna.

U vreme prestavljenja svetog Nikolaja, Crkva u Japanu je porasla na preko 35.000 pripadnika, sa 32 svestenika, 7 djakona, 15 horovodja, 121 laickim propovednikom, sabornim hramom, 96 crkava i 265 paraklisa. Oporavivsi se od posledica strasnog zemljotresa, II svetskog rata, te uskracivanja ruske podrske posle boljsevicke revolucije, danas ima otprilike 30.000 verujucih, sa jednim episkopom i oko cetrdeset svestenika. Sadasnji poglavar, mitropolit Teodosije (izabran 1972.), poreklom je budista; kao i sve njegovo svestenstvo, i on je Japanac. Japanska Crkva je nezavisna, pod dusebriznistvom svoje majcinske Crkve, Ruske Crkve.

sa sajta manastira Lepavina

Share this post


Link to post
Share on other sites

0442_feel

Japanski reditelj prešao na pravoslavlje pa od Kusturice dobio nagradu

Japanski redatelj Koki Hasei dobio je glavnu nagradu na međunarodnom filmskom festivalu Kustendorf za svoj film 'Godog'. Čovjek je na pravoslavlje prešao nakon samo nekoliko dana provedenih na Mokroj Gori gdje mu se "mnogo dopalo" i samo 24 sata uoči dodjele nagrada, a prekršten je u crkvi svetog Save u Drvengradu. Krsno ime Stefan mu je odabrao njegov novi kum Nemanja Emir Kusturica, osnivač, direktor i selektor festivala na Mećavniku. e-Novine..

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Отец Николай (Касаткин) — личность поистине выдающаяся. Он посвятил всю

свою жизнь делу проповеди слова Христова среди язычников, исполняя заповедь Божию: «Итак, идите, научите все народы, крестя их во имя Отца и Сына и Святого Духа...» (Мф. 28, 19). О роли, которую сыграл Касаткин в истории страны Восходящего солнца, говорит тот факт, что в начале двадцатого века двумя самыми известными людьми Японии были император и архиепископ Николай.

Последний, благодаря своим непомерным усилиям, познакомил японцев с Россией — ее культурой, нравами, обычаями, литературой.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

Постављена слика

МИТРОПОЛИТ ТОКИЈСКИ И ЦИЈЕЛОГ ЈАПАНА ДАНИЛО ОСВЕШТАО БОГОЈАВЉЕНСКИ ХРАМ У НАГОЈИ

ТОКИО, 12. јануарa – Митрополит токијски и цијелог Јапана Данило освештао је храм Богојављења Господњег у граду Нагоја у Јапану, саопштавају Вести.ру.

Средства за изградњу храма сакупљали су вјерници из разних земаља, још од 1980. године. У Јапану сада дјелује око 60 православних храмова, али то су углавном домске цркве, а таквих храмова, као што је овај у Нагоји је свега неколико.

„За нашу цркву, то је значајан дан – казао је Митрополит токијски Данило – Благодарећи отварању новог храма више људи у Јапану ће сазнати о православљу. Радујем се што је храм подигнут баш у Нагоји, јер се тај град налази у центру Јапана.“

Православна парохија у Нагоји (Западно-Јапанска – Киотоскаја – епархија) Јапанске аутономне православне цркве основана је 1880. године. Постојећа домска црква у част Благовијести Пресвете Богородице подигнута је послије Другог свјетског рата и одавно не може да прими сву православну заједницу тог двомилионског града.

http://www.patriarchia.ru/db/text/994901.html

Извор: Светигора пресс

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...