Jump to content

Уски пут који води у Живот-питање избора или живота и смрти, подвига или благодати?


koliko je licni podvig vazan za dostizanje stanja svetosti   

33 члановâ је гласало

  1. 1. koliko je licni podvig vazan za dostizanje stanja svetosti

    • vazan je
      15
    • nije vazan
      0
    • nema primarnu ulogu
      3
    • neophodan je
      15


Препоручена порука

  • Гости
Guest Светлана

Нема достизања стања Светости. О томе да је неко Свет сведоче други, док је свим Светитељима заједничка карактеристика да себе не сматрају Светим, већ напротив грешним, јер имају истанчанији осећај за то колико би могли или требали више да траже од себе. Отприлике, како ја то схватам, Светитељ не мисли на себе и о себи, већ о Богу и ближњима.

Подвиг су све хришћанске врлине, молитва, пост, смирење, гостољубље, братољубље, милостивост ... љубав све у свему, љубав према Богу и ближњима. На лични подвиг смо сви позвани самим тим што смо Хришћани. То је наше Предање, наша Вера.

Иначе, у супротном, били бисмо протестанти.

Шта ти мислиш о томе?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

"Један је свет, један Госпо Исус Христос у славу Бога Оца." Светост је, дакле, дар од Господа, дар човеку. Онај ко ступи у однос са Светим, са Христом, и сам постаје свет. Без Христа нема светости, макар какав подвиг човек вршио. Међутим, ступајући у однос са Господом, постајући уд Тела Његовог, чевек показује неко чињење, неко делање, једном речју показује свој труд и подвиг.

Закључимо: подвиг и етичност, сами за себе, нису и не могу бити светост и не могу човека учинити светим. Светост, по себи, има само Један Свети Који је дарује онима који то желе. Светост је онтолошка категорија. Међутим, ти који желе да светост приме и да се тако назову светима, ту своју вољу за Једним Светим показују подвигом и достојним животом, следујући управо за Једним Светим, Гсподом Исусом Христом. Дакле, наше делање и чињење итакако имају важну улогу, јер Господ не даје светост на силу, већ само онима који то желе. Ту своју слобосно вољу показујемо управо својим делима.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

naravno da je važan, ono što je za nekoga podvig za drugoga je stanje življenja

za nekoga je podvig da ode u monaštvo, za drugoga da ostane u svetu uprkos svom zlu koji opseda ovaj svet

najvažnije je prepoznati volju Božju, tačno je da smo svi pozvani da budemo sveti ali nećemo svi postati Sveti

put svakog čoveka koji ide ka Bogu nosi lični i jedinstveni karakter.

Isus Hristos isti juče, danas i u vekove vekova” (Jevr. 13, 8).

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...

Да ли су свети људи били надарени од Бога надљудском снажном вољом која им је омогућивала да издрже у подвигу или су уствари толико заволели Христа да им страдање у подвигу иако реално и велико ипак није било равно љубави према Христу. И онда се поставља питање како достићи пламену ревност васпитавањем срца или тренирањем воље да служи Богу?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да ли су свети људи били надарени од Бога надљудском снажном вољом која им је омогућивала да издрже у подвигу или су уствари толико заволели Христа да им страдање у подвигу иако реално и велико ипак није било равно љубави према Христу. И онда се поставља питање како достићи пламену ревност васпитавањем срца или тренирањем воље да служи Богу?

Mislim da jesu bili nadareni od Boga ali bas kao posledicu toga sto su zavoljeli Hrista  0409_feel
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Оно што сам хтео истаћи је да можемо тренирати своју вољу да чинимо добра дела колико год хоћемо али ако не заволимо Бога и ближње већма од греха џаба се трудимо. Верујем да је светима истрајност у подвигу  извирала из љубави а не од снаге воље.

Васпитавање срца је размекшивање истог, отварање срца да се радује другом али и да састрадава.

Ево примера: дођемо у посету код неког тешког болесника и видимо да страда и питамо га како је, а овај да нас не би узнемиравао каже "добро сам" и ми одмах у себи помислимо" хвала Богу" уместо да кажемо "човече видим да ниси добро, подели своју муку самном" ми умирујемо своју савест тиме што нам је рекао "добро сам" и ослободио нас одговорности и бола састрадавања. Ето то би био један пример како васпитавати срце, и верујем да је из таквог односа код светих излазила таква снага. Старац  0409_feel негде говори како се не треба силити, помиње како се многи силе на подвиг и малаксавају и губе снагу, док је он само волео Христа из љубави је лако трпео дуга бдења.  ;)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Mislim da je ovakva podela lose koncipirana zbog termnologije. Da tacno je da se mnogi sile

na podvig ili susprezu od slasti, slabosti i raznih iskusenja ali samo susprezanje je na cistoj

psihologiji. Hocu-necu principu, sada cu ovo sada cu ono. Sa time se do jedne granice menja

nasa priroda jer nismo toliko zavisni od strasti ali posto smo odvojeni od Boga pre ili kasnije malaskamo

i ili psihicko poustimo ili skliznemo nazad u prepustenost strastima. Ali to nije nasa Volja. Hrista mozemo

zavoleti upravo samo silom nase volje, zato je i receno u pismu da trebamo silom osvojiti Carstvo.

Definicija koja bi ova tri elementa, naporno suzdrzanje, snagu volje i ljubav prema Hristu objedinila

u jedna smisao bi mogli da ti ovako.

Naporno suzdrzanje i treniranje u podvigu je potrebno zato da bi nasom Voljom mogli zavoleti Hrista.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да лепо срочено. Додао бих још нешто. Мислим да не треба посматрати ствари тако да се љубав даје као дар за добро обављен подвиг типа урадио сам то, то и то ај Боже дај ми сад љубави, већ је сврха подвига да њиме стичемо љубав тиме што ћемо у сваки труд у сваку заповест укључити срце тј. подвиг усмерити на задобијање љубави. Кретање срца битно утиче на наизглед исти подвиг. Рецимо један подвижник бдије целу ноћ и моли се са пажњом али се не труди да срце укључи у подвиг и молитву, док други чини исто али се рве у себи да сваку реч молитве осети и проживи у срцу. Или већ поменути пример са састрадавањем, можемо прећи огоман пут да посетимо болесника али ако не отворимо срце за састрадавање тешко да ћемо задобити љубав само зато што смо прешли дуг пут и учинили изваредан подвиг.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

vaspitati srce...da cini dobro...da se raduje...da voli...da prasta...itd... jeste jako mukotrpan... ali nije to uzaludan trud i rad... to je '''investicija'' za vecnost i besmrtnost, u koju treba ulagati ne stedeci sebe, i koja ce se itekako ''isplatiti'' i ustostrucenim dobrom umnoziti i vratiti...kad tad...  :229229229:... stoga se treba radovati... svagda...

da bi vaspitali srce... neophodan je i 0102_laugh volje...da bi svoje srce ocistili...najpre treba da pozelimo sebe da izmenimo i popravimo na bolje...ako nema volje sebe izmeniti...onda takav covek zapada  u stanje bezvoljnosti..a to nije dobro, a ni pozeljno...  0102_laugh...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Себе треба тако обучавати ( тренирати, васпитавати, ... ), да ум према  Закону Господњем уређује свој живот (свети Серафим Саровски ).

Душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 6 months later...

«Милост хоћу а не жртве!», вели Господ у Писму. Богу није потребна Сопствена Евхаристија већ нама. Није нам се даровао да би нам се забранио. Није завесу искидао на двоје да би нас омеђио новим преградама. Ми постављамо барикаде на путу ка Богу – нико нас други на то не тера. И да зло буде веће, још и друге саплићемо у име закона и љубави! Божија Жртва (Евхаристија) заиста чисти од свакога недостатка, али како ће се она одразити на егоманијаке, на осионе свештенике и луде причаснике ако се не савију пред Њеном Тајном Светиње? Тако хришћани, по речи некога, стичу «евхаристијски егоизам» који и поред све Тајне није на спасење већ на суд и осуду. Толико благодати непотребно просипамо док другима тако нешто није даровано. Зато ће због своје милости нецрквени пре наћи пут ка оправдању своме у Последњи Дан неголи многи од нас који нисмо добро посведочили тај есхатолошки догађај у садашњој историји. Имали смо Бога а понашали смо се као да немамо никога. Задобили смо пуно Духа а понашали се као да нисмо били даровани уопште. Призивали смо Оца а имали дела непокајаних синова. Прво иде наша милост као одговор на љубав Божију па тек онда са њом и достојност за Причешће, а не наша гордост. Заиста упада у очи величина Јудиног издајства јер Он није издао Христа док се претходно није наругао Његовој Првој Евхаристији. «Који умочи са Мном у зделу, тај ће Ме издати!». Другим речима, ко се недостојно причести пречистим Тајнама. Јер иако има силу да опрости грехове, сама по себи због човечије слободе на зло, не може чудо исцељења учинити над оним коме до покајања није стало – лекар не може помоћи ономе ко жели да буде болестан насупрот лекарским захтевима. И када осване Парусија, зар ћемо и даље са неискреним срцем бити, па и у тој очигледној светлости од Бога и Анђела, Сину приступити са Јудиним пољубцем?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...