Jump to content

ИСЛАМ - Свештеномученик Данил Сисојев

Оцени ову тему


Recommended Posts

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ

ИСЛАМ

Данас нећемо говорити само о исламу као исламу. И те теме се наравно треба дотаћи јер много људи уопште не зна шта је ислам, знају нешто о традиционалној религији, говоре само о добром... Говорићемо и о томе, али ћемо говорити и о засебним струјама које сада постоје унутар ислама, јер многи људи не схватајући реалну ситуацију почињу да говоре: "Па да, ето муслимани врше терористичке нападе, сви су они терористи" или обрнуто: "Нико од њих није терориста, јер муслиман кога ја познајем не припрема нападе". Све је то повезано са чињеницом да људи не знају каква је унутрашња структура исламске заједнице, која се на арапском назива "ума"[1]. Ми смо у стању да из тачке гледишта Господа Бога оценимо овај религиозни правац.

Зашто говорим "из тачке гледишта Господа Бога"? Зато што се ми хришћани трудимо да уопште немамо сопствену тачку гледишта. Она нам уопште није занимљива. По речима једног енглеског писца: "можеш имати хиљаду тачака гледишта све док не нађеш истину. Тада ће постојати само једна тачка гледишта - истинита".

Прво, треба рећи шта је ислам. Када говоре о исламу, веома често почињу да говоре о њему као о религији. Под речју "религија" подразумева се одређена религиозна организација, црква или секта - религиозна организација где се људи окупљају да се помоле, реше нека духовна питања.

У стварности то уопште није тако. Ислам је у том смислу прилично далек од религије у нашем традиционалном схватању. То је веома важно запамтити, јер разговор код нас постаје често разговор "глувих телефона". Када разговарамо са муслиманима, они нам говоре о једном, а ми њима о другом. Не можемо разумети једни друге, јер једним те истим речима обухватамо потпуно различита схватања.

Ето, недавно ми је један добар човек предложио да примим ислам и објаснио ми је разлог зашто се обратио и зашто је ислам истинска религија. Тај човек ми је објаснио да је ислам истинита вера зато што муслимани не пију, не дрогирају се, све њихове девојке су невине, не допушта се разврат и зато је ислам јако добра религија, једина нада напредног људског рода.

Иако чињенице кажу да то није истина, макар само због тога што се 80% хероина узгаја у земљама ислама... Међутим, суштина је да човек доживљава религију као одређени пројекат земаљског поретка. И то је, узгред речено, јако изражена црта. Ако одемо на исламске интернет сајтове приметићемо да велику већину материјала који се тамо налази представљају материјали о уређењу живота: о источној кухињи, пијаци; које су норме шеријата о дужини браде, о дужини ногавица или чега било - ето такве ствари! То јест, то представља одређени покушај глобалног уређења света који се заснива на Божијем ауторитету. У том смислу ислам се пре може поредити не са црквом - Православном или римокатоличком - већ са пројектима као национал-социјалистичким, комунистичким, садашњом глобализацијом. Управо је то пројекат изградње некаквог царства Божијег на Земљи земаљским средствима под покровитељством Господа Бога.

Штавише, за муслимана је у принципу немогућа подела између религије и политике. То је веома важно разумети јер је то црта која је карактеристична за ислам. Можемо замислити православног хришћанина који живи, на пример, у Америци, међу Папуанцима на Новој Гвинеји усред самог тог ислама. То јест, Православље као такво, обухватајући при том целокупан човеков живот, претпоставља да човек може сапостојати са неким за њега страним поретком. Штавише, за православне је то нормално стање, јер знамо да Царство Христово "није од овога света" као што је рекао наш Господ. Зашто православни хришћанин може остати православан чак боравећи у антихришћанској заједници? За нас, наравно, није нормално што постоје такве околности, али авај, то је очигледно неизбежно зло до краја света. По речима светог Јустина Философа[2]: "знамо да ће прогони захватати Цркву до самог краја, док се не врати Господ и не ослободи нас све". Зато су за нас прогони нешто нормално.

Зашто? Зато што смо ми страно тело, представници Царства Божијег на земљи. Осећамо да смо, и јесмо ако хоћете, као диверзанти који су послати на непријатељску територију. Зато постоје мање или више удобне ситуације, али је за нас овај свет - место у коме можемо постојати, али се при том не надамо на своје снаге да ће овај свет постати Царство Божије. Надамо се да ће се Сам Бог умешати и преуредити сву Васељену.

За ислам то није тако. За ислам то представља служење Богу које се пре свега пројављује у шеријату, закону. Тај закон обухвата религиозни живот човека, његов душевни, духовни, телесни и друштвени живот, уређује га у породици и у свему осталом. То јест, шеријат претпоставља одређени глобални пројекат који при том, што је најзанимљивије, скоро уопште не укључује Самог Господа Бога. У томе је највећа, суштинска разлика у односу на Православље: ако се у Православљу све чини силом Свемогућег Господа, у исламу се мешање Господа Бога сматра скоро непостојећим.

Покушаћу да објасним. Ствар је у томе што из тачке гледишта ислама сваки поступак човека, анђела, атома, чини лично Господ Бог - Алах. Због тога се и јавља парадоксални феномен да човек при том све мора чинити сам. Због тога што, ако желите, Бога има веома много, за људску слободу места скоро да не остаје ни најмањи делић слободе који човек има - слобода избора представља јединствени инструмент којим се нешто може урадити. То је парадокс, али он дефинише целокупан поглед на свет код муслимана.

Са једне стране, човек може учинити неко дело, на пример - извршити терористички напад и сматрати да је то добро дело. Зашто? Зато што је то учинио Алах - преко њега. Међутим, он при том зна да не може очекивати помоћ од Алаха. Зашто? Зато што Алах сам све чини, не можеш га молити за нешто, јер си ти марионета. То јест, имаш само мали делић избора.

Омар Хаијам је на ту тему одлично написао: "Не питају лопту играчи за дозволу, по пољу лети гоњена ударцима"[3]. Ето, тако се и ми носимо по пољу овог света, гоњени ударцима Алаха. Јавља се јако чудан покушај изградње Царства Божијег на земљи без Бога, који заиста чини ислам сличним комунизму или национал-социјализму. Узгред, занимљиво је да су исламске земље веома лако прихватале социјализам. Много садашњих исламских држава су социјалистичке. Сирија, Ирак до недавно, док је Садам Хусеин[4] био тамо. Много исламских земаља сарађивало је са Совјетским Савезом. Сарађивали су не зато што су добијали оружје, већ је постојала и нека заједница у идеологији.

Неопходно је рећи шта је ислам.

Из тачке гледишта ислама цела Земља се дели на два дела: земљу мира и земљу рата.[5] Земља мира је земља где делују закони шеријата.[6] Те земље су земље мира, у којима се сви људи потчињавају законима Алаха, а људи који се не потчињавају заузимају одређени положај. То јест, по шеријату и Корану[7], на коме је заснован шеријат, сви неверници се деле на две категорије: многобошци и људи Књиге. Многобошци су људи који не признају ауторитет Светог Писма, не поштују Бога Творца, на пример: атеисти, будисти, хиндуси, шамани - ко год било. Они подлежу насилном обраћењу у ислам или смртној казни. Треће варијанте за њих нема. Људи Писма - у Корану наведени као хришћани, Јудејци и зороастријанци - имају право на постојање. Даје се им право на живот уз услов да неће иступати против ислама, неће га критиковати, неће проповедати и плаћаће низ пореза - џизу[8] (порез на веру) и при том ће имати одређена ограничења: хришћани морају да носе крстове на леђима, живе у кућама које нису више од једног спрата, немају права да јашу коње. Било је и низ других ограничења у вези са свакодневним животом.

Џиза представља углавном 80% зараде. При том се, нормално, хришћанин, као грађанин другог реда, подвргавао одређеним притисцима, али му је ипак живот био гарантован. То треба признати објективности ради. Не може се говорити да ислам захтева уништење свих хришћана, то неће бити потпуно коректно.

При том се на све начине стимулише прелазак човека у ислам. Узимајући у обзир да се људска слобода много не цени у исламу због вероучења (о њима ћемо сада говорити) из тога проистиче да сваки човек и слобода лако могу бити сломљени. Како је речено у Корану: "Њему су се предали они који су и на небесима и на земљи, добровољно и невољно, и Њему ћете бити враћени". Ова реч "невољно" означава одсуство слободе, плен, ропство. Због тога постоји низ страшних изрека, као на пример: ако хришћанин у присуству два муслимана изрази жељу да постане муслиман - он се сматра муслиманом и сваки покушај да се касније одрекне доводи до смртне казне. Јер се за напуштање ислама прописује смрт или доживотни затвор. Међутим, доживотни затвор нико не користи, постојали су врло, врло ретки случајеви када се користило доживотно затварање. Најчешће се примењивала смртна казна, која се спроводи и до данас. Последњи пример смртне казне за примање хришћанства био је у Саудијској Арабији 2005. године када су казнили хришћанина са Филипина. У Јемену су 2004. године убили муслимана који је примио Православље - Георгија. То су норме које делују и до данас у земљама шеријата.

Други део територије наше планете су земље рата. Земље рата деле се на две групе: земље џихада и земље примирја. Земље рата су земље где не делују закони шеријата, то јест, где друштво није уређено по шеријатским нормама. Ту земљу тако називају јер та територија мора бити обраћена у ислам. За то се претпоставља пракса Свештеног рата - џихада[9], која има неколико облика. Веома је важно запамтити: џихад има форму мисије - такозвани мирни џихад. Мисионарство муслимана се назива џихадом. Под џихадом се може подразумевати и прави рат и погроми, тровање противничке воде. По садањем тумачењу низа муслиманских ауторитета из Саудијске Арабије, такозваних вахабита[10], облик џихада је и ширење наркотика. Разумљиво је, наравно, зашто се хероин гаји пре свега у Авганистану - ширење хероина се сматра средством за подривање противникових сила. Као и у сваком рату - уништење живе силе противника. То је чисто војна тактика.

Земље рата се као што рекох, деле на два дела. Постоји земља непосредног рата. Земља џихада је земља која треба да се истреби свим средствима јер се конкретна држава на неки начин бори против ислама. Са тим државама рат треба да се води на сваки начин. У правилима џихада је све набројано. На пример, треба да се униште мушкарци, старци, док се жене и деца не истребљују. Жене и децу је неопходно заробљавати: жене треба да постану сексуалне робиње, а деца да се принуде да прихвате ислам. Постоје специјално разрађени трактати о исламу (и на руском језику). То су правила која су прихваћена у исламу почевши од седмог века - од Мухамеда.

Земља примирја је земља где ислам живи заједно са неком неисламском државом на основу неког договора. То јест, муслиманима се даје мање или више право да живе по шеријату, али при том само друштво по себи није исламско. То је земља примирја. Зашто? Зато што, ето, ти људи, тачније, то друштво које дозвољава муслиманима да живе по шеријату, али само по себи није исламско, није нормално, мора да буде уништено, претворено у исламско, али само уз један услов - да не страдају муслиманска браћа. Зато се са њима склапа примирје до тренутка док друштво довољно не ослаби, да би се могло претворити у исламско. Таква је пракса џихада и схватање света наше планете из тачке гледишта ислама.

На који начин човек постаје муслиман? Шта се тражи за то? Као што православни човек не може бити православан ако не верује у Свету Тројицу и Богочовека Христа, не верује у стварање света, ако није крштен, не причешћује се, тако и у исламу постоје одређене појаве, правила која чине муслимана муслиманом. Која? То су такозваних пет познатих стубова ислама. Често их мешају са шест тачака вере што представља грешку.

Пет стубова ислама.

Први је шахада, која је можда и најважнија. Човек који је изговорио шахаду, то јест, исповедање вере, постаје муслиман, ако је то учињено у присуству двојице или четворице муслимана (најбоље је ако су четворица, али минимум су двојица).

Постоје читави интернет сајтови где можеш да убациш своје име у одређену припремљену реченицу "вероисповедање" и кликнути на дугме "примам ислам". На тај начин се аутоматски сматраш муслиманом. Јер се сматра да си исповедио своју веру пред свим муслиманима који се налазе на интернету. Суштина је да шахада (шахид је човек који исповеда шахаду, исповедник или мученик, сведок) представља исповедање да нема Бога осим Алаха, и да је Мухамед његов пророк. У принципу се сматра допустивим изговарање шахаде на руском или било ком другом језику. Она аутоматски човека чини муслиманом.

При том је неопходно и исповедање четири преостала стуба вере.

Други стуб је испуњење обреда клањања - намаза.[11]

Трећи је обавезни порез за сиромашне - закат.[12] Обично је у питању четрдесети део прихода који се плаћа једном годишње, у време Рамазана.

Четврти је држање поста Рамазана.[13]

Пети је поклонички пут у Меку - хаџ.

Велико мноштво сматра да је шести стуб ислама, обавезан за све, џихад. Међутим, по строгом сунитском тумачењу, џихад је обавезан само за оне земље где постоји притисак на ислам, то јест, прецизно говорећи за земље џихада. У другим местима џихад није обавезан.

Како се односити према овим стубовима, како их схватити из тачке гледишта Православне Цркве и Истине?

1. Први стуб представља исповедање вере које се наравно не своди само на исповедање "Нема Бога осим Алаха и Мухамед је пророк његов", већ у себе укључује и такозвану акиду,[14] која садржи као прво: то да постоји Алах, биће које се не може називати личношћу (то је веома важно запамтити!). Говорити да је Алах личност није допуштено из исламске тачке гледишта.

Када су вршени преговори између римокатоличке цркве и исламске уме, јавило се питање да ли се Алах може називати личношћу. Речено је да у арапском језику не постоји термин који би могао описати ту реч. Наша реч "личност" преводи се на арапски језик као термин, који истовремено значи "младић, балавац, мангуп". Ето, код њих је једнако: личност, балавац... Зато је то фактички немогуће тако превести, али ни ми, наравно, при таквом услову не бисмо могли тако превести. Нећемо рећи да је Бог - младић, то је немогуће. Других термина који би могли описати лично постојање Алаха - нема.

Када сам био у прилици да полемишем са муслиманима, да једноставно разговарам са њима о животу... Ове године на пример, разговарао сам са муслиманом у Турској и питао га: "Ко је Алах за тебе?" Он говори: "За мене је Алах нека велика сила, далека-далека, несхватљива-несхватљива."

Ниједан муслиман не зна ко је Алах. Заиста, то је сила, која је створила свет, дала законе, сила које све окреће, али коју је фактички немогуће спознати. У Корану пише: "Алах у изобиљу даје храну ономе коме хоће од робова Својих" (Коран 29:62). И проклињу се Јевреји и хришћани који тврде да они могу бити деца Божија, да могу да постану синови Божији. У вези са тим, јавља се однос према Богу као далекој сили, којој је неопходно поклањати се, али при том ништа не знати о томе ко је Он.

Постоји учење о особинама Алаха које вечно постоје са њим. Шта су особине? Особине нису просто квалитети, то су одређене особине које Алах открива сам о себи. Колико они објективно одговарају његовој природи - спорно је питање. Постојале су две школе у средњевековном исламу: једни су говорили да Алах заиста открива о себи неке особине, своје сопствене природе, други су говорили да је Алаху било тако угодно да каже о себи, али какав је у стварности он - то не жели да каже. Ово питање у исламу је нерешиво, али се ипак сматра да је знање тих атрибута веома важно. Ови атрибути су познатих 99 имена Алахових.

Можда сте видели да муслимани често имају бројанице у колима као амајлије или ходају са зеленим бројаницама? Они ходају, пребирајући те бројанице, призивајући свако од Алахових имена. При чему то има пре магијски значај, иако се и усуфизму[15] - мистичком правцу ислама сматра да човек на тај начин у себи разгорева љубав према Алаху. Овде постоје неки елементи који су позајмљени из хришћанства, који су заиста истинити.

Ова имена су супротна једна другим. Једно од њих је, на пример, Љубећи, Милостиви, Милосрдни. Иако није речено да је он Љубав, пише да он љуби само оне који љубе њега. Други од атрибута је да је он Онај који говори. Постоје на пример атрибути да је он Тиранин, Творац зла. То јест, са исламске тачке гледишта традиционално се сматра да је Алах изнад добра и зла, да је он узрок и добра и зла. Као што је написано у Корану: "А њих двојица (Харуту и Маруту) нису никога учили док му не би рекли: ‚Ми само искушавамо и ти не буди невјерник'. И људи су од њих двојице научили како ће мужа од жене раставити, али нису могли тиме никоме без воље Алахове наудити. Учили су оно што ће им наудити и од чега никакве користи неће имати иако су знали да онај који том вјештином влада неће никакве среће на ономе свијету имати" (Коран 2:102). То јест, и добро и зло су од Алаха. Постоји хадис[16] који се приписује Мухамеду где пише: "Коме Алах укаже на Прави пут - биће на Правом путу, а кога остави у заблуди - тај ће изгубљен бити" (Коран 2:178). Таква је њихова судбина.

По исламском веровању у четрдесети дан након зачећа, арханђел Џибрил се јавља пред лицем Алаха и пита шта је предодређено за конкретно дете. Алах му даје списак на коме пише шта му је предодређено. У том тренутку Џибрил шаље анђела који тај списак причвршћује за човека. На њему су описана сва његова добра и зла дела која ће касније учинити. Сем тога, ту је написана и човекова судбина: грађанин раја или пакла, на пример. Све то се по исламском веровању привезује за човека у четрдесети дан од зачећа.

Најтврдокорнији део муслимана сматра да је Алах ограничен пространством. "Истакнути" вахабити тврде да се Алах премешта. Он обично живи на седмом небу, а у ноћ Рамазана, у ноћ Откровења спушта се на прво небо да би боље чуо речи оних који се моле. Зато је у ноћ Откровења неопходно говорити Алаху све своје молбе јер је он поред људи, може да чује.

Ислам категорички одбацује тријединство Божије: у Корану постоји неколико сура које су усмерене против тријединства. Међутим, занимљиво је да се ми такође слажемо са сваком од тих сура. На пример, тамо је речено да грех који се не прашта чине људи који говоре да је Алах трећи из тројице, то јест један од три Бога. Наравно, ми се са овим потпуно слажемо! Како могу постојати три одвојена Бога. Постоји ајат у Корану где је речено да Алах пита Исуса: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: "Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Алаха".[17] Исус говори да тако нешто није рекао.

То јест, Мухамедове представе о хришћанству су биле потпуно извитоперене. Ми смо потпуно сагласни са проклетствима које Коран сипа на хришћане. Људе који мисле на тај начин и ми анатемишемо. Како је могуће сагласити се да постоје три Бога? Где би се они сместили? Па, Бог је свудаприсутан.

Дакле, шта се може рећи - ко је Алах, какво је он биће? Као прво, постоји званична одлука сабора Васељенске Цркве - у питању је Цариградски Сабор из 1180. године, Сабор о Мухамедовом Богу где је наглашено да Алах нема никакве везе са библијским Богом. Алах је Мухамедова измишљотина коју је смислио због неправилно схваћених догађаја из Старог и Новог Завета. Заиста, како се може поистоветити Алах са Богом Библије? Када се говори о Богу неопходно је да постоје неки знаци истинског Божанства. Основни признаци Божанства у Мухамедовом учењу, наравно, нестају: он је некаква далека сила, за чије атрибуте се не може јасно рећи у каквој су вези са њим самим. Узгред, он има један атрибут - Коран који вечно постоји! Сматра се да поред Алаха вечно постоји и Коран. Да са-постоји са њим!

Спорно је на који начин Коран постоји са Алахом. Неки говоре да пред лицем Алаха вечно стоји зелени трон на коме се, у зеленој марокенској кожи, налази предивни Коран, такозвана Главна књига[18] која се помиње у Корану. И арханђел Џибрил је копирао одређену суру из Корана и дао Мухамеду да набуба напамет.

На тај начин је Коран пренесен на земљу. Како су муслимани сазнали шта је написано на зеленом трону? Испоставља се да је на зеленом трону као главни украс написано: "Мухамед". Међутим, то припада области, да тако кажемо, незваничног вероучења.

Ипак, догмат о савечности Корана Алаху заиста постоји и за нас представља сведочанство одбацивања вере у јединство Божије од стране муслимана, а које тако ватрено штите муслимани. Испоставља се да постоје два вечна објекта.

Штавише, ако осмотримо историју стварања Корана, видећемо нешто веома занимљиво: ствар је у томе што Коран заиста изобличава многобожје, али при том то врло занимљиво чини. Он изобличава Арапе јер су сматрали да Алах има три богиње као кћери: "Шта кажете о Лату и Уззау и Менат, трећој, најмање цијењеној? - Зар су за вас синови, а за Њега кћери?! То би тада била подјела неправедна. То су само имена која сте им ви и преци ваши надјенули, Алах о њима никакав доказ није послао" (Коран 53:19-23).

Заиста, Арапи су поштовали три женске богиње. То су три женска божанства које су сматрали Венером, Месецом и још једном звездом. При том су се та три женска божанства сматрали ћеркама главног Бога Меке.[19] Када су се касније муслимани сусрели са Јеврејима и хришћанима, истинским, не јеретицима, који су живели у Арабији - ипак су почели да поистовећују Алаха са Богом, Који се открио кроз Свето Писмо. и наравно овде треба да кажемо да Бог Који се открио преко Писма није Бог у кога верују муслимани. То су различити Богови. Не можемо рећи да имамо заједничког Бога са муслиманима.

Како се Алах може објективно оценити? Објективно говорећи он је некакав идол, кога је у свом уму створио Мухамед. То јест, Алах у облику у коме је описан у Корану не постоји, у питању је одређена извитоперена карикатура истинитог Бога, која се јавила у Мухамедовом уму под дејством зле силе. То ће бити најобјективнија оцена учења о Алаху. То јест, веза са истинским Богом постоји. Али каква?

Свети Николај Српски[20] је рекао јако занимљиве речи да су људи раније знали Бога као далеку, далеку ватру, светлост. Они су га видели издалека, видели су да је светлост, али каква - нису знали. А затим је Бог пришао нама ближе, ближе од свега. И ми видимо троједини пламен Божанства. Може се рећи да је Бог у исламу, рећи ћемо, далеко-далеко Божанство, одсјај истинског Бога који се извитоперио у Мухамедовом уму и који је, као последица тога, заклонио собом истинитог Бога. Склопио се неки идол из истинитих чињеница.

Ако прочитате Коран видећете да су тамо потпуно бесмислене тврдње о Богу! Тврди се на пример да Бог измишља савршено истанчана мучења за своје непријатеље. Тамо је речено да Он воли оне који њега воле, и мрзи оне који њега мрзе. При том је за људе које Он мрзи речено: "Оне који не верују у доказе Наше Ми ћемо сигурно у ватру бацити: када им се коже испеку, замијенићемо им их другим кожама да осјете праву патњу" (Коран 4:56). И тако ће бити вечно. Појиће их истопљеним гвожђем.

Представите себи обичног, просечног човека кога су увредили, а који се не бори са страстима. Шта он жели? Да се освети, зар не? Ако још буде имао бесконачну силу - шта ће чинити? Бесконачно ће се светити човеку који га је увредио. То јест, човек је насликао Бога по себи самом. При чему чак не по савршеном човеку. О Јеванђељу већ не говорим. Господ говори у Јеванђељу, ко воли оне који га воле какву награду има - јер и незнабошци воле оне који их воле. А ви: "Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне, да будете синови Оца својега који је на небесима; јер Он својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима" (Мт. 5:44-45). Ако размислимо просто логички, учење хришћанства је по дефиницији ближе Богу од исламског, које је исувише људско, ако ћемо тако. Такав је најпримитивнији антропоморфизам.

Пређимо на другу тачку муслиманске вере: муслимани треба да верују у анђеле. Посебно акида тврди да муслиман верује у Алаха, у његове анђеле, у његово Писмо, у његове посланике, у последњи дан: "О вјерници, вјерујте у Алаха, и Посланика Његова, и у Књигу коју Он Своме Посланику објављује, и у Књигу коју је објавио прије. А онај ко не буде вјеровао у Алаха, и у мелеке Његове, и у књиге Његове, и у посланике Његове, и у онај свијет - далеко је залутао" (Коран. 4:136). То су тих шест тачака.

Анђели у муслиманском учењу представљају некакве духове, створене из светлости који увек испуњавају Алахову вољу. Сагласно исламу, анђели не могу да падну. Једини случај када је анђео пао је случај Иблиса, по нашем сатане, који је постао Шејтан, сатана. Међутим, да ли је Иблис анђео или највећи од џинова - спорно је питање. Ствар је у томе што низ ауторитета тврди да је Иблис побуњени анђео, а низ ауторитета говори да је у питању џин. Анђели имају различити број крила, о њима се различито говори. На пример, говоре да арханђео Џибрил има 600 крила при чему се сваки дан купа у извору. Док се купа, падају му капи са крила и постају бисери. Такве су арапске басне које наравно имају мало везе са реалношћу, али показују идеалистичку представу о анђелима.

Сем анђела постоје и друга духовна бића које називају џиновима[21]. Џинови су бића неанђелске природе, створени су из бездимног огња и подељени на две врсте бића: постоје џинови-муслимани и џинови-незнабошци.

На који начин се јавило учење да постоје џинови-муслимани? Једном приликом, док је још био на самом почетку свог посланства, Мухамед је пошао да проповеда у једном од градова Арабије. Док још није имао армију, покушао је да своју реч донесе уз помоћ проповеди. Прогнали су га. Он се јако узнемирен враћа назад и ту је имао откровење да у стварности није узалуд ишао, јер су се окупили џинови из целе Арабије да би послушали његову проповед. Они су и примили ислам. На тај начин је своју мисију ипак испунио. Тако је Мухамед добио утеху. Тако се појавило учење о џиновима-муслиманима.

Џинови су, за разлику од анђела, бића која имају два пола - мушки и женски. Они могу међусобно да ступају у брак, могу да ступе у брак са људима. На пример, 2004. године је била велика полемика у исламским новинама у Татарстану по питању да ли је по шеријату дозвољено да се званично склапају бракови са џиновима! Зашто? Не знам зашто је 2004. године то била актуелна тема у Татарстану, али опет је то чињеница. Својим очима сам видео татарске новине који то питање темељно обрађују.

Џинови могу да наносе штету човеку: да га гуше, наводе зло на њега. Вођа побуњених џинова-незнабожаца је Иблис, то јест, сатана, шејтан. Сагласно са исламским учењем Иблис и његови џинови ће бити кажњени на крају крајева, биће бачени у геену заједно са онима који су одбацили ислам.

Како оценити то учење? Реално то нису просто неке бајке, басне, већ јако озбиљно извртање духовних реалности. Свет духова реално постоји и делује, представе о том свету се криве да човек не би могао да се бори са нечистим духовима. Мислим, ако џина можеш да обратиш у ислам - нема ограничења ни за преговоре са њим?!

У исламу не постоји систематска борба са светом злих духова. Сматра се да Алах сам штити човека. Ако је човек поседнут, а у исламском свету је то јако раширена појава (својим очима сам видео сличан проблем у Ижевску када сам проповедао тамо. Муслиманка је пала у несвест. Почела је да се тресе, када су цитирали Свето Јеванђеље. Сматра се да је неопходно прочитати Коран и џин ће се смирити.

Узгред речено, то се не догађа и зато је свет ислама обузет страшним страхом од урока. Ако је неко био у Турској или Египту, на Истоку уопште, сигурно је приметио амајлије против урока. При чему се према томе односе прилично озбиљно: сматра се да је рукав Фатиме реално неопходан човеку да би се на неки начин заштитио од напада џинова. Без тога се човек никако, ни на који начин неће избавити. Зато се муслимани налазе у стању непрестане панике. Са хришћанске тачке гледишта то је заиста реална чињеница - чињеница заснована на томе да човек није заштићен од насиља ђавола, да се налази под сеном смрти будући без заштите које пружа Свето Крштење.

Следећа тачка муслиманске вере, која их одваја од хришћана је вера у Писмо. Коран је са муслиманске тачке гледишта предвечно биће, које постоји поред Алаха. Он одувек постоји на арапском језику и зато се преводи Корана не сматрају адекватнима. Ако узмете Коран, тамо је на почетку написано: "Преводи смисла". Реално је то исправно, јер је са исламске тачке гледишта немогуће превести Коран на друге језике. Коран је директна Алахова реч на арапском језику. То је такође антропоморфизам - тврдити да Бог говори и у вечности говори језиком који се јавио у времену значи приписивати Богу неку променљивост. Да не причам уопште говорити да постоји нека реалност савечна Богу која није Бог - то је наравно, многобожје.

Дакле, када се поведе реч о Библији муслимани говоре да Библија не може бити Реч Божија јер она не садржи само речи Божије, већ и описе догађаја и зато никако не може бити реч Божија.

Како муслиману објаснити да је то - Реч Божија? Ствар је у томе што је за нас Свето Писмо Реч Божија зато што Бог говори не само Речју, већ говори и делима. Погледајте како се одвија учење у школи: може се предавати лекција, а може се и на табли написати пример. А може се задати и практични задатак. Исто тако и Бог учи људски род: Он Себе открива кроз Своју Реч, Која показује себе и делом и речју и казном и проповедима, и примерима и свим другим. Штавише, Библија је, за разлику од Корана, Књига Завета између Бога и људи, то јест, Савеза између Творца и створења. Коран не претпоставља завет између Бога и људи. Коран представља, да тако кажемо, једнострану везу: он представља одређене заповести које човек треба да испуни, упутство за примену.

Догађаји који су описани у Корану реално веома често противрече Светом Писму. На пример, главно дело Соломона је са исламске тачке гледишта био разговор са џиновима и животињама.[22] Такође се тврди да је на пример, Дјева Марија Мојсејева сестра, а Аман из књиге Јестире фараонов војвода из времена Јосифа. Тамо таквих реалних грешака има веома много. У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани.[23] Они то објашњавају тиме да постоје укинути и замењени ајати.

Зато Црква сматра Коран Мухамедовом измишљотином, у многоме инспирисаном злим силама. Зашто? Зато што смо убеђени да је начин на који му се предавало откровење... А откровење је било! То ми такође треба да знамо - Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Како је говорила Ајша, Мухамедова омиљена жена, Мухамед би почињао да се тресе, или би побледео, или поцрвенео, облио знојем када би долазило откровење. Често је падао у несвест добијајући откровење. Понекада му је избијала пена на уста. Мухамед је говорио да би понекада у тим тренуцима добијао главобољу или би чуо звук звона у глави који се појачавао, наносећи му страшан бол након кога је памтио то што му је предано.[24]

Ове знаке наравно можемо признати као чињеницу постојања одређеног откровења. Неког духовног мешања је било, без сумње, али то мешање није било божанског порекла. За хришћане се опис који дају Мухамедови следбеници поклапа са описом поседнутости. Ево примера: случај са дететом кога је Господ исцелио након Преображења на Тавору,[25] знаци његовог обољења очигледно се поклапају са оним што је било са Мухамедом. Штавише, то је тачка гледишта самог Мухамеда. Сам Мухамед је на почетку сматрао да га је напао зли дух, јер је био призван уз помоћ гушења. Арханђел Џибрил који му се тобож јавио почео је да га гуши и тражи да прочита неразумљиви текст који није могао да схвати. Мухамед је дуго сматрао да зли дух делује на њега и штавише, неколико пута је хтео да се убије. Њега су јако мучиле мисли о самоубиству након првог откровења, што за нас представља јасно сведочанство о прелести[26] која обмањује човека. Њега је у супротно убедила тек Хадиџа, његова старија, прва жена.

Нажалост, касније се Мухамед убедио у сопствену изабраност и решио да он заиста и јесте Божији посланик. Зато Црква одбацује Коран, не сматра га речју Божијом и не види никакву могућност да помири Коран са истинском речју Божијом.

Вера у посланике такође разликује ислам од хришћанства и јудаизма. Занимљиво је да је једна од главних идеја ислама то да је посланица Алаха увек једна и иста. У хришћанству, у древном јудаизму, па чак и у новом јудаизму - данашњем талмудском јудаизму - та учења се ипак мењају... У том смислу ислам је чак и даље од хришћанства у односу на данашњи талмудски јудаизам, да не говорим већ о древном јудаизму, који је истински претходник хришћанства.

Пророци се шаљу конкретном човеку са конкретном вољом Божијом, која зависи од конкретног човека, која је неопходна за учешће у завету, савезу. То јест, пророк је весник завета са Богом, који Себе открива све више и више. Из хришћанске тачке гледишта откровење се појачава у зависности од духовног раста људи, људског рода, до времена док не достигне границу не у речи, већ у јављању Самог Бога, када Бог постаје човек. Тада се мисија пророка завршава, зато што су пророци говорили о доласку Богочовека Христа, Који Сам и јесте највеће откровење. О томе говори Посланица Јеврејима апостола Павла, које се чита уочи празника Христовог Рођења. Бог, Који је много пута и на различите начине говорио оцима о пророцима, на крају времена говорио је у Сину, Кога је поставио за начелника свега, кроз Кога је и векове створио.

За ислам једина вест је учење о једном Богу. Ништа друго Алах не може да каже људском роду, сем да нема никога коме треба да се клањамо осим њега. Ако томе додамо да по неким хадисима има 124 хиљада посланика који сви говоре о томе да нема никога ко је достојан клањања сем Алаха и да је неопходно клањати му се.[27] То је све, нема више никаквих новости!

Не интернету је једном приликом покренут спор са муслиманима: шта је ново донео Коран у поређењу са Библијом? Зашто је било потребно слати Мухамеда? Шта постоји у Корану а да већ није било у Библији? Испоставило се да ништа ново Коран није донео. Једина новост је била дозвола за узимање изнутрица. Ако ћемо тако формално да говоримо, ни у Новом Завету узимање изнутрица није забрањено. Зато ништа ново чак ни у том смислу није дано.

Измењена је кибла[28], то јест смер клањања. И то је све. То јест никакве принципијелне новине Коран у поређењу са Библијом не даје. Ако хоћете, Коран је тривијално учење. То јест, у њему нема ничег новог у поређењу са Библијом, ништа ново о Богу он не открива - једино што прекрива оно истинито што је било раније, одбацује део откровења која су постојала раније.

Сада што се тиче посланика. Суре Корана описују посланике који се јако разликују од оних које ми знамо. То јест, они имају библијска имена. На пример у Корану се помиње Ноје, Јосиф, Авраам, Исаак и Јаков, Адам и Ева, Богородица Марија, Исус Христос, Јован Крститељ, цар Давид и Соломон. Али се сви они суштински разликују од онога што нам говори Свето Писмо и просто историјска реалност.

Зато што веома много људи који су познати из Писма, познати су и по историјским подацима. Историјски подаци наглашавају истинитост управо библијске повести. На пример, најважније за хришћанина - однос према Исусу Христу. Може се рећи да муслимани поштују Исуса Христа. То ће бити нетачно јер они Исуса Христа као таквог уопште не знају. Иса Масих из Корана радикално се разликује од Исуса Христа. Као прво, разликује се по имену. Ствар је у томе што превод имена Исуса ни у ком случају неће гласити Иса, већ Јесуа или Јешуа. Зато арапски хришћани не зову Исуса Христа Иса, они га зову Јесуа, да би тачно пренели реч Божију. При том је занимљиво како је Мухамед објашњавао тај превод. Ствар је у томе што је Мухамед предобро знао истинско име, али је говорио да на други начин неће ући у ритам Корана. Схватате? Име Исуса Христа је било измењено да би се лакше сместило у ритам Корана!

Но, добро. То није много важно јер може постојати и много гори превод. Суштина је у томе да се Христос не назива Богом, сматра се створењем, упркос Јеванђељу и пророчанствима древних пророка. Говори се о чудима која су преузета из апокрифа - потпуно бесмислена чуда, типа оживљавања глинених птичица у детињству или то да је Он разговарао као новорођено дете. При чему је занимљиво да у апокрифу "Арапско јеванђеље детињства" одакле је Мухамед преузео ову причу, новорођени Исус говори: "Ја сам Бог послат на земљу Својим Оцем", а код Мухамеда пише: "Ја сам само створење". То јест, Мухамед је чак и тај апокриф искривио.

Говори се, на пример, о столу са јелом које је измолио од Алаха на молбе ученика. На тај начин Тајна Вечера се меша са чудом умножења хлебова - добила се нека изобилна трпеза. То јест потпуно апсурдна чуда.

Међутим, главна разлика хришћанског учења о Христу од исламског је - одбацивање чињенице смрти Исуса Христа од стране муслимана. Познато је да Васкрсење многи одбацују: Јевреји одбацују, безбожници такође. Муслимани су одбацили Распеће. Тврде да Исус Христос није био распет, Алах га је сакрио, уместо Њега је распет други човек. По разним учењима био је распет или Симон Киринејац који је носио крст или је био распет Јуда Искариотски. Христос је био узнесен на небеса и затим ће се вратити да би на крају времена уништио целокупно хришћанство, сломио све крстове, оженио се, умро и био сахрањен поред Мухамеда. Зато у Медини где је сахрањен Мухамед до сада чувају место за будућу гробницу Исуса Христа.

На тај начин, Исус Христос описан у Корану радикално се разликује од истинског Христа. При том је занимљиво да се он разликује чак и од историјског Христа јер је чињеница Распећа потврђена уопште од стране свих историчара. Сви изворници, чак и небиблијски, када говоре о личности Исуса Христа, говоре пре свега о томе да је био распет. И за нас је, заиста, то најважнија вест. "А ми проповиједамо Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост" (1 Кор. 1:23-24).

Одатле, узгред речено, и потиче страшна мржња према крсту. Једна од првих ствари коју су муслимани чинили на освојеним територијама - јесте уништење крстова. И како сам већ говорио, муслимански Христос ће уништити крстове на крају.

При том, муслимани такође забрањују вино. У Корану је било забрањено вино, али нису забрањени наркотици који су већ тада постојали. Постоји чак и хадис, не знам колико је поуздан, где Мухамед говори да све што је од мака јесте благословено. Колико је он тачан не знам, али чињеница је да муслимани одувек употребљавају наркотике. То је очигледна чињеница, и то чак и од времена самог Мухамеда.

Зашто је забрањено вино? За нас је то очигледно, јер се ради о забрани Светог Причешћа. Зато су у исламским земљама повремено и покретани прогони хришћана зато што они употребљавају вино за Свето Причешће. Одатле се и појавила пракса да су хришћани били принуђени да служе са вином од сувог грожђа да би се на тај начин спасили тих прогона.

Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. Сматра се да је Александар Македонски један од Алахових пророка. При том је Александар Македонски, као што је познато, себе сматрао Зевсовим сином и био ватрени многобожац. Њега при том сматрају за истинског пророка, он се у Корану помиње под именом Зул-Кифл, то јест, двороги, због шлема који је носио... Двороги... Занимљиво је да је са њим повезан догађај који описује да је једном приликом дошао до прљавог, смрдљивог извора у који се сваки пут спушта Сунце. Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта. Данашњи муслимани се налазе у веома незгодном положају и они некако покушавају да заобиђу то. Међутим, Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор. То су примери грешака које су допуштене због Мухамедовог незнања.

Муслиманска вера у Последњи дан се такође разликује од хришћанске. По муслиманском учењу смрт се одвија на следећи начин: душа излази из тела уз помоћ одређеног анђела, затим добија пресуду од Алаха и враћа се натраг у тело. Душа муслимана се до самог дана Васкрсења налази у телу и при том душа добија неко задовољство налазећи се тамо у телу. Не знам какво, увек сам питао то муслимане - какво задовољство представља лежање у мрачном гробу, али не знам, нису ми рекли. Посебно сам питао све - и обичне муслимане и имаме - нико ми није одговорио. Говоре: "То је тајно задовољство, које ти не разумеш". Па добро, не схватам.

И душа грешника се налази у телу и бива мучена од стране анђела. И тако, човек лежи у тој гробници, наслађује се или мучи док не дође Последњи дан.

Пред крај света ће се, по исламу, одиграти следећи догађаји: Исус (Иса) ће се вратити на земљу, уништити све хришћане, сломити крстове, оженити се, извршити обред поклоњења Алаху. При чему он чак неће ни водити обред намаза, већ ће бити други на том обреду иза још једног водећег муслимана тог времена. Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити. На крају, анђео по имену Исрафил ће затрубити у трубу и све ће у овом свету умрети: сви људи, џинови, анђели. По Алаховој заповести Исрафил ће, након што затруби, убити себе самога. Затим ће Алах васкрснути све, сви људи ће стати пред Алахом и он ће им судити. Муслиманима ће се показати њихови греси, они ће признати да су их учинили и биће им опроштено. Посебно грешни муслимани ће бити бачени у пакао, али ће их кроз хиљаду година одатле извести Мухамед. Онима који су погинули у џихаду - терористима и тако даље - у светом рату неће бити суђено. Њих ће без суда послати у рај. При том постоји једна епизода која се описује у хадисима: у Судњи дан, када они васкрсну, откриће се све њихове ране и из њих ће потећи мошус. Ја не добијам некакво посебно задовољство од те слике, али... не знам, њима се допада, не знам зашто. Не разумем.

Сви остали треба да прођу преко моста Ас-сират који води у рај. Овај мост се за грешнике смањује на ширину бритве, а за праведнике се шири. Муслимани ће прећи тај мост на овновима који се жртвују за време празника Курбан-Бајрама.[29] Зато, ако је ован био лош, саплешће се и пасти у огањ. Они који су имали добре овнове - жртве су биле добре - ти људи ће отићи у рај.

Рај муслимана уопште није хришћански рај. Муслимански рај је, да тако кажемо, посебно место, врт где ће се људи бавити врло активним сексом и добијати велико естетско задовољство од рајских лепота, растиња и укусних јела којима ће се наслађивати. По неким хадисима сваком човеку ће се давати три милиона јела дневно и снаге да се све то поједе. И свакоме ће се давати сваких дан 124 хиљада хурија. Хурије су посебна бића - сигурно је да нису људи - које се различито описују: имају црне очи као бисер, и биће у рају ради насладе итд. Међутим, хурије служе искључиво за телесну насладу, ни за шта друго. Човек добија по 124 хиљада хурија на дан, при чему се дају и силе да се са њима ступи у телесне односе. Како је говорио свети Симеон Солунски по том поводу да су муслиманима "обећани рајски вртови, испуњени сваком развратношћу".[30] То је уопште неприхватљиво учење, али је ипак чињеница.

При том, човек никада неће видети Алаха. Он ће видети Алаха, како је речено у једном од хадиса, само као месец у облачној ноћи, то јест - издалека. Алах ће питати: "Да ли си задовољан? Да ли ти треба још нешто?" Човек ће одговарати: "Треба". Алах ће испуњавати све телесне прохтеве човека, али не више од тога.

Како се односити према томе? Чини ми се да је муслимански рај потпуно остварива ствар. Код отаца Свете Цркве описују сесукубуси и инкубуси[31] - демони блуда. Познати су случајеви када човек није у стању... Постоји и болест булимија када човек све време једе и не може да се засити. Све ове ствари би за нас потпуно биле прави пакао, када би нас у такво место сместили.

Хришћани се надају Царству Небеском, животу са Богом, Богоопштењу као главној наслади у вечности. Богоопштење, Боговиђење, учешће у Божанском блаженству, у Његовом сопственом животу. Зато је оно што нам предлаже Мухамед потпуно неприхватљиво и недопустиво.

Следећа неизоставна тачка муслиманског учења је вера у предодређеност. Сагласно хадисима и низу цитата из Корана, 50 хиљада година пре стварања света Алах је рекао перу: "Пиши", и перо је почело да пише све што ће се догодити у овом свету до самога краја. На тај начин, написан је програм - све што ће се догодити у овом свету од почетка до самог краја. Није био написан само Коран, јер Коран није створен. И сагласно том учењу, Алах је творац свих поступака, како злих, тако и добрих. Он је творац и добра и зла.

На последњој расправи коју сам имао 3. фебруара, Полосин[32] је потврдио учење, колико год покушавао да избегне, да је Алах - творац зла. За нас је то недопустиво због чињенице да зло не постоји, оно што не постоји не може да се створи. Зло нема своју природу, зло представља извртање добра, извитоперење, злоупотребу добрих Божијих створења и зато Бог не унакажава оно што је Сам створио. Бог је благ и милостив. Он је апсолутно праведан и свет и зато се ни са каквим злом не може помирити.

Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. Постоји учење да Алах има две врсте воље: вољу која одобрава и која не одобрава. И то није допуштење, већ управо воља. Воља која не одобрава - пример: Он Сам чини човека убицом, а затим кажњава човека за то. Једина граница где постоји слобода за човека ислама је малена граница избора. То јест, човек може да изабере да иде или да не иде Алаховим путем. Одакле потиче слобода - није познато. Ствар је у томе што ислам одбацује прародитељски грех, одбацује исквареност људске природе, али при том говори да постоји некинафс. Нафс је исто што и јеврејски нефеш - душа. Та душа се из неког разлога противи Алаховој вољи. Зашто се противи - питање је. Овде се појављују различите струје у исламу. Једни говоре да уопште никакве слободе стварно и нема, други говоре да од човека зависи жеља, а остварење - од Алаха. Овде се налази потврда старе лажи. Адам је, сећате се, говорио да је за грех крив - ко? "Жена коју си ми дао". То јест, крива је за греховни пад жена коју ми је Бог подвалио. Нисам ја крив, већ је крива управо жена. На тај начин, кривица се пребацује на Бога и човек се фактички одриче исправљања. Све се своди на једно и исто - богоборство. На тај начин, у области вероучења ислам и хришћанство су две потпуно супротне ствари, међусобно несместиве.

Други стубови ислама се такође разликују од вере у Бога Творца.

2. Обред поклоњења (намаз), наравно, не представља молитву. То је јако важно запамтити. Чак и текстови који се читају у време намаза су пре текстови који описују однос човека према Богу, али не садрже молбе. Постоји посебна врста молитви када човек може да се моли Алаху за своје проблеме, али се она не препоручује баш много. То јест, не забрањује се, али се ни не подржава посебно, не препоручује се. То је повезано опет са учењем о предодређености: ако је све предодређено, за шта се и молити?

Међутим, у принципу молитве у исламу постоје. Међутим, обред намаза је управо обред поклоњења. При чему је занимљиво да је у исламу најважнији - ритуал. Ако си ти макар мало нарушио ритуал - намаз није добар, мораш да почнеш испочетка. Алаху, очигледно, није много интересантно стање човековог срца. За хришћане је, обрнуто, најважније од свега човеково срце. Ако је човек потпуно правилно одслужио, по поретку, али су при том његове мисли лутале негде у висинама, у његовој фантазији - та служба је ништавна. Све молитве које су изговорене без пажње, без учешћа срца, никакве вредности пред Богом немају. "Човек гледа на лице, Бог на срце". Бог гледа на жељу човековог срца. Алаху то није потребно.

За нас хришћане је очигледно да је аутор намаза онај ко човеково срце просто не може да види. По хришћанском учењу чак ни анђели не могу да знају шта се дешава унутар човека. То зна само Бог. Зато анђео који је диктирао Коран није знао човеково срце, њему је главни - спољашњи обред. Занимљиво је да је код идолопоклоника било управо тако. Од хришћана су тражили ритуални знак поклоњења без учешћа срца. Незнабошци су често говорили: ви срцем можете веровати у кога желите, главно је да баците тамјан на ломачу и то је све. Пред идолом је то довољно. Потпуно исто као у исламу.

3. Трећи стуб ислама често називају милостињом. Међутим, у стварности то уопште није милостиња. Закат је обавезни порез за сиромашне. Он представља традиционално 1/40 прихода, тамо постоји нека одређена сума. Обично је једнака вредности девет грама сребра за годину дана. Као прво, мора да буде јавна. Закат се тријумфално објављује, често чак и у џамијама: неко је дао за сиромашне толико, иако и није обавезно. Али се најчешће тако догађа. Као друго - закат се принципијелно даје само муслиманима или онима који се уз помоћ новца могу обратити у ислам. У хришћанству милостиња треба да се даје свима. Као што се у причи о милостивом Самарјанину говори да он помаже свима - и хришћанима и нехришћанима, и вернима и невернима - свима треба да помогнемо у име Бога Свемогућег.[33] Наравно, Господ нам је забранио да милостињу јавно чинимо.[34]

Узгред, људи из секти веома често вичу да много помажу сиромасима, иако реално чине много мање од православних хришћана, али при том користе милостињу за пропаганду својих заблуда.

4. Четврти стуб је држање поста у месецу Рамазану. Занимљиво је да су на почетку, у време Мухамеда, постили исто као и хришћани, то јест у почетку су постили 40 дана, затим месец дана, али су постили током месец дана, уздржавајући се од одређене врсте хране: од меса и млечних производа, као што хришћани чине до данас. Међутим, затим је Мухамед рекао да је то јако тежак вид поста, добио је откровење да се пости само током дневног дела дана. Зато се пост Рамазан остварује у томе да човек не једе, не пије, не ступа у интимне односе (има још низ забрана јасно описаних у шеријату) у периоду од свитања до тренутка до када на улици неће моћи да се разликује црни од белог конца. А затим креће тријумфално забављање када човек једе све што му се допадне.

Имао сам прилике да боравим у Каиру у време Рамазана. То је био, наравно, јако потресан призор. Замислите: идеш током дана улицом, стоји муслиман, мушкарац и музе краву на асфалту. Не схватам зашто на асфалту, али је тако. Зашто музе - разумљиво, јер јој се виме отворило. Затим се приближава вече и постаје просто опасно ићи улицом: возе се мотори, аутомобили скоро по тротоарима, свако јури на своју трпезу. При чему се тријумфално износе столови на којима се налазе ћевапчићи, уопште све - брдо хране је изнесено, људи стоје и чекају зов мујездина[35] са минарета који јавља да наступа време за забаву. Чује се звоно, као у фабрици и сви заједно се бацају скоро у лету на храну, почињу да једу. Наравно, за мене је то било мало смешно јер се добија овако нешто, када човек користи пост као дијету, а не као средство духовног развоја. Иако објективности ради, треба рећи да многи искрени муслимани у Рамазану више времена посвећују изучавању Корана. Овде наравно, има блискости са нашим постом, јер је као што знамо, и наш пост - време посебног изучавања Светог Писма. Зато су неки елементи поста сачувани и у исламу. Али ипак помоћ од поста у борби са страстима се не користи. Пост се користи као одређено средство покорности Алаху, као намаз, али не као средство за борбу са страстима. Шта је за нас хришћане главно у посту? Борба са угађањем стомаку, гневом, са другим страстима. У исламу тако нешто не постоји. Уопште, у исламу се у принципу не боре са страстима, јер они сматрају све природним. Једини изузетак је суфизам где се са страстима ипак боре, али са циљем да се разори личност, слије се са Алахом изгубивши себе. Немају хришћанско учење о борби са страстима.

5. Пети стуб је на крају, поклонички пут у Меку - хаџ. Сам по себи овај обред својим пореклом усходи до паганства, он у потпуности обнавља древни незнабожачки обичај и при том реално остаје неразумљив. Зашто љубити црни камен? Халиф Омар је сам говорио да не зна зашто то ради, али ето, посланик је тако радио, и ја радим тако. Сам по себи обред је заиста сличан са сујеверјем. Зато што жртве које се приносе немају значај, везе са искупљењем грехова, они су просто неразумљиве жртве. Слава Богу, муслимани су напустили незнабожачке остатке, зато они сада не мисле да се Алах храни жртвом као што су то незнабошци мислили. Јудејску представу о жртви као нечему што нас подсећа на грех и неопходност искупљења немају. Такође немају ни жртву очишћења која постоји у хришћанству. При том се на жртву приносе камиле, овнови - није јасно. Бесмислени обред који за нас представља сујеверје.

Исто као што је несхватљив и обред каменовања. Сваке године гине јако много људи за време обреда каменовања у Меки. Сматра се да на тај начин човек може сатану да убије камењем. Међутим, не мислим да неко може каменом да погоди џина, анђела. То је сујеверје. Није случајно са тим повезана и смрт људи. Ако су ови обреди припремали људе за долазак Господњи, садашњи обреди хаџа, немајући никакав психолошки циљ, представљају просто неразумљиву ствар. Када питам муслимане зашто то раде, зашто постоји један или други део обреда они објашњавају само белу боју одеће. То је логично. Беле боје означавају душевну чистоћу. Од кога су узели симболику? Од православних хришћана који, као што је познато, беле одежде носе у време Крштења. Такав симбол је постојао и у древном јудаизму. У дан очишћења на Јом-Кипур[36], Јевреји су се такође облачили у белу одећу. Све остало није разумљиво.

Они ми одговарају: "Не знамо. Алах је рекао да мора да се ради - значи мора да се ради". Зашто је неопходно чинити нешто на одређени начин за време намаза?[37] Није разумљиво. То јест, постоји низ таквих ствари које су апсурдне, необјашњиве са богословске тачке гледишта, али се раде само зато што је тако речено. То и јесте сујеверје. Зато је за хришћане то заиста сујеверна појава, од кога се човек обавезно одриче за време Крштења.

6. На крају, последњи, шести стуб је џихад. Он представља форму мисионарења у исламу. Зашто се не сматра општеприхваћеном нормом? Муслимани који не сматрају џихад шестим стубом, нису против џихада. Муслиман не може да иде против џихада, јер је џихад директно указан у 53 ајата Корана. Ствар је у томе што муслимани обично објашњавају да џихад не може бити раширен свуда и зато не може бити стуб за све. Ето, то је објашњење.

То је оно што уједињује практично све муслимане света, заједничко што имају сви муслимани. Међутим, ислам није монолитан. Постоје четири основне школе у исламу. У стварности постоји најрадикалнија разлика између две врсте ислама: евроислам (такозвани европски ислам) и традиционални ислам арапског света.

У евроислам се убраја, на пример, наш ислам који постоји код тјуркских народа Русије. Назива се џадидизам[38]. У питању је учење настало 1809. године. Ово учење је покушало да прилагоди ислам традиционалним представама, традиционалним правима Татара, Башкира итд. Као резултат се јавио феномен који муслимани из арапског света фактички и не сматрају за ислам. То је и потпуно исправно. У џадидизам су фактички доспела потпуно неисламска учења: култ светих, нека незнабожачка средства борбе са уроком и врачањем.

Код Татара је представа о исламу најчешће разливена. "Ми смо муслимани јер смо Татари, наш ислам је при том - део нашег националног идентитета. Ако престанем да будем муслиман, престаћу да будем и Татарин". Фактички се добија да под маском ислама делује управо национализам.

Треба знати да је национализам резултат проклетства. У Библији се говори да пре Вавилонске куле није било различитих народа,[39] подела на различите народе је проклетство Вавилонске куле које не дозвољава да се људи уједине да би изградили свет насупрот Богу. Зато када људи почињу да обоготворавају нацију, они на тај начин иду против Бога, Који јесте Бог свих народа, Творац свега, целе Васељене. Како је рекао отац Софроније Сахаров:[40] "Ако се национализам не може превазићи, значи да дело Христово није успело". Ако се људи буду хватали за националност и не буду тражили апсолутну истину, никада неће доћи до Бога.

Без сумње, тај такозвани меки ислам је опасан због свог национализма и ми то видимо по садашњем Татарстану, на пример, где ислам представља синоним национализма. За нас је то потпуно неприхватљиво. Уопште, мислим да је и за муслимане из арапског света то такође неприхватљиво. Овде се солидаришем са муслиманима арапског света: истина је важнија од нације, истина не зависи од нације и не може се рећи да сам муслиман, зато што сам Татарин. Као што се не може рећи да сам хришћанин, јер сам Рус. Хришћанство не зависи од нације, већ од вере у Свемогућег Бога, који уједињује људе у Васељенску Цркву у којој нема "ни јелина, ни Јудејца, ни варвара, ни Скита" и где се то проклетство Вавилонске куле укида. Зато што људи служе Богу сваки на свом језику, али прослављају једног Бога у једној Цркви. Ето код нас ће на пример овог четвртка бити молебан на татарском језику, на словенском језику, на Крутицком подворју, што је опет један од знакова Васељенске Цркве.

У региону Кавказа јавила се нека посебна синтеза: тамо је шеријат, исламски закон сједињен са адатом - традиционалним тјуркским кодексом. Јавиле су се чак и неке норме које противрече исламу, које су се укорениле под видом ислама. Класичан пример је крвна освета. Крвна освета, без сумње, није у складу са исламом. Пракса крвне освете није исламска пракса, њу Мухамед у своје време није одобравао, јер је Мухамед тражио не крвну освету, већ суд пред шеријатским судијама у оквиру заједнице. Ту пракса крвне освете, наравно, противречи исламу, али се ипак одржава управо зато што је био прихваћен незнабожачки кодекс.

Сем тога, на Кавказу је веома распрострањен култ светих, светих извора, самих светих што, наравно, није у сагласности са исламом, јер светост као светост исламу није позната. Непозната је у смислу светости где сила Божија постаје део човека. Само један вид светости познат је у исламу - светост дервиша. Дервиш је човек који поседује натприродне способности, при чему се оне сматрају за нешто што није добро. Постоји изрека у којој се каже да су чудеса нечисте ствари које праведници имају. При том су дервишка чуда обично окултне природе, што они сами и признају. Они говоре да је у питању некакав транс у који они упадају, да то чак и са њихове тачке гледишта не потиче од Алаха, да је често изазвано контактом са џиновима.

Чињеница да је међу Кавкасцима до сада, исто као и међу неким Арапима распрострањен култ светих, у стварности говори о томе да ислам није човечан. Човек жели да има светињу. Зашто? Зато што је то утемељено у људској природи. Човеку је својствено да буде свет. Бог је створио човека за светост. Зато човек себи тражи светињу. А пошто му ислам не даје такву могућност, значи да он не одговара Божијој замисли о човеку.

И на крају, постоје две врсте ислама које су раширене у Русији. То је руски ислам који сада много људи прима. У реалности, млади људи примају ислам јер траже активнији начин живота. Сматра се да је ето, Православље - религија бакица, а да је ислам - религија снажних мушкараца. Ја бих рекао пре - религија адолесцената. Али због тога руски муслимани те врсте примају ислам у најрадикалнијем облику, то јест - вахабизам.

Постоји друга врста ислама - женски ислам - када се жена удаје за муслимана и прима ислам под његовим утицајем. Нормално, има и обрнутих примера када мушкарац прима ислам јер се оженио муслиманком. По шеријату у принципу се дозвољава брак муслимана са немуслиманком, то јест, хришћанком, Јеврејком или представницом зороастризма, али је обрнути брак - муслиманке са хришћанином недопустив. Али ипак и такви бракови су прихваћени и распрострањени.

Данас је такође распрострањен суфизам - посебна струја ислама која са исламске тачке гледишта представља јерес. Суфизам говори да је Бог одређена безлична сила, која може да у себе узме и раствори човека, да је из неког разлога идеал - растварање људске личности! Та струја је данас такође веома популарна у неким круговима интелигенције.

Још нисам рекао шта представља вахабизам. Сви говоре против њега, неки говоре да је у питању секта. Међутим, Путин, наш председник је правилно рекао да они нису секта. То је чиста истина. Вахабизам није секта. Вахабизам је можда у најчистијем облику сачувао ислам, суштински ислам који представља званично вероисповедање Саудијске Арабије. Саудијска Арабија и низ других исламских држава придржавају се вахабитске варијанте ислама. То је посебна врста ханболитског мазхаба[41] који постоји од осмог века, и који говори да је неопходно деловати само у сагласности са Кораном и суном[42] - исламским светим предањем, да нису допустиве никакве измене.

Оснивач покрета је био Мухамед ибн Абд-ал Вахаб[43] који је живео од 1703. до 1787. године. Под његовим утицајем била су уништена сва света места на Арапском полуострву, Ћаба[44] је била ослобођена од свих украса. Вахаб се залагао за тачно следовање речи суне, за социјалну правду међу муслиманима, за праксу џихада против неверних. Све који нису желели да се одрекну незнабожачких остатака, називао је невернима и зато је и ратовао са њима. Његови следбеници су били Саудити, краљевски род ибн Сауд, који је сада краљевска династија Саудијске Арабије. Они су у почетку били гоњени од стране Турака, али су у двадесетом веку дошли на власт, не без утицаја Енглеске и Америке.

Са њима су били повезани муриди[45] Шамиља на Кавказу. Покрет Шамиља на Кавказу је генетски повезан са покретом Мухамеда Вахаба који пак потиче из Арабије. То је у неком смислу обнова древног ислама, при том обнова најдивљијих елемената. Не говорим о трговини робљем! Трговина робљем је у исламском свету постојала све до скора. Земље где је трговина робљем укинута у 80-90-им годинама јесу земље управо ислама. Реално она постоји и до данас.

Најважнији у вахабизму је наравно закон. Сетите се талибана[46] - вахабитског покрета у који су улазили посебни људи који су мерили дужину браде код човека након одређеног узраста. То јест, човек старији од 30 година мора да има одређену, јасно одређене дужине браду, јер брада мора да буде исте дужине као код пророка Мухамеда. Сем тога, вахабизам прописује све, целокупан живот до ситница. И у томе се и претпоставља спасење.

Када сам говорио о дивљим остацима мислио сам на учење које постоји у вахабизму о Божијој ограничености - да је Алах просторно ограничен. То је управо вахабитска идеја. Вахабизам тврди да је главни задатак муслимана стварање царства праведности. То је реално немогуће учинити јер на земљи без Бога, без победе над смрћу - каква је праведност могућа, ако ће је смрт прождрети? Избавити се од зла без Христа није могуће.

Поред сунизма[47], постоји и друга основна струја у исламу - шиизам[48]. Шиизам је струја ислама које се придржава Иран и Азербејџан код нас. Ова струја такође признаје пет стубова ислама. Његова особеност је у томе што је за истинско тумачење ислама неопходан не само савет учених, како је то било у суни, већ и лидер исламске заједнице - калиф. Сматрало се да мора постојати низимама[49] који су у стању да дају адекватно тумачење Корана. У том смислу то је аналог нашег учења о неопходности свете јерархије за правилно схватање Светог Писма. Међутим, за њих је то пре јерархија посвећених, а не јерархија као таква. То се може повезати са гностицима, при чему постоји и директна веза. У основи шиизма реално је лежао гностицизам. То јест, сматра се да је цео низ имама - дванаест имама - један другом предавао скривена знања, тајна знања, недоступна за посвећене, да су владали магијским способностима. Ред тих дванаест имама продужио се до десетог века, када је последњи имам нестао, али он треба да се врати.

Али[50] се сматра за првог имама који је убијен у време једног од међусобних обрачуна, и око његовог имена, око имама, јавио се култ мученика. Сматра се да је мучеништво само по себи, то јест самомучење, у правом смислу речи, самокажњавање - богоугодно дело. Одатле и потиче феномен који су сви видели на телевизији - где муслимани себе ударају штаповима. Сматра се да самомучење дарује заслуге човеку и да представља средство задобијања божанске силе. Нас то више подсећа на муке Ваалових жречева који су себе клали и ударали. Наравно, никакве награде ту нема. Мученици које шиити поштују, наравно нису мученици у смислу како мученике схватају хришћани. Ако хришћански мученик сведочи да је смрт побеђена, његова смрт сведочи да је смрт уништена победом Исуса Христа, а у шиизму је мученик просто сведок Алаха, који говори да постоји господар коме се он покорава. Ради њега сам спреман да чак мучим себе. То је потпуно другачија представа. У једном случају је то дело роба - код шиита, у другом случају дело слободних - код хришћана.

Такође мислим да је учење о имамима као чуварима духовне светлости пре шаманизам него што је повезано са откровењем Божијим. Бог је Творац свих људи и Он даје вест свим људима. Друга је ствар што се она усваја од разних људи, у зависности од човекових жеља. Међутим, ми немамо скривених догмата, нема тајних учења, зато што је учење Божије и онако тајно. Оно није тајно зато што је оно тајновито, већ зато што је дубоко и открива се човеку који живи њиме, који познаје реалност скривену иза речи. Зато мислим да је покушај шиита да створе неку идеју духовне светлости погрешна. То је покушај да се реалне тајне замене некаквим људским измишљотинама.

За нас тај Али и Мухамедов унук, Хасан ибн Али - њихове гробнице су главне шиитске светиње - наравно, уопште нису хероји, каквим их сматрају шиити, већ пре наши први непријатељи, јер је Али био један од првих калифа[51] који је почео систематски да истребљује хришћане. Ратовали су са хришћанима сви, почевши од Мухамеда. Међутим, управо је Али почео први да убија хришћане због хришћанства. То је било његово достигнуће.

Шиити имају и следећу особеност које на пример нема у сунитском исламу: међу њима је раширен привремени брак.

Ствар је у томе што постоје различити системи брака. Као што је познато, муслиман може да уђе у брак са четири законите жене, а такође да узме себи онолико љубавница колико може његова рука да обухвати, како је речено у Корану: "Ако се бојите да према жена сиротама нећете бити праведни, онда се жените оним женама које су вам допуштене, са по двије, са по три и са по четири. А ако страхујете да нећете праведни бити, онда само са једном; или - ето вам оних које посједујете. Тако ћете се најлакше неправде сачувати" (Коран 4:3). То јест, човек може да има неограничени број жена. Наравно, у обавези је да их подмири на одређени начин.

У шиизму су отишли даље и увели схватање као што је привремени брак, који може трајати од једног сата до 99 година. Најчешће се закључује на 1 сат. Ова пракса се користи ради оправдања силовања и проституције. Зато у шиитским земљама нема проституције, за разлику од сунитских земаља где постоји. Међутим, проституција се ни код шиита ни код сунита не забрањује као таква. Ово просто треба да се зна, да се не би говорило о високом моралу у исламу! Неопходно је објективно знање шта је ислам. Није истина да су сви муслимани такви - то није истина. Међу њима заиста има много људи који су својим спољашњим поступцима послушни суни. То међутим говори о томе да је, сам по себи, корен тог учења потпуно неугодан Богу. Потпуно противан и човечности и Божијој вољи.

Најстрашније што постоји у исламу је дозвола за сваки грех, сем једног - забране напуштања ислама. Сваки грех - мислим у вези са невернима. Сматра се да свака жена коју је заробио муслиман аутоматски треба да постане љубавница, при том се уопште не узима у обзир њена воља. Године 2001. заштитници права са Запада су откупили 4.500 људи из Судана, пре свега жена и деце. За три четвртине жена се испоставило да су редовно биле силоване. При том уопште нема везе да ли је жена удата или не - то уопште никога не узнемирава. Ово је наравно потпуно трагично и повезано је управо са учењем о двојним стандардима у односу на своје и на туђе. За нас је, наравно, то незамисливо, то јест, ако човек не сме да убије свога, значи да не сме да убије ни туђинца!

Како онда да се односимо према исламу? Шта је то? Без сумње, свет ислама је огроман феномен - огроман феномен који се појавио захваљујући деловању духа зла. На други начин не можемо објаснити тај феномен. Међутим, свет ислама није толико раширен зато што су људи, хришћани, на које је Бог бацио муслимане били недостојни свог хришћанског имена. Још је у древности Бог рекао Аврааму, говорећи о сину Исмаилу од кога је касније и потекао Мухамед: "биће човек убица; рука ће се његова дизати на сваког а свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој" (1 Мојс. 16:12).

Узроци ширења ислама су у томе што су хришћани почели да поступају насупрот вољи Божијој, упркос заповестима које је давао Господ. По речима једног Светитеља, ислам служи као бич Божији за лење хришћане. Чак и у Русији, ево сада, у наше време, када су почели активни исламски терористички напади; када је Русија изабрала затупљивање са телевизије; када људи у већини нису пожелели да живе како Бог тражи, већ по своме - дошао је ислам, наступио је исламски покољ. Ето, то је казна.

Како се односити према муслиманима? Знамо да сви хришћани треба да се труде да буду у миру са свим људима. Ни у ком случају не треба да вређамо муслимане. Ја уопште не подржавам скандал због Мухамедових карикатура на Западу. Мислим да су ту муслимани више у праву од западних "другова". Западни карикатуристи су желели да се наругају над религијом у сваком њеном виду. Они се изругују и над Христом и над исламом, над Мухамедом. Изругују се уопште и над Богом. То је дрско богоборство које и треба макар мало да ограниче муслимани. Мислим да ту хришћани не могу да стану на страну карикатуриста који вређају, макар и умишљене, светиње другог човека. Нека су и умишљене, али се то не чини у име Божије. Хришћанин тако не треба да проповеда.

Међутим, најважније је запамтити да ислам није религија која има нешто заједничко са нама. То није религија заједничког Бога, није религија која уважава Христа. Та религија не уважава Мајку Божију. То је религија која се реално јако разликује од вере Откровења. Зато сви муслимани морају, наравно, да приме Откровење Божије. Јер без Откровења они ће, без сумње, погинути. Никакве наде на спасење код муслимана нема, јер не верују у Сина Божијег. Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, "неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему" (Јн. 3:36). При том не треба мислити да је то немогуће. Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове принети цареви Арабије и Саве: "цареви Арапски и Савски даре ће донети". А то је сам центар исламског света.

Зато у нади на то спасење треба да се молимо за њихово обраћење, молимо се да би Господ разорио тај исламски поредак јер он сада не дозвољава људима да примају другу веру, јер ако се сада човек у исламу, у исламској земљи, обрати - њега убијају истог тренутка. И нећемо се само молити за то, већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима да би они постали наша браћа - јер међу њима, опет понављам, добрих људи има јако много.

НАПОМЕНЕ:

1. Ума - религиозна заједница и облик друштвене организације људи. Теоретски муслиманска заједница обједињује све муслимане на свету, независно од њихове етничке и културне припадности.

2. Јустин Философ (Јустин Велики, Јустин Римски, Јустин Мученик, ок. 100 - ок. 166) - ранохришћански мученик, један од апологета и отаца Цркве који је први хришћанском вероучењу привио појмове грчке философије и поставио почетак богословском тумачењу историје. Његов спомен Црква слави 1. (14) јуна.

3. Омар Хаијам Гијасадин Абул-Фатх ибн Ибрахим (ок. 1048 - после 1112) - персијски песник, математичар и философ. Песник познат у целом свету по својим четворостиховима. Наводимо одломак:

"Не тражи лопта сагласност,

по пољу се носи Играчем,

Само Онај Ко те некада овде бацио,

Њему је све познато, Тај зна за све".

4. Хусеин Садам (пуно име Садам Хусеин Абд ал-Маџид ат-Тикрити) (1937-2006) - ирачки државни делатник, председник Ирака (1979-2003), генерални секретар ирачког одељења партије Бас, маршал (1979); свргнут у априлу 2003. г. као резултат уласка америчко-британских снага, кажњен по пресуди ирачког суда.

5. Земље рата се деле на две групе: земље џихада (стварни рат) и земље примирја. Разлика између њих показана је на следећем месту у Корану: "Они би једва чекали да и ви будете невјерници као што су и они невјерници, па да будете једнаки. Зато их не прихваћајте као пријатеље док се ради Алаха не иселе. А ако окрену леђа, онда их хватајте и убијајте гдје год их нађете, и ниједног од њих као пријатеља и помагача не прихваћајте. Осим оних који се склоне код неког племена с којим ви имате уговор о ненападању, или вам дођу, а тешко им је да се боре против вас или племена свог. А да Алах хоће, окренуо би их против вас и они би се, уистину, против вас борили. Ако вас такви оставе на миру и не нападају вас, и ако вам понуде мир, онда вам Алах не даје никаква права на њих". (4:89-90 - Коран на босанском).

6. Закони Шеријата представљају комплекс прописа утврђених пре свега Кораном и суном. Дефинишу убеђења, формулишу моралне вредности муслимана, а такође представљају извор конкретних форми које регулишу понашање.

7. Коран (арапски буквално значи "читање") је главна света књига муслимана, скуп проповеди, обредних и судских одлука, молитви, поучних прича које је изговорио Мухамед у Меки и Медини. Најранији примерци датирају до преласка седмог и осмог века. Сура (арапски) представља главу из Корана. Ајат (на арапском "знак") је најмања структурна јединица Корана.

8. Џиза (арап.) порез који се узима од немуслиманског становништва на муслиманском Истоку.

9. Џихад (од арап. - напор) је свети рат за веру. У многим случајевима говори се не само о оружаној борби са непријатељима ислама, већ и о борби за веру у ширем смислу речи, на пример о борби са сопственим лошим склоностима, о побуђивању других на вршење онога што одобрава шеријат, о улагању свих сила на отпор свему ономе што забрањује шеријат, итд. Мирни џихад је самоусавршавање, борба речима и делима против свега лошег.

10. Вахабити - следбеници религиозно-политичке струје у исламу која се јавила у Централној Арабији. Оснивач је Мухамед ибн Абд ал Вахаб (1703-1787). Ратујући за очишћење ислама, вахабити проповедају простоту морала, борили су се за ослобођење Арабије. Вахабизам је званична идеологија у Саудијској Арабији: раширен је и у другим муслиманским земљама.

11. Намаз (арапски молитва; синоним перс. Турс. - намаз) - један од главних обреда ислама, мољење које се врши свакога дана пет пута.

12. Закат - (арапски букв. очишћење) - религиозни "очишћујући"порез код муслимана чије узимање је одређено од стране Корана, а величина и правила су детаљно објашњена у шеријату.

13. Рамазан је девети месец муслиманске године хиџре. Сагласно исламу, у том месецу је Мухамеду послато прво откровење. У рамазану муслимани морају да држе пост (уразу).

14. Акида је кратко, систематизовано вероисповедање муслимана.

15. Суфизам је мистички правац у исламу. Јавио се у осмом и деветом веку, коначно формирао од десетог до дванаестог века. За суфизам је карактеристично спајање мистике са подвижничким животом, учење о постепеном приближавању познању Бога кроз мистичку љубав (у интуитивним екстатичним озарењима) и спајање са њим. Имао је велики утицај на арапску, посебно персијску поезију.

16. Хадис је изрека о нечему што је рекао или урадио пророк Мухамед. Сви хадиси заједно чине Суну.

17. Потпуни садржај овог ајата гласи: "О Иса, сине Мерјемин, јеси ли ти говорио људима: "Прихватите мене и мајку моју као два бога уз Алаха". - Он ће рећи: "Хваљен нека си Ти! Мени није приличило да говорим оно што немам право. Ако сам ја говорио, Ти то већ знаш; Ти знаш шта ја знам, а ја не знам шта Ти знаш. Само Ти једини све што је скривено знаш" (Коран 5:116).

18. "Он је у Главној Књизи, у Нас, цијењен и пун мудрости" (Коран 43:4).

19. Коран 53:19-23. У Арабији су се поштовале три богиње: Лата, Узаа и Менат.

20. Свети Николај Српски (1880-1956) - епископ охридски и жички, "највећи Србин после светога Саве", по речима светог Јустина Новог (Ћелијског). - прим. прев.

21. Џин (арапски - дух) - по Корану - фантастично биће из "чистог" (бездимног) огња, створен од Алаха. Џинови су повезани са Иблисом, неки од њих верују у Мухамеда.

22. Коран. 27:15-53

23. Законитост укидања религиозних прописа потврђује се актима Корана и поузданим хадиса. Нека откровења и прописи од почетка не подлежу измени.

24. Ибн Саад, Табакат, т. 1, с. 225; Ибн Саад, Табакат, т. 1, с. 228; Муслим, 17, 4192.

25. Мт. 17:14-21

26. Прелест означава духовну обману

27. "Нема Бога сем Алаха, и Мухамед је пророк његов" (шахада - исповедање вере). "Алахов је и исток и запад" (Коран 2:142).28.

Кибла је смер ка правцу Ћабе. У муслиманској религиозној пракси верници треба да лицем буду усмерени у том правцу за време молитве. У џамији се одређивање кибле прави посебан знак - михраб.

29. Курбан Бајрам (арап. Ид аладха) је празник приношења муслимана који се обележава 10. дана, 12. месеца у муслиманском календару.

30. Свети Симеон Солунски, (+1429) архиепископ. Канонизован 1981. године, празник 15. (28) септембра. Ово је цитат из његовог дела "Против незнабожаца или муслимана".

31. Сукубуси (од лат. Succubare - лежати испод), инкубуси (од лат. Incubare - лежати изнад) - демони блуда.

32. Али Вјачеслав Сергејевич Полосин - бивши православни свештеник, у овом тренутку исламски богослов.

33. Лк. 10:29-37

34. Јавно у смислу жеље за показивањем, јер постоје неке ситуације када се милостиња заиста даје пред другим људима. Важно је да се не даје са мотивом показивања, да би нас други људи хвалили. - прим. прев.

35. Мујездин - човек који призива на молитву.

36. Јом Кипур (јевр. Дан Искупљења, обично се преводи као Судњи дан) - у јудаизму најважнији празник, дан поста, покајања и опраштања грехова.

37. Подизати руке ка лицу.

38. Џадидизам (арап. обновљенство) друштвено-политички и интелектуални покрет међу муслиманима (највише распрострањен у тјуркским народима).

39. Пост. 11

40. Архимандрит Софроније Сахаров - богослов, духовник и старац ученик светог Силуана Атонског.

41. Мазхаб је школа шеријатског права у исламу, у широком смислу - пут по коме иде муслиман. Као резултат развоја исламског права у оквирима сунизма формирале су се четири правне школе: (мазхаби): ханафитска, шафитска, маликитска и ханбалитска.

42. Суна (арап. - пут) - у исламском закону под суном се подразумевају изреке и дела пророка Мухамеда, тј. животни пут пророка од тренутка када је постао пророк.

43. Мухамед ибн Абд-ал Вахаб (1703-1787) оснивач вахабизма, званичне идеологије у Саудијској Арабији.

44. Ћаба је муслимански храм у Меки, који има облик коцке.

45. Муриди су следбеници суфизма, који се беспоговорно покоравају духовном руководиоцу (шеику, имаму). Муриди су примили активно учешће у време Кавказког рата 1817-1864. године.

46. Талибани (од арап. речи Talib - онај који тражи знање) - фундаменталистички покрет у Авганистану који се формирао 1992. године од питомаца муслиманских религиозних школа (медреса), које су се у Пакистану отварале за бегунце из суседног Авганистана. Центар талибанског покрета на челу са мулом Мухамедом Омаром, који је за свој циљ објавио стварање "истински исламске" државе, био је Кандахар на југоистоку Авганистана. У фебруару 1995. године талибани су освојили половину области на југу и опколили Кабул. Године 1996. ушли су у престоницу. Крајем 90-их су контролисали велики део Авганистана. На контролисаној територији забрањене су телевизија и велики део забава, ограничена права жена и религиозних мањина.

47. Сунизам је један од два основна правца ислама. У земљама где је ислам раширен, следбеници сунизма - сунити чине већину (сем Ирана, Јужног Ирака, Северног Јемена). Поред Корана признају и Суну. При решавању питања о највишој муслиманској власти ослањају се на "сагласност целе заједнице".

48. Шиизам је друга основна грана ислама. Јавио се у седмом веку на тлу спорова о броју имама и личности последњег имама. Шиизам се раздвојио на неколико секти. Шиити не признају сунитске калифе, сматрају за законите наследнике Мухамеда само Алидове имаме. Шиизам је државна религија у Ирану, раширен је у Јемену, Ираку, Либану, Бахреину и др.

49. Имам - руководилац исламских богослужења и световни и духовни лидер заједнице.

50. Али (Али ибн Аби Талиб) (ок. 600-661) четврти од "праведних калифа" Арапског калифата, рођак и зет Мухамеда (био је ожењен Мухамедовом ћерком Фатимом). Шиити га сматрају за првог имама, код "крајњих шиита" поштује се више од Мухамеда.

51. Калиф - у низу земља муслиманског Истока титула врховног владара, који сједињује духовну и световну власт. У Турској као духовни лидер муслимана постојао до 1924. године.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • 3 months later...
  • 1 month later...

1.Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. (Nikad niko ovakvu glupost nije čuo, mnogobožac, homoseksualac, incest)...LAŽ

2.Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта - LAŽ....

3.Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор-LAŽ

4.Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити...LAŽ Ubit će ga Isa a.s.

5.Онима који су погинули у џихаду - терористима ...LAŽ

6.За нас је то недопустиво због чињенице да зло не постоји, оно што не постоји не може да се створи. LAŽ...ovo što radiš je zlo....

7.Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. LAŽ

8.Адам је, сећате се, говорио да је за грех крив - ко? "Жена коју си ми дао". То јест, крива је за греховни пад жена коју ми је Бог подвалио-LAŽ I BOGOHULJENJE

9.Сматра се да на тај начин човек може сатану да убије камењем. LAŽ

10.Међутим, не мислим да неко може каменом да погоди џина, анђела.LAŽ Džinni nisu anđeli)

11.Када питам муслимане зашто то раде, зашто постоји један или други део обреда они објашњавају само белу боју одеће. LAŽ. Vjerovatno nikada nikog nisi pitao....

12.Од кога су узели симболику? Од православних хришћана који, као што је познато, беле одежде носе у време Крштења. LAŽ...

13.Зашто је неопходно чинити нешто на одређени начин за време намаза?[37] Није разумљиво. LAŽ ... To je nešto najrazumljivije, tebi je teško kad nemaš molitve.

14.То није религија заједничког Бога, није религија која уважава Христа. LAŽ.. Hrist se u Kur'anu pominje po imenu sa najvećim pohvalama, a ne pominje u bibliji..

15.Та религија не уважава Мајку Божију. HEREZA I LAŽ...Cijelo poglavlje u Kur'anu nosi počasni naziv po Djevici Mariji i jedina žena koja se po imenu spominje..

16.Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, "неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему" (Јн. 3:36).LAŽ

17.Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће

17.Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове принети цареви Арабије и Саве: "цареви Арапски и Савски даре ће донети". А то је сам центар исламског света. LAŽ Muslimani su prišli Bogu poklonili su se carevi......Rima, Bizantije i Perzije...

18.већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима- LAŽ -davno ste napustili reč Božiju, napravili ste cijelu familiju božanstava, klanjate se kipovima klesanim i crtanim, popovi vam rade Božiju stvar - praštaju grijehe, obožavate sve što stignete, sujevjerni ste,

19. 18.већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима- LAŽ -davno ste napustili reč Božiju, napravili ste cijelu familiju božanstava, klanjate se kipovima klesanim i crtanim, popovi vam rade Božiju stvar - praštaju grijehe, obožavate sve što stignete, sujevjerni ste,

19. Мухамед је дуго сматрао да зли дух делује на њега и штавише, неколико пута је хтео да се убије. Њега су јако мучиле мисли о самоубиству након првог откровења...LAŽ...... biće da se po crkvi lečio , najbolje stvorenje koje je ikada hodalo zemljom.

20.На пример, главно дело Соломона је са исламске тачке гледишта био разговор са џиновима и животињама.[22] LAŽ, ovo je samo od čuda Solomona

21.Дјева Марија Мојсејева сестра.....LAŽ... Nastavit će se...

22.У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани.LAŽ

23.Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Понекада му је избијала пена на уста. LAŽ ..

24.За хришћане се опис који дају Мухамедови следбеници поклапа са описом поседнутости. Ево примера: случај са дететом кога је Господ исцелио након Преображења на Тавору,[25] знаци његовог обољења очигледно се поклапају са оним што је било са Мухамедом. Штавише, то је тачка гледишта самог Мухамеда. LAŽ NA KVADRAT ...neiskrenii ste brate...biće da te to Hrist učio...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

1.Најзанимљивије је што муслимани као пророка поштују, на пример, Александра Македонског. (Nikad niko ovakvu glupost nije čuo, mnogobožac, homoseksualac, incest)...LAŽ

2.Са Мухамедове тачке гледишта, на крајњем Западу постоји смрдљиви извор где су Сунце спушта - LAŽ....

3.Коран очигледно тврди да се Сунце спушта управо у смрдљиви извор-LAŽ

4.Појавиће се Даџал, одређени аналог Антихристу, кога ће Алах убити...LAŽ Ubit će ga Isa a.s.

5.Онима који су погинули у џихаду - терористима ...LAŽ

6.За нас је то недопустиво због чињенице да зло не постоји, оно што не постоји не може да се створи. LAŽ...ovo što radiš je zlo....

7.Са исламске тачке гледишта Алах даје силу убици да убије, прељубнику да учини прељубу, милостивом да да милостињу. LAŽ

8.Адам је, сећате се, говорио да је за грех крив - ко? "Жена коју си ми дао". То јест, крива је за греховни пад жена коју ми је Бог подвалио-LAŽ I BOGOHULJENJE

9.Сматра се да на тај начин човек може сатану да убије камењем. LAŽ

10.Међутим, не мислим да неко може каменом да погоди џина, анђела.LAŽ Džinni nisu anđeli)

11.Када питам муслимане зашто то раде, зашто постоји један или други део обреда они објашњавају само белу боју одеће. LAŽ. Vjerovatno nikada nikog nisi pitao....

12.Од кога су узели симболику? Од православних хришћана који, као што је познато, беле одежде носе у време Крштења. LAŽ...

13.Зашто је неопходно чинити нешто на одређени начин за време намаза?[37] Није разумљиво. LAŽ ... To je nešto najrazumljivije, tebi je teško kad nemaš molitve.

14.То није религија заједничког Бога, није религија која уважава Христа. LAŽ.. Hrist se u Kur'anu pominje po imenu sa najvećim pohvalama, a ne pominje u bibliji..

15.Та религија не уважава Мајку Божију. HEREZA I LAŽ...Cijelo poglavlje u Kur'anu nosi počasni naziv po Djevici Mariji i jedina žena koja se po imenu spominje..

16.Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, "неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему" (Јн. 3:36).LAŽ

17.Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће

17.Ствар је у томе што у Светом Писму постоји директно пророштво о томе да ће муслимани једном прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове принети цареви Арабије и Саве: "цареви Арапски и Савски даре ће донети". А то је сам центар исламског света. LAŽ Muslimani su prišli Bogu poklonili su se carevi......Rima, Bizantije i Perzije...

18.већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима- LAŽ -davno ste napustili reč Božiju, napravili ste cijelu familiju božanstava, klanjate se kipovima klesanim i crtanim, popovi vam rade Božiju stvar - praštaju grijehe, obožavate sve što stignete, sujevjerni ste,

19. 18.већ ћемо и сами носити реч Божију муслиманима- LAŽ -davno ste napustili reč Božiju, napravili ste cijelu familiju božanstava, klanjate se kipovima klesanim i crtanim, popovi vam rade Božiju stvar - praštaju grijehe, obožavate sve što stignete, sujevjerni ste,

19. Мухамед је дуго сматрао да зли дух делује на њега и штавише, неколико пута је хтео да се убије. Њега су јако мучиле мисли о самоубиству након првог откровења...LAŽ...... biće da se po crkvi lečio , najbolje stvorenje koje je ikada hodalo zemljom.

20.На пример, главно дело Соломона је са исламске тачке гледишта био разговор са џиновима и животињама.[22] LAŽ, ovo je samo od čuda Solomona

21.Дјева Марија Мојсејева сестра.....LAŽ... Nastavit će se...

22.У Корану постоји 225 противречности које налазе сами муслимани.LAŽ

23.Мухамед је добио реално откровење, имао је реалне знаке. Понекада му је избијала пена на уста. LAŽ ..

24.За хришћане се опис који дају Мухамедови следбеници поклапа са описом поседнутости. Ево примера: случај са дететом кога је Господ исцелио након Преображења на Тавору,[25] знаци његовог обољења очигледно се поклапају са оним што је било са Мухамедом. Штавише, то је тачка гледишта самог Мухамеда. LAŽ NA KVADRAT ...neiskrenii ste brate...biće da te to Hrist učio...

Kad ovo procita neki muslina ili iole obrazaovan covek ima da se smeje kada vidi koje stvari se pripisuju Islamu a Islam nema sa tim nista...Prvo treba da se nauci sta Islam stvarno propoveda...a ne pripisivati mu neke gluposti i onda odgovarati na njih....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Православни одговор исламу (на примеру једног одступништва) – Свештеномученик Данил Сисојев

 

 

Пред вама је изузетан апологетски рад свештеномученика Данила Сисојева у коме се могу наћи одговори на све оне „аргументе“ који се најчешће помињу. Ево само једног од одговора на критике: „Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана“.

 

 

Пут од модернизма ка исламу

Поново је срца хришћана потресла вест: у ислам је прешао свештеник, предавач богословије. Многи се питају: како се то десило? Зашто се међу учесницима Тајне Вечере поново појавио „Јуда“? Пажљиво читајући одговор који је пружио сам одступник од вере схваташ да то није случајна појава, већ само најснажнији знак болести која је задесила нашу Цркву.

Заиста, као и увек, и данас у Цркви постоје људи који, немајући искуство личног сусрета са Богом, доживљавају хришћанство просто као интелектуално учење које покушавају да оцене својим слабим умом. Као и увек, тако и сада, они стреме на лажно „поштење“ које у стварности представља капитулацију пред овим светом. Све то је постојало одувек, међутим, сада њихово лажно поштење које нема храбрости да посумња у антихристове изазове, већ једино има „смелост“ да слуша змијско сиктање сатане, почела је да се доживљава од многих као – врлина.

На жалост, често епископат не испуњава своје апостолске обавезе и не прати оно што се учи у духовном школама. Често се унутар зидова православних семинарија учи оно што противречи и Откровењу Божијем и вери обичних хришћана. Притом се сматра да је учење древне вере тобож „непоштено“ и „непрогресивно“. А наметање тобож нових (а у ствари још пре пола века застарелих) западних хипотеза, које уништавају сами корен вере – то је, ето, мудро и „поштено“.

По тим „новим“ хипотезама сматра се да Бог није Творац, и Библија није реч Божија, и Причешће није пресуштаствљено Тело и Крв Христова. Али је зато то прогресивно! Почетак овом процесу био је постављен још пре револуције, када су академије и семинарије буквално производиле богоборце. Епископ Варнава Бељајев је писао да ако желиш да прочиташ руског богослова боље је да узмеш Немца – код њега ће бити разумније, а код руског је та иста глупост, па још и обилно разводњена.

Прогони су спалили ову заразу у самом корену. Сви либерали су отишли или у обновљенце или просто у безбожнике. А у обновљеним духовним школама су почели да предају по старом – православно. Међутим, након завршетка прогона та псеудонаучна зараза је тихо (иако има сто година, иако је пре сто година и одбачена) поново почела да улази у систем образовања.

Управо се одатле и јавио Сохин, он директно о томе говори у свом интервјуу који ће бити цитиран ниже.

Ако се не пресече разливање неверја које се прикрива „поштењем“ сличних примера ће бити још више.

О лажном „поштењу“

У праву је био Г.Честертон који је рекао да само храбри човек може да буде ортодоксним. Истински православни хришћанин зна Бога и са Њим спокојно савладава зид сумњи. Он зна све изазове овога света и ослањајући се на Откровење као на темељ, лако налази излаз из свих лавирината овога света. Међутим, на жалост, многи новообраћени хришћани (а за њима и лажни мисионари) покушавају да пронађу некакво добро у лажном поштењу безбожника и управо зато и пуштају у своја срца лажна учења.

О овој лажној учености је тачно писао други енглески писац К.Луис у „Раскидању брака“:

„- Зар ти и даље сматраш да људе кажњавају због њихових ставова, чак ако допустимо, ради корисности овог разговора, да су ти ставови погрешни?

- Зар ти и даље сматраш да нема грехова разума?

- Има их, наравно. Сујеверје, заостајање, ментална заосталост… Али поштено исповедање својих ставова – није грех.

- Да, сећам се, како смо говорили. Ја сам сам исто тако говорио док нисам постао узак. Цела ствар је у томе да ли си ти поштено исповедао своје ставове.

- Ја? Не само поштено, већ – смело! Нисам се бојао ничега. Када разум, који ми је Бог дао, није могао више да се сложи са доктрином Васкрсења, ја сам се отворено одрекао ње. Изговорио сам своју прослављену проповед. Ризиковао сам све.

- Шта си ризиковао? Шта је од тога могло да настане, осим онога што већ јесте? Прославио си се, твоје књиге су распродате, звали су те свуда, постао си епископ…

- Не разумем? На шта алудираш?

- Не алудирам. Схваташ ти, знам. Хајде да говоримо отворено. Нисмо дошли поштено до наших ставова. Ми смо просто преузели одређени тип идеје и ухватили се за њега јер је он био у моди. Сећаш се, још смо на факултету писали радове. Тако и касније. Нисмо желели да станемо лице у лице са јединим важним питањем: а можда ипак чуда постоје? Нисмо желели да ризикујемо, бојали смо се борбе и губили веру.

- Ако имаш у виду слободне богословске ставове, ја одлучно протестујем! Зар хоћеш да кажеш да такви људи као…

- Ја ништа ни о коме не желим да кажем. Говорим о нама, о теби и мени. Бога ради, сети се свега како је било! Ти знаш да смо подваљивали. Просто смо се бојали да се друго учење не покаже истинитим. Бојали смо се просте вере у спасење, бојали смо се да издамо дух овога света, бојали смо се подсмеха, а највише смо се бојали истинских страхова и нада.

- Наравно, млади људи често греше, падају под лош утицај, потчињавају се моди. Али где сам ту ја? Ја сам поштено веровао у то што сам говорио, и поштено говорио то у шта сам веровао.

- Да, наравно. Ми смо дозволили себи да пливамо низ воду, радо смо прихватали свако полусвесно дошаптавање наших жеља и, на крају крајева, поверовали – да не верујемо. Тако завидљивац верује свакој лажи о свом најбољем пријатељу, пијаница верује да му још једна чашица неће шкодити. Они поштено верују у смислу да им управо то нашаптава њихова душа. Ако имаш у виду такво поштење и они су поштени, и ми смо поштени. Али њихове грешке не постају невине због тога“.

Ето, управо од таквог „поштења“ су оболели многи „школовани православци“. Они не желе да се држе древног знања које је Бог дао Цркви, већ желе да буду своји за богоборце, прихваћени са њихове стране. Управо је ту и настала противречност коју је В.Сохин приметио, говорећи о различитим нивоима образовања:

„Када се човек учи у духовној семинарији, говоре му да је Петокњижје написао Мојсеј, Посланицу Јеврејима – апостол Павле. Када човек пролази тај ниво и ступа у духовну академију или неку другу високу богословску научну институцију, говоре му да је Петокњижје текст каснијег датума, а да су Јевреји уопште изгубили Тору након Вавилонског ропства а затим је касније писали по сећању.

У Библији има много противречности: ако се у првој глави Постања говори да је Бог на почетку створио животиње, а затим људе, у другој пише супротно: на почетку људи, а касније животиње. Посланицу апостола Павла Јеврејима многи Свети Оци нису признавали и данас је доказано да овај текст није писао апостол. Нама су отворено говорили: „Да, то је тако, али ви ни у ком случају то немојте говорити на проповедима јер ће вас парохијани каменовати“. Ово је само један безазлени пример. Таква политика двоструких стандарда постоји у РПЦ на свим нивоима“.

О такозваној „библијској критици“

Можда на Духовној Академији где је учио Сохин тако и уче – онда је то повод да се размотри одговорност научног руководства у тој институцији. Међутим, људи који одбацују аутентичност Петокњижја или текстова Новог Завета, потпадају под већ постојеће осуде Цркве. И не зато што Црква скрива „тајно знање“ од непосвећених, већ зато што се не сме дрско лагати и ругати речи Божијој.

Библијска критика до сада, током свих векова њеног постојања, није успела да представи НИ ЈЕДНО археолошко сведочанство у своју корист. Сви проналасци потврђују предањску тачку гледишта и хришћана и Јевреја, да је Петокњижје написао Мојсеј, књигу Исаије – Исаија, а Данила – пророк Данил.

Исто тако нема никаквих података који оповргавају аутентичност Новог Завета. Сви свештени текстови су написани управо онда када то говори црквено Предање. Дакле, Јеванђеље од Матеја – 38 године након Христа (пронађен је одломак грчког текста који датира из 60-те године након Христовог Рођења); Марка – 40 г. након Христа (одломци пронађени у Кумрану датирају из 60-те године након Х.Р.); Луке – 45 год. након Христовог Рођења, а Јована – око 100 године након Христовог Рођења (нађен је текст из 120 године). Постоје рукописи из другог века који сведоче не само о огромној већини новозаветних текстова, а такође и формирани канон свештених текстова (Мураторијев канон, свештеномученик Иринеј Лионски, Тертулијан и др.)

По сведочанству Корана, он је „књига која потврђује истинитост онога што је било послато пре ње“ (сура 6, ајат 92). Значи, до времена Мухамеда, Јеванђеље на које се позива Коран било је аутентично. Иначе би било написано да Коран „поправља оно што је послато до њега“. Међутим, тога нема. А целокупан хришћански свет, уз изузетак јако малих заједница гностика које се са тачке гледишта ислама (и Православне Цркве) не могу назвати другачије него многобожницима, у VI-VII веку након Христовог Рођења признавао је управо оно Јеванђеље које признајемо и ми – јединствено Јеванђеље Господа Исуса Христа које смо предали преко четворице Јеванђелиста.

Сви напори библијских критичара нису представили ни једно остварено предсказање својих теорија, тако да се са тачке гледишта нове науке (након Ф.Бекона) библијска критика не може назвати никако другачије до – шарлатанством. Позивати се на библијску критику ради одбацивања хришћанства исто је што и позивати се на радове академика Фоменка. Зато су они који су учили Сохина основама библијске критике – њему учинили му „медвеђу услугу“.

И правилно је ако Сохин није учио томе на проповедима. Јер заиста, није добро учити људе са амвона ноторној лажи – могу и јајима (да не кажем камењем) да заспу.

О такозваним „противречностима у Библији“

На питање о противречностима у Библији рећи ћу да Писмо не говори о томе да су животиње створене након човека.

Хајде да погледамо сам текст.

У првој глави књиге Постања написано је о поретку стварања животиња и човека: „Потом рече Бог: Нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховим, стоку и ситне животиње и звери земаљске по врстама њиховим. И би тако. И створи Бог звери земаљске по врстама њиховим, и стоку по врстама њеним, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховим. И виде Бог да је добро. Потом рече Бог: Да начинимо човека по свом обличју, као што смо ми, (ово је једно од првих помињања о Тријединству Бога – о.Данил) који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од целе земље и од свих животиња што се мичу по земљи“ (1 Мојс. 1:24-26). Дакле, на почетку су створене животиње, а затим човек.

А у другој глави се говори подробно о процесу стварања човека: „А створи Господ Бог човека од праха земаљског, и дуну му у нос дух животни; и поста човек душа жива… И рече Господ Бог: Није добро да је човек сам; да му начинимо (ново помињање Свете Тројице код пророка Мојсеја – о.Данил) друга према њему. Јер Господ Бог створи од земље (није речено када, једноставно се констатује начин њиховог настанка – о.Данил) све звери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име; И Адам надеде име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему. И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом; И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму“ (1 Мојс. 2:7, 18-22). Речено је да је Бог створио животиње и привео их човеку. Међутим, друга глава Постања не прецизира када су оне створене, јер је о томе већ речено у првој глави.Тако да никаквих противречности у богонадахнутом Писму пророка Мојсеја нема. Да се Владислав Сохин као свештеник није занимао изучавањем арапског језика, већ изучавањем дела Светих Отаца, онда би одавно знао за ово.

Што се тиче претпостављаних противречности у Новом Завету, заиста, неки Оци Цркве до четвртог века су, иако су и признавали Посланицу Јеврејима (позивање на ову посланицу постоји већ крајем првог века код светог Климента Римског), сумњали у ауторство апостола Павла.

На Истоку се сагласност утврдила крајем другог века (на основу Предања очигледно заснованог на постојању оригинала. У крајњој мери, Тертулијан је говорио да су се крајем другог и трећег века оригинали новозаветних текстова чували у апостолским Црквама, управо од њих потиче наш Textus receptus), а на Западу до – четвртог века. Сумње су биле у вези са необичном формом ове посланице, која је по жанру, како то блиставо показује у свом раду „Апостол Павле“ Ристо Сантала, класични богословски јеврејски трактат –мидраш.

О миту да је Стари Завет наводно био изгубљен од Јевреја

Никаква поуздана сведочанства о губитку Торе од стране Јевреја у време Вавилонског ропства не постоје. Овај мит се јавља у позном јудаизму у време формирања Талмуда, па и у то време сличне сплетке нису биле прихваћене као нешто поуздано. Из самог текста Писма јасно је да су пророци епохе Вавилонског ропства (Јеремија, Језекиљ, Данил, Варух) владали текстом Светог Писма. При чему се текст пре ропства поклапа са текстом након ропства, у крајњој мери, у тој мери колико о томе сведоче конкретни цитати, а такође и древни писмени споменици.

Тако, на пример, текст „златног свитка“ (600 година пре Христовог Рођења) тачно наводи благослове свештеника из књиге Бројева (6:24-26). А „жалба жетеоца“ (700-те године из Мецад Хашавјаху) – текст из књиге Бројева (22:26-27).

У последњем тексту, жетеоц у домаћинству Хацаар Асаму се жали начелнику на надзорника који је због неиспуњене норме као казну „узео одећу слуге твоје (човека који се жали), што је представљало нарушење Закона: „Ако узмеш у залогу хаљину ближњему свом, врати му је пре него сунце зађе; Јер му је то све одело чим заклања тело своје; у чем ће спавати? Па кад повиче к Мени, Ја ћу га чути, јер сам милостив„. (2 Мојс. 22:26-27) На тај начин, видимо да је Мојсејев Закон био врло добро познат чак и међу најсиромашнијим Јеврејима. Како је могао бити заборављен за време Вавилонског ропства и написан поново од стране Јездре?

Штавише, текст 10 заповести, који је пронађен у Елефантину (око 300 година пре Христовог Рођења) и који је припадао заједници Јевреја који нису пресељени за Вавилон, подудара се са оним који имамо данас. Стварност закона Петокњижја у њиховом ритуалном делу потврђују такође и проналасци гранатних јабука из слонове кости (средина осмог века пре Христовог Рођења) са натписом „припада дому Јахвеа, свештено, свештеници“ (види Ис. 28:34). Две сребрне плоче пронађене у Јерусалиму из седмог века до Христовог Рођења садрже благослов Бога „Који чува завет и милост онима који Га љубе и чувају Његове прописе“ (види “ Мојс. 20:6; 34:6-7) – што такође указује на Петокњижје.

А да не говорим већ о „Самарјанском Петокњижју“ које уопште није зависило од Јездриних реформи, а које такође даје традиционални текст. На тај начин, реална наука показује да никаквих радикалних промена библијског текста није било током читавог времена његовог постојања.

Са тачке гледишта вере Божије, аутентичност Писма се не може оповргнути. Господ Исус Христос је говорио да „док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18).

Зато је тврдња Корана да је Исус послан као потврда истинитости онога што је послато пре Њега у Петокњижју (Теврату)“ (сура 3, ајат 44 (50)) – потпуно тачна. Упркос савременим муслиманима, њихов „пророк“ је знао да Мојсејево Петокњижје није било изопачено у Христово време. Подсетићу да су кумранска ископавања потврдила да Стари Завет у време Господа није имао никаква значајна размимоилажења са садашњим текстом.

Тако је између осталог, сматрао и Мухамед, који се позивао за потврду својих пуномоћја на Закон и Јеванђеље(сура 2, ајат 130 (136). Друга ствар је што су се муслимани, сусревши се са реалним текстом Откровења Божијег, убедили да је њихов „пророк“ страшно погрешио. Испоставило се да Библија пре одбацује него што потврђује Мухамедово сведочанство.

И онда уместо да, у сагласности са заповешћу Божијом, одбаце лажова, обманути исламисти су решили да оптуже саму Реч Божију да је искварена. Управо је тим путем кренуо и Владислав Сохин.

А управо Господ директно упозорава на такав поступак: „Не треба ли народ да пита Бога свог? Или ће питати мртве место живих? Закон и сведочанство тражите. Ако ли ко не говори тако, њему нема зоре“ учи Он кроз пророка Исаију (Ис. 8:19-20) Мухамед није говорио као Библија, а онда су његови следбеници оптужили за исквареност сам Закон и Откровење.

Тако Бог говори преко пророка Мојсеја (Мусае): „Шта би пророк рекао у име Господње, па се не збуде и не наврши се, то је реч које није рекао Господ; него је из охолости рекао онај пророк, не бој га се“ (Тора. 5 Мојс. 18:22. упореди са 5 Мојс. 13:1-5)). А управо тако се догодило у битци код Ухуда.Мухамед је од имена Божијег предсказао победу, али је катастрофално поражен и тиме очигледно показао да је он лажни пророк. Чудно и глупо поступају муслимани који до данас верују ономе ко није знао будућност.

О идејама позајмљеним из незнабоштва

Али, наставимо разматрање ставова овог одступника. За запрепашћење је што напада као на незнабожачко наслеђе на хришћанске истине које признаје и Коран. Тако Сохин сматра позајмицом из будизма и митраизма причу о непорочном зачећу и рођењу Христа,заборављајући да се оно признаје и од ислама. У таквом случају, строго гледано на логику Сохина, испоставља се да је и ислам заражен незнабожачким предрасудама и зато не представља чист монотеизам.

Овде је потребно рећи неколико речи о самој идеји позајмљивања хришћанства из незнабоштва, која је толико популарна код исламских апологета (али не само код њих – треба се сетити и „Да Винчијевог кода“). Примери „подударања“ које Сохин наводи између хришћанства и незнабоштва (будизма и митраизма) чак у његовој верзији нису убедљиви.

А да не говорим већ о хронолошким несагласностима тих теорија. Повест од чудесном рођењу Буде се појављује не пре 500-те године пре Христовог Рођења, али ни у њима нема ни речи о рађању од дјеве. Бели слон који улази у бок мајке – представља само образ последње Будине инкарнације, али није узрок њене трудноће.

Узгред речено, будизам може да буде и најмање вероватан „извор“ хришћанства. Ствар је у томе што се прва помињања о постојању будизма у Средоземљу односе тек на четврти век након Христовог Рођења. Мислити да је будизам могао да има неки утицај на рађање нове религије након скоро пет стотина година како су у њему чули – измишљотина је из области фантастике.

То исто треба рећи и о вези хришћанства са митраистичким мистеријама. Нема никаквих података који указују да су саме ове мистерије постојале у римском царству до 90-их година првог века након Христовог Рођења. Притом се цветање митраизма догађа у трећем веку након Христовог Рођења, када је хришћанство извршило утицај на њега.

Поуздано је познато да је до почетка другог века канон Новог Завета већ био већ завршен. У њему су били сви они елементи који смућују муслимане: и Тројица, и Божанство Христа, и Искупљење на Крсту и Васкрсење из мртвих, и Црква као место човековог освећења и Крштење и Евхаристија и јерархија. О каквој позајмици може да се говори овде?

А да не говорим да Митра уопште није Бог-Творац, већ створење Ахура Мазде и слуга Аполона кога, узгред речено, Апокалипса назива кнезом демона (Отк.9:11) – предивни пример за позајмицу, зар не?

Митра није рођен од Дјеве, већ од богиње која је затруднела од семена Заратустре раствореним у светом језеру. Као одрастао и снажан, овај лажни бог је изашао из стене и убио бика што је симболисало пролећну обнову живота. Сам Митра није умирао и није васкрсавао тако да никакве везе између митског полубогића и Јеванђелског Христа нема у шта може да се убеди сваки читалац.

Исто као и купање бивољом крвљу (које се први пут помиње у другом веку) постала је форма личног освећења тек у трећем веку и зато никако не може бити аналог Крштења водом.

Узгред речено, разматрајући односе хришћанства и незнабоштва, не сме се заборављати на три века сурових прогона када су због одбијања да се клањају идолима и одбацивања синкретизма, хришћане убијали у стотинама хиљада. Зар бивши предавач црквене историје искрено сматра да су хришћански Мученици, као свети Георгије Победоносац или свети Игњатије Богоносац ишли на муке да би исповедили оно у шта и сами нису веровали – веру у Једног у Тројици Бога Творца? Какво прихватање незнабоштва је било код апостола Павла, кажњеног за веру у Једног Бога и за одбијање од клањања идолима?

Пре као пример синкретизма може да послужи ислам. Да не говорим већ о масовној употреби амајлија од урока и врачања који су видели сви они који су боравили на Истоку (а амајлије је употребљавао и сам Мухамед који се панично бојао врачања). Можемо се сетити и петог стуба ислама – хаџа. Сам ритуал обиласка Каабе, жртвоприношења и целивања Црног Камена су муслимани просто прихватили од незнабожаца. Довољно је сетити се епизоде у „опису живота посланика Алаховог“ Ибн Хишама са реновирањем Каабе још пре времена Мухамедовог идолопоклонства, када је учествовао у тим истим обредима који данас врше „правоверни“. Једино што је нестало је – клањање идолима. Тако да ако В. Сохин не жели да прихвата „абнормалност на чистом једнобожју“ онда треба да напусти ислам.

O истини Јеванђеља

Сада ћемо рећи неколико речи о томе како Сохин (следећи друге исламске апологете) критикује Христову веру и притом се бави заменом теза.

В.Сохин пише:

„Тако се например, као један од често навођених цитата за доказивање „тројице“ наводи место из Прве посланице апостола Јована: „Јер је Троје што свједочи на небу: Отац, Логос (Ријеч), и Свети Дух; и ова Тројица су једно“ (1 Јн. 5:7). Данас заиста не можеш наћи ни једног савременог озбиљног богослова који би признао аутентичност тог цитата… Ово је само један од примера којих у реалности у тексту Новог Завета има много“.

Овде треба напоменути, да је свети Кипријан Картагински (III век) сматрао овај стих аутентичним („И опет о Оцу, Сину и Светом Духу написано: и ова Тројица су једно(1 Јн. 5:7)). Још пре њега се на овај стих позивао Тертулијан. За темељно разматрање аргументације у корист аутентичности овог текста препоручио бих митрополита Макарија Булгакова. Нажалост, Мецгер кога Сохин цитира показао је научну не-савесност, јер није сматрао за обавезно да анализира аргументацију његових претходника – опонената.

У сваком случају међутим није јасно: зашто муслимани акцентирају своју пажњу на тај стих? Јер најчешће православни мисионари и свештеници откривају учење о Светој Тројици, позивајући се на речи Господа Исуса при његовом установљењу светог Крштења: „Идите, научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт. 28:19). Рекло би се овај стих већ никако не може да буде доведен у питање што се тиче изопачености. Он се документује непрекидно у свим рукописима Јеванђеља по Матеју без изузетка. А прво позивање на њега је у Дидахију (7;1,3) – који потиче из 70 године након Христовог Рођења.

Међутим, на наше запрепашћење, испоставило се да је касније Сохин посумњао у аутентичност и тог текста. Он је изјавио да су 16 година након Вазнесења апостоли одлучивали како да примају незнабошце на Апостолском сабору у Јерусалиму (Дела ап. 15 глава), што значи да нису знали за Христову заповест да проповедају Јеванђеље свим народима (Мт. 28:19).

Међутим, поред анти-историчности, таква тврдња представља просто глупост јер је очигледно да је само питање и настало управо зато што су незнабошцима већ проповедали и било је потребно да се реши да ли је потребно да они чувају све обредне детаље из Мојсејевог Закона, који је дат само Јудејцима или не. Када не би било испуњења ове Јеванђелске заповести (о чему до тог дела више пута говори књига Дела апостолских, на коју се и позива Сохин, види 8:26-40; 10:1-11, 21; 13:6 и даље све главе), онда наравно не би било о чему ни да се спори. Јудејци би рекли: „Исус је послан само нама (као што и сада говоре исламисти) тако да питање о проповеди незнабожаца треба затворити. Нема никакве заповести о тој проповеди. То је све самовољна делатност“.

Међутим, не. Неопходност проповедања незнабошцима нико није оспоравао. Питање је било само да ли је крштеним незнабошцима потребно обрезање или не. Што се тиче саме Тајне Крштења, она се вршила непрекидно од дана Педесетнице и доказивати то значи – преписивати целу књигу Дела апостолских. Очигледно да су од самог почетка по заповести Исуса Христа апостоли чистили људе, погружавајући их у воде Крштења у име Оца и Сина и Светога Духа. Знали су да без вере у Тројединог Бога и без Крштења у Његово име нико (између осталог и муслимани) неће моћи да уђе у Царство Божије, већ ће бити осуђени на бесконачне муке у паклу.

Већ да не говоримо да сама проповед Господа Исуса Христа изобилује наводима на учењима о Тројици. Довољно је просто пажљиво прочитати опроштајну Христову беседу (Јн. 13-17) да би се убедио у неодвојивост тог учења од самог хришћанства, па и саме речи Божије. А управо је на опроштајну Христову беседу и покушао да се позове Мухамед, покушавајући да на њој заснује своје посланство.

Ако поверујемо муслиманима да тобож Исус није учио другачије него Коран, онда се бојим да никаквим кварењем нећеш успети да објасниш јављање новозаветних текстова. Јер целокупно Јеванђеље је прожето учењем о истинском Богосиновству Исуса – о томе се директно говори 83 пута!

О томе говори не само Он Сам („Ја и Отац једно смо“ (Јн. 10:30); „Како ви говорите ономе кога Отац посвети и посла на свијет: хулиш, зато што рекох: Ја сам Син Божији? Ако не творим дјела Оца својега, не вјерујте Ми. Ако ли творим, иако Мени не вјерујете, дјелима вјерујте, да познате и вјерујете да је Отац у Мени и Ја у Њему“ (Јн. 10:36-38)), већ и Бог Отац („И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син Мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт. 3:17); „И гле, глас из облака који говори: Ово је Син Мој љубљени, који је по Мојој вољи; Њега слушајте“ (Мт. 17:5; Мк.1:11; 9:7; Лк. 3:22; 9:35)), и Дух Свети (Мк. 1:1) и Архангел Гаврил („Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега“ (Лк. 1:32), „Зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији“ (Лк.1:35)) и други Анђели (Лк. 2:11), и пророк Јован (Јахија) Крститељ („И Ја сам видио и засвједочио да је Он Син Божији“ (Јн. 1:34; „Јер кога Бог посла, онај ријечи Божије говори: јер Бог Духа не даје на мјеру. Јер Отац љуби Сина, и све је дао њему у руку. Ко вјерује у Сина, има живот вјечни; а ако је непослушан Сину, неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“ (Јн. 3:34-36).

Тако су веровали и апостоли: Петар („Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт. 16:16)), Натанаил (Јн. 1:49) и Јован Богослов („А ова су записана да вјерујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да вјерујући имате живот у Име Његово“ (Јн. 20:31)), и Марта (Јн. 11:27) и сви ученици (Мт. 14:33) и капетан који је чувао крст (Мк. 15:39) и чак и нечисти духови (Мк. 3:11; Мк.5:7). Тако су након Васкрсења учили сви апостоли (види 1 Петр. 1:2; све у 1 посланици Јована, посланицу Јуде (4:20-21,25). Да не говорим већ о апостолу Павлу (Рим. 1:3-4 и све остале посланице).

О томе да Бог има Сина Који је Једнак Оцу, говорили су пророци: Давид („Ти си Син Мој, Ја те сад родих“ (Пс. 2:7; 44:7-12; 110:1)) и Соломон (Приче: 8:22-31) и Исаија („Зато ће вам сам Господ дати знак; ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило (Бог са нама)“ (Ис. 7:14). „Јер нам се роди Дете, Син нам се даде, коме је власт на рамену, и име ће Му бити: Дивни, Саветник, Бог силни, Отац вечни, Кнез мирни“ (Ис. 9:6); „Ја сам Први, Ја сам и Последњи. И Моја је рука основала земљу, и Моја је десница измерила небеса пеђу; кад их зовнем, сви дођу… Приступите к мени, чујте ово: од почетка нисам говорио тајно; откако то би, бејах онде; а сада Господ Господ посла ме и Дух Његов“ (Ис. 48:12-13, 16) и Михеј (5:2) и Малахија (3:1) и многи други.

Може се направити мислени експеримент и погледати шта би остало при испуњавању захтева исламског вероучења од Библије: као резултат не би остало практично ништа. Зашто онда муслимани захтевају од нас да признамо тако апсурдни закључак – у име ничим потврђених претензија човека из седмог века који се одрекао Речи Божије која у практично неизмењеном виду постоји већ више хиљада година?

Најбоље је да сами муслимани примене своје захтеве за корекцију Библије на Мухамеда. Јер, муслимански догмат о томе да је Мухамед последњи пророк Алаха заснива се само на једном ајату из Корана (сура 33, ајат 40), а муслимани, међутим, сматрају да је то довољно. И из тог догмата се и изводи идеја муслиманског универзализма. Ако ћемо бити до краја доследни, онда муслиманске апологете којима није довољно осамдесет и три (83) директна, аутентична и јасна указивања Библије на то да је Исус Син Божији и Бог, никако не треба да признају да је Мухамед – „последњи Алахов пророк“ на основу једног јединог ајата из Корана. Убеђеност муслимана се граничи са безумним слепилом.

Никаквим кварењем текста није могуће објаснити толико очигледно учење о Тријединству Бога које објављује Библија. Сам текст неповређеног Писма јасно сведочи о томе да је Творац – Бог Отац који из Себе рађа Сопствено Слово и изводи из Себе Сопственог Светог Духа. А човек који не верује у то – подлеже вечном гневу Божијем.

О апостолу Павлу

У светлости наведених чињеница постаје очигледно да узалудно Сохин и остали муслимански пропагандисти нападају апостола Павла: његова проповед се ни по чему не разликује од проповеди осталог дела Библије. Да већ не говорим да муслимани не треба да критикују виђења апостола Павла, а да без провере примају виђења која је имао Мухамед.

Мухамедова виђења се подударају са критеријумима које Библија односи на лажне пророке: тврдња да је претходно Писмо искварено, одбацивање Бога Кога су проповедали пророци, почевши од Мојсеја, неспособност да предскаже будућност, неспособност да учини чудо упркос речима Исуса Христа: „Ко вјерује у Мене, дјела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јн.14:12).

Упркос измишљотинама епископа Касијана (Безобразова) нико од древних Отаца није сматрао апостола Павла епилептичарем. Сама слика његове болести уопште не подсећа на епилептични напад. Са физичке тачке гледишта он је имао болесне очи као последица његовог ослепљења при јављању Христа (Гал. 4:13-15), а анђео сатане који га је убадао (2 Кор. 12:7) Оци Цркве сматрали су његове противнике, који су ометали његову проповед.

Заиста у апостоловим посланицама нема ничег што би говорило о било каквом поремећају његове свести. Сви описи апостолових виђења директно говоре о томе да се у тренутку виђења он имао трезвен ум и јасно сећање (што није случај у епилепсији). Детаљно описујући дар пророштва који је имао, апостол Павле пише: „пророци два или три нека говоре, а други нека расуђују. Ако ли се открије другоме који сједи, први нека ућути. Јер можете пророковати сви, један по један, да сви уче, и сви да се тјеше. И духови пророчки покоравају се пророцима. Јер Бог није Бог нереда, него мира“ (1 Кор. 12:29-33) Зар је ово налик на напад болести који се очигледно не налази под контролом човекове свести? Тако нешто постоји код Мухамеда, кога у научним приручницима психијатрије помињу као типични пример епилепсије, „силазак Корана“ је изазивао напад бол и повлачили за собом и губитке свести.

Али хајде да се вратимо на муслиманске претензије у вези са апостолом Павлом и размотримо – да ли су тачне? Ко је био апостол Павле: човек који је искварио Јеванђеље, или напротив, посланик Божији? Што се тиче првог, већ смо показали изнад да је о Христу апостол Павле учио сагласно са осталим апостолима и јеванђелистима.

Као прво, он је себе самог сматрао за посланика Божијег (види 2 Кор. 11-12; Гал. 1:11, 2,21). Међутим, оваква тврдња била је довољна муслиманима да признају арапског трговца за „расул Алаха“. Међутим, апостол Павле је, за разлику од Мухамеда, потврђивао своје речи и чудима (Павле је васкрсавао мртве, изгонио зле духове, исцељивао болести и казнио врачара слепилом) и сведочењем других апостола (Гал. 1:18-2,10) и мноштвом предсказивања будућности (Дела ап. 20_22-23, 29-30 и друга места).

Није случајно апостол Петар укључио његове посланице у састав Светог Писма: „И дуготрпљење Господа нашега држите за спасење, као што вам и љубљени наш брат Павле по даној му мудрости писа, као што говори о овоме и у свима својим Посланицама, у којима су нека мјеста тешко разумљива, која неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст“ (2 Петр. 3:15-16).

Муслимани, позивајући се на западне безбожнике, сматрали су ову двојицу апостола скоро непријатељима.

Муслимани воле да оптужују апостол Павла чак ни не потрудивши се да прочитају његове посланице. Ако би поразмислили над њима, убедили би се да је чак и по њиховим специфичним мерилима апостол Павле – беспрекоран.

У својој вери он је исповедао чисти таухид (једнобожје), на начин на који је предан кроз пророке и Исуса Христа: „и да нема ниједнога другога Бога осим једнога. Јер ако и има такозваних богова, било на небу било на земљи, као што је много богова и много господа, али ми имамо само једнога Бога Оца, од Којега је све и за Којега смо ми, и једнога Господа Исуса Христа, кроз Којега је све и ми кроз Њега“ (1 Кор.8:4-6).

Павле је веровао у Бога Творца и Сведржитеља. Не само да је веровао у анђеле, већ се и сусретао са њима (Дела ап.27:23). Учио је да „све је Писмо богонадахнуто, и корисно за учење, за карање, за исправљање, за васпитавање у праведности“ (1 Тим. 3:16). Веровао је у пророке Божије (Дела ап. 24:14). Учио је о васкрсењу свих мртвих, наступању Судњег дана и будуће плате свима живима (Дела ап. 17:31; 1 Кор. 15 и многа друга места).

Павле се борио са идолима и забрањивао да се једе оно што је посвећено идолима (1 Кор. 10:14-22). Он је изобличавао безумље незнабоштва (Рим. 1:18-32) и обраћајући се незнабошцима призивао их, говорећи: „Благовијестимо вам да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима; Који у прошлим нараштајима бјеше пустио све народе да иду својим путевима; Мада ипак не остави Себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем“ (Дела ап. 14:15-17). Шта је лажно и незнабожачко у овом учењу? Па и Павла су казнили управо због одбијања да се поклони лажним боговима. Тако да, као што је учио, он је и умро исповедајући веру у Једног Бога, у Његово Слово и Његовог Духа.

Он је и заповедао другима и сам се непрестано молио Богу (1 Сол 5:17), заповедао да се дижу руке Њему (1 Тим. 2:8), и поклањао Му се (Дела ап.20:36). Често је у молитвама Павле проводио целу ноћ (Дела ап. 20:11).

Цео живот је зарађивао својим рукама да се ничим не би користио од обраћених. Напротив, увек се бринуо за сиромашне хришћане и давао обилну милостињу (Дела ап. 11:28-30; 1 Кор. 16:1-4; 2 Кор. 8:1-9, 15; Гал. 2:10).

Апостол Павле је волео често да пости (Дела ап. 13:1-2; 2 Кор. 11:27 и др.) и призивао да се изучавају писма пророчка. (2 Тим. 2:14-17) Желећи да сазна вољу Господњу и поклони Му се, апостол Павле је много пута ишао на поклоничко путовање (хаџ) у Јерусалимски храм (Дела 21:17 и др.).

Није за изненађење да се чак и сами муслимани позивају на ауторитет апостола Павла као заснивање своје молитвене праксе. Тако у књизи „Муслиманска молитвена пракса“ Мурат Заргишиев се (у предговору Шамиља Аљаутдинова) директно позива на савете апостола о молитвеној пракси: „Учешће тела у вршењу молитве симболише „молитву тела“, хваљење свог Творца нашим телом. „Прослављајте Бога и у телима вашим и у душама вашим, који су Божији“, говори апостол Павле.

Ако је апостол Павле са тачке гледишта муслимана искварио Христово учење, зашто се онда позивати на његове посланице? Зар грешник (греши ли грехом ширк или куфр) може да научи правилном богоопштењу?

У светлости свега наведеног сваки разумни човек може да донесе закључак о неоснованости муслиманских претензија према апостолу Павлу.И након тога неизбежно се јавља питање: зашто се онда тако много напада обрушује управо на светог Павла?

Мислим да је одговор очигледан. Како је приметио К.Луис они који желе да униште веру не нападају одмах Господа. Они прво уништавају ауторитет Његовог верног слуге, а већ након тога нападају и Бога. Управо су тим путем и пошли муслимани: они не могу одједном да одбаце Господа Исуса, а не желе да Га слушају. Зато све оно што им се не допада у речи Божијој они приписују апостолу Павлу и мисле да су се, тобож, избавили од оптужби на Судњи Дан. Не боје се ни клевете, ни богохулства. Међутим, узалуд – страшна Божија осуда ће стићи оне који кваре Откровење.

Апостол Павле је пророчки рекао: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповиједа јеванђеље друкчије него што вам проповиједасмо, анатема да буде!“ (Гал. 1:8).

Остало

Издајник Сохин оптужује православне хришћане за незнабожачке додатке у монотеизму, у „систему жречева“ (које су увели Мојсеј и Христос), у свесном узгајању незнања и сујеверја, и чак у телесној прљавштини. Он тврди да су, тобож, хришћани криви за то што се многи Руси опијају, а ислам, тобож, може дати снажан потенцијал борби са овим пороком.

Нећемо одговарати на ове „насртаје“, памтећи да управо муслимани, иако и не пију на очиглед свих (у реалности постоји огроман проблем пијанства код етничких муслимана, за чије решење у исламској уми нема лека осим бича), производе (и делимично употребљавају) 60% наркотика на планети. Црква је једина сила која се успешно бори са алкохолизмом и наркоманијом у Русији.

Исламисти, наравно, сматрају да је телесна чистоћа важна за душу, али су њихови градови потонули у прљавштину – ко је био у Египту или Палестини, итекако добро разуме о чему говорим.

Ислам је „религија мира“, а опет, више од 80% терористичких напада у свету врше муслимани.

„У исламу нема сујеверја“. Хм, да. Не рачунајући пантеизам у суфизму, страх од урока и клетве, култа хришћанских светих извора и моштију без православне вере, плесове дервиша, бесмислене обреде хаџа, када људи камењем покушавају да убију бестелесног ђавола.

У исламу тобоже постоји „лично општење са Богом“ (са безличним Алахом), али уз помоћ суровог обреда и на арапском језику, који је потпуно неразумљив за 90% муслимана у Русији.

Нека Сохин сматра да се вратио у монотеизам. Он је у праву: отишао је назад. Он је напустио живо богоопштење, које, међутим, није ни пробао. Али учинивши то, он је само наишао на понављање тих речи која су позната хришћанима већ много векова. И чак су и оне биле усвојене у исквареној верзији арапског лажног пророка. Али и степен тог усвајања изазива сумњу: Сохин је написао већ четири рада у којима, обилно хулећи на реч Божију, ни једном није рекао шта се њему свиђа у Мухамеду (Коран је цитирао само два пута).

Сада је дошло време да се новом Јуди Искариотском преда не суд људски, већ Божији. Црква га је одвојила од Себе као издајника и одступника, који је продао Христа Спаситеља за земаљска блага. Јер Сам Господ Исус је о Јуди и њему сличнима рекао: „тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег; боље би му било да се није родио тај човјек“ (Мт. 26:24).

По речима светог Игњатија Брјанчанинова: „Када се анатеми предаје човек – то значи да је он усвојио неповратно богохулно учење, да тим учењем лишава себе и своје ближње којима и преноси свој начин мисли… постајући туђ Богу, држећи га у непријатељству са Богом, у хули на Светога Духа, у општењу са ђаволом“.

Библија говори да Сохин и сви муслимани, не поверовавши у Сина Божијег, неће видети живота већ гнев Божији пребива на њима (Јн. 3:36). Они, не поштујући Сина, не поштују ни Оца Који Га је послао (Јн. 5:23). Ако би Бог био њихов Отац, они би љубили Христа (Јн. 8:42). Међутим, они имају другог оца, јер нису од Бога (Јн. 8:47). Само неизкварено слово Христово, које изврће Сохин, ће судити и њему и све муслимане у Последњи Дан (Јн. 12:49).

Гнев на њихове заблуде и бесконачна жалост према онима који гину нас испуњава. „Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике. Кад неко преступи Закон Мојсејев, по исказу два или три свједока, има да умре без милости; замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо Онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ. И опет: Господ ће судити народу својему. Страшно је пасти у руке Бога живога“ (Јевр. 10:26-31).

Молићемо се да би свемилостиви Отац док још није касно привео и заблуделог свештеника и његове несрећне нове једноверце покајању. Јер, најбоља победа над исламском претњом је – обраћење свих муслимана у православно хришћанство!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Treba znati da je autora ovog teksta, kao i mnogih drugih radova, ubio musliman. Islamski ekstremisti su mu pre toga upucivali pretnje, dok se na kraju nisu odlucili za konacno resenje. Mnoge muslimane je upoznao sa lepotama pravoslavne vere i Istinom, sto fanatici nisu mogli da podnesu.

 

Vecna mu pamjat na Nebesima !

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...