Jump to content

Крсташи су били монструми,а Византија није била ништа боља?


Препоручена порука

Ово све што си набројао (проблеми у држави се односе на Цркву, постављање патријараха, па и ако би се могло говорити о губљењу идентитета) је постојало у сваком систему у којем је Црква имала било какав однос са државом. Нпр. и у комунизму када не да није постојала симфонија, већ је била дисхармонија између Цркве и државе имао си све набројано. Дакле, то нема директне везе са Византијом као таквом, већ са проблемом моћи и цезарског комплекса владара.

Искрено - јако тешко могу да замислим сценарио према којем би, на пример, данас председник државе, или премијер, могли да смене патријарха зато што овај не би одобравао нешто што се тиче њиховог приватног живота...

Нити се чак и за време комунизма дешавало да, на пример, РПЦ анатемише СПЦ због резолуције информбироа, или да се чешка православна Црква одвоји од московске патријаршије када су руски тенкови ушли у Чешку '68. Или, на пример, да СПЦ прекине општење са румунском Црквом због тога што је Румунија хтела да блокира кандидатуру Србије за ЕУ...

Да не причам о томе да у се комунизму свакако није дешавало да свештено лице изјави - ко воли Тииита и партију, воли и Бога...

  • Волим 1
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 36
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Не заборави да су у Првом крсташком рату већину крсташа чинили Нормани тј. директни непријатељи Византије који су неку деценију пре рата заузели Драч и пробили се чак до Солуна. Једно мало поређење, то би било као када би Хрвати ратовали против Шиптара на Балкану и сада би Србија требала да заратује заједно са тим Хрватима против Шиптара, мало не логично, а? Мислим пример је баналан али то ми је одмах пало на памет. Узгред, цар је тражио заклињање на верност крсташа. Заклели се Францски и Немачки крсташи а погоди ко се није заклео? Нормани. А нормани су били апсолутна већина крсташке војске (у Првом рату).

погрешно је кроз слабо проверену историју тумачити тадашња дешавања...

Ромеја је била у јако лошим односима и са нама Србима...али ипак по потреби.. знали смо и савезништво склопити...

е сада ...нормани и Ромеја...има дубоке корене...

опет политика...

The Rise of the Normans

Four months later, the new Pope made a hardly less momentous decision: he entered into alliance at Melfi with the Normans of South Italy, the same nation whom the last Orthodox Pope, Leo IX, had died fighting, and whom he had cursed on his deathbed. The alliance was momentous because up to this moment the Popes had always turned for protection to the Christian Roman Emperor, whether of East Rome or of the “Holy Roman Empire” of the West. Indeed, the Pope had insisted on crowning the “Holy Roman Emperor” precisely because he was the papacy’s official guardian. For it was unheard of that the Church of Rome should recognise as her official guardian any other power than the Roman Emperor, from whom, according to the forged Donation of Constantine, she had herself received her quasi-imperial dignity and power. But just as, in the middle of the eighth century, the Papacy had rejected the Byzantines in favour of the Franks, so now – after Cardinal Humbert had cut the last remaining links with Byzantium by “anathematising” the Orthodox Church in 1054 - it rejected the Germans in favour of the Normans, a recently formed nation of Viking origin but French speech and culture.

Now the Normans had recently seized a large swathe of land belonging to the Lombards and Byzantines in Southern Italy. The Pope legitimised this robbery in exchange for the Norman leaders Richard of Capua and Robert Guiscard becoming his feudal vassals and swearing to support the Papacy. In addition, Robert Guiscard specifically promised: “If you or your successors die before me, I will help to enforce the dominant wishes of the Cardinals and of the Roman clergy and laity in order that a pope may be chosen and established to the honour of St. Peter.”

Guiscard was as good as his word. “Every stage in the Norman progress entailed from the first a practical extension of papal power in the countries which were being subjected to the Normans." “Thus after 1059 the Norman conquests were made progressively to subserve the restoration of the Latin rite and the extension of papal jurisdiction in southern Italy" - at the expense both of the Byzantines and of the German Emperor, Henry IV, who was at that time still a child and therefore unable to react to the assault on his position.

Even before this, the Papacy had begun to forge close bonds with the Normans in their homeland in Northern France, whence the papal assault on that other fortress of old-style Orthodox Autocracy, England, would soon be launched. Thus in 1055, the year after Duke William of Normandy seized effective control of his duchy by defeating a coalition led by his lord, King Henry I of France, the old-fashioned (that is, Orthodox) Archbishop Mauger was deposed to make way for the more forward-looking Maurilius. He introduced “a new and extraneous element” – that is, an element more in keeping with the ideals of the heretical, “reformed papacy” – into the Norman Church.

Then, in 1059, papal sanction for the marriage between Duke William and Matilda of Flanders, which had been withheld by Leo IX, was finally obtained, opening the way for full co-operation between the Normans and the Pope. Finally, William supported the candidacy of Alexander II to the throne as against that of Honorius II, who was supported by the German Empress Agnes.

The Pope now owed a debt of gratitude to the Normans which they were soon to call in…

By the 1060s, then, there were only two powers in the West that stood in the way of the complete triumph of the crude, militaristic ethos of feudalism: the Orthodox autocracies of England and Germany. By the end of the century both powers had been brought low – England by military conquest and its transformation into a single feudal fief at the hands of the Normans, and Germany by cunning dialectic and the fear of excommunication by the Pope.

The weakness of the English consisted in the fact that in their whole history there was not a single instance of struggle with Rome over doctrinal (as opposed to canonical or administrative) matters, nor any appeal by the English Church to the Eastern Churches against the Pope; so that there were no clear indications as to how a struggle between the King and the Pope, or the local Church and the Pope, would end…

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Искрено - јако тешко могу да замислим сценарио према којем би, на пример, данас председник државе, или премијер, могли да смене патријарха зато што овај не би одобравао нешто што се тиче њиховог приватног живота...

Нити се чак и за време комунизма дешавало да, на пример, РПЦ анатемише СПЦ због резолуције информбироа, или да се чешка православна Црква одвоји од московске патријаршије када су руски тенкови ушли у Чешку '68. Или, на пример, да СПЦ прекине општење са румунском Црквом због тога што је Румунија хтела да блокира кандидатуру Србије за ЕУ...

Да не причам о томе да у се комунизму свакако није дешавало да свештено лице изјави - ко воли Тииита и партију, воли и Бога...

Ово су одређени догађаји из историје Византије који се нису догодили, али јесте Партија постављала првојерархе, утицала на постављање свештеника, прогањала оне који се нису уклапали у државно учење, постојало је свештеничко удружење чији су чланови измишљали песме типа: Озна све дозна итд. или писали хвалоспеве Ђиласу, као што је то чинио Жарко Гавриловић, формирали своје "цркве"... А боље да не покушавамо да истражимо каква би била реакција државних моћника када би им се критиковао приватни живот!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А видели смо како је у Краљевини Југославији прошла Црква када је покушала да се супротстави склапању конкордата - патријарх убијен, владике пребијене, свештеници такође, као и много верног народа, а неки су чак и убијени по протестима широм Србије.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

одакле сада да је Патријарх убијен?

а Црква је свакако вратила... када је заједно са бртнаским агентима изашла на протесте против кнеза Павла...

а и ескомуникацијом посланика...те је после укинута одлука о конкордату...

то је само доказ да се СПЦ бави политиком...почесто...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Није убијен један, него три патријарха - само у ХХ веку...

Али, то опет није исто - једно је када се држава на силу меша у унутарцрквена питања, и када на силу покушава да Цркву себи потчини, а нешто сасвим друго када Црква сама позива државу да јој се меша, и када се сама потчињава држави...

Link to comment
Подели на овим сајтовима

то ти је неминовна ствар, запитај се зашто је рецимо у Риму владар био уједно и понтифекс максимус, или зашто је код муслимана идеал теократија.

Једноставно, држава се не би мешала у послове Цркве једино кад би Црква имала миноран утицај у друштву и једно 1000 чланова. У сваком другом случају мешање је неминовно. Зато је величина у оном византијском покушају стварања хармоније.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...