Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Причу о старцу Никону почећемо из помало обрнуте перспективе. Почећемо од једног удаљеног места, на литици међу стенама, где је у дубљој усеклини брда начињена монашка келија. Још док је старац Никон живео у овој својој једноставној келији, на стрминама пустињачког дела Свете Горе, друштво му је правило седамнаест лобања његових претходника. Данас, на старој чамовој дасци, поприлично улеглој због честе смене хладних и топлих дана, налази се низ лобања међу којима и старчева. Даска се држи на старој подебелој грани, а свете мошти од кише штити неравни и ниски тршчани строп.

      Ове мошти оца Никона, које посетилац богобојажљиво обилази, на себи имају исписано име и датум упокојења. Датум рођења у животу хришћана нема тако велику важност колико датум њиховог упокојења који и славимо. У овом случају исписано је 7 – IX – 1963 [20. IX по новом календару]. Иако су свете кости атонских подвижника значајне, оне нам не приповедају какав је ко од њих живот проживео и каквог је трага оставио на своје савременике.
      Старац Софроније своју чувену биографију преподобног оца Силуана, којом из божанског примрака Свете Горе износи на видело човечанства овај светачки лик, започиње овако: „родио се, живео, умро“. Живот на Светој Гори у материјалном смислу баш тако може да се опише. Духовни плодови су нешто сасвим друго. Главни је задатак задобити спасење и стога се губи интерес за бележење чињеница.
      Старац Никон је на Светој Гори провео нешто више од 30 година. У световном животу, пре доласка на Атонско полуострво, био је припадник високог друштва. Није писао о себи, осим онога што је остало кроз преписку, па је и након његовог, као и након живота многих аскета, остало само предање које су ширили савременици. Француски хелениста Жак Лакаријер у својој књизи Грчко лето помиње оца Никона, поетично и можда не сасвим поуздано, али са великим поштовањем. Лакаријер бележи старчеву реченицу: „До краја својих дана нећу бити нико други, до само човек Атоса.“
      Москва, Петроград, Манџурија, Београд, Антверпен, Америка, Света Гора и др. – све су ово места у којима је бивао велики човек о коме је реч. Ових неколико градова и држава представљају географске нити којима се старац кретао док се није коначно зауставио на Атосу. Они сведоче како о животу руског аристократе, тако и о борцу из неколико тадашњих ратова и о духовном смирају након битака.
      Прво време
      По упокојењу старца, 1963. године, новине руских избеглица Часовой (фр. La Sentinelle) објавиле су кратак податак да је у свету био пуковник, учесник Руско-јапанског као и Великог рата и бивши ађутант великог кнеза Андреја Владимировича Романова.
      Његова породица, литванско-шведског порекла, дала је неколико успешних људи. Отац старца звао се Николај Карлович. Био је пријатељ руске царске породице и командант гарнизона Царског села, резиденције царске породице и руске аристократије. Мајка му се звала Прасковја Васиљевна. Његов брат Василиј био је амбасадор, а после револуције руски представник у Југославији који је штитио интересе руске емиграције и друговао са краљем Александром I.
      Крштени кум Николаја Николајевича Штрандмана (како је старцу Никону било крштено име) био је руски цар Александар II. Отац Никон родио се 1875. године. Као млад човек, ушавши у војне редове, служио је као ађутант Великог кнеза Андреја Владимировича Романова. После учешћа у поменутим ратовима, Руско-јапанском и Првом светском, био је белоармијски пуковник.
      Једно време је живео у Петрограду, где је често посећивао позориште које је веома волео. Тамо је видео и Сару Бернар која је крајем осамдесетих година 19. века била посетила Русију. Према необјављеном материјалу Џералда Палмера, духовног чеда оца Никона, током младости био је и члан индијског огранка Теозофског друштва у Петрограду. У то време је и лично срео Кришнамуртија, индијског филозофа, према коме је изгубио свако поштовање након што му је био поставио питање о улози коју љубав има у духовном животу. Кришнамурти му је, наиме, одговорио да је љубав деградација и да је ум највиши принцип.
      Као војно лице учествовао је у једној од највећих битака пре Првог светског рата, у Мукдену у Манџурији, 1905. године. Међу 340.000 руских војника и 260.000 јапанских налазио се и млади Николај. Упоредите само тај несрећни историјски догађај, крваву битку која је окупила више од пола милиона људи и усмртила преко 150.000, са самоћом атонске Каруље и миром у келијама начичканим на стрмим стенама. У ордењу није оскудевао (ко зна где су завршили ти предмети из бишвег живота!): ту је орден Светог Станислава с мачевима 3. реда, орден Св. Владимира 4. реда са мачевима и лентом (који је зарадио боривши се с Турцима) и орден Св. Ђорђа 4. класе (из Великог рата). По Русији је ратовао и посетио многа њена беспућа: Кавказ, Осетију…
      По сопственом сведочењу, старац Никон је желео да обиђе свет, али није био свестан да ће му руска невоља те намере испунити. Године 1918. престаје његова војна каријера. Немамо много биографских података о даљем животу. Догађаји које је изазвала Руска револуција оцу Никону променили су живот. Почеле су године странствовања. Њему је, како је казивао, Бог пружио личну револуцију – раскид са Старом Русијом.
      Старац Никон је рано пожелео да постане монах, још у осамнаестој години. Била је то дуго гајена жеља која се калила у буквалним биткама. Претпостављамо да је, пре него што је дао монашке завете, унутрашњим оком свога бића осмотрио свет који га окружује и одлучио да га радикално одбаци. У друштву царева, руске аристократије, сабораца из страшних битака (у Првом светском рату добио је и неколико метака у тело) провео је дуго година, док није 1921. године стао на монашки пут.
      Странствовања
      Руска револуција је, као што је познато, променила ствари из корена. Након неколико година грађанског рата, десетине хиљада припадника руског народа различитим путевима размилело се у свет. Велики део нашао је уточиште у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевини Југославији, где је уживао у гостопримству ове државе и њених житеља. У Србији су се Руси населили највише у Сремским Карловцима, Белој Цркви и Београду, али и у другим местима. Такође су населили и неке манастире, оживели њихову делатност и мисионарили.
      Николајев брат Василиј у Србији је био последњи царски амбасадор. Након Револуције делегиран је да штити интересе руске емиграције у посебно за то оформљеној канцеларији. Имао је и личних контаката са краљевићем и потоњим краљем Александром Карађорђевићем као и Николом Пашићем. По неким извештајима, године 1915. Василиј је напустио службу како би као добровољац у српској војсци учествовао на Солунском фронту. Иначе, регент Александар је као млад, боравећи у кадетској школи Пажевског корпуса руских кадета, проводио време с другим братом старца Никона, Константином, који је погинуо у Руско-јапанском рату. Василиј је као дипломата боравио у Солуну, Цариграду, на Цетињу, Риму, али је у Београду живео најдуже – скоро тридесет година. Оставио нам је књигу сећања под насловом „Балканске успомене“.
      У својој књизи помиње да је њихов деда 1812. године у долини Тимока војевао с Турцима предводећи једну српску чету. Ова драматична смењивања честих ратовања и животних драма у великој су супротности са миром потоње Каруље. Али и тај мир задобијен је и војничком чврстином, једноставношћу и душевном борбом. Један посетилац Атоса тврди да је отац Никон често позивао на пажњу и опрез, јер Антихрист увек вреба. Али тај Антихрист, по његовом мишљењу, није био неко рогобатно створење нити носилац неморала, већ сама празнина, ништавило и потпуна негација испуњења: „Једном речју, стање које свима нама прети све време“.
      Према биографу Павелу Владимировичу Тројицком, истраживачу Атоса, Николај Штрандман се након револуције сврстао међу белогардејце и са већином избеглица завршио у Југославији. Зна се да је важну улогу у обнављању духовног живота појединих српских манастира имао руски клир који се у Србији нашао након емигрирања. Током Првог светског рата манастир Високи Дечани био је разрушен и богослужења су била престала да се савршавају. Након рата, настојатељ манастира и управник Монашке школе у Дечанима постао је епископ сумски Митрофан (Абрамов). У то време један од монаха у Дечанима био је и отац Никон. У манастиру је примио постриг, највероватније током 1921. године, и у њему је провео наредних неколико година.
      Света Гора
      Највероватније већ 1929. године отац Никон стиже на Свету Гору, у карејску Келију Св. Јована Златоустог, у којој ће боравити до 1941. Након тога, прешао је у пустињски предео Атона. С обзиром да је двадесетих година живео у манастиру Високи Дечани, којег су након пропадања поново обновили монаси из светогорске келије Св. Јована Златоустог, можемо да претпоставимо да је у самом манастиру зачета идеја о будућем настањивању на Светој Гори баш у овом братству.
      Келија Светог Јована Златоустог припада манастиру Хиландару. Из ње је отац Никон писао писмо самопроглашеном руском императору Кирилу I, у коме му честита имендан. Кирил I је тада боравио у изгнанству на Западу. Данас само рушевна црква на обронцима карејске варошице, на путу од Кареје до Ватопеда, некада велелепна грађевина – подсећа на прошле славне дане. У њему је за време старца Никона живело педесетак руских монаха.
      Након живота с овим братством преселио се у атонску пустињу, на Каруљу, у келију Св. Ђорђа. Предео на коме је ова келија у ствари је стрма светогорска врлет са окомитим стенама, где су на ретким платоима или у пећинама пустињаци начинили себи колибе до којих се тешко може стићи. Често су за пентрање и спуштање потребна ужад или ланци, а ако има мердевина, оне су заковане за тврде литице. До многих испосника који ретко напуштају своја станишта, храна се допрема преко ужади и чекрка с кошарама. Каруља у ствари на грчком значи чекрк.
      Из овог периода, за нас најважнијег, постоји највише података о оцу Никону. То су углавном сведочења других монаха или старчевих посетиоца. И заиста, оца Никона су веома поштовали и његове комшије-монаси, једноставни и не много образовани Грци, али и веома образовани посетиоци који су му често долазили у госте из света. Изгледао је чудно својим грчким монасима који су углавном потицали из сељачких породица. Велики несклад између ученог аристократе и окружења није могао да буде непримећен. Ипак је сурова Каруља, терајући и једне и друге на подвиге, доносила добре плодове саборности.
      Постоје многи људи који су у описима Свете Горе с великим поштовањем помињали и сусрете с оцем Никоном. Међу њима је архимандрит Херувим (Карамбелас) који је као младић провео неколико година у скиту Свете Ане, мало пре и у првим годинама Другог светског рата. Херувим га описује као правог пустињака. Једном када је донео неко слатко на дар, и када је требало да га сипа оцу Никону, овај му је пружио упрљану посуду. Када је млади Херувим нехотице устукнуо, старац Никон му је на једноставном грчком рекао: Пустињак сам… пустињак. И након добијеног дара одмах је пред младићем начинио метанију.
      На Каруљи је често виђан са старом, грубо издељаном штаком и високом камилавком налик на стару руску шубару. Тридесет година на камену оставља дубоке трагове на лицу. Изборано лице сијало је светачки. С вечери би старац седао на балкон и посматрао залазак сунца, након чега би отишао у своју капелу да започне службу. Иако је био потпуно посвећен свом аскетском начину живота, неки од савременика га описују и као духовитог, забавног и љубазног човека бритког ума.
      Жак Лакаријер у својој књизи посвећеној Грчкој говори о чудесној фигури оца Никона. Лакаријер тврди да је старац у својој пећини, усеченој у стени, имао телескоп и да је понекада посматрао звезде на савршеном ноћном небу изнад Атоса. С обзиром на то да је старац неговао љубав према знању и интересовао се и за науку, од својих посетилаца је добијао многе књиге. Једном је, како нам приповеда Лакаријер, писао уредништву Националне географије у Лондон, тражећи да од њих добија новоиздате свеске часописа! Усамљеном пустињаку бесплатно су стизале жуте свеске свима познате Националне географије, и то педесетих година двадесетог века. У каруљском миру отац Никон је могао да се посвети упознавању разноврсних тема о којима је писано у часопису. Лакаријер бележи и једну његову изјаву: „Увек сам волео да читам и не видим зашто бих, поставши пустињак, престао са учењем.“ Павел Тројицки сматра да је отац Никон познавао пет страних језика. Поред матерњег руског говорио је и енглески, немачки, француски, италијански и шпански.
      Било је нешто детиње искрено у његовом интересовању за нова сазнања, било да је у питању астрономија, подаци о митским континентима или нешто друго. Веровао је да се и тај аспект човекове личности надграђивао, те је и у сазнавању сагледавао Божју премудрост и величину. Отац Никон био је нежна душа која је и те како умела да опази сваку појединост у своме окружењу. Ево његовог описа природе из једног писма: „Небо је суморно; море дивље, мутно; падају велике капи; драга смоква испред мог прозора губи последње, порилично жуте, старе листове; неоспорно, главни акорд зимске симфоније“.
      Током дванаест година проведених у келији Св. Јована Златоустог старац је више пута одлазио у свет како би прикупљао средства за братство. Тако је посетио Велику Британију, Сједињене Државе, Кину и Јапан. Отац Макарије, Никонов сабрат из каруљске келије, тврдио је да му је отац Никон причао да је у Америци посетио и Аљаску, Алеутска острва и острво Кодијак где је живео Свети Герман Аљаски! Боравио је кратко време и у Белгији. Тамошња руска православна заједница у Антверпену настојала је да успостави редовно служење свете литургије као и да изгради цркву.
      Након пресељења у светогорску пустињу није напуштао Атос; не даље од Солуна. Једном је ипак напустио своју аскетску насеобину и упутио се на дужи пут, поново у Америку. Жак Лакаријер тврди да је тамо одлазио да види брата који је био на самрти. Дуги пут који је прелазио бродом а завршио авионом, започео је тешким успоном уз помоћ ланаца причвршћених за стење, не би ли се с муком испентрао из своје пустињске келије.
      Иако је водио усамљенички живота посвећен молитви, оцу Никону долазили су многи посетиоци. Један од њих био је и Џералд Палмер, писац, преводилац и некадашњи британски политичар. У Никону је добио пријатеља и духовника, и посећивао га је сваке године на Васкрс, све до старчеве смрти. И њихово дописивање трајало је исто толико – од 1948. до 1963. Старац Никон охрабривао је Палмера да чита и преводи Добротољубље. Инспирисан разговорима с њим, Палмер је почео да ради на преводу грчког оригинала за енглеско говорно подручје. Читав тај подухват током многих година надограђивао се и укључивао и друге учене преводиоце, те је данас, дуго након Палмерове смрти, у припреми пети, последњи том ове збирке. На велико изненађење, Добротољубље (Philokalia) је лепо прихваћено у Енглеској, где је објављено у више издања. Као један од главних текстова који говоре о православном животу, молитви и аскетизму, Добротољубље читају и многи који нису православни, нити су хришћани. По тврђењу митрополита Калиста (Вера), огроман и далекосежни утицај који Добротољубље има на енглеском говорном подручју води своје корене до само једног извора – право до оца Никона.
      Као духовни руководитељ Палмера и човек који га је био инспирисао да преведе и објави Добротољубље, био је упитан да за књигу напише увод. Његов одговор из једног од писама показује плодове његове монашке аскезе и одвојености од света: „По питању увода, нисам сигуран уопште. Ја не поседујем капацитет нити памет да бих писао тако важан увод и осећам себе апсолутно безвредним да би ми се име поменуло у вези с тако благословеним утицајем који би твој марљиви рад могао да створи у будућности“. Ипак, на Палмерову молбу, отац Никон је написао кратак анонимни предговор. Данас, после скоро целога века, остварују се и на земљи јеванђељске речи: „И Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6, 6).
      Иако је отац Никон творио Исусову молитву и тако био део мистичке исихастичке традиције, поред задивљујућих тренутака, духовних созерцања и других плодова оваквог начина живљења, било је и повремених невоља и честог трпљења. Хагиографије у духу средњовековног стила, испуњене чудесима, понекад не пружају довољно подробну слику свакодневних активности једног аскете, колико то чине сведочанства о њему која су оставили поштоваоци. Више путописаца који су били понесени величином његове личности, представљали су оца Никона у помало романтизованој слици. И поред његове снажне аскетске стране личности и привржености пустињачком животу, у појединим његовим писмима види се и друга страна, која показује мукотрпну борбу са животним недаћама. Отац Никон се у писмима понекад жалио на практичне проблеме какве су стварали повремени пожари и поплаве, на старост и онемоћалост и неке друге свакодневне недаће. Крис Џонсон, који је писао о старцу Никону, примећује да, узимајући у обзир бројна старчева интересовања, ако се мистично може сматрати скривеним, оно је углавном скривено на веома очигледним местима: међу свакодневним животним дужностима и активностима. Стојећи једном ногом чврсто на земљи, а другом на небесима, у својим писмима давао је и снажне духовне савете и описе сопствене недостојности. Али, сусрећу се овде и пројаве љубави, описи свакодневног живота на Каруљи, изванредан хумор и друго.
      У атонској пустињи више од хиљаду година смењују се подвижници. О њима сведоче бројне приче, од којих многе прелазе у легенде. Као и свако друго мистериозно место чији свакодневни живот онима који тамо не бораве бива готово немогућ за разумевање, и живот старца Никона остаје за нас великим делом непознаница. Део његове личности је ипак откривен и пружа нам подстицај и инспирацију. И данас, једна лобања више, поређана тик уз лобање своје атонске сабраће, његове свете мошти, остављају сведочанство о испоснику, становнику Каруље, великом и драгом старцу Никону.

      Извор: Теологија.нет
    • Од JESSY,
      „Пре четири и по године упознала сам младића. Јако смо се волели, иако смо се свађали скоро сваки дан, због разних ситница, небитних. Обоје смо веома плаховити. После три године, почели смо да живимо заједно. Ја сам променила посао и скоро увек сам остајала до касно. Он ме је чекао код куће, спремао вечару и слично, а пред Нову годину ме је запросио. Веома сам се радовала и размишљала о томе каква је то срећа за мене, коначно ћу се удати. Полако смо почели да спремамо свадбу. Недељу дана пре сам отпутовала у Питер на пословни пут, а он је остао код куће сам. Када сам се вратила, рекао ми је да се растајемо, да ме више не воли. Ја сам за њега једна сродна душа, сестра, али га не привлачим као девојка.“ Елена, 24 године.
      „Урадио сам нешто ужасно. Сад седим и не знам шта да радим. Пре 3 месеца сам запросио девојку са којом живим. Осећања међу нама су постојала, све је било дивно. Али недавно су нестала, испарила. Покушавао сам да их вратим, али никако ми не успева. Ја њу не волим, она мене да. Љуби, грли, видим да жели да буде са мном. А мени се срце слама што не могу да одговорим на њену нежност. Испада да се претварам. Она види да сам безосећајан, пита зашто? Шта могу да одговорим, ако не осећам ништа? Већ је било озбиљних свађа и скандала због тога. Свадба се примиче, припреме теку, а мени на души стоји камен. Скоро да смо се били растали, али је она рекла да према мени још увек нешто осећа и да жели да покушамо поново, иако сам признао да је не волим. Тако ми је ужасно тешко коначно јој рећи све, када се и даље нада. А ја ноћима не спавам, сав сам измучен, катастрофално сам смршао. Тако ми је жао, али је не волим и непријатно ми је да будем са њом.“ Игор, 24 године
    • Од Поуке.орг инфо,
      Кажу да муж последњи сазна да га жена вара, али не зато што нико неће да му каже да га жена вара, него зато што он сам то не жели да види. Иста је ствар и са људима који живе у лошим браковима. Иако постоје бракови који се одавно не могу назвати браковима, људи у њима ипак истрајавају - неки из навике, неки из страха, а неки зато што немају куд...
      Знам једног типа који је у браку већ доста дуго са неком женом - не знам ни сам како бих је назвао. У ствари, он је с њом у том браку више фиктивно, будући да она њему и њиховој деци дозвољава да бораве у њиховом стану само 5 - 6 пута у току године. Остатак времена он и деца проводе живећи као бескућници - спавају или у подруму, или у ходнику зграде, или некада испред врата стана.
      Она неће да их пусти да уђу зато што су, како каже, штрокави, па ће јој упрљати намештај. Џаба јој муж објашњава да он нема где да се истушира, и да не би ни он ни деца били тако прљави када би их пустила да уђу у стан и да се окупају - она неће ни да чује. Каже, само што је орибала плочице, неће ваљда сад да пусти њих да их усвиње.
      Није она била таква одувек. Међутим, од када је почела да се дружи са некаквим сумњивим ликовима, неким надрилекарима, политичарима, гуруима и сличним лудацима, скроз је полудела. Имала је она, додуше, и доста јако паметних пријатеља, који су покушавали да је уразуме, али у последње време она једноставно неће за њих да чује. Каже - Нема будале док школе не заврши. Па су и они полако, један по један, дигли руке и од ње и од њеног мужа и деце.
      Муж, јадничак, и даље гаји неку наду да ће она доћи себи. И даље доноси целу своју плату сваког месеца и даје је до динара жени, која те паре потроши како се њој ћефне. Њему некада буде криво, па се наљути и почне да прича како ће је оставити, али она га увек обесхрабри причама о томе како брак није неозбиљна ствар, и како он као отац породице има обавезу према њој, а да она има право да са новцем располаже како жели.
      Понекад, додуше, она и попусти, па га пусти и по десетак или петнаест дана у току године да борави у кући. Додуше, без деце, и под условом да јој за те дане посебно доплати, мимо плате. Он тада покушава да је одобровољи да пусти и децу да уђу, али њој не пада на памет. Каже - шта мене брига за њих, нек се сами снађу, они и треба сами да се сналазе.
      Не знам колико пута су покушали људи добре воље да му објасне да не може она имати само права, а он само обавезе. Не вреди. Каже - боље и таква жена него никаква. И све то исто покушавца да убеди и децу - говори им да им је она ипак мајка, да је мајка само једна, и да је греота о мајци говорити ружно. Не знам да ли он сам у све то верује, а верујем да не зна више ни он.
      Нека од деце која су мало већа су већ отишли својим путем. Кажу, није она њима никада ни била мајка, и да им таква мајка ни не треба. Остала су само она најмања, која се бољег ни не сећају, и која за боље ни не знају. Докле - не знам...
      Вреди ли брак уопште оваквих понижења? И може ли се то, Боже ме опрости, уопште и назвати браком?
       
      http://www.youtube.com/watch?v=wxkHvOBytNk
       
      Ова прича и јесте и није измишљена...
      У ствари, прича је метафора за стање у којем је литургијски живот код нас...
      Жена = Црква (= црквена јерархија)
      Стан = Литургија
      Боравак у стану = Учешће у литургијској заједници (= причешће)
      Муж = Теолози, вероучитељи, и други православни хришћани који желе да живе литургијским животом
      Деца = Прост неупућен народ
      Прљавштина, штрока = Грех, недостојност
      Плата = Подвиг, труд, свака врста залагања
      Пријатељи = Образовани људи, пријатељи и учитељи Цркве
      Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци = Надрилекари, политичари, гуруи и слични лудаци
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! 

       
      Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку.
      Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство.
      Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице.

      Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Од добре идеје, која је уложеном енергијом и ношена ентузијазмом великог броја људи који су узели учешће у реализацији и оживљавању подфорума "Упознавање ради хришћанског брака", преко пројекта „Кана Галилејска“ покренутог 2013. године, и касније затвореног форумског клуба, наша КАНА је, потпуно заслужено и оправдано, постала самостална, као посебан сајт у оквиру укупног пројекта Поуке.орг. После прве верзије сајта, сада је дошла нова, друга верзија, са новим опцијама, олакшаном навигацијом, једноставнијим начином склапања пријатељстава, четом, приватнбим порукама итд... и то све потпуно бесплатно! 

       
      Мисија пројекта је стварање најбољих услова за упознавање, са циљем заснивања породице у хришћанском браку.
      Више десетина склопљених бракова након упознавања у оквиру наше виртуелне заједнице, с једне стране, сасвим јасна потреба за оваквом врстом подршке особама које желе да ступе у хришћански брак, као и искуство одговорних уредника који су узели учешће у овом пројекту од самог почетка до данас, њихова посвећеност, истрајност и жеља да се оствари циљ, били су и путоказ и пут ка сајту КАНА. Она ће наставити да расте, кроз приватну комуникацију својих чланова, упознавања, пријатељства и љубав, склопљене бракове, породицу и потомство.
      Најзначајнија свадба хришћанског света била је она у Кани Галилејској, а православни црквени сајт Кана је најзначајнији пројекат у оквиру Поуке.орг у правцу очувања хришћанске породице.

      Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција.
×
×
  • Create New...