Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Меденица :)

ОВДЕ СТАВИТЕ ВАШ ДЕСКТОП или САЈТ

Оцени ову тему

Recommended Posts

мој тренутни десктоп

Постављена слика

преузет одавде ...

http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

??? ????...

????? ?? ?? ???? ???????

???? ???? ????? HD ????????  klapklap

Tron : Legacy - Official Comic Con Teaser Trailer [HD]

?? ????? ???? ??????? ?? 1982. ???? ???? ????  klapklap

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

e људи, цела поента је да виримо једни другима у иконице ;)

па да размењујемо искуства о софтверу, сличицама, организацији, побољшању рада на компу, са компом, уз комп, како год желите :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

e ????, ???? ?????? ?? ?? ?????? ????? ??????? ? ??????? ;)

?? ?? ??????????? ???????? ? ????????, ?????????, ????????????, ????????? ???? ?? ?????, ?? ??????, ?? ????, ???? ??? ?????? :)

kako da snimimo desk top?sa cim jarane...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

имаш бре дугме на тастатури које се зове PRINT SCREEN у горњем десном углу тастатуре. некад се јавља и у скраћеном облику PRTSCR.

на самом десктопу кликни дугме једном-двапут за сваки случај, подигни RUN команду док си још увек на десктопу комбинацијом тастера WIN KEY (она заставица са обе стране SPACE тастера, илити народски РАЗМАК) и R слова на тастатури. значи WIN KEY + R.

укуцај у прозору који се појави команду MSPAINT и удрите ентер.

отвориће се онај најглупљи програм који долази са самим оперативним системом и удри комбинацију тастера за PASTE команду - CTRL + V.

VOILA! имаш копију десктопа и само је опцијама сними негде ;)

аплоад, односно постављање на неки онлајн шер сајт је мало компликованије, али може се завршити и класичном опцијом ДОДАТНЕ ОПЦИЈЕ па бирањем ЗАКАЧИ ФАЈЛ који се добија на ударац на дугме ОДГОВОР на самом форуму.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

написао си Б мало на фолдеру ''о Богу''  dada https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/0202_238.gif

шалим се наравно  ;):)

нееего, одакле ти инсталациона верзија ''Православац 2009'', ја знам само за онлајн верзију ?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево инсталације

http://www.megaupload.com/?d=HSLKULSV

и додатни у екселу

http://www.praktikum.co.yu/office/download/spc2008.zip

А ово је вероватно тај онлајн што си споменуо

http://www.inter.rs/pravoslavni-kalendar/

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Justin Waters,
      После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости.
       
      Питање које најчешће чујем у последњих осам месеци је:„Да ли сте се навикли?” На лепо се не морамо навикавати; то спонтано прихватамо, не размишљамо о томе јер сви сматрамо да је „Богом дато”. На оно, не тако лепо или много другачије од свега на што смо већ навикнути, потребно је време, добра воља, потпуна предаја или како многи овде кажу, сналажљивост. 
      После четрдесет година проведених у иностранству, на три континента, од тога читавих двадесет осам година у Јапану, вратили смо се назад у град нашег одрастања и младости. Последњи пут сам била у Србији 2014. године. Разлике у последњих пет година су веома видљиве, фасаде су још оронулије, ишкрабане којекаквим паролама и порукама, тротоари нису сређивани деценијама, много ђубрета на све стране.
      С друге стране, кафићи, ресторани и места за забаву који су крцати у свако доба дана су раширени по целом граду. Делује да Срби проводе много више времена по таквим местима него било где. 
      Ово је омањи списак онога што се много разликује од навикнутог: 
      1. Избацивање ђубрета и рециклажа су на врло неразвијеном нивоу. У Новом Саду постоје (чак не у свим деловима града) само две врсте контејнера за ђубре, за комунално и амбалажно. У амбалажне убацује се све заједно, неразврстано: метал, стакло, пластика, папир, текстил итд. Стално налазим и избачене велике делове намештаја који данима стоје на улици.
      Србија је рај за пластичне кесе које се немилице троше на пијаци, у пекарама, продавницама. Част изузецима и добровољцима који чисте и скупљају разбацано. 
      Поглед на новосадску цркву (Фото А. Васиљевић) 2. Овде сада има далеко више паса него раније. Пси су свуда присутни и махом се добро понашају. Не могу ни реч против њих да кажем. Међутим, власници паса углавном не покупе природне остатке својих љубимаца после обављања свакодневних потреба. Кад шетам морам добро да гледам где корачам. Част изузецима али чини ми се да је Нови Сад све прљавији град.
      3. Превише мириса и превише музике. Људи су превише напарфемисани. Кад се сви ти мириси помешају, свакако не одају осећај чистоће. На многим местима музика је прегласна. Тржни центри су загађени прегласном музиком која извире из свих продавница, као да се сви надмећу ко ће пустити гласније. Тако је и многим кафићима и ресторанима. Немамо сви исти укус и нека врсте музике је атак на наша чула и стрпљење.
      4. Мобилни телефони имају овде статус божанства. Заиста ме не интересује шта ко нема у фрижидеру, где је ко оставио чарапе и остале приватне стварчице. Сваки разговор и посао се прекида ако се телефон огласи. Људи причају свашта и свуда, прегласно не обазирући се на место и остале око себе.
      5. У Јапану сам годинама радила као просветни радник. Никада нисам видела да баке, деке или родитељи носе ђачке торбе својим унуцима и деци. Тамо се од малих ногу учи и спрема на разне врсте терета. Како се изборити са животним теретом кад одрасту, ако не могу сами да носе свој школски терет?
      6. Заменица Ви нестаје из српског језика. Многи које уопште не познајем, продавци, поштари, радници у разним делатностима обраћају ми се са ти. Уместо довиђења често ме испрати ћао, а уместо шта желите је шта хоћеш. Није да ми посебно смета, чудно је и оставља утисак недостатка кућног и школског васпитања.
      Јутро у Новом Саду (Фото Танјуг - Ј.Пап) 7. Вози се хазардно. У једној руци је волан, у другој мобилни или цигарета, поглед ко зна где, а брзина потпуно неприлагођена. Кочи се на буквално десетак центиметара од пешака, многи нервозно јуре као да их на крају пута чека вечна срећа, обилазе на раскрсницама на условно, а стрпљење је овде непознаница. Затоје трубљење главни начин комуникације међу возачима.
      8. Постоји посебна група коју овде називају „шалтеруше”. Опет част малобројним изузецима, моје искуство са њима је поражавајуће. У свим установама где постоје правила облачења за посетиоце (која ја подржавам) запањујуће је да многе запослене изгледају као да су стигле на посао директно из лудог, ноћног провода.
      Почев од неприкладне гардеробе, изреза до струка, предебелих вештачких трепавица које им вуку капке према доле и онемогућавају скроз отворене очи, до офарбаних и окићених канџи које им не дозвољавају да правилни користе тастатуру на компјутеру. Није ни чудо да су документи које добијам често са грешкама.
      Шалтеруше обавезно раде „мултитаскинг”: приватно телефонирање, испијање кафе или јогурта, жвакање нечег, ћаскање са колегама и то све у исто време док сређују неки докуменат. Ако су боље расположене одвалиће неку шалу која је потпуно непримерна месту или дати неки дубокоумни савет који нисте ни тражили, а оно због чега сте дошли није урађено добро и потпуно.
      9. Оно што је посебно другачије овде и што је постојало и пре четрдесет година кад сам отишла у иностранство, а што је сад још више присутно је магична реч „веза”. Оно што мени није успело да решим регуларним путем, уз сва прибављена и исправна документа и све урађено на време, други су решили под одмах преко везе.
      Веза је јача од свих закона, прописаних и моралних. Срећом, ја могу да преживим без веза, али се питам како је свим оним људима којима је живот у питању, а немају везе, нити оне невидљиве, а челичне, нити оне које се стављају у коверте.
      Новосађанка на клупи са цигаретом (Фото Бета - Д.Г.) 10. Оно што посебно смета неком ко долази из земље где се поштују закон, ред и неузнемиравање околине је пушење. Чак и у кафићима где где је забрањено пушење, многи користе електронске цигарете и убеђују ме да се не осете и да нису штетне. Бити непушач у Србији није нимало лако. Предност се увек даје пушачима који никако не могу да схвате колико дим смета онима који не пуше.
      Списак површних ствари би могао да се још протегне, а о дубинским разликама је потребно далеко више времена, места, стрпљења и озбиљних анализа.
      Ово није напад на мој град и људе у њему, већ опажања неког ко је био дуго изван града и коме је жао да гледа како град расте, а стагнира и чак иде уназад у неким аспектима. Што се тиче навикавања, на многе ствари не да не могу да се навикнем, заправо не желим да се навикнем и трудим се да се не навикнем, јер навикавање често може да буде део притајане предаје.
      Весна Белушевић,  Нови Сад, Србија
      Izvor: Politika
    • Од Justin Waters,
      „Турци долазе“ или о ширењу негативне представе о Србима
       
      Филм „Турци долазе. Сабља правде“ је потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром За хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“, вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности. У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи. Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600. (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе. Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“
      Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог. Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…
      ВАНИСТОРИЈСКИ ПРОЈЕКАТ
      Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси. Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.
      После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“. Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо. Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.
      Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу). У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо. Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“. То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су приказане Османлије
      Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар. А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?
      Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха. О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо? Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…
      ЂАВО ЈЕ ОДНЕО ШАЛУ
      Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420.000 гледалаца. Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде, Чилеа, Мексика, Аустралије, Јапана, Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана. Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше необичне предилекције, ко зна?
      Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла „Освајање 1453“ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје. „Критичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.
      Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају. У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба. Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.
      Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара! У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.
      Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима. Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од шест до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације. Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?
      Сцена из филма „Турци долазе. Сабља правде“ у којој су српски војник води заробљене Турке (Фото: Промо) Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама. Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача? Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…
      Izvor: standard.rs
    • Од АлександраВ,
      Николајеве студије првенствено објављују оригиналне научне радове посвећене проучавању теологије и духовности. Часопис је отворен и за радове настале на основу истраживања у областима других друштвено-хуманистичких наука — философије, социологије, политикологије, филологије, књижевности, историје, историографије, архивистике итд. — уколико кореспондирају са тематиком часописа. Николајеве студије такође објављују релевантну архивску и документарну грађу са пратећим студијама и напоменама, као и библиографије, краће прилоге, осврте, коментаре и приказе нових издања. Николајеве студије првенствено објављују радове на енглеском и српском језику. Сви радови објављени у Николајевим студијама су двоструко и анонимно рецензирани.
      Часопис Николајеве студије уређује се у складу са Актом о уређивању научних часописа који је 2009. године прописало Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, односно у складу са одговарајућим међународним ISO стандардима. Универзалну децималну каталогизацију (УДК) часописа Николајеве студије врши Народна библиотека Србије. Часопис Николајеве студије опремљен је и DOI бројевима. Часопис Николајеве студије похрањује се у Репозиторијум Народне библиотеке Србије и у штампаном и у дигиталном облику.
      Поред апстраката, кључних речи, УДК и DOI бројева којима су опремљене Николајеве студије, намера уредништва је да часопис опреми одговарајућим индексима, односно регистрима аутора, индексом библијских стихова, индексом Велимировићевих дела, као и појмовним и географским индексом. Планирано је да на вебсајту часописа буде доступан и кумулативни индекс Николајевих студија, који би могао да послужи као користан алат будућим истраживачима.
      Часопис излази двојако: као класични штампани часопис, штампан у А5 формату на рециклираном папиру у Штампарији Српске Православне Цркве у симболичном тиражу од 200 примерака, и истовремено као електронски часопис, у отвореном приступу на вебсајту часописа.
      Nikolai Studies
      NIKOLAISTUDIES.ORG Упутство ауторима.
    • Од JESSY,
      Мислим да је далеко мудрије одговоре на најтежа животна питања препустити Богу. Али сам се уверио како многи то преузимају на себе. Смело и гордо. Логика која се крије иза таквих покушаја може бити прикривена најбољом намером да се другоме (или себи) помогне, да се утеши или мотивише. Често је то само маска за личну гордост. Постоје особе које се сматрају великим познаваоцима хришћанске вере (коју често посматрају као скуп догми, прописа, ритуала и светоотачких цитата). И они, као познаваоци хришћанства, могу и хоће да другима пруже дефинитивне одговоре на њихову патњу. Други проблем су ти покушаји да се Бог „угура“ у нашу логику, да се Његово делање (или неделање) увек посматра кроз призму рационалних узрочно-последичних ствари. Није тачно да је вера нелогична, она често превазилази људску логику. Не можемо рационално докучити све одговоре јер нисмо у могућности. Многи одбијају другачије начине спознаје Бога, од којих је свакако најузвишенији и најдиректнији љубав. Постоје људи који себе сматрају великим познаваоцима, па чак и водичима људске душе. Човек је за мене сувише свет и драгоцен да бих се усудио да му налажем како да живи и како да мисли. Бог је за мене Свет и не бих никада, никада узимао Његову улогу на себе. Никад се не бих усудио да другом пружим дефинитиван одговор зашто је неко њему драг трпи патњу, зашто се рађају болесна деца, зашто је неко духовно оболео, зашто је страшна несрећа збрисала млад живот. Неки све правдају "судбином", неки сматрају да је трновит пут казна или начин искупљења, а неки иду толико далеко да болеснима кажу како треба да одбаце лекаре и да ће их Бог спасити. Погрешне речи су веома опасне. Неки духовни саветници покушавају да човека сместе у једну велику, теолошку машину, као да је он шраф. Али гордо је мислити да ми можемо схватити целокупну стварност и туђе место у њој. Закључак књиге о Јову је да треба да имамо поверења у Бога, шта год да се десило. Наша радозналост и немир који из ње произлази неће се умирити ако нам неко пружи рационално објашњење „зашто“ и „како”. Тај немир пролази само ако смо уз Бога. Ако на патњу одговарамо љубављу. Велики мир долази из великог поверења у Бога, и из одговорног рада на сопственим даровима. И зато сматрам да су најбољи пријатељи у Христу они који, просто, слушају. Који с тобом деле и радост и тугу, и пад и полет. Не чепркају по твојој рани, већ је одболе с тобом. Не сматрају себе духовним лекарима, већ заједно с тобом почну да траже лек, знајући да је Бог Најбољи Лекар. Потребан ти је добар пријатељ уз којег одговорно сâм бираш свој духовни пут. Није ти потребан „духовни гуру” који ти намеће и одређује пут за коју никад нећеш ни бити сасвим сигуран да ли је заиста твој.
          http://avdenagom.blogspot.com/2020/02/blog-post.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FUuAXt+(Avdenago)
       
    • Од JESSY,
      Када на дан празника Крштења Господњег, Богојављења, погледаш на велике масе људи које се слежу у православне храмове и око њих, на гомиле које долазе по свету воду, чини се да готово читав свет верује и иде за Христом. Али, када се дељење богојављенске воде заврши, схваташ да велики број тих људи заправо не иде за Христом, него само за светом водом...
      У навечерје Богојављења и на сам празник Богојављења савршава се велико водоосвећење. У додиру са пречистим Телом Христа Спаситеља и очишћена од сваке нечистоте, водена стихија је добила способност да буде сместилиште Божанствене енергије. У Цркви се то освећење продужава у времену. Сваки верујући има код куће тзв. “богојављењску водицу”, свету водицу. Током године, она се не квари, свежа је, чиста и пријатна, и то је чудо благодати Божије, у које се може свако осведочити. Крштењска света вода поседује велику целебну силу, али њено деловање зависи од човекове вере.
×
×
  • Креирај ново...