Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. Ignjatije

    Ignjatije

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Prilikom poslednjeg susreta predsednika Rusije Vladimira Putina i predsednika Srbije Aleksandra Vučića koji se dogodio pre mesec dana na marginama foruma ‘’Pojas i put’’ u Pekingu, u zajedničkoj analizi odnosa Srbije i Rusije jedna od tema sastanka dva predsednika bila je i vojna saradnja.

      U izjavi za medije predsednik Vučić je istakao da su u prethodnom periodu dogovorena plaćanja od oko 619 miliona evra za različite vrste naoružanja iz Rusije. On je tom prilikom dodao i da će Srbija do kraja godine isplatiti više od 60 procenata te sume odnosno oko 360 miliona.
      Najmodernija verzija čuvene 24-ke za sada dobro prolazi na tržištu. Četiri srpska helikoptera Mi-35M trebala bi biti isporučena u prvoj polovini 2020. / Foto: Branislav Milošević, Tango Six Imajući u vidu koje su sve nabavke iz Rusije do sada objavljene moglo bi se zaključiti da je cifra od 619 miliona evra (oko 690 miliona dolara) samo za rusko naoružanje prevelika i da se taj novac odnosi i na oružije koje je nabavljeno na zapadu, u Belorusiji kao i u NR Kini.
      Šest lovaca MiG-29 koje je Rusija donirala Srbiji, uvedeno je u operativnu upotrebu, a neki od dosadašnjih glavnih troškova njihovog aktiviranja obuhvatili su transport, predizvoznu pripremu, generalni remont jednog aviona, remont manjeg obima na preostalih pet aviona, produženje životnog veka, remont određenog broja motora, dovođenje ruskih aviona na nivo postojećh (približan standard MiG-29SD), nabavku rezervnih delova, zemaljske i druge opreme.
      Jedan od tri starija srpska aviona koji su prošli kroz remont i produženje životnog veka / Foto: Dragan Trifunović, Tango Six Kroz remonte su prošla i tri srpska aviona koji su već bili u naoružanju kojima je takođe produžen životni vek. Takođe su pretrpeli određene dorade među kojima su i one koje su vremenom nastale iz iskustava održavanja po stanju a to je i princip po kojem će se u budućnosti održavati srpski avioni.
      Odmah nakon što je objavljeno da Rusija donira šest MiG-ova 29, zvaničnici su saopštili da će čitav aranžman koštati 185 miliona evra i da se ta cena odnosi i na 4 domaća primerka, ukupno na 10 aviona. To bi trebalo da bude potrošeno u ukupno tri faze od kojih su dve već realizovane, treća koja je već započelapodrazumeva viši nivo osavremenjavanja aviona i ona bi, kako je ranije najavljeno trebala da bude završena do kraja 2020. godine. Uz to ostaje da se tada izvrši i remont još jednog aviona (jednog od 4 koje je Srbija imala pre ruske donacije).
      Četiri remontovana i modernizovana bivša beloruska MiG-a 29 mogla bi koštati oko 40 miliona evra / Foto: Ministarstvo odbrane Srbije Tokom ozbiljnije modernizacije avionima će biti dorađen radar, sistem za upravljanje vatrom i druga elektronska oprema, biće integrisane nove rakete vazduh-vazduh ali i ubojna sredstva vazduh-zemlja. Neminovna je dakle, osim paketa modernizacije, nabavka određene količine vazduhoplovnog naoružanjašto može biti veliki izdatak. Primera radi cena jedne rakete vazduh-vazduh R-77kreće se oko milion dolara.
      Kada je reč o četiri lovca MiG-29 koje je donirala Belorusija, već smo preneli vest da će oni biti isporučeni početkom 2021. godinekao i da će najverovatnije stići modernizovani. Kako je rok za završetak radova gotovo dve godine može se pretpostaviti da će to biti, osim generalnog remonta, ujedno i modernizacija odnosno da će to ustvari biti nešto slično ako ne i isto kao faza tri, kao i 10 postojećih 29-ki i bivše beloruske trebalo da budu dovedene na nivo vrlo sličnom standardu MiG-29SM. Neka realna cena ovih radova u Belorusiji mogla bi biti do 10 miliona evra po avionu.
      Prva dva helikoptera Mi-17V-5 koja su nabavljena 2016. godjne koštala su 25,8 miliona evra (28,77 miliona USD) / Foto: Salinger Igor, Ministarstvo odbrane U drugoj polovini ove godine iz Rusije stižu tri dodatna srednja transportna višenamenska helikoptera Mi-17V-5 i to nešto bolje opremljeni nego prva dva koja su kupljena 2016. godine a uz njih će se nabaviti i naoružanje. Cena Mi-17 se, u zavisnosti od verzija i čitavog paketa koji sadrži obuku, opremu, naoružanje i logistiku, kreće od 14 do 22 miliona dolara. Kako srpski primerci sigurno neće biti najbolje ali ni najlošije opremljeni može se pretpostaviti da će cena biti negde između.
      Srbija je nabavila i 4 ruska desantno-jurišna helikoptera Mi-35M čija se isporuka može očekivati početkom ili u prvoj polovini sledeće godine. Cena ovog tipa helikoptera se na tržištu kreće u rasponu od 20 do 30 miliona dolara a u određenim aranžmanima može preći 30 miliona.
      Oklopna vozila BRDM-2M kakve je krajem aprila dobila Kirgizija / Foto: Sputnjik Pored 6 MiG-ova 29 Rusija je donirala i 30 tenkova T-72 kao i 30 oklopnih izviđačkih vozila BRDM-2. Još uvek nije sasvim jasno koju verziju tenka T-72 Srbija dobija a najčešće se spominje verzija T-72B1 MS ‘’Beli orao’’ kakve su na primer dobile Nikaragva i Laos. Iako je rečeno da je to donacija, modernizaciju oklopnjaka, kao i sve ostalo što ide uz njih, Srbija će platiti. Što se tiče BRDM-2, navodno je reč o savremenijoj verziji BRDM-2M poput onih koji su skoro donirani Kirgiziji a kakve ja nabavio i Laos.
      Svo navedeno naoružanje koje dakle dolazi iz Rusije i Belorusije a za koje je sa najvišeg nivoa pa i od samog predsednika Srbije, potvrđeno da je kupljeno, može na kraju koštati oko 410 do 430 miliona evra. Ukoliko se 619 miliona evra ipak zaista odnosi samo na rusku tehniku onda bi za ostale nabavke ostalo oko 200miliona evra.
      Kupovina artiljerijsko-raketnih sistema Pancir nikada nije direktno zvanično potvrđena. Ovaj sistem nimalo nije jeftin, za samo jedno vozilo treba izdvojiti oko 15 miliona dolara ali tu su zatim troškovi obuke, logistike, rezervnih delova, dodatnih borbenih kompleta raketa pa cena može biti i preko 20 miliona dolara. Ipak o tome kakva će biti cena u mnogome zavisi i od politike pa je tako npr. Ekvatorijalna Gvineja kupila dva vozila sistema Pancir za samo 20 miliona dolara.
      Cena vojne verzije H145M, u zavisnosti od opreme, kreće se od 11 do 15miliona evra / Foto: Alexander Lutz Ako bi se preostalih 200 od 619 miliona evra ipak odnosilo i na vazduhoplovnu i ostalu vojnu tehniku nabavljenu iz drugih zemalja onda bi to bila znatno realnija priča. Za vojsku i policiju je naručeno ukupno 9 nemačkih helikoptera H145M od kojih će RV i PVO dobiti 5. Helikopterska jedinica policije će osim 4 H145 dobiti i tri francuska helikoptera H215 Super Puma.
      Predsednik Srbije objavio je sredinom februara ove godine da će helikopteri H145 i H215 koštati ukupno 175 miliona (za očekivati je evra). Podsetimo u budžetu Republike Srbije za 2019. godinu, u pregledu planiranih kapitalnih izdataka budžetskih korisnika za 2019. ali i naredne dve godine, što se tiče Ministarstva unutrašnjih poslova postoji stavka – Zanavljanje i modernizacija flote Helikopterske jedinice sa jasno vidljivim sredstvima koje su planirane da se izdvoje za naredne tri godine. Tako je za 2019. planirano izdvajanje 2,4 milijarde dinara, za 2020. 4 milijarde i u 2021. 3,4 milijarde dinara što ukupno iznosi 9,8 milijardi dinara ili oko 82,7 miliona evra.
      Moguće je da je osim tri helikoptera H215 od Francuske naručeno još tehnike. Tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’, predsednik Vučić je najavio i da će sa francuskim predsednikom Emanuelom Makronom razgovarati o raketnim PVO sistemima Mistral. Zbog unutrašnjih problema Francuske, predsednik Makron još nije posetio Srbiju a prema poslednjim informacijama to bi trebalo da se dogodi u julu.
      Još uvek zvanično nije saopšteno koja kineska borbena BPL je kupljena. Na fotografiji je Wing Loong II za koju su pojedini domaći mediji preneli da će se naći u Vojsci Srbije / Foto: Petar Vojinović, Tango Six Poslednji poznati trošak koji će Srbija imati za vojnu tehniku jeste nabavka kineskih naoružanih bespilotnih letelica. Takođe tokom vežbe ‘’Vek pobednika 1918-2018’’ predsednik Srbije izjavio je da su u pitanju „letelice težine 750kilograma, mogu leteti na 5 kilometara visine, u pitanju su 2 baterije po 3 letelice ukupne vrednosti 30 miliona dolara“.
      Osim toga Vučić je rekao i da će nakon nabavke ovih letelica doći i do uzimanja tehnologije sa njih i implementiranje na domaću bespilotnu letelicu Pegaz. Sasvim je moguće da je u pomenutu cenu uračunat i određeni transfer tehnologije pošto je 30 miliona dolara veliki novac za samo 6 bespilotnih letelica. Naravno uz borbene BPL (UCAV) sigurno ide obuka, logistika, naoružanje, zemaljske stanice za navođenje ali jedan od primera koliko koštaju kineske bespilotne letelice je cena jedne od boljih UCAV Wing Loong 2 za koju je pre par godina iznesen podatak da vredi oko milion dolara.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Милан Ракић,
      MINISTAR VOJNI IZ PRVE POLOŽIO ZAKLETVU, NA PODVIGU MU ČESTITALI OFICIRI, GENERALI, NA SVEČANOST DOŠ’O CEO KABINET, BILA PRISUTNA I ŽENA SA SITNU DECU, KA’ DA JE PROBIO SOLUNSKI FRONT, SA SLONOVIMA PREŠ’O ALPE...
      Kao što se znade, uvedena je 15-dnevna obuka za rezervni sastav Vojske Srbije. I kao što se znade, ministar Vulin se, iako je, kad je trebalo, bio nesposoban za vojsku, prvi prijavio. Ministar lično javio: "Želim da pođem od sebe i sopstvenog principa. Kao ministar odbrane sam iskoristio priliku da se dobrovoljno javim na obuku. Od sutra, kad prođem medicinske preglede, ja ću biti jedan od rezervista koji je prošao 15-dnevnu obuku, u kojoj ćemo se obučavati za sve ono što mi koji nismo služili vojsku sada imamo priliku da to uradimo."

      Medicinske preglede proš’o, obuku, u Požarevcu proš’o, kako javili naši mediji, na obuci bio među najboljima, radio danonoćno, išao na dežurstva i požarstva... Došla na red i zakletva, i to položio, u Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu.

      Vrhovni komandant Vučić mu je promptno čestitao, uz napomenu da se nada da neće biti ratnih sukoba, ni potrebe da Vulin krene na front. Na urnebesnu zajebanciju, koja je na društvenim mrežama pratila vest o zakletvi, Vrhovni komandant je odgovorio: Sramota je da se smejete jednom vojniku, jednom ministru, koji je, uprkos mogućnosti da se napravi lud, otišao u kasarnu i obavio svoju dužnost prema domovini!
      GOST KABINETA
      Reporter "Vremena" ne odoleo ovom izazovu, pa se uputi ka Kasarni "Vojvoda Živojin Mišić" u Valjevu. U kasarnu uđe sa brojnim narodom, koji, iz cele Srbije, došao na polaganje zakletve. Prvo pa bio punkt, na kome su pitali: Kod kog vojnika ste došli u posetu? Kako je imao informaciju da novinari nisu pozvani na ovu grande svečanost, reporter se prijavi kao građanin, i kao građanin bude upisan.

      Kad proš’o detektor za metal, reporter stigne do betonske piste, koja je bila opasana kanapom, iza koga su mogli stajati posetioci. Na jednoj strani piste ukrovljena bina, na drugom šest sivomaslinastih šatora, pred kojima su bili stolovi zastrti u crveno, na njima raznobojno cveće. Još da se upiše da su na pisti bili instrumenti, veliki jamaha bubanj, oko njega veliki limeni duvački instrumenti.
      Uto naiđoše gospođe iz Kabineta gospodina Ministra vojnog, obezbeđenje, vojnik sa belim opasačem, ih propusti. Gospodin novinar se priključi gospođama iz Kabineta, obezbeđenje ga upita, Ko je on, reporter odgovori da je On gost kabineta. Tako gospodin novinar, primenivši znanja iz taktičke obuke, stigne do bine. Tu uze upiše da je na bini govornica sa dva mikrofona, da ima slika vojvode Mišića, tekst zakletve, Zaklinjem se svojom čašću da ću braniti nezavisnost, suverenitet i teritorijalnu celovitost Republike Srbije! U međuvremenu vojni orkestar dohvati instrumente, postroji se vojska, reporter uze neuspešno zagleda ima li đe redova Vulina.
      U taj pos’o priđe mu potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, i upita, otkud gospodin tu gde jeste, a gospodin novinar mu odgovori da je on novinar, i da je tu u interesu javnosti. Potpukovnik saopšti da novinari nisu pozvani, prisutni foto-reporteri i kamermani su iz vojnih službi, te da novinar treba da se udalji u posetioce. Novinar primi naređenje k znanju, i ode iza kanapa, među posetioce.
      Novinar među posetioci nastavi radi pos’o, sazna da zakletvu polažu vojnici na dobrovoljnom služenju vojnog roka od šest meseci, slušaoci klase rezervnih oficira, kao i oni koji nisu služili vojsku, stariji su od 30 godina, i prošli su 15-dnevnu obuku za rezervni sastav.

      Uto ka bini stupi delegacija grada Valjeva, sa SNS gradonačelnik, Gospodin koji, kao teča ministra policije, član Gradskog veća, svoj fotograf... Stiže i vladika valjevski, gospodin Milutin, žensko u žutoj suknjici, koje bilo sa novinarom iza kanapa, reče da ona novinar Eparhije valjevske, obezbeđenje je, posle konsultacija, propusti u zvanice. Novinar "Vremena" osta među posetioci.

      Sve što treba pope stade na binu, uslediše komande, Jedinice mirno, potiljak, nadesno ravnajs, mirno, pozdrav na desno... Dunu vojni orkestar, iskorači visoki čin, predadoše mu raport, sa bine bi, Zdravo, vojnici odgovoriše, Zdravo, bi još komandi, Mirno, pozdrav nadesno... Izmaršira se četa sa šlemovima, u maskirnim uniformama, sa zastavom napred, stacionira ispred postrojenih jedinica.
      KOD PLAVE ZASTAVE
      Onda bi himna, pade komanda, Mirno, sa bine se javi jedan visoki oficir, Otvaram ovu svečanost povodom polaganja zakletve vojnika na dobrovoljnom služenju vojnog roka, klasa mart 2019, slušaoca Škole za rezervne oficire... Pozdravi generale, gradonačelnika Valjeva sa saradnicima, njegovo preosveštenstvo episkopa, "predstavnike elektronskih i štampanih medija", sa posebnim zadovoljstvom i članove porodica vojnika, supruge, decu... Oficir izgovori zakletvu, postrojeni vojnici ponoviše za njim, Zaklinjem se svojom čašću...
      Istupi general potpukovnik Đokica Petrović, komandant centra za obuku, Ponosite se svojom zemljom da bi se ona ponosila vama... zakletvom vojnik zalaže svoj obraz i dostojanstvo... Odbrana otadžbine na ovim prostorima oduvek je predstavljala svetu dužnost, pravo i čast, suština zakletve je uvek imala, i imaće, uzvišenu i plemenitu vrednost. Pravi sinovi i kćeri otadžbine samo jednom daju zakletvu, i zaklinju se svome narodu, i zbog toga je ovaj častan čin na ponos vama, vašim porodicama i vašem narodu...

      Vojnici se, u redu i poretku, okrenuše na drugu stranu, poče ceremonija potpisivanja zakletve. Reporter krene od šatorčića do šatorčića, vidi ima li gde redova Vulina, ne imade sreće. Nastavi da istražuje, opet ništa, kad pomislio da je Vulin položio zakletvu u Kabinetu, sazna gde su potpisivali "pitomci" sa obuke u Požarevcu, da je gospodin redov Vulin potpisao među prvima, i da je sad, sa svoji drugovi, tamo kod Plave zastave.
      Novinar uspešno stigne do Plave zastava, koja bila u levom ćošku piste, vidi grupu vojnika u beretke, maskirne uniforme, automatske puške preko leđa. Upita prvog vojnika, gde gospodin redov Vulin, on pokaza, jeste Vulin, preplanuo od danonoćnog rada i požarstava, čizme, maskirna uniforma, sivomaslinasta beretka, automat preko leđa. Reporter povika, Ministre, može slikanje, gospodin redov Vulin se okrete, ali se brzo vrati u položaj divanjenja sa klasićima. Padalo je tu međusobno čestitanje, odobravanje, ukratko, zasluženo opuštanje posle izvršenja časnog zadatka polaganja zakletve. Još jednom ukratko, kao da su upravo u kantini pojeli po napolitanku i otresli pivo, i sad prepričavaju podvige i dogodovštine iz burnog i 15-dnevnog vojničkog života.

      Reporter uslika ministra i s leđa, sa onu mašinku, priđe mu civil, poslali ga iz Kabineta, pitaju za koga gospodin novinar škljoca. Reporter odgovori po pravilu službe, i nastavi radi pos’o. Kad, gospodin redov Vulin stade u stav davanja izjave za medije, žensketu u beloj bluzi raspuštene kose, i žensketu u rezedo kaputiću, koje imađaše kosu skupljenu u rep. Novinar glasno upita, može li on da pita neko lepo pitanje, na raspolaganje se dade žensko sa činovi, ode pita, novinar vide da od toga nema ništa, potpukovnik Milosavljević, u plavoj uniformi, koji je stajao do gospodina redova, je tek zanijekao glavom na kojoj je bila plava šapka.

      A onda se desila kruna ove predstave, u posetu gospodinu redovu Vulinu je stigla porodica. Gospođa žena, sa plavu kosu, naočare za sunce, crvenu kožnu jaknu, kratke crvene čizmice na dugačkim crvenim štiklama, sa dvoje sitne dece. Ne časeći časa, gospodin redov Vulin napusti klasiće, lovačke priče s njima, i baci se porodici u zagrljaj. Susret za istorijske čitanke. Gospodin redov Vulin, koji je uspešno savladao sva iskušenja 15-dnevne vojne obuke, iz prve položio vojničku zakletvu, radosno podiže mlađe dete, koje mu reče: Tata, ajmo kući!
      Dragan TODOROVIĆ

       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kina ima cilj da stvori najsnažniji sistem prepoznavanja lica na svetu. To je projekat koji je pokrenulo Ministarstvo za javnu bezbednost 2015. godine, a koji se razvija u saradnji sa kompanijom za bezbednost čije je sedište u Šangaju.

      Kina je, inače, već ugradila više od 170 miliona najsavremenijih kamera za nadzor širom zemlje. 

      Cilj ove najmodernije mreže je da identifikuje bilo koga od svojih 1,4 milijarde građana u roku od tri sekunde, a samo prošlog septembra, Kina je instalirala preko 20 miliona sigurnosnih kamera širom zemlje, piše Daily Mail. 

      Jedan od primera kako se u Kini ovaj masovni nadzor, koji je opremljen najnaprednijom veštačkom inteligencijom i softverom za prepoznavanje lica, suprotstavlja kriminalu su i visokotehnološke sunčane naočare koje policija u centralnoj Kini koristi, a koje su opremljene tehnologijom prepoznavanja lica kako bi se uočili osumnjičeni za kriminal na železničkim stanicama. 

      Takođe, saobraćajna policija u Šenženu je montirala 40 kompleta kamera za nadzor pod nazivom "robokap" kako bi identifikovala lica neposlušnih vozača i regulisala saobraćaj.
        Ilustracija / Foto: Depositphotos/giggswalk  
       
       
       
       
       
       
       
       
      U istom gradu na pešackim prelazima pešaci dobijaju trenutno obaveštenje o novčanoj kazni čim prekrše pravila, a istovremeno slike i imena ljudi koji prelaze ulicu na crveno svetlo projektuju se na velike LED ekrane. 

      Na velikim stadionima koristeći tehnologiju prepoznavanja lica kao deo bezbednosnih mera, policija je za dva meseca uhapsila tri begunca na koncertima pevača Džeki Čunga u Hong Kongu. 

      Kina je uvela prepoznavanje lica i u druge javne sfere - od nadgledanja studentskih domova do ograničavanja korišćenja toalet papira u javnim toaletima, a protivnici ovakvog sistema navode da Kina ovim metodama u potpunosti ukida slobodu svojim građanima, navodi Daily Mail.
      https://www.b92.net/tehnopolis/vesti.php?yyyy=2019&mm=03&nav_id=1516283
    • Од Милан Ракић,
      Institut za globalne promene, koji predvodi bivši britanski premijer Toni Bler, demantovao je za Danas tvrdnje pojedinih britanskih medija, uključujući Dejli telegraf, da je Bler lično tražio od zvaničnika britanske vlade da sakriju od javnosti detalje njegovog unosnog savetodavnog rada nakon isteka premijerske funkcije.

      foto: strategic-culture.org
      S druge strane, Institut nije juče odgovorio na naša pitanja sa kojim sve državama ili vladama u svetu i na koji način sarađuje i kakve odnose ima sa kosovskim vlastima, uključujući predsednika Kosova Hašima Tačija, koji je prekjuče putem Tvitera obavestio javnost da je „imao odličan sastanak u Londonu sa mojim prijateljem Tonijem Blerom“.

      Kako se navodi u odgovoru Instituta, Bler se 2008. obratio Savetodavnom odboru za poslovna angažovanja, savetodavnom javnom telu u Britaniji, sa molbom o „poverljivosti, kako bi se poštovale želje klijenata, što je normalna praksa i u bilo kojim drugim konsultantskim biznisima“.
      „Gospodin Bler je sve vreme postupao u skladu sa smernicama Odbora. Kao što pokazuju prepiske, njegova kancelarija je bila u stalnom kontaktu sa Odborom, tražila je savet i potom ga primenila. Nije apsolutno postojao nikakav sukob interesa između komercijalnih aktivnosti konsultantske firme Tony Blair Associates i njegovog rada u svojstvu izaslanika bliskoistočnog kvarteta. Nijedna konsultantska aktivnost nikada se ni na jedan način odnosila na taj rad. Gospodin Bler je 2016. zatvorio firmu Tony Blair Associates i donirao značajne rezerve, u iznosu od nekoliko miliona funti, njegovom neprofitnom Institutu“, precizira se u pisanom odgovoru Blerovog instituta za Danas.
      Na veb-sajtu i zvaničnom Tviter nalogu Instituta za globalne promene navedene su aktivnosti Instituta koje se uglavnom sprovode u afričkim državama i odnose se na razvojne projekte, ali se saradnja sa Zapadnim Balkanom ne pominje. Institut je putem Tvitera izvestio da se Toni Bler ovih dana sastao sa etiopskim premijerom sa kojim je „razmatrao napredak postignut u poljoprivredi, koja čini okosnicu u industriji i naš zajednički rad u pokretanju održivih radnih mesta“. Takođe, javnost je obaveštena da Institut podržava vladu Sijera Leonea koja nastoji da osnaži privredu, kao i da su predstavnici Instituta boravili u Nigeriji, gde su podržali obuku mirotvoraca.

      O susretu Blera i Tačija Institut nije ništa saopštio. Bler je zvanično sarađivao sa Vladom Albanije, koju predvodi Edi Rama, od 2013. do 2016. godine. Prema navodima Gardijana, očekivalo se da Bler i njegovi saradnici pomognu Albaniji da postane članica EU. Kako je isticao taj britanski list pre pet godina, „Albanija je veliki fan Blera i nada se da će joj pomoći da se pridruži Uniji, a budući da Blerove usluge nisu jeftine, neće ga plaćati albanske vlasti već će njegovu kancelariju finansirati neimenovane međunarodne organizacije.
      U diplomatskim krugovima se spekuliše da konsultantske usluge Bleru za potrebe Vlade Srbije plaćaju vlasti Abu Dabija, „a ne zvanični Beograd, zbog projekta Beograd na vodi“. Premijerka Ana Brnabić je na pitanje Insajdera prošle sedmice da li je Vlada sklopila ugovor o savetovanju s Blerovim institutom i da se za „ne izdvaja ni dinar iz budžeta“. Na dodatno pitanje ko ga onda plaća da savetuje srpsku vladu, premijerka nije odgovorila. Premijerka je navela da je angažovanje Blerovog instituta u formi „deliveri junita“ počelo u vreme tadašnjeg premijera, a sadašnjeg predsednika Srbije Aleksandra Vučića, a da je „ona samo nastavila tu praksu“.

      Blerov institut je pre nekoliko meseci za portal KoSSev demantovao da Bler pregovara u ime Vučića i Vlade Srbije oko Kosova.
      Diplomatski izvori Danasa sa Zapada nezvanično navode da su „skeptični u vezi sa načinom i vrstom angažovanja Blerovog instituta na Balkanu“.
      „Aktivnosti Instituta i Blera u Albaniji su okončane, a sada nije potpuno definisana vrsta njegove zainteresovanosti za Srbiju i Kosovo. Prošlonedeljna vest da je Institut raspisao konkurs ta angažovanje stručnjaka za komunikaciju za Vladu Srbije i savetnika za projekte od visokog značaja, koji je potom povučen pre isteka roka, sa objašnjenjem da su kandidati već pronađeni, pokazuje da nije najjasnije čime se Institut bavi. Naime, nije transparentno navedeno šta bi bili sadržaj, opseg i cilj takvog angažovanja stručnjaka i savetnika. Istovremeno, Institut kao opšti cilj navodi „borbu protiv zastrašujućeg autoritarnog populizma“, pa ostaje nejasno kako se to uklapa u savetodavne aktivnosti za Vladu Srbije, za koju mnogi smatraju da je autoritativna i populistička“, ističu diplomate.
      Brnabić ne želi da otkrije ko plaća Blerov Institut
      Premijerka Srbije Ana Brnabić ne želi da otkrije ko plaća Institut za globalne promene Tonija Blera da savetuje Vladu Srbije, piše Insajder.
        Navodi se da je, uprkos nedavnom obećanju premijerke na konferenciji za novinare da će Insajderu dostaviti tu informaciju, iz njenog kabineta poručeno da se informacije o finansiranju potraže u Blerovom institutu.
      Institut Tonija Blera, nekadašnjeg britanskog premijera, konkursom je tražio dva viša savetnika koji će biti zaduženi za „visoko prioritetne projekte Vlade Srbije i podršku državnim zvaničnicima u odnosima sa javnošću“.
      Na pitanje Insajdera da li postoji ugovor izmedju Vlade Srbije i Instituta i koliko je vredan, premijerka Brnabić je na konferenciji za novinare odgovorila da se za to ne izdvaja ni dinar iz državnog budžeta. Ona tada nije htela da otkrije ko plaća Blerov institut da savetuje Vladu, uz napomenu da će njen kabinet proslediti odgovore Insajderu u razumnom roku.
      „Institut Toni Bler ima kontinuiran projekat u Srbiji koji pomaže u pružanju javnih usluga. Projekat je deo šireg neprofitnog rada Instituta koji podržava vlade širom sveta. Projekat se ne finansira iz budžeta Republike Srbije“, piše u odgovoru koji je Insajder kasnije dobio iz kabineta premijerke.
      Novinari Insajdera su i od Blerove organizacije, koja je konkurs za savetnike objavila na svom zvaničnom sajtu, tražili odgovore na ista ta pitanja, ali im je rečeno da se oni više neće oglašavati na tu temu.
      List „Danas“ je objavio da se u diplomatskim krugovima sprekuliše da konsultantske usluge Blera za potrebe Vlade Srbije plaćaju vlasti u Abu Dabiju a ne zvanični Beograd, i to zbog projekta Beograd na vodi, gde je investitor kompanija Igl hils iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
      Podsetimo, Institut za globalne promene, koji predvodi bivši britanski premijer Toni Bler, demantovao je za Danas tvrdnje pojedinih britanskih medija, uključujući Dejli telegraf, da je Bler lično tražio od zvaničnika britanske vlade da sakriju od javnosti detalje njegovog unosnog savetodavnog rada nakon isteka premijerske funkcije
      Marija STOJANOVIĆ (Danas), BETA
      https://www.danas.rs/politika/blerov-institut-za-danas-nikada-nije-bilo-sukoba-interesa/
      https://www.danas.rs/politika/brnabic-ne-zeli-da-otkrije-ko-placa-blerov-institut/
    • Од Милан Ракић,
      "NE MOGU ZAMISLITI DVIJE, TRI ILI VIŠE GENERACIJA U SLJEDEĆEM PERIODU KOJE BI MOGLE PROŽIVJETI TAKAV SKOK U ŽIVOTNOM STANDARDU, ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI I OBRAZOVANJU KAO GENERACIJE KOJE SU ROĐENE U KRALJEVINI I ŽIVJELE U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI. ZAISTA NE ZNAM ŠTO BI TO SADA MORALO BITI – MOŽDA DA POČNU ŽIVJETI NA MJESECU PA DA TO BUDE EKVIVALENT NEČEMU ŠTO JE BILO TOLIKO RADIKALNO. UZMIMO, NA PRIMJER, OSOBU ROĐENU 1928. GODINE. ONA ŽIVI U KRALJEVINI JUGOSLAVIJI, JEDNOJ OD NAJSIROMAŠNIJIH EVROPSKIH ZEMALJA, JEDVA ILI NIKAKO NE MOŽE ŠKOLOVATI SVOJU DJECU, NE MOŽE ZAMISLITI POSAO SA PLAĆENIM GODIŠNJIM ODMOROM, STAN DOBIVEN OD FIRME, ODLAZAK NA LJETOVANJE I DA NE NABRAJAM DALJE"

      U godini kada se navršava sto godina od nastanka Jugoslvije, sigurno je samo jedno – a to je da će ova država i posthumno nastaviti sa proizvodnjom kontraverzi. I tu nije kraj paradoksa vezanih za nju.
      "Jugoslavija je stvarana bez znanja i privole narodnih masa; nju su priželjkivale i očekivale političke i kulturne elite", kaže za "Vreme" Hrvoje Klasić, istoričar i profesor na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. "A danas, kada je više nema, o Jugoslaviji puno više razmišljaju i govore narodne mase, dok političke elite ne žele ni da čuju o njoj."
      "VREME": Što se promijenilo u međuvremenu?
      HRVOJE KLASIĆ: Najveći dio političkih elita – što posebno mogu reći za Hrvatsku – legitimira se na raspadu Jugoslavije. To je ono ključno mjesto kada jedna "neprijateljska tvorevina" propada, a nastaje ona koju smo stoljećima priželjkivali. Ovdje, inače, postoji zanimljiv fenomen: nakon tih dvadeset i više godina, Jugoslaviju u Hrvatskoj puno više spominju desničari, posebno ekstremni, nego ljevičari svih orijentacija: iako ni jedna lijeva grupacija ne zaziva bivšu državu, desnica svoje kampanje bazira upravo na borbi protiv Jugoslavije i komunizma.
      Kakav je u tom kontekstu odnos prema Jugoslaviji u zemljama nasljednicama?
      Način na koji se Jugoslavija raspala uveliko uvjetuje i odnos pojedinih bivših republika prema njoj. Što je izlazak iz zajedničke države manje bio agresivan i traumatičan, taj odnos je blaži i obrnuto. U Sloveniji, Makedoniji i Crnoj Gori sigurno se na Jugoslaviju gleda povoljnije nego u Hrvatskoj, dijelovima Bosne i Hercegovine i dijelovima Srbije. Inače, nama se devedesetih dogodila jedna inverzija u razmišljanju i analizi. Tada smo, umjesto da proučavamo dvadeseto stoljeće kako bismo shvatili što nam se i zbog čega dogodilo, retroaktivno počeli procjenjivati i ocjenjivati prošli vijek: zbog načina na koji se Jugoslavija raspala i Hrvatska iz nje izišla – sada se ovdje uzima da ona nikada nije ni bila dobra. Sve se zapravo gledalo kroz 1991.
      Da li nastanak Jugoslavije 1918. imao alternativu?
      Alternativa uvijek postoji. Nisu ni hrvatski, srpski ili makedonski narodi nestali zato što vijekovima nisu imali svoje države. Međutim, pravo pitanje je da li je između nekoliko mogućnosti izabrana najbolja. U tom kontekstu, smatram da korijen nestabilnosti Jugoslavije leži upravo u njenom nastanku, odnosno – čak i prije njega. Želim reći sljedeće. Hrvatske političke elite su uoči i za vrijeme Prvog svjetskog rata zaista bile na visini zadatka: većina hrvatskih političara tada je razumjela da postoji mogućnost da izgube najveći dio teritorije Hrvatske ili da ona ostane u nekoj državi gdje će Hrvati biti u neravnopravnom položaju, ali i da postoji mogućnost ujedinjenja sa braćom Južnim Slavenima. U ovom posljednjem slučaju, pod A – ne gubi se teritorij koji je Londonskim ugovorom obećan Italiji i pod B – da hrvatski narod napokon bude u zajednici u kojoj neće predstavljati građane drugog reda. I dio srpskih političara – posebno onih lijevo orijentiranih – smatrao je da bi tako trebalo biti. No, onaj drugi dio političke elite predvođene Nikolom Pašićem nije imala baš takav plan za Jugoslaviju. Naime, iz njihove pozicije, Hrvatska je 1918. bila u okviru države koja gubi rat, a Srbija na pobjedničkoj strani sa ogromnim ratnim žrtvama. I naravno da onda ti srpski političari –svjesni da rade uslugu Hrvatskoj – u novoj državnoj zajednici gledaju kako "da naplate" sve ono što je Srbija morala podnijeti za vrijeme rata. Ti različiti pristupi će trajati čitavo vrijeme postojanja Kraljevine Jugoslavije, a srpsko-hrvatski odnosi opterećivaće i Jugoslaviju sve do 1991. uz, naravno, čitav niz drugih, manjih problema.
      Jugoslavenski komunisti su poslije Prvog svjetskog rata za Jugoslaviju govorili da predstavlja "versajsku tvorevinu". Međutim, upravo će je oni obnoviti u Drugom svjetskom ratu...
      Srpski, hrvatski i komunisti drugih naroda gledali su na zajedničku državu kroz prizmu kapitalističkih odnosa unutar nje, odnosno buržoazije kojoj nije bitna ravnopravnost naroda nego njihova eksploatacija. Zbog toga, kada su govorili o "versajskoj tvorevini", komunisti nisu smatrali da su jugoslavenski narodi umjetno udruženi i da nemaju nikakvih uzajamnih veza. Naprotiv – kritika je išla prema ponašanju političkih elita; članovi Komunističke partije Jugoslavije i te kako su bili svjesni svog nacionalnog porijekla i jugoslavenskog okvira svog djelovanja.
      Moram ovdje dodati i da Jugoslavija zaista nije bila nikakva "versajska tvorevina." To bi značilo da nisu postojale nikakve ideje, dogovori i pregovori prije Versajske konferencije, a mi znamo dobro da je jugoslavenska ideja u kulturnom, političkom i svakom drugom pogledu postojala desetljećima prije stvaranja Jugoslavije. U tom kontekstu su hrvatski, srpski i slovenski književnici, kulturni radnici, pa i neki političari, surađivali i osnivali institucije sa jugoslavenskim predznakom – istina, ponajviše u Hrvatskoj, ali i to nešto govori. Jugoslavija, dakle, nije izmišljena za stolom kao konstrukt svjetskih političara... Ona je dobila svoje priznanje na konferenciji u Versaju, ali bi i bez toga postojala. Pitanje je samo što bi se dešavalo dalje da je nisu priznali oni koji su tada vladali svijetom.
      Svjedoci smo minorizacije antifašizma u Srbiji i Hrvatskoj. Da li je uzrok tome i njegov jugoslavenski karakter?
      U Hrvatskoj se govori da su se hrvatski komunisti i partizani borili za Jugoslaviju, što stoji kao činjenica. Također – mada to niko relevantan neće reći, ali se može iščitati između redova – i da su ustaše bili ti koji su se borili za Hrvatsku, a oni predstavljaju apsolutno antijugoslavenski pokret. Na to je došao još i obračun 1945. pobjednika sa poraženim i stvorio jedan izrazito negativan odnos prema Jugoslaviji. Ovdje je posebno važnu ulogu odigrala politička emigracija i njihovi potomci koji dolaze u Hrvatsku devedesetih donoseći sa sobom potpuno drugačiji narativ o Drugom svjetskom ratu i Jugoslaviji.
      Sa druge strane, Draža Mihailović se borio za kralja i za Jugoslaviju, bio je i ministar u izbjegličkoj vladi... Iako je ispred sebe imao mapu Velike Srbije, njegovi četnici su bili jugoslavenski, odnosno, nisu bili ekskluzivno antijugoslavenski pokret. Da li je, dakle, u Srbiji odnos prema antifašizmu uvjetovan antijugoslavenstvom? Nije. Mislim da je taj negativan odnos i u Srbiji i Hrvatskoj uvjetovan postojanjem suparničke strane partizanskom antifašističkom jugoslavenskom pokretu. U Hrvatskoj su to ustaše, a u Srbiji četnici.
      A koliko je Jugoslavija imala modernistički i emancipatorski karakter za svoje narode?
      Ne mogu zamisliti dvije, tri ili više generacija u sljedećem periodu koje bi mogle proživjeti takav skok u životnom standardu, zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju kao generacije koje su rođene u Kraljevini i živjele u socijalističkoj Jugoslaviji. Zaista ne znam što bi to sada moralo biti – možda da počnu živjeti na Mjesecu pa da to bude ekvivalent nečemu što je bilo toliko radikalno. Uzmimo, na primjer, osobu rođenu 1928. Ona živi u Kraljevini Jugoslaviji, jednoj od najsiromašnijih evropskih zemalja, jedva ili nikako ne može školovati svoju djecu, ne može zamisliti posao sa plaćenim godišnjim odmorom, stan dobiven od firme, odlazak na ljetovanje i da ne nabrajam dalje. A na sve ovo još dođe Drugi svjetski rat i ta tako siromašna Jugoslavija je 1945. spala na trideset posto predratne industrijske proizvodnje. Skočimo sada u1968. Ta osoba rođena 1928. o kojoj pričamo tada ima četrdeset godina i svega se dobro sjeća. Ona sada živi u državi u kojoj može kupiti auto, dobiti stan sa centralnim grijanjem, djecu besplatno školovati do doktorata, liječi se u odličnim bolnicama, ima plaćen godišnji odmor i iz godine u godinu se živi sve bolje. Nema spora da je u ovom aspektu za većinu, milijune ljudi, taj emancipatorski i modernizatorski efekt Jugoslavije apsolutno prisutan. Ne smijemo tu zaboraviti ni ideologiju – ona je sve to stvarala, ali je imala i svoje kontraefekte. Ipak, milijune ljudi je iz apsolutnog siromaštva, iz života u devetnaestom dovela u dvadeseto stoljeće.
      Da li se onda Jugoslavija morala raspasti?
      Mislim da jeste. Radeći na dokumentima, čudi me i da je toliko izdržala. Razlike među republikama nisu se smanjivale – što je trebalo biti poanta socijalističkog razvoja – već rasle, tako da osamdesetih godina imamo situaciju da se Slovenija po standardu života ubraja u srednjerazvijene evropske države, a da je Kosovo na razini nekih azijskih zemalja. To nije moglo tako funkcionirati... Dakle, niz ekonomskih i skupa s njima povezanih političkih razloga, davali su do znanja da u Jugoslaviji mnogi nisu bili zadovoljni. Prije svega – političke elite. O tome se ne zna mnogo i samo mi povjesničari iz dokumenata vidimo razmjere svađa između hrvatskog i srpskog rukovodstva, ali i drugih. Ti političari su na sjednicama bili jedni drugima konkurencija – nikakvog bratstva i jedinstva o kome su javno govorili tu nije bilo. A nakon Titove smrti, sve se još dramatično pogoršalo. Jer, dok je on bio živ kao arbitar, stvari su nekako i funkcionirale: on bi posmjenjivao cijelo hrvatsko ili cijelo srpsko rukovodstvo i slično.
      Mislim da je u drugoj Jugoslaviji – koliko god cijenio i isticao zasluge Josipa Broza Tita – on s vremenom postao najveća kočnica njenog daljnjeg razvoja. Društvo se razvijalo i moderniziralo, dolazili su mladi školovani ljudi i kada bih morao procijeniti, smatram da je kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina smjenom rukovodstava Marka Nikezića i Latinke Perović u Srbiji, Mike Tripala i Savke Dapćević-Kučar u Hrvatskoj, Staneta Kavčića u Sloveniji, Krste Crvenkovskog u Makedoniji – dakle, jedne mlađe, školovane ekipe – označio početak kraja Jugoslavije. Naime, Tito je iz svih tih sukoba izlazio kao pobjednik i uvijek je vraćao ljude s kojima mu je bilo lakše – valjda ih je bolje razumio, a i oni njega. Naravno, bilo je i jako puno manipulacija: svaka republika je imala računicu da je baš ona najugroženija i najviše daje a najmanje prima od federacije i tako dalje. Sama činjenica da je to i te kako postojalo, govori da nešto dubinski nije valjalo: nakon što je prošao polet poslije Drugog svjetskog rata i kada je došlo vrijeme za građenje jednog drugačijeg društva i ekonomije, jugoslavenske republike i narodi počeli su doživljavati jedni druge kao konkurenciju umjesto kao podršku.
      Ako vas dobro razumijem – Jugoslavija je žrtva svojih elita?
      Jugoslavija je žrtva nesposobnosti svojih političkih elita. Pitanje je samo zbog čega su bile nesposobne... Ljubomir Madžar piše da su stalno hvaljene jugoslavenske reforme, ali da čim se stalno nešto reformira, pokazuje činjenicu da to nije dobro; zaista, ako imate potrebu za privrednom, društvenom i političkom reformom svakih nekoliko godina, to svakako pokazuje da nemate pravo, trajno rješenje. Primjer je i samoupravljanje. Stipe Šuvar se pitao kada je bila riječ o studentima iz 1968. kako će mladi razumjeti samoupravljanje kada oni koji bi ga trebali provoditi ne razumiju. I Branko Horvat je govorio da privredna reforma nije uspjela 1965. zbog neznanja njenih nosilaca...
      Jugoslavija se razvijala, okruženje se razvijalo, ali ne i njene političke elite. Kada pogledate sedamdesete i osamdesete godine, vidite da su i dalje na ključnim funkcijama bili učesnici partizanskog pokreta. Oni svoj kredibilitet nisu gradili po fakultetima ili stipendijama za doktorate u inostranstvu, nego na Sutjesci i Neretvi. Nimalo ne umanjujući njihovu muku i borbu, ti ljudi – uglavnom obrtnici po zanimanju – više nisu mogli voditi državu i republike, pogotovo što se svijet mijenjao iz godine u godinu.
      Također, u kontekstu raspada Jugoslavije, nikada ne smijemo zaboraviti nacionalizme – hrvatski, srpski, albanski i druge. Oni nikada nisu nestali, samo su više ili manje držani pod kontrolom. Gledao sam istraživanje profesora Nikole Rota iz 1966. među srpskom omladinom o osobinama koje pripisuju pripadnicima drugih jugoslavenskih naroda. Rezultati su pokazani Titu i ostalim najvišim rukovodiocima – svi su ostali zaprepašteni. Posebno je bilo poražavajuće kada je riječ o Hrvatima, odnosno, o njihovoj čestoj identifikaciji, uz ostale negativne stavove, sa ustašama; drugi narodi prošli su bitno povoljnije. Tito je na tom dokumentu ispisao bezbroj uskličnika – kao da sam sebe pita šta je ovo. Ne govorim ovo da bih rekao kako je među Srbima bilo takvo raspoloženje a među Hrvatima nije, nego da je nacionalizam – posebno u manjim sredinama – i dalje postojao. A kada se poigralo sa tim sentimentima u smislu "nama je lošije zbog njih" – na primjer 1971. da sve devize od hrvatskog turizma odlaze u Beograd ili krajem osamdesetih da će Srbi opet biti poklani kao 1941. – taj nacionalizam je eksplodirao. Zbog toga nisam pristaša tvrdnji da su rat i raspad došli izvana.
      Tako stižemo i do samog kraja Jugoslavije 1991... Da li je krvavi raspad bio nužan?
      Sjećam se kada sam bio u Sjevernoj Irskoj u jednom malom selu i gledao utakmicu u pabu. Prišla su mi dva mještanima i u razgovoru mi rekla da sve do devedesetih nisu znali da uopće postoje Hrvatska, Srbija, Slovenija i druge zemlje, nego da su sve gledali kao Jugoslaviju. To je prvo, a drugo – da su ostali u šoku vidjevši da je država koju su gledali sa ogromnim poštovanjem završila u krvavom ratu, a ne Sovjetski Savez ili Čehoslovačka zbog rigidnog komunizma u njima.
      Rat se nije morao i nije smio desiti. Ali, ono što znam iz dokumenata jeste da u Jugoslaviji od kraja šezdesetih godina nitko nije bio potpuno zadovoljan. Ne govorim o običnim ljudima – govorim o političkim elitama. One su bile konkurencija jedne drugima kada je trebalo tražiti strane kredite, obraniti investicije, traže prevlast nad drugima, smatraju se ugroženima... U tom kontekstu, kohezivni element je presušio; on je bio jak nakon rata i kad god je postojala opasnost od vanjskog neprijatelja, ali se iscrpilo. Bratstvo i jedinstvo se pokazalo više kao mantra nego nešto što je u praksi funkcioniralo. Opet kažem – to sve ne znači da milijuni ljudi nisu živjeli u bratstvu i jedinstvu. No, kao što nam pokazuje i sadašnjost – ne odlučuju mase, odlučuju političke elite koje raznim manipulacijama mogu vrlo brzo istu tu masu okrenuti u ovu ili onu stranu. Tako se i dogodilo.
      Da li se Jugoslavija na kraju pokazala kao neuspješan eksperiment?
      U ljeto 1968. u Jugoslaviju dolazi dekan kardinalskog zbora iz Vatikana, Ežen Tiseran; on je antifašist, veliki zagovornik ekumenizma i Jugoslaviju smatra posebno važnom ne samo zato što je znatno liberalnija od drugih zemalja istočne Evrope, već i zato što u njoj živi podjednak broj pravoslavaca i katolika. Uglavnom, Tiseran inzistira da ode u Đakovo, mjesto gdje je živio i radio Josip Juraj Štrosmajer. Gledao sam dokumente gdje je zabilježeno kako je rekao: "Kakvog ste velikog čovjeka imali i kakvu vam je ideju jugoslavenstva smislio, a vi ste" – obraća se svećenicima – "podržavali neke separatističke i fašističke ideje Ante Pavelića."
      Možemo, dakle, govoriti o jugoslavenskoj ideji i njenoj provedbi. Mislim da jugoslavenska ideja nije bila zabluda, u mnogim stvarima se pokazala i te kako korisna i od nje su svi imali korist. Nikada u svojoj prošlosti, a neće ni u budućnosti, ne samo Makedonci ili Crnogorci, nego i Srbi, Hrvati i Slovenci, ni približno igrati takvu ulogu na međunarodnoj pozornici kakvu su igrali dok su bili dio Jugoslavije. Sigurno je da su uvijek postojali dijelovi političkih elita koje su vidjele potencijal jugoslavenske ideje, ali i oni koji to nisu prepoznavali na taj način. Jugoslavija je jednima bila cilj, drugima sredstvo tako da su se stalno lomile vizije što se od nje želi – da li je ona samo okvir u kom bi se pojedine nacije razvijale ili sredstvo da se nadvlada nad nekim ili nešto treće... Način na koji je Jugoslavija završila u krvavom ratu pokazuje da je bila neuspješan eksperiment i nije uspjela u provedbi.
      Dokle su zemlje nasljednice Jugoslavije samostalno stigle?
      Nisu dogurale daleko. Ako izuzmemo Sloveniju koja je po životnom standardu, ljudskim pravima i pravnoj državi daleko odmakla, ostale su po ovim pitanjima napravile korak unazad. To nije nikakva jugonostalgija, nego u prilog tome govore sve političke i ekonomske statistike. Treba otići van Beograda, Zagreba i Sarajeva i vidjeti kako sada izgledaju gradovi, nekadašnji industrijski giganti poput Siska, Zenice, Vranja.... U tim mjestima posebno vidite te korake unazad, a pogotovo ako se usporedimo sa Češkom, Poljskom, Slovačkom...
      Filip ŠVARM, VREME
×
×
  • Create New...