Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Анастасија

Прогоњени Христа ради - о комунистичким прогонима Цркве

Recommended Posts

Вера у тамници 

dru-Savo-B.-Jovic_150x0.jpg

Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ.

До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма.

Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла.

- О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића).

Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти.

- Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“.

У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева.

И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници.

Вечерње Новости

Share this post


Link to post
Share on other sites

dru-Savo-B.-Jovic_150x0.jpg

Кроз затворе Титове Југославије од 1945. До 1985. Године прошло више од 500 свештеника и монаха Српске православне цркве. Рекордер по робијању био је прота Сава Банковић.СРПСКА православна црква платила је неправедан рачун комунистичком режиму животима, робијањем и прогоном више од 500 епископа, свештеника, монаха, па и ђака богословије. Од 1945. До 1985. Године није било дана да неко од православних клирика није био на робији у затворима широм СФРЈ.

До ових, али и многих других података о страдању Српске православне цркве у комунистичком режиму дошао је протојереј ставрофор Саво Б. Јовић, духовник београдске цркве Ружице. Овај свештеник годинама прикупља грађу, проучава и бележи околности прогона служитеља Српске цркве у време комунизма.

Комплетан списак пострадалих, околности под којима је режим насртао на њих, али и документацију из овог смутног периода објавио је у својим сабраним делима, која су управо изашла.

- О силини прогона нове револуционарне власти сведоче судбине митрополита црногорско - приморског Арсенија Брадваревића, скопског Јосифа (Цвијовића) , дабробосанског Нектарија (Круља) и епископа бањалучког и жичког Василија (Костића) , бачког Иринеја (Ћирића) и Никанора (Илинчића) - набраја отац Саво. - Сви они су тамничени, пребијани, протеривани. На мети режима, као у првим вековима хришћанства, били су само због своје вере и припадности српском народу. Због снаге његове личности и преданости Христовој вери посебну књигу сам посветио ходу по мукама владике хвостанског Варнаве (Настића).

Период после 1945. Године наставак је прогона Српске цркве који је почео са првим данима рата. Хроничари, међу којима је и прота Саво, забележили су да је ратни вихор однео животе шесторице архијереја и више од 550 свештеника. У НДХ је настрадало око 200, док су остале убили комунисти.

- Ни у једном периоду мира и слободе нисмо више били прогоњени, хапшени и убијани него у раздобљу од 1945. До 1985. Године. Режим је хапсио без разлога, судио без кривице, а убијао без милости. Терор у режији Озне и Удбе подразумевао је бескрајна саслушања, привођења, застрашивања, мучења и увреде - бележи отац Саво у својој књизи „Утамничена црква“.

У смутном времену на великим искушењима је био и сам патријарх Гаврило Дожић, који је после ослобођења стао на чело разорене цркве, са више од 80 затворених свештеника. У мору судбина које је Јовић прибележио издваја се епопеја по казаматима и затворима протојереја Саве Банковића, који је, са 19 одробијаних година, од чега 15 у самицама, држао неславни рекорд међу затвореним свештеницима у СФРЈ. Свега коју годину мање у тамници је провео и свештеник Милутин Продановић из Годачице код Краљева.

И сам хроничар Јовић, који се годинама бави сакупљањем грађе о прогону СПЦ, као политички осуђеник одробијао је четири године у затвору у Зеници.

Вечерње Новости

I moj deda kao kaludjer je slicnu sudbinu imao...

Share this post


Link to post
Share on other sites
U tamnici „beli“ su se molili Bogu!

Ruska crkva u Zrenjaninu predstavlja svojevrsno obeležje teških vremena kroz koje je velika nacija prolazila. Imigrantska kolonija od "crvenih" iz Banata ponovo bežala oktobra 1944. Svaki deseti Rus u Zrenjaninu bio intelektualac.

 

srb-zrenjanin,pripadnici-ru_620x0.jpg

Članovi ruske kolonije između dva rata

 

Hram Svetog Arhangela Mihaila u Ulici Miroslava Tirše (na staroj pijaci) u Zrenjaninu podignut je na neobičnom mestu, a pored svetilišta on je i svojevrsno obeležje jednog vremena. Nastao je za potrebe ruske emigracije između dva svetska rata, čiji su potomci skoro nestali. Hram je aktivan i danas, Zrenjanincima je poznatiji kao Ruska crkva.

 

Njen nastanak u tadašnjem Velikom Bečkereku (kasnije Petrovgradu) vezan je za dolazak Rusa izbeglih posle 1919. i Oktobarske revolucije. Prva bogosluženja, kako beleže hroničari, pošto nije bilo drugog prostora, održana su u "Krigerovoj kafani". Tu je subotom uveče postavljan ikonostas za nedeljnu svetu liturgiju.

 

Pošto su se obredi obavljali u neadekvatnim i teškim uslovima ruska kolonija je 1922. zatražila od gradskih vlasti prostoriju za bogomolju. I dobila je podrum bivše tamnice "Munkač", koji su radom svojih članova preuredili i stvorili sebi bogoslužbeni prostor.

 

- Sve je u ovoj crkvi urađeno rukama pripadnika ruske zajednice. Zemljani pod stolari su prekrili daskama, napravili vrata, prozore i konstrukciju za ikonostas. Šest velikih ikona na ikonostasu naslikao je Šelomunov, polijelej je izradio Šeremetinski. Tajnu večeru naslikao je general Sergej Šestakov. Kada se Ruska kolonija konačno rasturila 1950. godine, bogosluženja su obavljali prota Miloš Popović i Stevan Ninčić. Poslednje rusko pojanje čulo se 1970. Zbog malog broja Rusa, Ruska crkva je 1973. godine, po nalogu patrijarha, pripojena ženskom manastiru Svete Melanije u Zrenjaninu - kazuje istoričar Srđan Priljeva, iz Narodnog muzeja Zrenjanin, koji je izučavao život ruskih emigranata između dva svetska rata u njihovoj koloniji u Banatu.

 

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ADMIRAL I NADNIČAR

U ruskoj koloniji u Zrenjaninu bilo je mnogo istaknutih ličnosti i intelektualaca, knezova, kneginja, gubernatora, generala, a u emigraciji su se izdržavali radeći najrazličitije poslove, uglavnom ispod svog nivoa. Među njima i knez Šermetjev, unuk po majci cara Nikolaja Prvog, zatim unuk Lava Nikolajevića Tolstoja - Mihail Romaškevič... Admiral Ivan Ivanovič Stepanov, koji je komandovao celokupnom ruskom flotom za vreme odlaska Vrangelove armije sa Krima i napuštanja Sevastopolja, izdržavao se u Bečkereku od nadničarskog posla u Železničkoj radionici...

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

 

Ruska crkva svoj najveći značaj imala je u okupljanju izbeglih Rusa koji su u gradu na Begeju ostavili neizbrisiv pečat, a sudbina im je, uglavnom, bila tragična. Bežeći od komunista i boljševizma emigranti su se regrutovali iz aristokratije i intelektualnog sloja. Svoj komoditet nisu mogli da ponesu sa sobom, a u prvo vreme živeli su od prodaje dragocenosti koje su dopremili. S obzirom na to da je među Rusima svaki deseti bio intelektualac, počeli su masovno da se pojavljuju na kulturnim manifestacijama, a vrlo brzo se afirmišu njihovi lekari, inženjeri, oficiri... Ali, ta kolonija nije doživela procvat - prosto nije imala vremena.

 

Vredno svedočenje o životu ruskih emigranata ostavio je Boris L. Pavlov (1923-2002), potomak ruske izbegličke porodice, čija je majka bila ćerka carskog admirala - poslenjeg komandanta odbrane Sevastopolja. Boris je bio istaknuti gimnastičar i sportski radnik u Zrenjaninu, a autor je naučnog ogleda o ruskoj koloniji u ovom gradu. Ostavio je iza sebe bezbroj dokumenata i predmeta iz života banatskih Rusa koji svedoče o njihovom društvenom i kulturnom životu, ali i o tragičnoj sudbini.

 

- U predvečerje Drugog svetskog rata, zbog njihovog izraženog antikomunizma, pripisivala im se privrženost Nemcima. Ali, tokom rata to je demantovano u praksi. Na primer, Petar Kononenko je iz Bečkereka, odnosno Petrovgrada, u ratu premešten u Kraljevo. I, kad su ga fašisti pozvali da izađe iz stroja, u kome su se nalazili Srbi pripremljeni za streljane, on je ponudu odbio.. Nadežda Kornjilova je u selu Melencima pozvala na zajedničku borbu protiv fašista i kad su je ovi osudili na smrt, sama sebi je stavila omču oko vrata. Oterala je dželate i odgurnula klupicu ispod nogu... Voljom sudbine, u jedinici Crvene armije, koja je oktobra 1944. oslobađala ovaj deo Banata, nalazio se Nadeždin brat... Koji, eto, nije imao sreće da se s njom sretne - iznosi Priljeva.

 

Veliki deo ruskih emigranata otišao je na zapad u proleće 1944. pre nego što su ovde stigli zemljaci u redovima Crvene armije. Nisu želeli da se sretnu... Posle Drugog svetskog rata razvio se sukob naše komunističke partije s Informbiroom. Hroničari iznose da su malobrojni preostali ruski emigranti krajem rata bili na udaru sovjetske tajne policije NKVD... A, od 1948. godine, nakon sukoba Staljina i Tita, odnosno Rezolucije IB, nije ih na miru ostavila ni naša Udba... Od ruske kolonije ostali su samo obrisi i uspomene, nekolicina potomaka i Ruska crkva.

 

NEZABORAVAN PEČAT

PRI najvećoj naseljenosti ruska kolonija u Zrenjaninu brojala je oko petsto duša. Delujući preko svoje crkve, doma, škole, vrtića, biblioteke, brojnih kulturnih i sportskih društava, ostavili su nezaboravan pečat. Hroničari tvrde da Zrenjanin nikada u svojoj dugoj istoriji nije video odanije i kulturnije publike... A ruski slikari, glumci, muzičari i književnici ispisali su najlepše stranice u umetničkom delu grada na Begeju.

 

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:528302-U-tamnici-beli-su-se-molili-bogu

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог је дао такву судбину Русима да малтене изгубе своју цркву и богату културу,а  да буду светионици међу малим православним народима, као и међу неправославнима.
Сами су јако пострадали на тој уској стази, немогуће је исказати захвалност... :slavaaa:
 

Руске игуманије и монахиње су извршиле и препород нашег женског монаштва након ослобођења од Турака...
 

 

 

 

 

У данашње време РПЦ је значајан мисионар у свету...Далеки Исток,и други континенти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пример вере, постојаности и одбране Православља до смрти

 

На Бутовском полигону је 11. децембра 1937. године на основу лажне оптужбе да је вршио «контрареволуционарну монархистичку агитацију», коју је саставила тројка УНКВД-а, стрељан један од најистакнутијих и најсмелијих делатника Руске Православне Цркве – митрополит Серафим (Чичагов).

Владика Серафим (у свету Леонид Михајлович Чичагов) рођен је 1856. године у племићкој породици. Стекао је изванредно образовање за тадашње време. Завршио је: Санктпетербуршку класичну гимназију, Пашки корпус и Михајловску артиљеријску академију. У чину потпоручника Чичагов је 1875. године ступио у 7. коњичко-артиљеријску бригаду. Две године касније учествовао је у Руско-турском рату.

О подвигу, таленту и страдањима овог пастира разговарамо с руководиоцем највећег центра за проучавање историје новомученика и исповедника Руске Цркве НИО НИПЦ ПСТДУ, ректором Православног универзитета друштвених наука «Свети Тихон», протојерејем Владимиром Воробјовом.

 

%25D1%2581%25D0%25B5%25D1%2580%25D0%25B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

– Оче Владимире, какво наслеђе је оставио светитељ Серафим (Чичагов)? Шта треба да знамо кад помињемо овог пастира?

– Његова велика заслуга је у томе што је истражио и написао летопис Дивејевске обитељи. И самим тим је практично припремио канонизацију преподобног Серафима Саровског. Како се често каже у житијима светаца: оне који прославе свеца, светац касније такође прослави. Управо то се догодило с официром Чичаговом: добио је име Серафим на постригу, а касније је прослављен као новомученик.

С оцем Владимиром Воробјовом разговарамо у кућици при храму Васкрсења Христовог у Кадашама. Протојереј Александар Салтиков – његов рођак – слави имендан. Зато имамо врло мало времена за интервју. Курзивом наводим оно о чему нисмо говорили, али без чега је веома тешко оценити димензије личности светог Серафима (Чичагова).

Године 1878., вративши се с ратног попришта Леонид Чичагов се срео с омиљеним пастиром царске Русије – протојерејем Јованом Кронштатским. Од тада је за младог официра свештеник из Кронштата непобитан ауторитет. С оцем Јованом се саветује о духовним питањима. Од њега добија и благослов да постане свештенослужитељ. «Тверске епархијске новости» ће о томе касније сувопарно написти: «Отац Јован Кронштатски, који га је руководио у послушању, благословио га је да постане свештеник» (1914., бр. 15 од 14. априла).

– Оче Владимире, испоставља се да они који су донели смртну пресуду владики, нису рачунали његове заслуге и то што је ратово за Русију, што је награђен ордењем?

– Он је живео у веома тешко време. Савремени човек не може чак ни да замисли шта је задесило ону генерацију. Било је страшних искушења и мука. Требало их је претрпети. Требало је пронаћи прави пут црквеног живота у то време. Митрополит Серафим је служио на различитим катедрама: Орјолској, Кишињевској, Тверској и Варшавској, а од 1928. године – на Лењинградској, али је смењен с ове катедре 1933. године. Од 1922. до 1928. године неколико пута је хапшен и бивао послат у прогонство. Међутим, и кад је владика као већ сасвим стар човек живео у Подмосковљу, у Удељној, нису га оставили на миру. Болесног старца су ухапсили, понизили и бацили на муке.

– Да ли се зна како је митрополит Серафим (Чичагов) подносио ове муке и патње?

– Зна се да је стрељан на Бутовском полигону. Зна се да су га болесног извукли из келије. И сачувала се фотографија начињена пре стрељања, која врло очигледно показује до чега су га довели. Страшно изгледа на овој фотографији. И то је човек који је имао официрско држање!

Овде треба прецизирати да је за време Руско-турског рата Леонид Чичагов добио три ордена: свете Ане IV степена с натписом «За храброст», светог Станислава III степена с мачевима и свете Ане III степена с мачевима и лентом (за битку код Филипоља). Још је добио на дар од цара сабљу с натписом (за опсаду и освајање Плевне). И то ни издаека нису све награде. Зато није чудо што отац Владимир Воробјов помиње држање владике Серафима (Чичагова). То није био само човек који је служио, то је био истакнути херој.

– Био је то врло стасит, леп човек. А на овој последњој фотогрфији видимо пред собом измученог старца рашчупане брде. Као да је управо претучен. Не знамо тачно да ли су га тукли или не, али је био у тако позним годинама да су само хапшење и затвор за њега представљали огромну патњу. Тешко је замислити како је уопште све то могао да издржи.
Заиста, не знамо каквим понижењима и мукама је подвргнут. Али са сигурношћу знамо да је 30. новембра 1937. године тешко болесни владика Серафим који је имао скоро 82 године изнет на носилима право из куће. Возило за ухапшенике које је изгледало као возило «Хитне помоћи» довезло је старог човека у Тагански затвор. Дани су му били одбројани...

Share this post


Link to post
Share on other sites

– Био је то врло свестран човек?

– Да, то је био веома талентован човек. Његовом перу је припадало мноштво најразличитијих дела. Између осталог, бавио се медицином и оставио је врло значајне радове из ове области. И још знамо да је насликао икону Спаситеља у хитону. Ова икона се налази у храму Илије Пророка Обиденого. Владика Серафим је много тога стигао да учини у свом животу.

Његовом прослављању много је допринела његова унука. И она је примила монашки постриг с именом Серафима. И била је прва игуманија обновљеног Новодевичјег манастира. Много се потрудила на писању животописа владике Серафима.

Занимљиво је да се у московском храму Илије Пророка сачувала још једна икона коју је написао будући новомученик – свештеник Леонид Чичагов – из деведесетих година 19. века. То је «икона преподобног Серафима Саровског који се моли на камену». Преподобни је, у опанцима од лике и белом широком сељачком капуту, непокривене главе, с бакреним напрсним крстом на грудима, у дубокој молитви на великом равном камену у ноћној шуми.
 
Зна се да је потоњи свети владика посећивао Дивејево. Овде је срео монахињу Пелагију. И чуо је њене речи: «Добро је што си дошао, одавно те чекам: преподобни ти је заповедио да пренесеш, да јавиш цару да је наступило време да се открију његове мошти и да се прослави.» Касније је заиста био на аудијенцији код цара Николаја II и предао му је своју књигу. Овај догађај је значајно убрзао процес канонизације Серафима Саровског.

– Оче Владимире, рекли сте да се свештеномученик Серафим бавио медицином. Шта вам је познато о његовим саветима о правилној исхрани?

– Нису ми познате неке његове конкретне препоруке о томе како се правилно хранити за време поста. Али је поучно – и не само за време поста – читати проповеди и поуке духовних људи као што је био владика Серафим.

– Какву улогу је владика Серафим одиграо у Руској Цркви?

– У то време наша Црква је дала свету збор великих подвижника, великих мученика и исповедника, који су својим страдањима одбранили нашу веру. Тада је било разговора о томе да Русија деградира: и вера је изгубљена, и држава се распала. О Русији XIX века говорило се с презиром. А заправо у тешким тренуцима израстали су гиганти духа. Појавио се тако велики збор светаца који су у одговор на зло, насиље, прогоне, лаж и неверје показали живу и ватрену веру и силу духа, љубав према Богу и ближњима.

– Мошти свештеномученика Серафима нису обретене?

– У Бутову су људе стрељали на ивици рова. Довозили су их на стотине. И ови ровови су били до врха пуни тела убијених људи. Сад су све те кости помешане. Врло је тешко било кога конкретно препознати. Може се рећи да је цео полигон на Бутову једна огромна братска гробница.

– Какав пример свештеномученик Серафим (Чичагов) нам пружа данас?

– Пример вере, постојности и одбране Православље до смрти.

 
 
С протојерејем Владимиром Воробјовом
разговарао је Никита Филатов
Са руског Марина Тодић
Извор: Православие.ру

Share this post


Link to post
Share on other sites

Владику линчовали скојевци у Оџацима

Ажурирано пре 1 час 13 минута

Десетковано свештенство и монаштво СПЦ наивно се понадало да је Други светски рат заиста окончан маја 1945, јер су се већ наредне године уверили да њиховим страдањима није дошао крај.
  • У свету поштован теолог др Иринеј Ћирић
 
У свету поштован теолог др Иринеј Ћирић

Епископа бачког др Иринеја Ћирића, током канонске визитације Оџацима 18. августа, након освећења тамошње капеле, крвнички је претукла заблудела светина, док су пароха, који покушао да га заштити, изболи ножем. Руљу су предводили горљиви скојевци, нешто раније пристигли са својим породицама „влаком без возног реда“ из забити јужне Србије. Темељно су идеолошки затровани да је владика био сарадник окупатора, а пропагандисти, који су их инструирали, прећутали су да је спасао животе више хиљада њихових сународника. Годинама се, као о божјој казни, у пола гласа и „да не чује зло“ причало да је једној од младих активисткиња, нарочито агилној да се докаже у харанги, недуго потом, вршалица откинула руку.

Уз Николаја Велимировића и Јустина Поповића један од најзначајнијих интелектуалаца СПЦ у 20. веку, уважаван у теолошким круговима широм света, епископ Иринеј је рођен у Сремским Карловцима 1884. Након осмолетке у родном месту, завршио је Новосадску гимназију, дипломирао на Духовној академији у Москви и Филозофском факултету у Бечу, где је одбранио и докторат. У манастиру Хопову замонашио се 1908, а на Божић га је за ђакона рукоположио лично последњи карловачки патријарх Лукијан Богдановић. Већ наредне године постаје доцент Карловачке богословије за Стари завет с археологијом и јеврејски језик, неко време предавао је и литургику, а потом, на основу научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Имао је само 35 година када је 1919. хиротонисан за епископа тимочког и био убедљиво најмлађи члан већ времешног Светог архијерејског сабора. Том епархијом управљао је две године, кад је, по својој жељи, прешао у Бачку и преузео њен владичански трон. Свестрано даровит, неуморно се бавио науком, још од младости поезијом, сликарством и поучном белетристиком, а дуго је изучавао и црквено појање – не само овдашње већ и византијско, руско и румунско. Преводио је с јеврејског, латинског, грчког, француског, руског, немачког и мађарског. У новосадском Владичанском двору сачувано је монументално распеће, дело др Иринеј Ћирића. Помало наивно, својом сведеношћу оно асоцира на величанствена остварења византијске иконографије.

Голгота у целом свету уваженог теолога (по позиву је предавао, између осталог, у Паризу, Единбургу, Берну, Софији, Стокхолму, Лондону и Глазгову, а у Светском савезу за међународно пријатељство помоћу цркава – данашњи Екуменски савет – био је биран за председника Управног одбора), почела је одмах након окупације Југославије. По положају, мада нико није тражио његов пристанак, именован је за члана Горњег дома парламента хортијевске Мађарске. Након рата замерано му је и држању током Рације у јануару 1942, кад је у јужној Бачкој страдало више од 4.500 Срба и Јевреја. Међутим, генерал Ференц Фекетехалми Цајднер, који је командовао злочиначком операцијом, на саслушању 1945, описујући припреме за погром објаснио је: „Намеравао сам да једном прокламацијом створим јаз између партизана и осталог српског становништва, па хтео да придобијем помоћ епископа Ћирића, али је он одбио да је потпише.“

Очајни владика, верујући да тако може поштедети српски живаљ даљег страдања, обзнанио је 22. јануара свој проглас (за јавност делимично цензурисан) и позвао вернике на мир, али га је потоњи народни херој Светозар Марковић Тоза, у партијском гласилу „Слободна Војводина“ прогласио издајником и претио да ће након ослобођења одговарати.

Тешком, често понижавајућом дипломатијом и молбама, успео је да из мађарског концентрационог логора Шарвар избави око 2.800 деце и 180 мајки с бебама па их размести по домовима својих епархијана, док је у Новом Саду основао болница за лечење несрећних малишана, који су у суровим условима живота оболела од туберкулозе. Касније је успевао да спасава и одрасле затвореника.

Но, уместо захвалности, нова, револуционарна власт је темељно припремала судски процес на којем би га оптужила за колаборацију, али није могла наћи ваљане доказе. Епископу је 17 месеци било забрањено да напушта Владичански двор, где је могао само да немоћно гледа како „ослободиоци“ безобзирно отимају вредне предмете, намештај и тепихе. Осиони примитивци у кожним мантилима повремено су се забављали симулирајући погубљење остарелог и намученог епископа. Из кревета су га водили у двориште репрезентативног здања, читали му тобожњу смртну пресуду, која се, уместо рафалом, завршавала бахатим смехом тамничара. Из кућног притвора изашао је тек на Ускрс, 13. марта 1946.

Након свих ратних и поратних стресова – никад се није опоравио од пребијања у Оџацима – тешко оболео, пао је у постељу, преминуо 1955. и сахрањен у крипти Саборне цркве.

Срђан Ерцеган
Мишко Лазовић

Злочином дириговано из Београда

Ни у приватним разговорима, па ни кад су већ били пензионисани, нико од послератних војвођанских руководилаца није се позивао на „заслуге“ за то злодело. Сви су тврдили да је директива морала доћи из Београда. Знало се да Извршни комитет Централног комитета Србије одлучује ко ће би мета Озне, али је партијско руководство такође знало да, док је на њеном челу Слободан Пенезић Крцун, наредба о нападу на владику неће бити извршена.

Мада жестоки револуционар, остао је одан традицији свога народа па се по партијским кулоарима причало да превише воли да „србује“. Међутим, чим је Крцун именован за републичког министра унутрашњих послова, индикатвно је што је егзекуција над прелатом, уваженим не само међу верницима, изведена само петнаестак дана након што први човек Удбе постао Милорад Милатовић. Ко зна да ли је хтео „спектакуларном“ акцијом одмах показати надређенима како је дорастао повереном му послу.

http://www.dnevnik.rs/drustvo/vladiku-lincovali-skojevci-u-odzacima

Share this post


Link to post
Share on other sites

Књига православног свештеника и професора теологије Саве Банковића „У предворју пакла“ јединствено је сведочење и исповест о скоро две деценије проведене у комунистичким затворима.

sava-bankovic.png

Професор Банковић има најдужи затворски стаж као политички затвореник у историји Србије. Био је велики упорни и бескомпромисни борац за хришћанске и демократске слободарске идеје, којих се није одрицао по цену страдања. У својој голготи прошао је скоро све затворе у Србији. Његова књига суочава друштво са патњама које је ауторитарни режим нанео многима, а које је Банковић вероватно најбоље описао као аутентични сведок – објашњава историчар др Срђан Цветковић, који је приређивач и један од издавача књиге.

Најпрокаженија униформа

Академик Матија Бећковић каже да се поводом 800 година аутокефалности Српске православне цркве треба сетити сваког мученика који је носио крст и мантију.

– Том мученикослову бисмо прибројали пастире Српске цркве после Другог светског рата, кад је мантија била најпрокаженија униформа, у поретку који није признавао Бога, међу којима је видно место заузео свештеник Сава Банковић који је деветнаест година робијао у Сремској Митровици. О том мучеништву сведочи његова књига „У предворју пакла“ – каже академик Бећковић.

Историчар Цветковић наводи да су оца свештеника Банковића, Живојина, убили Немци у Крагујевцу још 1941, док му је брат, официр Југословенске војске, преминуо у немачком заробљеништву у Нирнбергу.

– Био је критичар комуниста и омиљени професор у алексиначком срезу. Зато је био сметња комунистичкој пропаганди. Озренски партизански одред га је ставио на списак за ликвидацију под број три, врло високо на лествици приоритета за убијање. Банковић је убрзо 1942. премештен из Алексинца на место професора у Врњачку Бању, где је отворена гимназија због великог броја избеглица из Војводине и НДХ – каже Цветковић.

Деценија у самици

Чим је успостављена комунистичка власт, Банковићу је прво забрањен приступ гимназији, а затим је 6. децембра 1944. ухапшен.

– Ту почиње дуга историја његових мука и прогона. Саву припадници Озне из Врњачке Бање спроводе у Алексинац, а потом и у нишки затвор 20. јануара 1945. Чекао је заједно с осталима одвођење у смрт сваке ноћи, што је можда и најупечатљивији део књиге, јер је мало преживелих, а још мање оних који су овако верно то описали – наводи Цветковић.

Почетком фебруара 1945. стигла је наредба из врха Озне да се прекину стрељања и почне са суђењима. На Велики четвртак 3. маја 1945. у Војном суду у Нишу осуђен је на смрт, али је казна преиначена на 15 година затвора.

– У Сремској Митровици је казну служио под најстрожим режимом изложен физичкој и психичкој тортури. У самици је провео више од 10 година, јер се није покоравао властима. Више од шест година лежао је на бетону без кревета. Живео је на 200 грама проје и мутне и прљаве, вруће воде. Глад и тортура нису га омели да и на робији настави да исповеда хришћанске и демократске идеје, о чему сведочи и његов подебели затворски досије – наводи Цветковић.

Живот изгнаника

Професор Банковић је на робији био са многим познатим личностима из предратног живота о којима пише у књизи – Драгољуб Јовановић, Ђура Ђуровић, Стеван Мољевић, Коста Кумануди, Влада Илић, Теокаровићи… Одслужио је пуних 15 година, без дана скраћења.

– Излазак из затвора Сави није донео истинску слободу. Како пише, оставио је младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена‚ већ седе косе и разорених нерава, са момцима који су већ одрасли. Породица је преживљавала само од мале супругине плате куварице у хотелу у Врњачкој Бањи. По издржаној казни обратио се прво патријарху Герману за пријем у службу. Иако је полагао велике наде, јер су били дугогодишњи пријатељи, добио је негативан одговор. Када је већ изгубио наду, примио га је у службу епископ сремски Макарије. Банковићеви ставови о властима одвели су га у притвор већ јуна 1963. Неко од мештана га је пријавио за увреду Јосипа Броза, па је био затворен 21 дан без икаквог објашњења – каже Цветковић.

Банковић је ухапшен поново јуна 1973, а осуђен већ 20. новембра на нове четири године, па је поново био у Сремској Митровици.

Capture-15.png

– Као парох у Бешки од 1965, према оптужници, наставио је са непријатељским радом. Његова кривица је била што је писао Летопис о поратним злочинима комунистичког режима. Политички осуђеници су и даље најстроже третирани. Банковић и дисидент Михајло Михајлов су децембра 1975. организовали штрајк глађу тражећи права за политичке затворенике какве су комунисти имали пре рата. Сава је издржао без хране више од две недеље. То је дошло до многих угледних страних медија и невладиних организација за заштиту људских права – наводи Цветковић.

После изласка на слободу 1977, професор Банковић све време је надзиран, шиканиран, био је без посла, пензије и пасоша. Са супругом је живео као изгнаник у манастиру Нова Раваница на Фрушкој гори. Ту је написао „У предворју пакла“. Умро је 1997. године.

21.jpg

Комунисти убили 482 свештеника СПЦ

Протојереј Велибор Џомић је у књизи „Страдање Српске цркве од комуниста“ пописао 482 свештеника СПЦ које су убиле комунистичке власти у Југославији. Комунисти су убили више свештеника СПЦ него све друге стране током Другог светског рата.

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Атеизам дефинитивно представља један од највећих изазова данас, не само за хришћане, већ и за друге религије и њихове вернике. Проблем постаје још сложенији оног тренутка када схватимо да се ради о изузетно комплексној појави, за чије адекватно расветљавање би били потребни безмало томови књига.

      Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“.
      Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције.
      О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма.
      Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“
      Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст:
      1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао.
      Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа.
      Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима?
      Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане.
      2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу.
      Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди.
      Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више.
      Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога.
      Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо.
      У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна.
      3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером.
      Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе.
      Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе.
      Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје.
      Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин:
      „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“
      Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим  релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму.
      Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама.
      Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других.
      * * *
      Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама.
      У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.


      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Сложеност поменутог феномена постаје очигледна већ при покушају дефинисања самог појма атеизам. На прву лопту помишљамо на људе који не верују у Бога, или, нешто прецизније, сматрају да Бог не постоји. Теолози додуше баратају разуђенијом терминологијом па разликују атеисте (људе који мисле да Бог не постоји), агностике (људе који верују да не можемо знати да ли Бог постоји), чак и антитеисте (људе који су, поред изостанка личне вере, агресивни борци против религије). Просечан пак човек кога бисмо могли сврстати у неку од поменутих категорија – веома често није свестан суптилних терминолошких дистинкција и себе сматра управо атеистом, или просто – нерелигиозним. Слично је и са „обичним“ верницима који такође припаднике три поменуте категорије најчешће сврставају под општи појам „атеисти“.
      Проблем се додатно компликује када сагледамо историју употребе појма атеизам. Иако се ради о прилично старом појму, начин на који се он употребљавао није био истоветан не само поменутој широј пракси која данас постоји у народу, него ни ономе што се сада сматра прецизном употребом. Један пример из ране историје Цркве то врло јасно приказује: Св. Поликарп, епископ смирнски, изведен је средином другог века на суђење, оптужен да је хришћанин. Како је већ био стар човек, судије су се сажалиле и биле спремне да га поштеде само ако призна божанство цара и узвикне „доле атеисти!“. Макар овај други захтев на први поглед не делује нимало проблематично за хришћанског епископа. Проблем је, међутим, био у томе што су судије пред којима је Поликарп стајао под атеистима подразумевале управо хришћане! Поликарп, међутим, искористивши мудру досетку, заиста није имао проблем да овај захтев изврши: окренуо се према присутној разулареној маси, која се окупила да прати гладијаторске борбе и јавна погубљења, и њима (=римским многобошцима) у лице узвикнуо: Доле атеисти! Поменути пример јасно показује да је разумевање појма атеизам заправо било питање перспективе, односно да се под њиме није подразумевало одсуство сваке вере у Бога, већ пре – одбацивање конкретне, неодговарајуће слике Бога (зарад неке друге, исправне). Атеизам као појава генералног одбацивања Бога (за ову прилику морамо додуше оставити по страни сасвим легитимно питање да ли такво апсолутно одбацивање Бога заправо постоји), дакле не зарад неке друге, боље идеје о њему, релативно је нова појава и истраживачи је већином везују за период око Француске револуције.
      О савременом атеизму могло би се, и морало, говорити из много различитих углова. Могли бисмо тако расправљати о атеизму као последици разочараности трагичним историјским збивањима („чему вера/теологија/Бог након Аушвица?“), или последици огромног технолошког развоја који чини да нам је све доступно на један „клик“, што онда има као резултат то да човек све мање промишља стварност, све мање се „чуди“ пред њом, а знамо да аутентично философско/теолошко чуђење пред тајном Бића („откуд уопште нешто, а не ништа?“) представља изворни подстицај за бављење философијом, па и теологијом. Могли бисмо расправљати и о недостатку самопоуздања савременог човека који, захваљујући огромном напретку природних наука, још боље и јасније него ранији људи зна да не постоји Бог који би био само једно од бића унутар овога света. Ако таквог Бога нема, ако Бог није само биће на врху пирамиде овосветских бића, већ трансцендентан и апсолутни Други у односу на нас – одакле онда човеку смелост да и помисли да би такво једно биће он могао спознати, чак и када би оно постојало? Сва ова важна и релевантна питања овом приликом ипак ћемо оставити по страни, а у овом есеју покушати да се позабавимо једним другим питањем: одговорношћу хришћана за настанак атеизма.
      Исувише често, наиме, приступ хришћана проблему атеизма своди се на ламентирање над „светом који у злу лежи“, који је временом све гори и, из чисте злобе, не жели да прихвати божанску истину и светлост које Црква изобилно излива у њега. Много ређе се, чини ми се, поставља самокритично питање које је, по мом мишљењу, далеко више у духу самог хришћанства. Не дакле: „како и зашто су све други криви што постоји атеизам?“, већ: „да ли смо и шта ми као хришћани томе допринели? Где можда нисмо били довољно верни Христовом јеванђељу, што је људе онемогућило да адекватно спознају ког и каквог то Бога ми проповедамо?“
      Размишљајући управо у овом правцу, еминентни савремени хришћански теолог Ханс Кинг разликује три плана на којима су сами хришћани допринели развоју атеизма (хуманистички, политички и научни) при чему се они међусобно не искључују. Другим речима, човек се у хришћанство не мора разочарати на само једном плану. Иако су примери уз помоћ којих Кинг образлаже своју идеју везани за контекст живота Блеза Паскала и Римокатоличку цркву, поменуту поделу сматрам корисном, те ћу је искористити да, надовезујући се на Кингова размишљања, илуструјем појаве које су, верујем, општеприсутне, користећи се притом примерима који излазе изван поменутих оквира и релевантнији су за наш контекст:
      1. Хуманистички атеизам се јавља онда када у својој проповеди ставимо претерани нагласак на „подвиг“ и „духовност“ и тиме их, заправо, суштински извитоперимо. Аскеза је добра, штавише неопходна и кључна у животу сваког хришћанина, о томе наравно нема спора. Њоме се учимо љубави и савладавамо сопствени егоизам. Међутим, уколико у промовисању подвижништва претерамо са извесним спољашњим, несуштинским елементима, и читаву ову велику и важну тему сведемо на питања попут нпр. у ово време поста актуелног „да ли једеш на води (или – не дај Боже! – у твом јелу има и нека кап уља)?“, онда заправо потпуно промашујемо њен смисао.
      Величање значаја „духа“, као нечег узвишеног и доброг, никада не сме ићи на рачун ниподаштавања „тела“, као нечег по себи лошег. Овакав дуализам одбацили су још рани Оци Цркве, одбијајући да са платонистима говоре о добром духу и телу као његовој тамници, верујући да је и тело од Бога створено као добро. Свакако, наше тело јесте „пало“ и изискује труд на пољу борбе са страстима, али упорно инсистирање искључиво на палости, слабости, греху, злу у свету, најчешће представља стављање претешког бремена на плећа народа.
      Све ово, не заваравајмо се, и те како постоји и у нашој средини, како изван канонских граница Цркве у разним зилотским покретима, тако и унутар ових граница, по правилу код самозваних „духовника“ који неретко системом додељивања или, још чешће, ускраћивања тзв. „благословâ“ теже да контролишу живот људи до најмањих ситница. Као да неретко заборављамо да је, упркос свим реалним проблемима и злу које у свету постоји, Бог кога исповедамо Бог живота, Бог победе над смрћу, а самим тим – Бог радости, а не вечне потиштености. Запитамо ли се понекад, сведочимо ли људима поред нас довољно очигледно овог Бога радости? И да ли ће они пожелети да „дођу и виде“ о чему им ми хришћани проповедамо, ако нас увек виде покуњене, намргођене, уплашене, у црнини? Није ли и сам Христос, мада је боље од свих нас знао колико и каквог зла има у свету, те како ће окончати овоземаљски живот, одбијао овај „мрачњачки“ приступ животу и зато од сличних „побожњака“ онога времена био називан изјелицом и пијаницом, који по кафанама једе са грешницима?
      Претераним, дакле, инсистирањем на подвигу, тј. извитоперењем идеје о њему, личимо пре на неке екстремне секте које су се одликовале чак и физичким самобичевањем, него на самога Христа. На тај начин најчешће постижемо да се идеја хришћанског живота у најбољем случају учини људима претерано узвишеном, а самим тим и недостижном за њих („добро је хришћанство, али ја нисам довољно добар да то могу да изнесем“), али врло често доводимо и до тога да се идеја хришћанства учини недовољно добром, да се човек запита „морам ли мрзети себе и свет и живот, да бих волео Бога?“, те да стога од хришћанства одустане.
      2. Политички атеизам настаје онда када Црква пропусти да адекватно делује у друштвеној сфери. Ово се најчешће дешава на два плана: први се тиче тога да Црква пропушта могућност да на ширем плану, као институција, покушава да се избори са социјалним проблемима са којима се на свакодневном плану људи сусрећу.
      Узмимо за пример глад и сиромаштво. Свакако да ће се на појединачном плану решење често пронаћи, тј. да ће гладни појединац понекад закуцати на врата храма и ту сусрести неког доброг свештеника који ће бити спреман да му помогне и нахрани га. Али, оваква појединачна дела милосрђа, иако добра и важна, нису довољна, и од Цркве се очекује да покуша да на ширем плану допринесе системском решењу проблема, што је она, кроз историју, често пропуштала да чини, а то ју је, у очима многих, чинило лажном, тј. неаутентичном следбеницом поруке о љубави према ближњем, која се налазила у самој сржи Христове проповеди.
      Пример позитивног деловања у овом правцу је нпр. постојање јавних кухиња, где се потребити могу свакодневно бесплатно хранити на рачун Цркве. Стиче се, међутим, утисак да би оваквих кухиња, али и других сличних установа, могло и морало бити још више.
      Други проблематични аспект јавног деловања Цркве је њена афирмација власти и претерано везивање за њу. Уколико је власт у некој држави лоша, народ под њом тешко живи и доживљава је као непријатеља, а Црква се (без икакве суштинске потребе, тј. због одвећ људских разлога и овоземаљских интереса) стави на страну те власти, онда ће народ следећи просту логику „пријатељ мог непријатеља је такође мој непријатељ“ често бити приморан да се окрене против Цркве, а тиме, по аутоматизму, најчешће и против Бога.
      Можда је најрадикалнији пример овог типа била подршка великог дела Немачке евангеличке цркве Адолфу Хитлеру, што је за последицу имало то да су и многи теолози и свештеници осетили потребу да се од такве заједнице дистанцирају и оснују паралелну „Исповедну цркву“. Феномен подршке политичарима на власти од стране црквених поглавара присутан је и те како и данас, и у већински православним срединама, упркос приличном незадовољству овим политичарима које неретко постоји у народу. Морали бисмо бити свесни опасности и, што је још важније, неаутентичности, са хришћанске тачке гледишта, оваквог начина делања (јер, наравно, није лоше излагати се опасности ради одбране аутентичних хришћанских вредности) и трудити се да га максимално избегавамо.
      У сфери политичких искушења која могу водити одрицању од Бога можемо споменути и још увек врло болни и акутни (иако осуђен) проблем православних – етнофилетизам. Ова тема је врло комплексна и о њој је већ много писано, те је овде можемо само овлаш дотаћи и напоменути да се стиче утисак да људи често одлучују да одбаце веру јер им се чини да је она нужно повезана са афирмацијом једне по правилу искривљене и идеологизоване слике одређеног народа, која се у проповеди Цркве често намеће и као доминантна.
      3. Научни атеизам, у крајњој линији, настаје у случајевима када Црква (погрешно) инсистира на подвојености и супротстављености вере и разума, када јој се чини да нека од сазнања до којих човек долази својим разумом/научним истраживањем морају бити одбачена као неусагласива са вером.
      Најчувенији пример овог типа, којим је заправо и отпочео расцеп између Цркве и науке (које дотад нису биле у сукобу), тиче се оштрог револта Римокатоличке црква према открићима научника попут Кеплера, Коперника и Галилеја, који је, због политичке моћи коју је у том периоду поседовала Римокатоличка црква, неретко резултовао и физичким страдањем људи од науке. Касније се наравно испоставило да је читав сукоб био непотребан, те да су тадашњи теолози наивно веровали да бране хришћанску веру, држећи се постулата дотад владајуће аристотеловске физике, од које, као што је данас врло јасно, темељи хришћанске вере ама баш никако не зависе.
      Иако су и хуманистички и политички разлози за атеизам и данас актуелни, чини ми се да је овај „научни“ аспект у нашој средини можда и најопаснији. Ово првенствено због тога што смо пречесто склони да га олако отпишемо тврдећи да „нисмо ми никад имали проблем с науком и спаљивали научнике на ломачи, већ су то радили католици“. Насупрот оваквом олаком одбацивању опасности, чини ми се да су сви суштински елементи онога што би могло да доведе до атеизма који подводимо под „научни“ и данас и те како присутни у нашој средини, чак и више него код католика, који су се, руковођени и горким искуствима из прошлости, потрудили да многе грешке исправе.
      Пре свега, присутан је, нарочито у горе спомињаним „духовничким“ круговима својеврстан презир учености и њено одбацивање као „неправославне“. Колико је овај приступ био присутан кроз историју Цркве, као и колико је суштински погрешан, најбоље нам сведоче речи које је над гробом Св. Василија Великог изговорио Св. Григорије Богослов: „Сматрам да свако ко поседује ум мора признати да је за нас највеће благо ученост, и то не само ова наша најплеменитија … него и ученост световна, које се многи међу хришћанима, због лошег разумевања, гнушају као злехуде, опасне и од Бога удаљавајуће. Но ми нећемо окретати творевину против Творца. Не треба понижавати ученост како то неки чине, напротив, треба рећи да су глупи и незналице сви они који држећи се таквог мишљења желе да и сви остали буду налик на њих, како би у општем мраку сакрили своје сопствене недостатке и избегли разобличавање свога незнања.“ Иза борбе против учености крије се, дакле, најчешће страх и манипулација оних који би да нас од учености одвоје.
      Још једно врло опасно искушење у које можемо упасти јесте то да као хришћани не одбацујемо категорички ученост и науку као такву, него чак и ступамо у дијалог са њом, али тај „дијалог“ више доживљавамо као монолог у коме неодговорно и одвећ олако допуштамо себи да изричемо судове о стварима које не знамо. О опасности оваквог приступа веома лепо говори Св. Августин:
      „Често и неверник зна нешто о земљи, о небесима и другим елементима овога света, о кретању и орбитама звезда, и чак о њиховој величини и положају, о предвиђању помрачења сунца или месеца … Срамотна је и опасна ствар да неверник чује хришћанина како, дајући наводно објашњење Светог Писма, прича бесмислице о тим темама, и треба да предузмемо све потребне мере да предупредимо такву ситуацију, у којој неверни могу да укажу на огромно незнање хришћанина и да му се смеју са презиром. Није овде срамота то што је та особа исмејана, већ то што ће људи ван наше верске породице мислити да су наши Свети Оци мислили то што та особа мисли, и тако ће писци нашег Писма бити одбачени као незналице, што изазива велики губитак оних на чијем спасењу радимо. Ако људи виде хришћанина како греши у области коју они добро познају, и чују како он инсистира на својој глупој интерпретацији нашег Писма, како ће они онда поверовати том истом Писму када им оно говори о васкрсењу мртвих, нади у вечни живот, и Царству Божијем, када им је показано да је то Писмо пуно лажи о стварима које су они сами научили кроз искуство и светлост разума? Несмотрени и неупућени тумачи Светог Писма уваљују у неизрециве проблеме и тугу своју мудрију браћу онда када су ухваћени у неком од својих погрешних мишљења и када им задатак поставе они који нису омеђени ауторитетом наших светих књига. Јер тада, како би одбранили своје крајње неразборите и очигледно нетачне тврдње, они ће покушати да се за доказ позову на Свето Писмо, и чак да по сећању наводе многе пасусе за које сматрају да подржавају њихов став, иако не разумеју ни оно што кажу ни оно што доказују и бране.“
      Упркос дужини, чинило ми се и те како важним и корисним да због његове актуалности наведем овај цитат, јер се најдиректније тиче искушења у које и данас пречесто упадамо. Запазимо да цитат почиње речима „Често и неверник зна нешто…“, одакле бисмо, као и из остатка навода додуше, могли извући закључак да је хришћански теолог дужан да поседује адекватно знање о свим  релевантним „световним“ питањима. У том аспекту, чини се да се ситуација драстично изменила. Корпус научних знања данас је толико обиман да се заиста не може очекивати од ма како генијалног, вредног и образованог теолога да их темељно поседује (мада је наравно добродошло ако се труди да буде колико је могуће информисан). Међутим, тим пре он данас још мање има право на олаке закључке и то да суди о научним теоријама не поседујући о њима адекватно образовање и заснивајући своје ставове наводно на Светом Писму.
      Поступајући тако, ми практично људе образоване у науци стављамо у нужну (али непотребну!) дилему да морају бирати између Цркве и вере са једне стране и научних истина са друге стране. Оваква особа највероватније ће одбацити веру, јер тешко да ће при здравој памети моћи да се одрекне знања које је годинама мукотрпно стицала и за њега проналазила ваљане аргументе, или ће евентуално покушати да живи у неком схизофреном стању у коме рецимо теорија еволуције (да се опоменемо само најскорије дебате и горког искуства овог типа на нашим просторима) представља парадигму коју генерално прихватамо, у којој се на свакодневном нивоу мисаоно крећемо, али коју смо дужни да суспендујемо у тренутку када уђемо у храм, или можда на час веронауке, где бисмо онда били приморани да мислимо у неким сасвим другим категоријама.
      Наравно, када би наука дошла на позиције које су заиста неусагласиве са елементарним поставкама вере – хришћанин би био приморан да се определи, али истовремено тужна и радосна чињеница је то да се наука још увек не налази на том нивоу, те да је велико питање и може ли се замислити неко конкретно (природно)научно откриће које би нужно негирало хришћанску веру. Ову чињеницу називам и тужном због тога што указује на бесмисленост и непотребност сукоба у које неретко својевољно улазимо и дилема пред које стављамо (потенцијалне) вернике, доводећи се тако у опасност да сами будемо одговорни за њихово (беспотребно) одустајање од вере. Црква и теологија морају се одрећи претензије да буду врховни судија по свим могућим питањима, те бити спремне да уђу у искрени дијалог у коме ће умети да слушају и уче од других.
      * * *
      Да резимирамо, намера у овом есеју била ми је да се самокритички позабавим једним од интересантних аспеката проблема атеизма – одговорношћу хришћана за његов настанак. Не желим да тврдим да би без наших грешака сви људи били хришћани. Бог је човеку даровао слободу, а она подразумева могућност да се каже „не“. Уосталом, први човек управо је одбио самога Бога, а не неке његове несавршене посреднике. Дакле, потпуно сам сигуран да би и на нашу много бољу мисију понеко одговорио одрично. Верујем и да има и таквих који се против вере боре „из чисте злобе“. Једино што не верујем је да нам је корисно да на себе преузмемо улогу жртве и вечно ламентирамо над том чињеницом. Чини ми се да је много корисније да се критички загледамо у себе и сопствену прошлост, како бисмо сагледали има ли онога што бисмо могли да исправимо и адекватније сведочимо Бога у кога верујемо. И тада ће хришћани остати „мало стадо“, али ћемо се макар потрудити да га додатно не умањимо сопственим грешкама.
      У том смислу, ако атеизму приступимо како бисмо уочили сопствене промашаје, а опет не да бисмо над њима очајавали, већ се „преумили“, из њих учили и надаље их не понављали, онда ни атеизам и атеисте не морамо посматрати као смртне непријатеље, већ, заједно са чувеним православним теологом ХХ века Оливијеом Клеманом, можемо слободно говорити о „прочишћењу атеизмом“.

    • Од Логос,
      Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка.
      Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога.
      Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро.
      Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом.
      Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу.
      Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога.
      Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји.
      Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам.
      Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење.
      Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају.
      Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика?
      Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Случај очигледно супротних тврђења. Бог постоји, Бог не постоји. Где је проблем? Потпуно сам уверена да има Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да моја љубав није варка. Потпуно сам уверена да нема Бога у овом смислу: потпуно сам уверена да ништа стварно не одговара томе што могу помислити изговарајући то име. Али оно што не могу помислити није варка.
      Постоје два атеизма, а један од њих је очишћење појма Бога.
      Можда све што је зло има други аспект који почива на очишћењу у току кретања према добру и трећи аспект који је више добро.
      Треба добро разликовати три аспекта, јер помешати их јесте велика опасност за мисао и за успешно управљање животом.
      Од двају људи који немају доживљај Бога, онај који пориче његово постојање можда је најближе Богу.
      Лажни Бог, који је потпуно сличан правоме сем што га се не дотиче, занавек онемогућује стизање до правога.
      Веровати у Бога који је потпуно сличан правоме, сем што не постоји, пошто се не налази где Бог постоји.
      Грешке нашег доба потичу из христијанизма без натприродног елемента. Узрок је лаицизам – и у првом реду хуманизам.
      Религија као извор утехе сметња је за праву веру: у томе смислу атеизам је очишћење.
      Требало би да сам атеисткиња оним делом саме себе који није за Бога. Међу људима у којих се натприродни део њих самих није пробудио, атеисти су у праву, а верници се варају.
      Човек чија је читава породица погинула у мучењима, који је сам дуго био мучен у концентрационом логору. Или Индијанац XVI века, који је једини преживео у потпуном уништењу свога народа. Такви људи, ако су веровали у милосрђе Бога, или су престали у милосрђе веровати, или су га почели поимати потпуно другачије него раније. Нисам прошла кроз тако нешто. Али знам да постоји; и каква је онда разлика?
      Морала бих се старати да имам схватање Божијег милосрђа које не слаби, не мења се, независно од тога какве ће ми случајеве судбина послати, и које бих могла саопштити било којем људском бићу.
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Свечани молебан служио  је настојатељ цркве Покрова Пресвете Богородице у Путинки крај Москве и духовни отац манастирског братства  „Страдална“ протојереј Алексеј Гомонов. Овог пута је звоник постављен на место где је некад стајао манастирски звоник.   Спомен знак посвећен овом историјском манастиру постављен је на Пушконовом тргу у лето 2012. године. Предложено је 2013. године да се помери споменик Александру Пушкину на Пушкиновом тргу и да се ту подигне капела у част манастира Страдална  и првих царева династије Романов.   Историјско друштво „Стара Москва“ такође је апеловало код градоначелника Москве лета 2016. године да се поново изгради манастир, и током 13 година сакупило је више од 120.000 потписа.   Сада има додатних 80.000 сакупљених потписа. „84.000 потписа грађана је досад сакупљено за оживљавање старог манастира, међу којима  је и 2.096 грађана који су потписали апел  пре 1937. против рушења Саборног храма Страснаја,“ известил је манастирска обитељ.   Потписи ће бити послати Московској Патријаршији и московском градоначелнику. Обитељ намерава да сакупи још 100.000 потписа ради покретања  иницијативе која ће се разматрати на федералном нивоу.   * * *   Манастир је основан у 17. веку на веома историјском месту где је чудесна икона Пресвете Богородице Страдалне (која је донесена у престоницу из Нижњег Новгорода)  свечано дочекана. Ова икона, позната по свом исцеливању болесних, тако је названа јер су два Анђела са оруђима Христовог страдања – копља и Крст –осликани на њој поред Пресвете Богородице.   Када је Наполеонова војска брзо напустила Москву, у овом је манастиру служен  први чин благодарења Спаситељу поводом чудесног ослобођења од окупатора. Такође, прво црквено звоно се чуло са звоника Страснаја манастира након што је непријатељ отишао. Централни антиверски музеј отворен је на поседу манастира 1929. године, а зграде манастира су уништене 1937. године.   Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...