Jump to content

ПРИДРУЖИТЕ СЕ НАШОЈ VIBER ГРУПИ, КЛИКНИТЕ НА ЛИНК

Никола Ђоловић

Зашто данас нема исцељења као у време Христово?

Оцени ову тему

Recommended Posts

Видим видим, хвала, само чекам да се мало закува, ако се и буде закувало .smesko.

Па, објављена је тема на Фејсбуку. Преко 700 прегледа. Мислим да се захуктава. 11122

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja i ne mislim da nema isceljenja u onom obimu kaou vreme Hristovo.

Samo sto nema onih hriscana.

Tada su muke bile spoljasnje - mucenja, progoni,sada su muke unutrasnje - samozivost, inertnost, pa su tako i spoljasnje projave cuda zamenjene onim unutrasnjim.

Tadasnji covek kada bi video nekog od nas hriscana sada, sigurno bi se sablaznio, pa da mu dodje i neko od Svetitelja novijih vremena, prepoznali bi ga mozda u Duhu i to je sve. Sablaznili bismo se i mi videvsi njihovo odsustvo filozofiranja i pravdanja samih sebe.

Ima mnogo vise isceljenja, mnogo vise cini mi se nekad podilazenja nama palima, jer drugacije i ovo malo sto nas ima bi se rasulo.

Cini mi se da samo s vekovima raste Bozije trpljenje prema nama i bas zbog tih privh hriscana ljubav prama nama.

A isceljenja su na svakom koraku, sta mi sebi radimo, samo nas cudo Bozije drzi u zivotu.

Sto se episkopa tice cini mi se da se i tu stvar obrnula.

Prvi hriscani su imali episkope da ih uce i poducavaju, da im budu pastiri, jer im je trebala cvrsta ruka i primer vere i blagocesca.

Vremena su bila uzasno teska spolja gledano, unutrasnji zivot je bujao i trebalo je to usmeriti na pravi nacin.

Sada su pojedinci u pitanju i nema nekog bujanja vere, tamo gde ga ima, nadje se i neki svestenik koji veruje u Boga ili episkop koji se seca svoje mladosi i iskusenickih dana.

Nama ostalima i trebaju episkopi koji ce nam biti na trpljenje, pa moramo i mi nesto trpeti :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Синод Јеладске Цркве

ЕУТАНАЗИЈА

1) Наш живот представља највећи дар Божији, чији се почетак и крај налазе у Његовим рукама и једино Његовим рукама (Јов. 12,10). Он представља онај простор у коме свој израз проналази самовласност, где се сусрећу благодат Божија и слободна воља човекова и где се савршава његово спасење.

2) Они тренуци нашег живота у којима се сусрећу његов почетак и крај, као што су моменти немоћи (слабости), бола и наших невоља (искушења), скривају једну јединствену свештеност и сачињавају мистерију која тражи особитно поштовање од стране сродника, лекара, медицинара и цеолокупног друштва. Ови тренуци дају места смирењу, отварају пут трагању за божанским и изазивају чудо и место божанске благодати и присуства.

3) Ови моменти повлаче са собом људску здруженост, развој друштва љубави, пројаве солидарности и милосрђа. Захтев појединих болесника за еутаназијом у суштини повлачи питање наше љубави према њима, и наше жеље да остану крај нас, у овим тренуцима се може (до)живети благодат Божија и човечанска.

4) Постојање бола у људском животу, као и сваке несреће (искушења) јесте „сарадник на спасењу“, а понекад и „веће од самог спасења“ према светом Григорију Палами (ЕПЕ, Солун 1985, т. 9, с. 264). Поред тога, признајући немоћ људске природе, Црква свагда човекољубиво тражи ослобођење „од сваке туге, гњева, опасности и нужности“, понекад се моли за ублажење болних (молитва на самртном издисају). Као људи ми се молимо, а не одлучујемо о животу и смрти.

5) Једно друштво које не мари за излечење бола са трпљењем, молитвом, људском подршком и божанским укрепљењем сучељава се са њим само помоћу лекова и сада са изазваном смрћу која се назива „добром“, али га прихвата само као биолошко-друштвени догађај историје сваког човека.

6) Еутаназија, премда се у свету оправдава као „достојанствена смрт“, у стварности представља потпомогнут самоубиство, то јест комбинацију убиства и самоубиства.

7) Такозвано „право на смрт“, које представља поткрепљење еутаназије, могло би да еволуира у претњу животу болесника који нису кадри да економски одговоре на захтеве свога лечења и лекарског третмана.

8) Из ових разлога, наша Црква верје у бесмртност душе, у васкрсење тела, у вечну перспективу и реалност, у болове као „ране Господа Исуса на нашем телу“ (Гал. ст. 17), у невоље и поводе као прилике за спасење, у могућност развоја друштва љубави и солидарности међу људима, те стога сваку смрт која представља резултат људксих одлука и избора – како год „добром“ се називала – одбацује као „хибрис“ протв Бога. Свака пак лекарска пракса/чин који не дорпиноси продужењу живота, него изазива убрзање тренутка смрти осуђује се као деонтолошка и као она која обезвређује лекарску службу.

Преузето из:

Свети Синод Јеладске Цркве „Еутаназија“, које се моће наћи у: Богословље, LXVI, 1-2, Православни Богословски факултет, Београд 2007, 17-18.

Хтео сам ово да ставим на тему о еутаназији, али ми се омакло :)

Измењено од Лазар Нешић

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 26-8-2012 at 0:13, miki 018 рече

Ja i ne mislim da nema isceljenja u onom obimu kaou vreme Hristovo.

Samo sto nema onih hriscana.

Tada su muke bile spoljasnje - mucenja, progoni,sada su muke unutrasnje - samozivost, inertnost, pa su tako i spoljasnje projave cuda zamenjene onim unutrasnjim.

Tadasnji covek kada bi video nekog od nas hriscana sada, sigurno bi se sablaznio, pa da mu dodje i neko od Svetitelja novijih vremena, prepoznali bi ga mozda u Duhu i to je sve. Sablaznili bismo se i mi videvsi njihovo odsustvo filozofiranja i pravdanja samih sebe.

Ima mnogo vise isceljenja, mnogo vise cini mi se nekad podilazenja nama palima, jer drugacije i ovo malo sto nas ima bi se rasulo.

Cini mi se da samo s vekovima raste Bozije trpljenje prema nama i bas zbog tih privh hriscana ljubav prama nama.

A isceljenja su na svakom koraku, sta mi sebi radimo, samo nas cudo Bozije drzi u zivotu.

Sto se episkopa tice cini mi se da se i tu stvar obrnula.

Prvi hriscani su imali episkope da ih uce i poducavaju, da im budu pastiri, jer im je trebala cvrsta ruka i primer vere i blagocesca.

Vremena su bila uzasno teska spolja gledano, unutrasnji zivot je bujao i trebalo je to usmeriti na pravi nacin.

Sada su pojedinci u pitanju i nema nekog bujanja vere, tamo gde ga ima, nadje se i neki svestenik koji veruje u Boga ili episkop koji se seca svoje mladosi i iskusenickih dana.

istinito i jako lepo receno, Boze pomiluj nas gresne i spasi nas!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×