Jump to content
Sign in to follow this  
ribar

Секте и култови

Rate this topic

Recommended Posts

Постављен огромантан билборд код ''Дејтона'', а најважније да је улаз слободан .. то им је мамац за људе који воле да се мувају свуда за џ.

Хвала за информацију  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад прођох таксијем, онај Шри сав утегнут, изботоксиран, сви ће да мисле како је то плод медитација.  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сад прођох таксијем, онај Шри сав утегнут, изботоксиран, сви ће да мисле како је то плод медитација.  :)

Штета само што је умро  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Сведенборгијанци

Biografija Emanuela Svedenborga

preveo i priredio Risto Rundo

U jeseni godine 1710 jedan mali brod, koji je plovio iz Švedske u London, zapao je u gustu maglu pred engleskom obalom te skoro nastradao na jednom peščanom sprudu, jer kobilica broda nije bila niti pola metra nad peščanim morskim dnom. Za neko vreme svi na brodu su se već smatrali izgubljenima. Čim su pak sretno izmakli toj pogibli, napala ih je posada gusarskog broda. Sutradan je engleski stražarni brod, smatrajući švedski brod za gusare, ispalio punu bočnu salvu na nj. Napokon, putnici i posada dobili su nalog da ostanu na brodu šest sedmica, jer je u Londonu bila došla vest da je u Švedskoj izbila kuga.

Ne znajući ili ne mareći za taj nalog jedan mladi Švedjanin koji se nalazio među putnicima dao se nagovoriti od nekih svojih zemljaka, koji su se bili u jahti približili tome brodu da se sa njihovom jahtom iskrca. O tome je bila povedena istraga, te je naš čovek jedva izmakao vešalima.

Na taj način, zapavši četiri puta u životnu pogibao, Emanuel Svedenborg započeo je svoje prvo putovanje u inostranstvo. Onda je imao 22 godine. Njegova izučavanja na univerzitetu u Upsali bila su završena, te se latio na putovanja koja su trajala četiri godine.

Svedenborg je rođen 29. januara 1688. Linija njegovih predaka može se pratiti unatrag nekoliko generacija rudarskih inženjera. Njegov je otac bio Jesper Svedberg, čovek duboke pobožnosti koji je redom zauzimao položaje dvorskoga kapelana, profesora i dekana univerziteta u Upsali, te koji je postao biskupom u gradu Skara godine 1702.

Za vreme svog boravka u Engleskoj Svedenborg se dao sa žarom na proučavanje matematike i fizikalnih nauka upoznavajući se, kad god je to bilo moguće, sa istaknutim fizičarima svojega doba i šaljući publikacije, instrumente i izveštaje naučnim društvima u Švedsku. Vrativši se u Stockholm preko Francuske, Nizozemske i nemačkih država, odao se rudarstvu i tome srodnim naukama. Smatrao je da svojoj zemlji može najbolje poslužiti tako da unapređuje nacionalnu industriju. Godine 1716, u svojoj dvadeset i osmoj godini, dobio je nameštenje pri državnoj direkciji rudnika u Stockholmu, gde je služio preko 30 godina. Posle toga što je potpuno proučio metode rada u Švedskoj, otišao je opet u inostranstvo da stekne iskustva o radu i postupcima u drugim radnim prilikama. Njegov dnevnik, koji je pisao za vreme tih putovanja, otkriva nam duh koji je imao interesa za razne stvari te sadrži potanki prikaz o rudarskim i metalurgijskim metodama rada u Nemačkoj u osamnaestome stoleću.

Prve monografije koje je Sved. pisao tiču se u glavnom matematike, švedskih ruda i predloga za poboljšanje industrije i fabričkih proizvoda njegove zemlje. Njegova je "Algebra" (1718) bila prva koja je bila izdana u Švedskoj. Napisao je kratke radove o moneti (1719-1722), o konstrukciji dokova i kanala, o novoj metodi za određivanje geografske dužine, o gibanju Zemlje i planeta, te upustva za pronalaženje žile metalnih ruda. Od vremena do vremena bio je oslobađan dužnosti pri direkciji u svrhu specijalnih poduhvata. Pod njegovim su upravljanjem za vreme opsade Frederickshald-a 1718 god. dve galije, pet velikih lađa i jedna šalupa bile prenesene po kopnu iz Stromstad-a u Iddefjord, na udaljenost od 22 kilometra.

Kroz ovo je razdoblje svoga života Sved. uživao prijateljstvo kralja Karla 12. Njegov je otac, biskup Svedberg, uživao je naklonost članova kraljevske kuće, te je ;) Ulrika Eleonora godine 1719 dodelila plemstvo Emanuelu, njegovoj braći i sestrama. Ta se počast, kako je bio običaj, istakla promenom porodičnog imena od Svedberg u Svedenborg.

Službeni nam izveštaji direkcije rudnika svedoče o korisnosti i radinosti Svedenborga dok je bio assessor pri tome nadleštvu. Međutim, kako je vreme prolazilo, nastala je promena u karakteru njegovih privatnih studija. Njegov je interes za filozofske probleme rastao. Već je u svome delu "Principia" (1733-1734) bio izneo teorije o postanku materije i o prirodi magnetskih sila. On je začetnik jedne rane i značajne nebularne hipoteze. Kada mu je bilo tek trideset godina, pozivali su ga (kako se razabire iz Svedenborgovog pisma mužu njegove sestre, Benzeliusu) da preuzme profesuru astronomije u Upsali. Kasnije mu je, god. 1724, bila opet formalno ponuđena profesura više matematike od akademskog konsistoriuma, ali je Sved. i prvu i drugu ponodu odbio, jer su ga njegovi interesi drugamo vodili.

Svedenborg je pristupio filozofiji preko svojih studija autonomije i fiziologije. U tom je periodu njegova života njegov cilj bio da stekne znanje o čovekovoj duši, te je smatrao da bi bilo uzaludno tražiti takvo znanje gde drugde osim u onome "carstvu" u kojemu duša prebiva. S toga razloga, dakle, dao se na daljna putovanja, posećivao predavanja i demonstracije profesora u Francuskoj i Italiji i iscrpno studirao velike anatome. Plodove toga istraživanja možemo naci u njegovim dvema delima: "Ekonomija životinjskog carstva" (1740, 1741), i "Životinjsko carstvo", te u takođe u nekoliko posmrtno izdanih njegovih spisa.

Vrednost ovih anatomskih radova jeste uglavnom u konstruktivnoj i stvaralačkoj misli kojom se pristupa predmetu. Bilo da govori o krvi, o arterijama i venama, o srcu i plućima, ili o možđanom i živčanom sistemu, Svedenborg se nikada ne zadovoljava samim opisom. On se nadasve istice ne kao takmac istraživača kasnijeg i daleko spremnijeg doba već inteligencijom kojom objašnjava proučavane fenomene.

Napredovanjem u tim studijama sve se više počeo interesovati za ideju o korespondentnosti, iliti o odnosu uzroka i posledica, koja postoje izmedju duha i tela. On je tu ideju nešto opširnije razvio u jednome rukopisu koji je kasnije bio izdan pod naslovom "Duša, ili racionalna psihologija". Koji god princip vlada u delovanju duše na telo pokažaće se - osećao je on - kao univerzalni princip koji vlada nada odnosima sveta duhovnog i prirodnog pa čak i Boga i stvorenog sveta.

Za svo vreme njegovih naučnih studija izgleda da pobožnost i jednostavna vera, koje je najpre primio ranim kućnim odgojem, nisu nikada nestale, nego da su jačale kako se njegovo znanje povećavalo. Njemu su carstva prirode, a naročito telo i duh čoveka, bila pozorišta Božije aktivnosti. Teleskop, mikroskop i nož za seciranje služili su mu samo da otkrije nova čudesa Božije mudrosti i moći. Za njega je neka "univerzalna analogija" postojala među carstvima stvorenoga sveta. Fizikalni je svet simbolički predočivao duhovni svet, a ovaj opet, sa svoje strane, Boga.

Kada su ove ideje poprimile oblike suvisle (uzajamno povezane) filosofije, Svedenborg je, od inženjera, naučnika i filozofa, postao teologom. Njegove su ga ranije studije dovele do toga da smatra da svemir postoji od jednoga bića neizmerne ljubavi i da postoji za to biće. Jedan je vrhovni božanski cilj vladao kroza sav stvoreni svet.Život svemira, bilo fizikalni, mentalni ili spiritualni, aktivnost je božanske ljubavi. Život i ljubav jesu identični. Svemir je koordinirana celina koja sluzi božanskom cilju da čovek bude stvoren i vođen: tako da čovek istim osećajam odgovori božanskoj ljubavi.

Od 1745 do svršetka svojega života Svedenborg se potpuno posvetio teologiji. Povukao se od svoje službe kod direkcije rudnika i počeo intenzivno proučavati izvorne jezike Biblije. Zapisnici kraljevskog rudarskog kolegijuma od god. 1747 sadrže sledeću belešku:

"Juni 15. Assessor Emanuel Svedenborg izručio je rudarskom kolegiumu kraljevski dekret kojim ga se oslobađa dužnosti ovde u kraljevskome kolegijumu, dok mu doživotno ostaje pola plate koju je imao kao assessor. Svi su članovi kraljevskog kolegijuma žalili gubitak tako vrednog kolege i zamolili assessora da ima dobrotu da i nadalje prisustvuje sednicama kolegijuma dok se ne reše svi predmeti koji su bili uzeti u rad dok je on saradjivao u kolegijumu, na što je assessor rado pristao."

Nije moguće dati neku predodžbu o Svedenborgovim naučavanjima oslanjajući se na bilo koju od tradicionalnih škola hrišćanske misli. Izvore njegovih doktrina neće se naći niti u delima njegovih prethodnika niti u kurentnim idejama njegova vremena. On nije išao u nikakvu teološku školu. Njegov se položaj najbolje shvati kada se obrati pažnja njegovim vlastitim izjavama, koje su bile otvoreno objavljene i postojano podržavane kroza čitav kasniji deo njegova života.

Na početku dela "Arcana coelestia" (1749-56), njegovog prvog i najvećeg dela u kojemu izlaže svoju nauku, on piše: "Božanskom milošću Gospodnjom dano mi je ima već nekoliko godina da budem stalno i neprekidno u društvu duhova i anđela, da ih čujem govoriti i da sa svoje strane govorim sa njima. Na taj mi je način bilo dano da čujem i vidim divne stvari koje su u drugome životu, te što nije nikada ranije došlo do saznanja ikojega čoveka niti ušlo u njegovo poimanje. Onde sam bio poučen u pogledu raznih vrsta duhova, stanja duše posle smrti, pakla iliti jadnoga stanja nevernih, nebu iliti presretnoga stanja vernih, a naročito što se tiče nauka vere kakav se priznaje u čitavome nebu."

Ovu značajnu tvrdnju podržava Svedenborg u svim svojim teološkim delima. Ne radi se tu o pukim dogmatskim tvrdnjama. Svedenborg se trudi da pokaže da su njegova učenja racionalna i da su pravi izvodi iz sadržaja Svetoga pisma. Ta učenja on prikazuje sasvim kao neku celinu stvari koje je po Božijoj odredbi imao objaviti čovečanstvu. U poznijim godinama, gledajući unatrag na svoj naučni i filozofski rad, mogao ga je smatrati kao providencijalnu pripremu za njegovu spiritualnu misiju. U jednom pismu Oettinger-u (1766) piše:

"Zašto sam bio izabran ja koji sam bio filozof? Razlog je taj eda bi se duhovne stvari, koje su sada objavljene, mogle naučavati i shvatiti na prirodni i racionalni način, zato što duhovne istine imaju saobraznost (korespondenciju) sa prirodnim istinama. S toga me je razloga Gospod najpre uveo u prirodne nauke i tako me pripravio, i to, u stvari, od godine 1710 do godine 1744 kada mi je nebo bilo otvoreno."

Njegovo je uvđjenje u duhovni svet bilo potrebno radi misije koju je imao da izvrši. On je imao da ljude uveri o realnosti toga sveta. On je imao da sazna vlastitim iskustvom da je čovek neumrl te da zadržava sva ljudska svojstva i snage posle smrti materijalnoga tela. Duhovni svet okružuje čovečiji duh. Fizička smrt završava zauvek ljudski opstanak na ovome svetu, pa se onda čovekova svest probudi za realnosti drugoga života.

U delu koje ima naslov "Nebo i pakao" (1758) Svedenborg opisuje duhovni svet i objašnjava njegov sastav i raspored. U tom su carstvu, kaže Svedenborg, svi koji su ikada živeli na Zemlji. Onde nije čovecanstvo neka velika dezorganizirana masa, nego je razvrstano u grupe društava za koje su karakteristične razne naklonosti ili vrste ljubavi. Naročita vrsta ljubavi ili volje nekoga čoveka vodi ga ka udruživanju s takvima koji su istoga poimanja. Stoga Svedenborg naučava da čovekov život na Zemlji određuje kakve će vrste biti njegov prekogrobni život. Sud koji čeka svakoga čoveka nema se smatrati kao kazna ili nagrada. I dok se služi slobodom koju mu je Bog dao, čoveka privlače one zajednice čiji je karakter i život sličan njegovom vlastitom. Ona "velika provalija" koja deli nebo od pakla, to je opreka paklene ljubavi ili samoljublja naprama nebeskoj ljubavi koja je ljubav ka Bogu i bliznjemu.

Iako je "Nebo i pakao" tek jedno od manjih Svedenborgovih teoloških dela, ono označava novu eru u religijskoj i filosofskoj misli čovečanstva. Ne može imati trajnog opsanka nikakva rekonstrukcija teologije koja ne zna za ovu objavu o čovekovoj sudbini i o duhovnoj pozadini svetskoga zbivanja. Veo koji je toliko hiljada godina prikrivao istinu o čovekovom budućem životu otstranjen je. Fizičkom je svemiru dano njegovo pravo mesto u ekonimiji svega stvorena sveta. O njemu je objavljeno da je on tek kao neka matica koja služi tome da se iz nje razvije čovekov najrealniji i trajni život.

Te naročite povlastice koje su mu bile dane, tvrdi Svedenborg, služile su za neke tačno određene svrhe. Njegova se misija prikazuje kao sastavni deo Božijeg dela za spas roda ljudskog. Čovečanstvo je prošlo kroz nekoliko duhovnih epoha, od kojih je svaka primila od Boga nekolio objava primerenih njenom tipu i potrebama. Hebrejski patrijarsi i njihovi potomci bili su od Božanskog proviđenja odgajani i vođeni u tu svrhu da se obožavanje jednoga pravoga Boga održi na zemlji te da uzmogne biti dana i sačuvana Njegova objava. Drugi je period u duhovnoj povesti ljudskog roda počeo utelovlenjem Božijim. Gospod je Isus Hristos, u svojem životu na Zemlji, bio Bog koji se očitovao ljudima u čovečanskome koje je rođenjem uzeo. Istina, koja je nadahnućem saopštena evanđelistima i koja je sadržana u Evanđeljima i u Otkrivenju, bila je dalnje snabdevanje čovecanstva duhovnom svetlošću koju ranija razdoblja nisu mogla primiti.

Značajno objavlenje dano nam po Svedenborgu ima tu svrhu da proglasi da se u njegovo doba stvara jedna nova duhovna epoha u svetu. Čistoća je i jednostavnost rane hrišcanske vere bila nestala. Poduzete su potrebne mere za oblikovanje novoga sveta, za uzgoj novoga duha među ljudima i za ustanovlenje nove crkve čija će vera preći postojeće granice i tokom vremena nadahnjivati čovečanstvo.

Najsmelija i najčudnija tvrdnja Svedenborgova odnosi se na taj početak te druge duhovne objave Božije. U poslednjem teološkom delu koje je izdao, koje se zove "Istinska hrišćanska vera", piše on ovako:

"Budući da se Gospod ne može objaviti osobno ... a ipak je pretskazao da će doći i osnovati Novu crkvu, koja je Novi Jerusalim, to odatle sledi da će On to učiniti preko jednoga čoveka koji je ne samo u stanju da svojim razumom primi nauku te vere nego i da štampom objavi. Da se Gospod očitovao preda mnom, Svojim slugom, izaslao me na tu dužnost, te kasnije otvorio oči moga duha i tako me uveo u duhovni svet, dozvoljavajući mi da vidim nebesa i paklove, te da i razgovaram sa anđelima i duhovima, a to sada već neprekidno za mnogo godina, posvedočujem u istini; takođe da i od prvog dana toga poziva nisam primio ništa što se odnosi na nauk te crkve od ijednoga anđela nego samo od Gospoda, za vreme dok bih čitao Reč Božiju." (Istinska hrišćanska vera, 779).

Drugi dolazak Gospodnji nije tek neko opetovanje prvoga te, nasuprot raširenome mišlenju, ne uklučuje u sebi neko dalnje utelovlenje. Ipak je, kao i Prvi dolazak, bio izvršen pomoću ograničenih posrednih sredstava čovečanskih. Na taj se način uzdržao božanski red neprekinut. Preko device Marije usledilo je utelovlenje Božije redovitim putem.

Ljudska vera nije bila prisiljena ijednim naglim senzacionalnim Božijim pojavlivanjem; vera je bila poticana time što bi ljudi, dok bi slušali Gospodove reči i bili svedoci Njegovoga dela, upoznavali Ga da je On utelovljeni Bog.

"Drugi dolazak Gospodnji", piše Svedenborg, "nije dolazak u osobi nego u Reči koja je od Njega i koja je On Sam" (Istinska hrišćanska vera, 776).

"U tu svrhu da Gospod uzmogne biti stalno nazočan, otvorio je meni duhovni smisao Njegove Reči u kojoj je božanska istina u svoj svojoj svetlosti, a u toj je svetlosti On stalno prisutan" (Istinska hrišćanska vera, 780).

U prvom poglavlju dela "Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk" upozorava Svedenborg kako doslovni smisao Svetoga pisma sadržava u sebi, kao što telo sadrži duh, jedan duhovni smisao čiju je narav on bio pozvan da objavi. Primer koji je za to odabrao jeste opis svetoga grada - od apostola Jovana - kako silazi iz neba od Boga. U pukom prirodnom smislu reči kojima se opisuje ta vizija sadržane su pojedinosti duhovne misli i verskog života koje će karakterisati novu crkvu na Zemlji. Novi Jerusalim koji "silazi oda Boga iz nebesa" predstavlja svu celinu duhovnih istina proistekle iz savršenog Božanskog koje trebaju da pouče i prosvetle čovečanstvo, jer se podrazumeva da je ta celina sadržana u Reči Božijoj.

Ostali se deo knjige sastoji od izlaganja glavnih naučavanja koja su sadržana u Svedenborgovim teološkim spisima. To su doktrine upravljene ne samo na ljudsko shvatanje nego i na volju i život čoveka. Budući da je glavna osobina Božija ljubav, to je i čitava celina Svedenborgova naučavanja objava onoga što se pod tim izrazom podrazumeva te sredstava kojima ta ljubav može biti usađena u pojedino srce i može preobraziti telesni život čoveka. "Sva se vera odnosi na život" pisao je Svedenborg, "a život vere jeste činjenje dobra".

Nebeskoj je nauci, u svim svojim objavama čoveku o njegovoj duhovnoj naravi, jedini cilj, da dela ljudi sve više i više izviru iz ljubavi koju im Bog usađuje u srce.

Do opravdanja i prihvatanja takvih Svedenborgovih tvrdnji kod pojedinog čitaoca može jedino da dođe onda kada ovaj uvidi vitalnost i zdravi temelj njegovih naučavanja. Odgovor sledbenika svima koji začuđeni oklevaju, koji se čude i sumnjaju, jeste taj: "Dođite i vidite", a što znaci: "Proučite stvar jer je vredna vašeg truda, i donesite svoj sud".

Svedenborg je umro dne 29. marta 1772, za vreme jedne od svojih mnogih poseta Engleskoj. Skoro trideset godina živeo je u mirnoj povučenosti, putujući u inostranstvo jedino u tu svrhu da nadzire štampanje svojih knjiga. Oni koji su ga poznavali opisuju ga ne samo kao učena čoveka nego i kao čoveka čije je ponašanje bilo jednostavno, uljudno i prijatno. Vedar u društvu, prijatelj dece i uživajući u razgovoru s inteligentnim prijateljima, bio je svakome pristupan i zadobivao bi duboku privrženost onih koji su ga iz bliza poznavali.

Preko stotinu godina posle njegove smrti, u proleće 1908, jedna je fregata kraljevske švedske mornarice otputovala iz Dartmoutha u Engleskoj u grad Carlskrona u Švedskoj noseći posmrtne ostatke toga slavnoga čoveka. Nakon što su ležali u kripti švedske crkve u Londonu sve od vremena pogreba, zatražila ih je Svedenborgova otadžibina i danas su pohranjeni u jednome mramornome sarkofagu u katedrali u Upsali.

[Ovu je biografiju priredio E.A. Sutton, M. A. predsednik Učilišta Nove crkve u Londonu. Objavljen je kao uvod u prevod Svedenborgovog dela "Novi Jerusalim i njegov nebeski nauk" u prevodu Stijepa Ferri-a, a koji je objavljen u Londonu 1938, povodom 250-e godišnjice Svedenborgovog rođenja na dvadeset jezika, pa i na srpsko-hrvatskom. Autor ovoga uvoda nije se posebno zadržavao na obilnoj literaturi koja je napisana o Svedenborgu a još manje na uticaju koji je Svedenborg vršio na pisce i filozofe od vremena kada je počeo da objavljuje svoje teološke spise, koje neki nazivaju i Trećim Zavetom, pa do danas. Postoje opsežni članci u svim većim enciklopedijama o Svedenborgu i njegovom kako naučnom tako i teološkom ili kako ga neki nazivaju teozofskom opusu. Pomenimo nemački Brockhaus za koji je članak napisao ruski filozof Vladimir Solovjev, Enciklopediju Britannicu itd. (Primedba prevodioca).]

Teološka dela koja je Svedenborg objavio na latinskom za svoga života

1. Nebeske tajne: 8 tomova in quarto, London 1749 do 1756.

Izlaganje unutarnjeg smisla knjige Postanja i knjige Izlaska prema zakonu saobraznosti (korespondencije). Objašnjava duhovno značenje postanja: u broju 805 govori o unutarnjem disanju koje su posedovali pradavni ljudi a koje je slično disanju anđela: posle određenog vremena ovo disanje je nestalo i sa njim komunikacija sa nebom, uporedo sa čovekovim odstupanjem od unutarnjeg i duhovnog života i sticanjem jednog vlastitog na čulima i prironim stvarima zasnovanog života. Takvo disanje  se može povratiti samo izuzetno dok se ono vraća, iako ne istovetno već drugačije, posle smrti kad čovek postaje duh a zadržava sve svoje osobine ličnosti, razumske i voljne. O ovim stvarima Autor govori i u "Duhovnom dnevniku". Tumači ono što knjiga Postanja kaže o Adamu i Evi (Adam je pradavna crkva ili prva celovita zajednica ljudi vezanih ljubavlju i verom sa Bogom, a Eva je čovekovo vlastito koje je u početku bilo mrtvo "rebro" da bi se nekim preporođajem - kojim rukovodi Bog pretvorilo u oživljeno vlastito, kroz koje čovek otpada od Boga u nered, da bi se u red vraćao samo preobraženjem svoje otuđene čulne prirode. Govori o sedam faza ("dana") u preobraženju i preporađanju koje treba da budu ispunjene raznim mentalnim sadržajima pre nego li čovek dođe do stanja predstavljenog sedmim danom, danom odmora. Ujedno, pominju se preadamiti kao ljudi koji su živeli na Zemlji pre nego su ljudska bića bila dovedena u stanje "Adama" ili prve crkve. Kao što je celo čovečanstvo prošlo kroz ove faze, tako i pojedinac da bi postao pravi čovek i bio ujedinjen sa Bogom mora prolaziti kroz ove faze. (Ovo je prvo naziranje Herschellove teorije da, biološki, svaka ljudska jedinka prolazi u svom nastajanju kroz evolucione faze kroz koje je prošla ljudska vrsta tj. da endogeneza predstavlja filigenezu). Govori i o patrijarsima, o potopu, koji predstavljaju sledeće crkve i njihova račvanja. Na mestima govori o patrijarsima, koji u najdubljem ili nebeskom smislu, predstavljaju razne aspekte utelovljenog Boga Isusa Hrista: Njegovo Božansko-Prirodno (Jakov), Njegovo Duhovno i Njegovo Nebesko, koji je kao obećani Mesija spasio svet. Jer u najdubljem (nebeskom) smislu Sv. Pismo ne govori o preporađanju čoveka - o tome govori duhovni smisao - već govori o utelovljenju Isusa Hrista i o proslavljavanju Njegovog Božanskog-Ljudskog. To su teme o kojima misle anđeli najunutarnijih nebesa (a anđeli su ljudi koji su dostigli duhovni preporod, a zatim nastavili da žive životom blaženih u onome svetu) . Dakle u svojoj največoj dubini Sv. Pismo govori o tome kako će doći do utelovlenja, kako će Gospod postupno - kroz iskušenja i borbe - proslaviti svoje Prirodno koje je uzeo na sebe u svetu, spojivši ga sa svojim Božanskim, i tako da stekne posebnu moć nad paklovima, koji su pretili da unište ljudski rod, pa čak i duhovni svet od koga ljudski rod tako usko zavisi. (Sa stanovišta Staroga Zaveta govori se o Hristovom dolasku kao o budućem događaju.)

Bazirajući svoja zapažanja na onome što je video i čuo, a vođen i upućivan od Gospoda preko posebno za to određenih anđela, autor objašnjava proces prirodne smrti, buđenja u duhovnom svetu, opisuje svojstva duhova i anđela, njihov način života, nebesku radost, a pored toga i žalosno stanje prokletih u paklovima, koji su svi tamo ne po "kazni" Božijoj već od svoje volje. Svaka duša, po ulasku u duhovni svet, slobodno se opredeljuje za život sa onakvim duhovima koji su joj srodni duhovno. Tako dobri idu sa dobrima a zli sa zlima. "Provalija" je nepremostiva jer su to - duhovno govoreći - takva različita i suprotne stanja, da jedni (dobri) ne vide zle, i obratno. Autor govori o duhovnom svetu kao ogromnom čoveku (Homo Maximus) gde svaki njegov deo - nebesko društvo - odgovara ili korespondira nekom telesnom organu kod čoveka ili nekoj njegovoj mentalnoj i intelektualnoj osobini ili sposobnosti. Ovo delo je napisano velikom brzinom, ali sadrzi podatke i učenja koja se posle iznose u sledećim teološkim delima. Mnoga mesta su prepisana, sa manjim izmenama, iz autorovog "Dnevnika", koji je on vodio u to vreme.

2. O nebu i paklu: London 1758.

Izvaci sa manjim izmenama iz "Nebeskih Tajni" sa mnogim novim podacima i učenjima: O religiji u nebu. Suština neba je ljubav prema Gospodu i prema bližnjemu. Ova ljubav proističe od Gospoda i sačinjava nebo. Celo nebo deli se prema stepenima savršenstva u tri carstva: najdublje ili treće, srednje ili drugo i spoljašnje ili prvo. Ona se nazivaju nebesko carstvo (ono najdublje ili treće); u njemu je "vladajuća" ljubav (volja) ona prema Gospodu, pa tek onda iz ove proistićuća ljubav prema bližnjemu; i duhovno carstvo (ono srednje ili drugo) u kojemu je "vladajuća" ljubav ona prema bližnjemu i prema istini koja je red i zakon neba; a mesto i kvalitet prvoga ili spoljašnjega neba su određeni "prirodnošću" ili "prostotom" onih koji ga sačinjavaju, a to su oni koji su poslušni, bez želje da sami razumu istine, a živeli su prema Božanskom redu i zakonu koji su primili od predaka ili iz Reči Božije. Unutar ovih carstava, koja su odvojena a komuniciraju samo kroz "korespondencije", postoje nebeska društva, već prema specifičnim osobinama njihovih članova. Dati su opisi "fizičke" okoline, načinu života, promena u stanjima stanovnika neba, i na kraju opis pakla i sveta duhova. Ovim "stepenima" savršenstva odgovaraju u čoveku tri stepena savršenstva, jer svaki čovek je potencijano nebo u maloj formi. Ovi stepeni se postupno otvaraju u čoveku, ako sledi život vere i ljubavi, tako da kada uđe u duhovni svet on nastavlja da živi u onom otvorenom stepenu u kome je živeo na svetu. Ako čovek živi suprotno Božanskom redu, ovi stepeni se polako u njemu "zatvaraju" da se posle nikad više ne bi otvorili ako čovek umre okoreo zao i nepokajan. Inače, sve dok ne postane zao i dok se ne "utvrdi" u zlu i obmani, postoji jedan prirodni uticaj iz viših stepena u niže u čoveku, tako da je čovek vođen i pažen iz neba a da toga nije ni svestan. Čovek ne bi mogao ni trenutka živeti kada ne bi kroz ove stepene, a to su osećanja, želje i misli - bilo dobre ili rđave - bio povezan sa nebom odnosno paklom, jer tamo su pravi uzroci dobra i zla ponašanja čovekovog. Čovek na Zemlji živi u ravnotezi između neba i pakla, dobra i zla. Na njega deluju - a da on to čulima ne primećuje - brojne sile. Kada mu se nekim proviđenjem (kao Sv. Pavlu i prorocima) otvore unutarnje oči, onda je iznenađen i zapanjen onim što vidi. Međutim, da bi ostao u slobodi odlučivanja, čoveku se - osim kad je to od Gospoda dozvoljeno i određeno - ne otvaraju unutarnje ili duhovne oči, jer bi postojanje drugog sveta, naročito opaženo telesnim očima, umanjilo ako ne i paralisalo čovekovu slobodu odlučivanja u stvarima morala i vere. Zbog toga je svaka komunikacija čulne prirode sa duhovnim svetom zabranjena i vrlo štetna: Prvo, ona oduzima slobodu akcije jer se onaj koji "spiritizira" ili zaziva i konsultuje duhove ponaša prema njihovim upustvima; drugo, pošto je u duhovnom svetu poznato da je svaka otvorena komunikacija sa ljudima zabranjena, na "seanse" dolaze samo neposlušni i nezreli duhovi, koji ponekad obmanjuju ljude, a mogu i da mu štete na druge načine. Pošto svi stanovnici duhovnog sveta mogu da čitaju sve što je zabeleženo i doživljeno od čoveka, jer oni čitaju tkz. unutrašnju memoriju, to oni mogu lako da pridobiju poverenje čoveka sa kojim razgovaraju, navodeći mu imena i događaje iz njegovog života, prikazujući se ponekad za one duhove koje čovek želi da kontaktira, a zatim ga zavode i obmanjuju, ili se naprosto šegače sa njim. Duhovni svet je prepun duhova koji su nezadovoljni svojim životom tamo i žele da se vrate na Zemlju pa makar samo razgovarajući sa ljudima. Oni se nikad za života nisu uzdigli u više "stepene" u sebi, i ostali su - ponekad nepovratno - vezani za niže slojeve života, zaostajući u dobroti i intelegenciji za onima koji tamo žive u višim sferama odnosno u jednom od carstava Gospodnjih. Pakao - po svojoj strukturi - sličan je nebu, jer se i u njemu razlikuju "stepeni" zla i nesavršenstva: najdublji su oni gde vlada neodoljiva i divljačka mržnja na Boga i njegov red. Manje su "duboki" gde je "vladajuća" mržnja ona prema drugim duhovima i prema ljudima itd. Dok u nebesima vlada harmonija između žitelja neba, dotle u paklu vlada disharmonija: svi mrze sve, a vladaju najpokvareniji i najluđi, jer u duhovnom svetu se nazivaju "ludima" oni koji od slepe mržnje prema Bogu sve vide iskrivljeno, i veruju u svoju vlastitu moć i veštinu vladanja.

Svet duhova je poseban "sloj" ili stanje u koje se dolazi neposredno posle fizičke smrti. Iz njega, posle kraćeg ili dužeg vremena, svaka duša odlazi, bilo u nebo ili pakao prema vlastitoj inklinaciji i želji, u društvo u kome se najbolje oseća. No pre nego se "smiri" i "sredi" bilo u nebu ili paklu, svaka duša mora da vidi svoj život u svetlu Božanskog reda. Pošto se u "unutarnjoj memoriji" čuvaju sve želje, misli i dela kao i sve što je ikada prošlo kroz razum i svesnu volju čovekovu, to se iz te memorije - koja se tamo projektuje pred samim duhom i svima koji su u njegovoj okolini - vidi ceo život čovekov kao na dlanu. Duh je prinuđen da prizna sve, i onda vidi kakav je bio njegov život. Istina, iako žalosna ponekad, čoveka na osoben način oslobađa zabluda o sebi, tako da se čovek lakše snalazi posle toga: Svi njegovi napori da se prikaže drugačijim, a te napore čine skoro svi koji treba da idu u Pakao iz želje da obmanjuju kao što su to na svetu činili, dakle svi se ti napori pokazuju kao beskorisni, jer svi stanovnici duhovnog sveta, u manjoj ili večoj meri, vide "srce" svakog duha pa ga kao licemera ili varalicu izbacuju iz svoga društva. "Fizička" stvarnost i okolina u duhovnom svetu je "supstancijalna" jer korespondira unutarnjem stanju stanovnika neba ili pakla. Kako je pisao Goethe u jednom pismu Lavateru "Ja kao i Svedenborg verujem da je drugi svet samo eksternalizacija čovekovog mentalnog zivota". Pored podataka o životu male dece, o oblačenju i stanovanju anđela, bogoštovljem u nebu, o nebu Muhamedanaca i o posebnim kvalitetima crnih stanovnika Afrike koji "imaju nebeski genije" i često dolaze direktno u nebo preskačući svet duhova, i o hrišćnima koji zbog lažne vere i skrivene sebičnosti najčešće dolaze u pakao (takvo je stanje vladalo u vreme kada je autor o tome pisao, naravno), ova knjiga koja je najčitanije delo Svedenborgovo i koja je izvršila veliki uticaj na mnoge filozofe i pisce - predstavlja pravu malu riznicu podataka i učenja od epohalnog značaja ne samo za hrišcanski svet nego i za ceo verujući i bogoljubivi svet. Iz nje se vidi, kao i iz ostalih dela autorovih, da hrišćanska religija nije ni u kome slučaju "jedinospasavajuća" vec samo crkva koja ima najviše objektivne svetlosti o stvarima koje se tiču Boga i čoveka. No ako ova svetlost ne postane i čovekova lična vodilja, postajuci tako i subjektivna svetlost kroz život prema zapovestima vere, čovek je jednak svakom nehrišćaninu. Prava zajednica i "veza" s Bogom je u životu koji je nadahnut božijom ljubavlju i organizovan prema Božanskoj mudrosti, koja je mnogostruka kao što su i ljudi i narodi mnogostruki pa primaju Božiju ljubav i mudrost na različite načine. Sveta pričest je simbolično predstavljanje te veze između čoveka i Boga kroz Bogočoveka, gde hleb predstavlja božansko dobro ili ljubav, a vino božansku istinu li mudrost. Onaj koji je tim Božijim suštinama povezan sa Bogom, taj je spasen, prvo jer je van domašaja pakla, a drugo jer to podiže čovekov život u stanje unutrašnje sreće i mira, koji se na ovome svetu mogu samo ponekad naslutiti i samo izuzetno osetiti a koji je nepropadljiva baština onih koji - posle života prema duhovnoj svetlosti - dolaze u duhovni svet.

Ova knjiga je prevedena na srpski jezik.

3. Novi Jerusalim i njegovo nebesko učenje: London 1758.

Ova knjiga je na neki način izvadak iz knjige "Nebo i pakao", ali sa posebnim naglaskom na učenja koja treba da budu usvojena u "Novoj crkvi" ili "Novom Jerusalimnu" koji je poslednja duhovna dispenzacija čiji su temelji postavljeni prvim dolaskom Gospodovim, a koja je "idejno" postavljena na noge poslednjom objavom Božjom kroz tumačenja i učenja data u spisima drugog dolaska Gospodovog. Kao i u prethodnim delima, autor zastupa mišljenje da se sve što je rečeno u Sv. Pismu o poslednjem sudu ima razumeti ne bukvalno već duhovno: Istina, poslednji se sud odigrava i "bukvalno" jer je to jedno epohalno "sređivanje računa" u duhovnom svetu kada jedna crkva kao duhovna dispenzacija univerzalne prirode ne može da vrši misiju koja joj je namenjena pa Bog organizuje, na duhovnom planu i u srcima i dušama ljudi jednu novu crkvu. Takvih novih crkava bilo je više: "Nojevska" je bila nova u odnosu na "Adamsku", zatim je "Avramovska" i "Jevrejska" bila nova u  odnosu na "Nojevsku", naravno "Prvobitna hrišćanska" je nova u odnosu na "Jevrejsku", a "Novi Jerusalim" predskazan u "Apokalipsi" je nova u odnosu na "Prvobitnu hrišćansku crkvu". Sve crkve imaju svoje uspone i padove. Svaka od njih je na unutrašnjem planu drugačije organizovana i vođena od Boga, od svake se sačuvaju ostaci (reliquiae) da bi iz njih kao iz semena u dušama ljudi nikla nova crkva. Svaka crkva ima svoje objave, svoja učenja koja su u stvari tumačenja tih objava u njihovoj praktičnoj primeni, svoje rituale, i svoj uticaj na kulturu. Ova knjiga sadrži osnovna učenja potrebna za život vere u novoj crkvi koja je Novi Jerusalim: O dobru i istini, o volji i razumu, o unutarnjem i spoljašnjem čoveku, o samoljublju i ljubavi prema bližnjemu, o savesti, o stanju slobode, o grehu i pokajanju, o preporodu, o svetoj večeri, i nebu i paklu, o Svetom Pismu, o Gospodu, o upravi i vlasti crkvenoj i svetovnoj, gde zastupa nemešanje i odvajanje vlasti, i osuđuje naročito težnju crkvenih vlasti da zagospodare nad dušama ljudi. Sveštenici valja da poučavaju ljude o putu u nebo ... Svešenici ne smeju tražiti da vladaju nad dušama ljudi, jer ne znaju u kojem je stanju čovekova unutrašnjost, a tim manje smeju tražiti za sebe pravo otvaranja i zatvaranja neba, jer je to pravo samo Gospodovo kaže se u br. 316 i 317. Knjiga ima svega 100 strana i bila je objavljena i na srpsko-hrvatskom jeziku u Londonu 1938. godine, uz predgovor koji smo upotrebili i kao predgovor ovome prevodu "Učenja o životu".

4. O poslednjem sudu i srušenom Vavilonu: London 1758.

Poslednji sud ne označava unišenje vidljivog neba ni zemlje; i jedno i drugo će za uvek ostati. Prirodni svet je rasadnik (semenište) neba. Svaki sud se odigrava u duhovnom svetu gde se dolazi posle smrti. Sud u universalnom smislu odigrava se na kraju svake crkve kada su vera i milostivost skoro nestali i kad su se u duhovnom svetu nakupili mnogi duhovi koji - zbog svoje velike želje da izgledaju pobožni i dobri ostaju u svetu duhova predugo ne nalazeći svoje pravo mestu u paklu - i koji na taj način stoje kao smetnja za normalnu unutarnju komunikaciju i uticaj koji se vrši iz neba od Boga a preko sveta duhova na čoveka. Čovek je, naime, neposredno povezan sa svetom duhova a tek posredno sa nebom i paklom. Ako su prilike "nesređene" u svetu duhova, onda ljudi na Zemlji ne mogu da primaju uticaj iz neba i njihovo spasavanje je dovedeno u pitanje. Autor svedoči da je za vreme njegovog prisustva u svetu duhova došlo do "poslednjeg suda" koji je opisan - simboličnim jezikom - u knjizi Otkrivenja Jovanovog. Pominju se i poslednji sudovi koji su se odigrali na kraju prethodnih crkava: prvi je nazvan "potopom", a najznačajniji se odigrao za vreme života Mesije-Hrista na Zemlji. Na to se odnose Hristove reči: "Sad je sud ovome svetu: sad će biti isteran knez ovoga sveta napolje" Jovan 12:31. Hristos je došao na svet onda kad je na Zemlji i u duhovnom svetu zlo i obmana bilo na putu da nepovratno prevagnu nad dobrom i istinom, i kada su ljudi u čulnosti i surovosti bili se najviše udaljili od neba. Ni ostali poslednji sudovi nisu manje zanimljivi: Na kraju "Nojevske" crkve došlo je do "rasterivanja graditelja vavilonske kule" i do "mešanja jezika" (11. poglavlje knjige Postanja), što je označavalo Božansku intervenciju u vremenu kada su svete stvari vere bile zloupotrebljene, magijama i drugim praksama, u cilju ovladavanja nad dušama ljudi. Nijedan "graditelj" više nije "razumeo" jezik drugoga graditelja, što označava izvrtanje Božije istine, naročito znanja o saobraznostima, do te mere da su učenja takve crkve bila postala suprotna jedna drugima, i njihove namere tako suprotne da su postali nemoćni u odnosu na one nad kojima su želeli da vladaju. Tako isto, zbog zloupotreba u prvoj hrišćanskoj crkvi u kojoj su mnogi težili da preko vere ostvare svoju vlast nad dušama i preko ovih nad materijalnim dobrima ovoga sveta, došlo je i do poslednjeg suda, čiji je svedok bio, kako se kaže u knjizi, i sam autor. Drugi dolazak je najavljen i opisan u tkz. teološkim delima Svedenborgovim, koje sam S. naziva "novom objavom", a uticaj "drugog dolaska" je neizostavan, direktno kroz obnovljeni dodir i komunikaciju između neba i zemlje, a indirektno kroz razumevanje Reči Božije po "ključu" koje se daje u knjigama koje govore o "drugom dolasku".

5. O belom konju o kome se govori u "Otkrivenju": London 1758.

(Iz "Nebeskih tajni"). Beli konj označava prosvetljeno poznavanje istine. Konjanik na belom konju jeste Gospod. Njegovo ime - to je Reč Božija, koja izvire iz svake duhovne mudrosti. Ona je "nepoznato ime" svakoj duši koja ne trazi jedinstvo sa Bogom kroz vlastiti preporod.

6. Učenje Novog Jerusalima o Gospodu: Amsterdam 1763.

7. Učenje o Svetom Pismu: Amsterdam 1763.

Iako se Bog očituje i kroz prirodu koja je ogledalo Njegove mudrosti, ljudskom rodu je potrebna objava, jer sam čovek - zbog svoje specificne prirode za koju je sam odgovoran, a to su oslanjanje na vanjska čula i želja da se dođe do sreće mimo Boga svojim vlastitim razumom i voljom - ne može da sazna ništa o Bogu - pa ni o svojoj pravoj prirodi, potrebama i proviđenju - bez objave. (Na taj način se Sved. pokazuje kao najstrožiji teista i protivnik deizma po kome se Bog dovoljno očituje u prirodi, tako da čovek iz prirode može saznati što mu je potrebno za uredan, moralan život. Deističko shvatanje naročito je zastupao J.J. Rousseau, a formulisao ga je najjasnije u "Emilu" kroz prediku savojskog vikara). Sv. Pismo je napisano po "diktatu" Božijem, gde se pod diktatom podrazumeva kako direktan ili spoljašnji diktat koji je postojao kod pisanja proročkih poruka, i u Otkrivenju Jovanovom, tako i "unutarnji" ili indirektni diktat kao u slučajevima pisanja Evanđelja kada pisac piše pod nadahnućem ali tako da misli da piše sam od sebe dok je na nevidljiv način vođen od Boga da napiše ono što čovečanstvu treba da bude Reč Božija. Sv. Pismo se deli na deo koji ima "unutrašnji smisao" i koji kao takav služi kao spona i veza između čovečanstva i stanovnika duhovnog sveta, i na deo koji nema unutrašnji smisao. Taj unutrašnji smisao je dvostruke prirode, i povezuje ljudski rod sa dvama carstvima: duhovnim i nebeskim. Otuda duhovni smisao koji govori o istinama koje se odnose na stanje čovekovog duha pre preporoda, na stanje u toku i posle preporoda, kao i na sam proces popravka i preporoda. To su ujedno i stvari kojima je prvenstveno zaokupljeno duhovno carstvo. Nebeski smisao govori o Bogu koji se utelovio, i posle života iskušenja borbe i pobede, ponovo vratio u Božansku suštinu od koje je proizašao, i koja je bila Njegova duša i dok je živeo na svetu među ljudima. To su ujedno i teme kojima su u meditacijama preokupirani stanovnici ili "anđeli" nebeskog carstva. Uticaj od Boga na ljudski rod je dvostruk: jedan je direktan u dušu svakoga čoveka gde je Bog neprestano prisutan čak i u ljudima koji žive protivu Božanskog reda. Drugi je indirektan, kroz istine i Reč Božiju.

Kao što je rečeno, neki delovi Sv. Pisma ne sadrže "unutrašnji smisao", iako su i oni odlična moralna literatura (na pr. Poslanice) koja je napisano po nadahnuću. Oni pak delovi koji imaju "unutrašnji smisao" koji je svet i kroz koji se nebo i Gospod "ulivaju" u duše ljudi i anđela, taj deo je Reč u užem smislu. U Reči, opet, treba razlikovati delove koji nemaju istorijsku pozadinu, a to su poglavlja knjige Postanja do Avrama (prvih deset poglavlja i prvi deo jedanaestog poglavlja), i one delove koji imaju istorijsku pozadinu. Neistorijski delovi su prema tome iskazi o postanju sveta i čoveka, rajskom vrtu, prvom grehu, izgonu iz raja, potopu, kuli vavilonskoj, itd. Oni su bili sadržani i u prvobitnoj Reči Božijoj, koja je izgubljena a čiji su delovi sačuvani u knjigama Mojsijevim. (Tom neistorijskom delu - koji sadrži prve mitove o nastanku ljudske duše kao i o zakonima po kojima treba da se odvija "preporod" svake duše - poklanja se velika pažnja u spisima Sved. naročito u "Nebeskim tajnama".). Zatim je reč i o Svetom pismu u nebu, gde ona blista punim sjajem, jer stanovnici neba, i jednog i drugog carstva, ne samo da poznaju i vole unutrašnji smisao Reči, nego oni i žive po tome smislu. Svrha čovekovog poznavanja, ma kako to bilo skromno i ograničeno, unutrašnjeg smisla je u tome da on svesno "sarađuje"  sa Gospodom u cilju Gospodovog najvažnijeg cilja, a to je preporod čovekove duše, kako bi se uvećavalo nebo kroz broj novih "anđela" i kroz uvečavanje nebeskih zadovoljstava koja se "saopštavaju" u nebu između nebeskih društava, i između samih anđela, koji su svi vezani sa Gospodom, jer oni žive Njegovom ljubavlju i milošcu, pa su oni u Njemu i On u njima.

8. Učenje o životu za Novi Jerusalim: Amsterdam 1763.

9. Učenje Novog Jerusalima o veri: Amsterdam 1763.

10. Nastavak o Poslednjem sudu: Amsterdam 1763.

11. Anđeoska mudrost o božanskoj ljubavi i božanskoj mudrosti: Amsterdam 1763.

Sadrži učenje o kontnuiranim stepenima ili konkretnim stepenima (svetlo - tamno, gusto - retko), i diskontuiranim ili diskretnim stepenima (duhovni stepen - prirodni stepen, nebeski - duhovni - prirodni). Tri su discontinuirana, i prema njima se od višeg prostire uticaj (influx) prema nižem. To su stepeni različitih savršenstava, i raznih supstancija, gde niži stepen ne "opaža" viši, a komunikacija postoji samo kroz saobraznosti (korespondencije).

Svi stepeni, kako kontinuirani tako i diskontinuirani, prisutni su u čovekovoj svesti, prvo potencijalno a docnije, ako se čovek razvija po božanskom redu, i aktuelno. Čovek je, kao i nebo, stvoren tako da je njegova svest podeljena u tri po savršenstvu viša i niža "sloja" ili stepena. Na taj je način čovek povezan sa sva tri neba koja se po diskretnim stepenima nižu od nižeg ka višim. U toku preporađanja, ti intimni stepeni se u čoveku otvaraju i postaju prijemnici sve jačih uticaja iz neba, a ti uticaji se ne opažaju čulima tela nego se osećaju po kvalitetu osećanja i misli koje čovek gaji prema drugim ljudima i prema Bogu. Isto trojstvo koje postoji u nebesima i u čoveku, nalazi se i u Bogu. Ono što je u čoveku najunutarniji stepen koji odgovara nebeskom carstvu i u kojemu je sedište ljubavi i volje, to u Bogu odgovara - naravno u savršenome stepenu - Božanskoj Ljubavi; ono što je u čoveku odmah ispod toga, a to je intelekt i mudrost prosvetljene ljubavi  koja se u taj intelekt uliva, to u Bogu odnosno u Gospodu Isusu Hristu odgovara Njegovoj Beskrajnoj Mudrosti; a ono što se u čoveku očituje kao prirodni ili efektivni um i volja koji su rezultat delovanja volje ili ljubavi kroz intelekt ili mudrost, to u Bogu odgovara njegovom Božanskom Prirodnom Stepenu, koji je pre utelovlenja bio "potencijalan" a posle i aktuelan. Ova tri stepena u čoveku, u svemiru i u Bogu mogu se shvatiti i kao odnosi cilja koji deluje u određenome pravcu, a to je ljubav ili volja da se spasi čovek, zatim sredstva koja omogučavaju da se željeni cilj i ostvari a to je u Bogu beskonačna mudrost ili istina kao božanski red po kome se delo spasenja odvija, i posledice ili efekti. Tako se duhovni svet naziva svetom uzroka (u njemu deluje Bog i nebo koji uzrokuju spas čovekov, i u kojemu je pakao koji uzrokuje pad čovekov), dok se prirodni svet naziva svetom posledica ili efekata, koji se proizvode kroz utizaje iz neba s jedne a iz pakla s druge strane u čoveku koji vrši izbor i time - u krajnoj liniji - odlučuje o tome hoće li postati emotivno i intelektualno usmeren ka dobrome i Bogu, ili ka zlu i paklu. Ovo delo takođe raspravlja o uzrocima stvaranja sveta. Bog nije svet stvorio iz ničega, jer Ex nihilo nihil fit, već iz beskrajne ljubavi prema čoveku koji je u Božijem planu zamišljen kao biće koje će - kao slika Tvorca - deliti sa Njim večnost primajući život, ljubav i mudrost od svoga Tvorca, te uzvraćati tu ljubav.

12. Anđeoska mudrost o božanskom proviđenju: Amsterdam 1764.

Priroda i delovanje Božanskog Proviđenja: Pokazuje kako je cilj Božiji pri stvaranju sveta bilo nebo puno anđela koji bi vodili poreklo od ljudske vrste: Ovo je cilj kome služe sve stvari koje su stvorene, počev od poslednjih stvari u prirodi a to je mineralno carstvo. Zla su dozvoljena, a ne stvorena od Boga, sa ciljem da ona posluže istom cilju a to je spasenje ljudskog roda. Zlo, naime, služi kao iskušenje za jačanje i učvršćenje dobra. Samo po sebi, zlo se ne moze uništiti, jer bi se sa njim uništila sloboda čovekova da bira između dobra i zla, a sa njom i sam čovek čija je glavna karakteristika upravo ta sloboda. Božansko proviđenje ide za tim da se spasu i dobri i zli ljudi. Bez zla na svetu, ni dobri ni zli ne bi mogli da uoče razliku između dobra i zla, i da se opredele za dobro. Ne postoji predodređenost za spas samo pojedinih ljudi, te propast u paklu. Ta ideja je kako lažna tako i opasna jer ona oduzima ljudima veru da se mogu slobodno opredeliti za dobro, i tako biti spaseni. Spasenje dolazi od Gospoda koje se u čoveku bori protivu zla, jer to sam čovek ne može, niti to može sam Gospod bez "saradnje" čovekove. Prirodno, čovek se sam bori, ali on iz Reči Božije zna da se ustvari Bog za njega bori, dok je čovekova borba protivu iskušenja i zla jedan privid, ali privid koji igra odučujuću ulogu! Svaki čovek može da se popravi i da bude spasen, ali to Bog ne može da izvede bez čovekovog pristanka i bez njegovog "učešća". Bog ne može nasilno nikoga obratiti, jer nasilje je protivno Božanskom Redu, a to znači Bogu, jer Bog je Božanski Red. Što se tiče količine zla koje Bog dozvoljava na svetu, tu važi pravilo da Bog nikada ne dozvoljava više zla nego što to može biti upotrebljeno za neko dobro, odnosno nečije dobro. Naravno, Bog ima u vidu večno dobro, dok čovek obično - a tako sve dok ne dozivi unutrašnji preobražaj - ima u vidu samo svoje i tuđe privremeno (vremensko) dobro. Otuda nezadovoljstvo čovekovo sa svojim životom, kao i sa stanjem u svetu uopšte. Čovek - sve dok se ne uveri u suprotno - ne može da veruje da Božansko Proviđenje deluje ne samo u velikim stvarima života čoveka ili cele nacije, već i u najmanjim pojedinostima, usmeravajući ceo tok događaja, kao jednu moćnu vodenu struju, ka spasenju i sreći svih ljudi.

13. Otkriveno otkrivenje: Amsterdam 1766.

Obimno delo koje objašnjava unutrašnji smisao svakog poglavlja i svakog stiha ovog nada sve nerazumljivog spisa. Taj unutrašnji smisao ima više slojeva: u najdubljem - nebeski smisao - on govori o osobinama Gospodovog Božanskog ljudskog (Divinum Humanum Domini); zatim govori o preporađanju čovekove duše; najzad, govori o vrstama ljudi to jest vrstama crkava prema njihovoj vernosti ili nevernosti načelu dobrih dela (milostivosti); to je naročito razrađeno u poruci crkvama (sedam crkava od kojih svaka ima drugačije duhovne osobine, koje - ako se te crkve ne obrate - uzrokuju propadanje pa i smrt sveopšte crkve). Taj kraj prve hrišćanske crkve, koji je predskazan u "Otkrivenju", odigrao se, dakle, za Svedenborgova života u onostranom svetu i opisan je sa uverljivošu očevica. Ovi opisi događaja u duhovnom svetu nazivaju se jednim imenom "istorijski unutrašnji smisao". Neki delovi Otkrivenja nemaju, dakle, samo nebeski i spiritualni smisao, već i tkz. unutrašnji istorijski, jer oni opisuju "istorijske" događaje koji su se odigrali u duhovnom svetu. Inače, ovo delo sadrži najpotpuniju osudu načela po kome sama vera spasava. Ono tumači da apostol Pavle pod zakonom koji čovek ne može ispuniti nije mislio na deset zapovesti već na sve one suvišne odredbe ritualne i higijenske prirode u čijem izvršavanju su se isticali Fariseji. Najvažniji zakon je zakon ljubavi i milostivosti prema bližnjemu. Bez života koji je protkan milostivošću, čovek ne može da se preporodi ni da bude spasen pa makar poznavao sve tajne vere, i verovao u sva učenja svoje crkve. Tkz. "samoverci" (solofideisti) su oni koji veruju da je za spasenje potrebno poznavanje istinite vere i verovanje da je sve onako kako Reč i učenje crkve kažu. Ti ljudi su prava kuga, jer je njihov život suprotan načelu milostivosti, a oni zbog svoje lažne pobožnosti zauzimaju glavna mesta po crkvama, pa tako stvaraju sablazan i odbijaju ljude od crkve. Oni su u sebi rđavi, i posle smrti najčešće idu u pakao, jer se prilika za popravak i preporod ima samo jednom, a to je na ovome svetu. Važi ona narodna "posle smrti nema pokajanja". Ovi ljudi, privrženici vere a neprijatelji milostivog i dobrog života, predstavljeni su zmajem (aždahom) kao i zverju. Ovo delo naročito u detalje iznosi sve ono što se odnosi na novu crkvu koja je predstavljena Jerusalimom koji silazi iz neba od Boga. Ta nova crkva nije samo skup anđela i ljudi koji će verovati u osnovna načela nove crkve (da je Gospod Isus Hristos Bog vaseljene, da je Reč Božija sveta, i da je za spasenje potreban život milostivosti), nego ona predstavlja ono prosvetljeno razumevanje (učenje ili doktrinu) Božije Reči koja dolazi od života milostivosti, a čije je razumevanje u stvari sistem odbrane (zidine svetog grada) protivu zla i laži. Te zidine čine život unutar grada bezbednim, i večnim, u jedinstvu sa Gospodom koji je prikazan kao ženik, dok je grad (sveti Jerusalim koji silazi sa neba od Boga) ženikova nevesta. Tako se ovim delom, konačno  diže veo tajanstvenosti sa ovoga predubokog spisa, i prave neumesnim sva istorijska a naročita politička tumačenja koja od vremena prvih hrišćana pa do danas ne prestaju da ovaj sveti spis čine izvorom svakojakih političkih i eshatoloških ("konačnih") nagađanja.

14. O bračnoj ljubavi: 1768.

Ovo delo govori o braku, u svim vidovima. Prvo o duhovnom poreklu braka: To je slika "braka" ili veze između Božanskog Dobra ili Ljubavi i Božanske Istine ili Mudrosti, koja postoji intimno povezana i ujedinjena u Gospodu. Ta ista ljubav i mudrost ujedinjugu se u svakom čoveku u procesu njegovog preporađanja i to čini "duhovni brak" unutar svakog preporođenog coveka. Ovaj unutarnji brak, koji postoji i u Bogu i u čoveku, manifestuje se u svetu među ljudima i u braku između muža i žene: kako muškarac i žena primaju Božansku mudrost i ljubav sprema svojim specifičnim mentalnim strukturama na razne mada komplementarne načine, to je i jedinstvo muža i žene u bražnoj vezi ne samo "slika" jedinstva između Božanske ljubavi i Božanske mudrosti, odnosno Božanskog dobra i Božanske istine nego i jedno aktualno stanje primanja "udvoje" koje je savršenije i punije primanje Gospoda nego što je to primanje ljudi koji ne žive u bračnoj vezi. Ovde se misli, naravno, na brakove koji su sklopljeni ne iz materijalnih ili nekih čisto sebičnih motiva nego koji su u skladu sa duhovnim poreklom braka i sa njegovim ciljem, a to je produženje ljudskog roda radi umnožavanja broja anđela odn. stanovnika neba. Brak treba da ima kako svoje prirodne plodove, gde za to postoje uslovi, a to su rađanje i odgoj dece tako i sve duhovne plodove a to je uzajamno pomaganje supružnika prema cilju njihovog života: a taj cilj je preporod duše i jedinstvo sa Gospodom. Ovo delo naširoko raspravlja i o "preljubočinskom braku", a to su svi oblici polnih veza među muškarcem i ženom koji se protive redu koji u tim stvarima treba da vlada. Dok je prva nazvana "nebeskom i duhovnom ljubavlju", dotle je druga vrsta braka nazvana "paklenom i čulnom ljubavlju". Pod "čulnom ljubavlju" se ovde ne misli na prirodno opšenje među supružnicima nego na brak ciji je cilj samo čulno uživanje, a to je brak među osobama koje nemaju razvijen duhovni život. Prava ljubav među supružnicima postoji i u duhovnom svetu, tj. među duhovima i među anđelima. Ona je na najvećoj ceni i u najvećem savšenstvu postojala kod pradavnih ljudi pre onoga vremena koje je označeno kao "jedenje zabranjenog ploda sa drveta spoznanja dobra i zla", što se vidi i iz života anđela koji žive u nebesima odn. društvima koja datiraju iz toga vremena pradrevne crkve (koja se naziva cesto "Adamskom crkvom"). Ovo delo daje opise tih društava, kao i navode iz razgovora koje je, kako se kaže, autor vodio sa njihovim stanovnicima.

Ovo delo, pored toga, sadrži i neka učenja koja se tako celovito ne nalaze u drugim delima: Tako učenje o profanaciji Božije Reči: Postoji sedam stepeni profanacije od kojih je najblaži - olaka upotreba reči i izraza iz Reči.

15. O odnosu između duše i tela: London 1769.

Priroda jedinstva između duše i tela: duša je duhovna supstancija i ima isti oblik kao i telo; pod "supstancijom" se misli na najdublji i tako reći nevidljivi sastav odn. "materija". Duhovna supstancija je u sebi savršenija od telesne kao što je duh savršeniji od tela. Oni ne žive u sukobu i oprečnosti jer telo živi dok je u njemu duša. Kada se ova odvoji od tela, telo se raspada a duša nastavlja svoj samostalni opstanak u duhovnom svetu. Na prvi pogled, i duša u duhovnom telu sasvim liči ljudskom telu na zemlji, ali ona menja svoj oblik u skladu sa svojim duhovnim kvalitetom, tako da izgled duše odgovara njenom duhovnom ustrojstvu: zao duh ne može imati isti oblik kao dobar duh. Dok je dobar duh (ili anđeo) harmoničnog i privlačnog izgleda, dotle je zao duh - kada ga gledaju oni koji su duhovno dobri - disharmoničnog i odbojnog izgleda. Odnos između duše i tela se zasniva na zakonu saobraznosti. Međutim, ni duša nema egzisenciju sama od sebe. Ona nije "iskra" ili deo Božanstva nego prijemni organ Božanskog uticaja. Ovaj uticaj od Boga, a to je uticaj Božanske ljubavi i mudrosti, nailazi na različit prijem kod raznih ljudi i duhova. Kod jednih je pozitivan a kod drugih negativan itd.

16. Sumarno izlaganje ucenja Nove crkve: Amsterdam 1769.

Učenje Nove crkve upoređeno je ovde sa učenjima protestanske i učenjima katoličke crkve. Protestanska učenja izvedena su iz Formule Concordiae, sastavljene od privrženika Augsburškog verovanja. Učenja katolicke crkve izvedena su iz dekreta (ukaza) Tridentskog sabora.

Specifičnosti učenja Nove Crkve su u tome što NC veruje u potpuno jedinstvo Boga Oca, Boga Sina i Boga Duha Svetoga, koji su sjedinjeni u Gospodu Isus Hristu kao duša, razum i delovanje, ili kao uzrok, sredstvo i efekat. To je isto kao i jedinstvo (trojstvo) između Božanskog dobra, Božanske istine i Božanske uslužnosti (usus). Nova crkva veruje da Sv. Pismo ne govori o postanku vidljivog sveta već o postanku čovekovog duha, kao i o tome kako se popravlja i preporađa duša, koja je rođena sa svim optrećenjima naslednog zla, te - ako se ne rodi ponovo - ostaje u temeljima zla i osuđena na život u paklu. Kaže se "osuđena" samo u figurativnom smislu, jer Bog nikoga ne sudi već čovek sam sebe sudi tako reći, pošto - čineci dobro ili zlo - sam postaje dobar ili zao, pa se sam opredeljuje za nebo ili pakao. Naime, nijedan duh, kada dođe u duhovni svet, ne može da odoli svojoj "vladajućoj ljubavi" (amor regnans), koja se u svetu duhova ne može promeniti, jer u tom svetu ne postoji podjednak uticaj pakla i neba pa da čovek može da deluje slobodno. Isus Hristos koji se rodio kao čovek, bio je u isto vreme pravi Bog, iako u ljudskom obliku. Prema davnom obećanju, otkada je znao da je njegov silazak neophodan, On se utelovio u devici kako bi u svom nasleđu nosio samo nasledno zlo koje dolazi preko majke a ne i ono koje dolazi preko oca. Njegov "Otac" je Njegova Duša, "Sin" je Božanska Mudrost a "Duh Sveti" je Božansko Delovanje koje je usmereno ne samo na stvaranje i održavanje sveta nego pre svega na spasavanje ljudskih duša i na organizovanje i čuvanje ravnoteže između neba i pakla itd.

17. Istinita hrišcanska religija: Amsterdam 1771.

Celokupna teologija Nove Crkve.

Bog Stvaraoc: Jedinstvo Boga. Božansko biće koje je Jehova. Beskonačnost Božija, ili Njegova ogromnost i večitost. Božanska suština, koja je Božanska ljubav i Božanska mudrost. Svemoć, sveznanje i sveprisutnost Božija. Stvaranje svemira.

Bog Otkupitelj: Jehova Bog je sišao i uzeo ljudsko da bi otkupio i spasio ljude. On je sišao kao Božanska istina, koja je Reč, iako nije od nje odvojio Božansko dobro. Bog je uzeo ljudsko prema Božanskom redu. Ljudsko po kome je Bog poslao sebe na svet je Sin Božiji. Kroz dela otkupljenja Bog je postao pravda. Kroz ista dela Gospod je ujedinio Sebe i Oca, i Oca sa Sobom. Tako je Bog postao čovek, a čovek postao Bog, u jednoj osobi. Put prema jedinstvu sastojao se od egzinanicije (exinanitio - ispražnjenja sebe) kada se je osećao odvojenim od "Oca", i od proslavljivanja (glorificatio) kada se je osećao jednim sa "Ocem". Od sada niko od hrišćana ne može ući u nebo ako ne poveruje u Gospoda Boga Spasitelja (i ako mu ne priđe). Dodatak o stanju crkve pre Gospodovog dolaska, i o stanju posle.

Otkupljenje: Sastoji se od savladavanja paklova, i ponovnog uspostavljanja reda u nebesima, a kroz to od pripremanja za jednu novu duhovnu crkvu. Bez otkupljenja nijedan čovek ne bi bio spašen, a ni anđeli ne bi ostali nepromenjeni. Tako je Gospod otkupio ne samo ljude već i anđele. Otkupljenje je bilo čisto Božansko delo. Ovo otkupljenje nije se moglo izvesti bez Božijeg otelovljenja. Muka na krstu nije bila poslednje iskušenje, koje je Gospod podneo; kroz nju je konačno proslavio Njegovo ljudsko. Verovanje da je jedino muka na krstu otkupljenje jeste fundamentalna zabluda crkve; ova zabluda, zajedno sa zabludom o tri Božanske osobe od večnosti, izokrenula je celu crkvu u toj meri da ništa duhovno u njoj nije ostalo.

Sveti Duh i Božansko delovanje: Sveti Duh je Božanska istina a isto tako i Božanska energija (virtus) i delovanje (operatio), koje proizlazi iz jednog Boga u kome je Božansko trojstvo - a to je iz Gospoda Boga Spasitelja; itd.

Božansko trojstvo: Postoji Božansko trojstvo, koje je Otac, Sin i Sveti Duh. Ovo troje ... su tri suštinska (dela) jednog Boga, i ona sačinjavaju jedinstvo kao duša, telo i delovanje koje u čoveku čine jedno.

Pre nego što je svet stvoren, ovo trojstvo nije postojalo; itd.

Sveto pismo ili Reč Gospodnja: Pismo ili Reč je sama Božanska istina. U Reči postoji duhovni smisao do sada nepoznat. Šta je duhovni smisao. Od Gospoda proizilazi Božansko nebesko, Božansko duhovno, i Božansko prirodno. Duhovni smisao je u svakom i u svim delovima Reči. Dok je bio na svetu, Gospod je govorio u saobraznostima; a to je da je u isto vreme govorio i prirodno i duhovno. Zbog duhovnog smisla, Reč je Božanski nadahnuta i sveta. Do sada duhovni smisao nije bio poznat, iako je bio poznat drevnim ljudima. O saobraznostima kod njih. Od  sada duhovni smisao biće dat samo onima koji su u pravim istinama od Gospoda. Neke divne stvari o Reči iz njenog duhovnog smisla. Smisao slova (doslovni smisao) Reči jeste osnova, sadržalac i potporanj duhovnog i nebeskog smisla.

U smislu slova Reči Božanska istina jeste u svojoj punoći, svojoj svetosti i svojoj moći (sledi razrada).

Pomoću ovoga smisla Reči postoji veza sa Gospodom i zajednica sa anđelima.

Reč postoji u svim nebesima i anđeoska mudrost je iz nje.

Crkva je iz Reči, a u čoveku je onakva crkva kakvo je njegovo razumevanje Reči.

U svakoj pojedinosti Reči postoji brak između Gospoda i crkve, pa tako i brak dobra i istine.

Krivoverja (jeresi) se mogu izvući iz smisla slova Reči, a utvrditi se u njima štetno je (sledi razrada iza svakog podnaslova).

Gospod je na svetu ispunio sve (stvari) Reči, time postao Reč, to jest, Božanska istina, do u poslednje.

Pre Reči koja sada postoji na svetu postojala je Reč koja je izgubljena.

Kroz Reč dolazi svetlost i onima koji su izvan crkve i koji ne poseduju Reč.

Da nema Reči ne bi bilo znanja o Bogu, o nebu i paklu, ili životu posle smrti, a još manje o Gospodu.

Veronauka ili desetorečje objašnjeno u njegovom spoljašnjem i u njegovom unutrašnjem smislu (sledi razrada).

Vera: Spasavajuća vera je vera u Gospoda Spasitelja Isusa Hrista. Jer je On vidljivi Bog u kome je nevidljivi.

Sve u svemu vera je u tome da Gospod spasava svakoga onoga koji dobro živi i veruje pravo.

Čovek stiče veru prilazeći Gospodu, učeći istine iz Reči i živeći prema njima.

Obilje istina koje se slažu kao struk uzvisuje i usavršava veru.

Vera bez milostivosti (sine charitate) nije vera, a milostivost bez vere nije milostivost, niti ona ima života van Gospoda.

Gospod, milostivost i vera sačinjavaju jedinstvo kao život, volja i razum u čoveku; pak ukoliko su podeljeni, propadaju kao biser pretvoren u prah.

Gospod je milostivost i vera u čoveku, a čovek je milostivost i vera u Gospodu.

Milostivost i vera su zajedno u dobrim delima.

Postoji istinita vera, nečista (spuriozna) vera, i licemerska (hipokritska) vera.

Kod zlih ljudi ne postoji vera.

Milostivost ili ljubav prema bližnjemu, i dobra dela:

Postoje tri univerzalne ljubavi: nebeska ljubav, ljubav prema svetu, i ljubav prema sebi.

Ove tri ljubavi kada su pravilno potčinjene usavršavaju čoveka; ako nisu pravilno potčinjene, one ga izopačuju i izvrću.

Svaki čovek kao pojedinac jeste bližnji koga treba voleti, ali prema kvalitetu njegovog dobra.

Kolektivni čovek, to jest, veća ili manja zajednica, kao i skupni čovek sastavljen od zajednica, jeste bližnji koga treba voleti.

Crkva je bližnji koga treba voleti u još većem stepenu, a carstvo Gospodnje u najvišem stepenu.

Voleti bližnjeg, zapravo, nije voleti osobu nego dobro koje je u toj osobi.

Milostivost i dobra dela su dve stvari, kao hteti dobro i činiti dobro.

Milostivost sama to je postupati pravedno i verno u službi, poslu, u kome je čovek zaposlen, i sa svima onima sa kojima ima (čovek) posla.

Dobrodetelji milostivosti su davanje siromasima i olakšavanje potrebitima, ali sa promišljenošću.

Postoje dužnosti iz milostivosti, neke javne, neke kućevne, a neke privatne.

Itd.

Teološka dela koja su objavljena posle Svedenborgove smrti:

1. Dodatak "Istinitoj hrišćanskoj religiji", London 1789.

Na engleskom objavljeno u tomu 1 "Posmrtno izdatih dela", tz. "zeleno izdanje" "Posthumus Theological Works", Swedenborg Foundation, New York, 1961.

2. "Sumarno izlaganje unutrašnjeg smisla proroka i psalama": London 1784.

Na engleskom se može naći u "Posthumus Theological Works" tom 2, Swedenborg Foundation, New York.

3. "Apokalipsa objašnjena": 4 toma in 4, London 1785-1789.

Na engleskom u "zelenom izdanju" celokupnih dela, izdao Swedenborg Foundation, New York i Swedenborg Society, London. Ovo delo je bilo napisano pre "Otkrivenog otkrivenja", o kome smo pisali pod br. 13 pod "Teološkim delima koja je Svedenborg objavio za života". Ono se od objavljenog razlikuje po tome što je mnogo opširnije te sadrži mnoge paralele prema celom Svetom Pismu objašnjavajući i otkrivajući "unutrašnji smisao". Sporno je da li je Sw. zeleo da ga sam objavi.

4. "Devet pitanja o trojstvu": London 1785.

Odgovor na pitanja koja je Svedenborgu postavio Hartly. Objavljeno u "zelenom izdanju" celokupnih dela, u tomu "Četiri učenja", iza "Učenja o Gospodu", Swedenborg Foundation, New York.

5. "Indeks" (kazalo) za "Otkriveno Otkrivenje", London 1813.

6. "Indeks" za "Nebeske tajne", London 1815, na engleskom objavio Swedenborg Society, London 1909.

7. "O Gospodu i o Atanazijevom simbolu", London 1840.

Na engleskom se može naći u "zelenom izdanju" celokupnih dela, u tomu 6 "Objašnjenog Otkrivenja" str. 483-542.

8. "Kanoni Nove crkve", London 1840.

Na engleskom se može naći u celokupnim delima, tom 1 "Posthumous Theological Works".

9. "Učenje o milostivosti", London 1840.

Na engleskom u "Posthumous Theological Works" tom 1.

10. "Izreke ili aforizmi iz Biblije", pripremne beleške za "Istinsku hrišcnsku religiju", Tübingen 1845.

11. "Duhovni dnevnik": 7 delova u 10 toma in 8 (sadrži veliki dnevnik i mali dnevnik): Stuttgart 1843-47, na latinskom. Do sada su objavljena dva izdanja na engleskom: poslednje objavio Swedenborg Society, London 1962 u 5 tomova.

Sadrži sečanja i bele

Share this post


Link to post
Share on other sites

Овде ћемо нешто укратко рећи о учењу сведенборгијанаца:

Сведенборгијанци

Заједно са розенкројцерима, представљају претечу нововековних универзалистичких, гностичких учења и верских опредељења, а који је заснован на учењу шведског филозофа и пророка Емануела Сведенборга (1688-1772). Ово учење, попут розенкројцерског, представља скуп хришћанских, филозофских, окултистичких и дакако гностичких знања. Иако релативно малобројни, сведенборгијанци су извршили јак утицај на гностике и окултисте новог века. У кратким цртама, учење се састоји најпре у веровању у одлазак у духовне светове после смрти, те да догаћаји у духовном свету узрокују догаћаје у реалном свету.

Свето писмо се тумачи алегоријски, а такоће, што је врло битно, и догма о Светој Тројици. Она се

тумачи тако што се Исус Христос представља као Бог, а Бог Отац и Свети Дух су утеловљени у

њему. Миса је скраћена и укључује један нарочит вид поштовања Библије, која изражава самог Бога

присутног мећу верницима и која стоји на самом олтару.

Укупан број сведенборгијанаца данас у свету креће се измећу 20.000 и 30.000, а највише су пристуни

у САД и Шведској.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Фалун Гонг

Постављена слика

симбол секте Фалун Гонг - кукасти крст (свастика)

Кинеска секта Фалун Гонг данас је можда најмногобројнија на свету. Како кажу њени лидери она броји око сто милиона људи. Фалун Гонг у преводу значи „коло закона".

Основана је 1992. године у кинеској провинцији Ђи Лин, а оснивач је бивши војни музичар и учитељ слободног рвања Ли Хон Џи. Он проповеда да је реинкарнација Буде, да има парапсихолошке способности, те да је са 8 година доживео да буде невидљив за околину. Врло шармантан, харизматичан, при чему се представља да има натприродне моћи, те са својим примамљивим и миљеу Кине прилагођеним учењем, брзо окупља огроман број следбеника, а са њиховим добровољним прилозима ствара и финансијски моћну организацију. Једна до кључних „објава" Лија Хон Џија јесте теза о неминовности скорог судњег дана, експлозије планете и катаклизми коју само он може одложити. Године 1997. одлази за САД, одакле руководи сектом.

Фалун Гонг је мешавина елемената будизма, таоизма и ђи гунга. ђи гунг је традиционална врста медитације у Кини, стара преко 4.000 година и састоји се од медитативних вежби дисања и успорених покрета. Фалун Гонг је њена осавремењена варијанта, чијим вежбањем се отварају енергетски канали, поспешује општа хармонија у организму те јачају сопство и тело. Ли Хон Џи проповеда да код оног који је прихватио и који упражњава Фалун Гонг долази до појаве брзог апсорбовања енергије из космоса у пределу стомака, чиме се постиже већи степене култивисаности и просветљења, тело се ослобађа од штетних елемената и омогућава левитација. Практиканти се тако оплемењују космичком енергијом и подижу ниво самоизградње. Вежбе су једноставне, тако да их свако може савладати. Фалун Гонг је минијатура космоса, окреће се синхронизовано са космосом у круг, остварујући тако коло закона, укључујући у себе и таоистичке принципе јина и јанга, као и Будино коло дарме. Следбеницима се сугерише да, поседујући у себи коло закона, постају имуни на болести и неповредиви. Мото присталица Фалун Гонга јесте „женшан - рен", односно „истина, доброта и трпељивост". Такође, они инсистирају да нису политички опредељени, већ да само желе да буду добри људи. Своје противнике сматрају демонима. Фалун Гонг своје следбенике има у Кини (у 20 провинција), затим на Тајвану и међу кинеском дијаспором у САД. Интересантно је да старосну структуру, чине претежно старије особе као и жене средњих година.

Симбол ове секте, изазива много полемика у јавности пошто неодољиво подсећа на симбол Хитлерове Немачке, такозвани кукасти крст, а заправо индоевропски симбол кола живота свастика, окренут у супротном смеру. Припадници Фалун Гонга прво наводе да симбол њихове организације нема везе са нацистичким симболом, јер је овај био закривљен под углом од 45 степени, а и боје су му другачије. Најјачи аргумент је презентирање чињенице да је свастику људска цивилизација створила пре 2.500 година те да симболизује праистину и еволуцију космоса укратко, да представља минијатуру космоса, а што је исходиште и циљ учења Фалун Гонга. Само чланови ове заједнице, као обдарени, могу упорном медитацијом пратити како се он, у ствари, окреће, симболизујући кретање космоса, а што је и резултат веровања и праксе Фалун Гонга.

Званичници истичу да у Кини нико није кажњен због верских уверења. У Кини, наиме, у огромној већини живе будисти и таоисти. Такође живи и око осамнаест милиона муслимана, десет милиона протестаната и пет милиона римокатолика. Никоме се не оспоравају верске слободе, а у случају муслимана Ујгура, који живе у западној Кини, није реч о гушењу ислама, већ о чистој борби против тероризма којем су ови склони. Негативан став према разним псеудорелигијским групама проистиче из чињенице да оне изврћу верске доктрине, обмањују масе, одбијају да се повинују државним законима и подстичу народ на збацивање владе.

Што се тиче секте Фалун Гонг, она је стављена ван закона због опасног празноверја, ђавољег мишљења, илегалних активности, угрожавања безбедности друштва, ширења обмана, стварања нереда, а нарочито због свог штетног деловања на психичко здравље. Наиме, забележено је више случајева бруталних самоубистава забадањем ножа у стомак и окретањем у круг, од чега је самоубицама испадала утроба. Многи су скакали са високих облакодера, убеђени да им се ништа не може десити. Такође, раширила се пракса неузимања лекова, заснована на веровању у истинитост учења Фалун Гонга да се вежбом обезбеђује имунитет организма, па су се и такви случајеви трагично завршавали.

Забележени су и случајеви самоповређивања, и то у виду осакаћивања.

Такође, власти објашњавају и како је дошло до оволиког омасовљења покрета. Чињеница је да је највећи број присталица у трећем животном добу. Кина има 120 милиона људи старијих од 60 година и то су људи који желе да осмисле своје време, да и даље активно учествују у друштвеном животу, да се друже, да превладају осећање занемарености и тако осигурају своју психолошку стабилност. Исто тако, техника Фалун Гонг пропагира могућност стабилизовања и поспешења имунитета, што имплицира непотребност узимања за пензионере увек скупих лекова. Слично се односи и на незапослене жене средњих година које су одлучиле да вишак слободног времена проводе у овој заједници. Ако се томе дода и известан број, додуше, у много мањем проценту, чиновника, службеника, студената итд. долази се до толике масовности која се изражава негде бројем од 2, негде од 10, негде од 70, а негде од чак 100 милиона припадника. Толики број истомишљеника неминовно је код Лија Хон Џија распламсао амбиције о преузимању власти. Тако у пролеће и лето 1999. године на стотине хиљада чланова демонстрира по трговима, у многим градовима широм Кине, а вођа диригује из САД. Власти су спречиле овај политички авантуризам и разрешиле ситуацију на већ описан начин.

Приказ секте Фалун Гонг дат је из два разлога. Прво, зато што не мислимо да проблематику секти треба да решавамо изоловано, не пратећи примере из иностранства, поготово када је реч о најмногољуднијој земљи на свету и можда најмногобројнијој секти.

Такође, секте се у поједине државе не убацују само у односу на верску традицију тих земаља, него и сходно афинитетима и везама које одређена земља има према другима. У нашој земљи, православне традиције знамо да постоји на десетине псеудохришћанских секти. Осим тога, у експанзији су и псеудохиндуистичке секте, можда не случајно, него с обзиром на дугогодишње пријатељство и наклоност двају народа. Но, оне нису стигле из Индије, него са Запада, и то у виду инстант религиозности. Аналогно томе, а користећи наше пријатељске односе са НР Кином, можда нам са Запада пошаљу и неке псеудобудистичке мисионаре.

Постављена слика

Оснивач секте Фалун Гонг - Ли Хон Џи

Share this post


Link to post
Share on other sites

Џу Шен

У оквиру ове теме поменућемо на кратко и секту Џу Шен (да не бисмо због овог кратког текста отварали нову тему).

Ова секта основана је 1993. године у Кини, у граду Хунану, где јој је и седиште, а њен оснивач и вођа је Лиу Ђиагуо. Поред себе он има још 30 заменика и око 20.000 следбеника.

Лиу Ђиагуо (41) променио је више религија. Рођен је и одрастао као будиста, затим је постао римокатолик, а потом протестант. На крају, користећи сва дотадашња верска искуства, иако млад, са тек 28 година, оснива секту Џу Шен и успева да за кратко време привуче релативно велики број следбеника. То му успева јер себи приписује моћ егзорцизма, то јест „истеривања ђавола" из људи. Ритуал егзорцизма, како га је он представљао, укључује молитве, медитације на вођу, коришћење „свете воде" и наредбе као што су „Наређујем, сатано..." и „Назад, сатано".

Лиу Ђиагуо се толико обогатио од прилога својих „пацијената", као и самих следбеника, и толико се погордио да је, после смрти оснивача Сатанине цркве, Шандора ла Веја, био један од озбиљнијих кандидата да купи његову кућу. Жеља му је била, пре свега, да тзв. „Црну кућу" преобрати у „свето место".

Међутим, учестале су притужбе на његов рачун. Све више грађана жалило се да је управо он сатаниста, црномагијаш, да су му ритуали пуни страве и ужаса, да не живи узорно, да, напротив, користи и нуди разне опијате, алкохол, таблете, да живи са десет жена... Власти су озбиљно схватиле ситуацију, те је Лиу Ђиагуо ухапшен, потом и осуђен на смрт због субверзивне делатности, а његови заменици осуђени су на казне од две до двадесет година затвора.

Share this post


Link to post
Share on other sites

                            ОТО Ordo Templi Orientis (Ред источног храма)

                                              Постављена слика

(Амблем организације Ordo Templi Orientis. Сам амблем садржи голуба који симболише свезнање које долази од Бога, космоса и звезда (космичке интелигенције), па отуда троугао. Путир у дну означава свети грал над којим је крст).

Овде ће бити речи о једној од најзначајнијих и најпознатијих гностичких секти. Многи је,

додуше, сврставају у сатанистичке, а неки, пак, сматрају ОТО окултно - црномагијским култом. У сваком случају, ОТО је заснован на учењу Алистера Кроулија, енглеског окултисте (многи ће рећи сатанисте). Такође, несумњиво је да припадници ОТО-а сматрају себе настављачима традиције, учења и деловања историјских витезова–темплара.

Кренимо од историје. Витешки ред темплара основан је 1119. године за време крсташких ратова. Прочуо се по јунаштву у одбрани Христовог гроба, као и многобројних ходочасника. Темплари су се борили против варварских и нехришћанских племена и дубоко веровали у Христа. То је неспорни део историје темплара. као и чињеница да их је Папа Климент V 1312. забранио. На питање зашто су били забрањени историја даје два одговора:

• Званична, као и црквена историја, наводи да су темплари у великом броју били високо награђивани за своју мисију. Када је потреба за ратовањем престала, купили су од енглеског краља Ричарда Лављег Срца острво Кипар, али се већина опет крајем 13. века повлачи у унутрашњост Европе. Углавном војници, осредњег образовања, ту падају под утицај разних јеретика који им разбијају веру у Христа и преокрећу их ка езотерији. Зато их Папа Климент V забрањује. Пет векова касније, теозофи, антропозофи и масони иницирају стварање нововековног реда источних темплара (храмовника), дакле ОТО, а Алистер Кроули га уводи у сатанизам.

• Према другој верзији коју, наравно, заговарају припадници ОТО-а, још су римске архиве забележиле да Исус Христос није био Богочовек, већ вођа покрета отпора против римске империје. Такође није био син дрводеље Јосифа из Назарета, него Јуде Галилејског. Списи који су сведочили о томе били су уништени за време цара Константина. Ову су истину знали и Јевреји, али су и ти списи уништени током вишегодишњег прогона Јевреја. То су знали и катари и пренели темпларима, који су после тога разочарано одбацили крст и почели да верују у једног Бога и хришћанског и јеврејског и исламског. Тако неминовно долази до забране деловања темплара 1312. од стране горе именованог папе.

Тумачећи овакав развој догађаја пред крај 19. века, масонски кругови, а самим тим и розенкројцерски и теозофски сматрали су да је тако још пре шест векова пропуштена прилика да се бар Европа, ако не цело човечанство удружи око једне религије. То после свега, по њима, може да уради само једна богата и храбра елита. Ти кругови иницирају поновно оснивање ОТО-а и укључују га у своје пирамидално устројство, а на политичком плану чине све да разбију традиционалне религије, те унифицирају нације, космополитизујући их. Такође се нуде да унизе и помесне Цркве као најбоље чуваре народног сећања.

Као што је напомињано у претходним темама, у масонској пирамиди датој  инкорпорирани су како чланови ОТО-а, тако и розенкројцери, илуминати и теозофи.

Дешавало се тако да појединци буду чланови теозофског друштва, розенкројцера и Златне зоре, па на крају и ОТО-а. Један од таквих биће и Алистер Кроули, за једне највеће име херметизма и уопште окултизма, а за друге чисти сатаниста, односно „отац савременог сатанизма,", човек који, ОТО уводи у сатанизам. О Кроулију као од једној кључних личности ОТО биће више речи мало касније. Пођимо историјским редом.

Пре свега, оснивач модерног ОТО-а је Карл Келнер (1850-1905), богати аустријски индустријалац, као и масон високог степена. Оснивање се догодило 1895. Занимљиво је да је прво јавно иступање, прва прокламација реда била 1902. у једној масонској публикацији Теодора Ројса, који ће 1905. наследити Келнера. Теодор Ројс рођен је 1855, а 1876, ступио је у масоне. Био је певач, новинар, а сматра се и пруски шпијун. Врло активан, успео је да успостави какву - такву унификацију најпре масонских ритуала, а потом да у њих интегрише и ритуале Златне зоре и ОТО-а. Промовише и поставља истакнуте чланове за поглаваре реда у Француској (Папија), у Немачкој (Штајнера) и САД (Спенсера Луиса). Године 1912. догодио се историјски сусрет Теодора Ројса и Алистера Кроулија, којом приликом Кроули бива инициран у висок степен ОТО-а, па са тим у вези у оквиру ОТО-а бива проглашен „краљем Британије и Ирске". Укратко, Ројс је био импресиониран Кроулијем, одриче се титуле и поставља га 1922. за поглавара реда. Кроули у ОТО уноси своју доктрину, проистеклу из његових личних радова, праксе и искуства. Ревидирао је ритуале реда, а такође и преформулисао циљеве и мисију реда, прогласивши ОТО „Мисионарском организацијом Новог Еона" (новог доба, новог времена) чији је задатак да сачува суштину цивилизације, њене највише домете, а то су управо домети гностике и окултизма, који правилно воде „стазом више истине". Кроули публикује више књига, али је најважнија „Књига закона" из 1904. коју му је директно издиктирао Ајваз, дух космичке

интелигенције. Он оснива на десетине ложа у САД и Канади. Умире 1947. године.

На његово место долази опет Немац, масон Карл Гермер, и све до 1962. остаје на челу реда. Њега, пак, наслеђује Американац Луис Мек Мартри, својевремено човек од високог поверења Алистера Кроулија. Тако рецимо, са овлашћењем од самог Кроулија, он 1970. објављује „Кроули / Херис тарот - карте", шпил који је требало да буде од помоћи магичарима у призивању енергије „Новог Еона".

Такође, он 1983. пушта у јавност „Свете књиге Телеме". Мисија ОТО-а тако седамдесетих и осамдесетих буја. Оснивају се кампови и оазе (што су, поред ложа, врсте формацијског организовања у ОТО-у) широм света, штампају публикације, часописа, а „Књига закона" је у рангу бестселера, преплавила светско тржиште. Иначе, седиште ОТО-а је у Њујорку.

У Југославији, осамдесетих година, оснивају се кампови и оазе у Марибору, Љубљани, Загребу, Ријеци, Сплиту, Осијеку, Сарајеву, Београду, Новом Саду, Суботици, Вршцу, Трстенику и Скопљу. Први преводи публикација ОТО-а објављени су на словеначком језику, а почетком деведесетих година београдска издавачка кућа „Езотерија", објавила је преводе Кроулијевих дела и на српски језик. Данас кампове ОТО-а имамо у Београду, Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Нишу, Вршцу, Трстенику и на Убу. Поред тога, у Вршцу имамо и вишу организационо - формацијску целину, оазу. Осим издања „Езотерије" телемитска религија пропагира се и кроз интерне часописе „Атена" и „Витриол".

Наравно, неопходно је рећи коју реч више о духовном вођи реда, Алистеру Кроулију. Рођен је 1875. У Јоркширу, у Енглеској. Породица му је припадала секти „Плимутска браћа". Како савременици говоре, васпитање малог Алистера личило је на дресуру. Мајка га је још као дечака звала „велика звер". Пошто је то била имућна породица, Кроулију је било омогућено да студира, пише песме, путује, машта... Од студентских дана показује висок смисао за уобразиљу. Постаје члан Златне зоре 1898, а убрзо оснива свој ред „Ordo Astrum Argentum" („Ред сребрне звезде"). Путује по Европи, Блиском истоку, Индији, Кини... На једном од путовања по Египту указао му се дух космичке интелигенције, Ајваз, и рекао му да ће бити на челу вере чији ће космички шеф бити Ајваз. Ајваз ће му нешто касније, 1904, издиктирати „Књигу закона" „Телему". После тога Кроули развија своју херметичку доктрину.

Путује и даље по Истоку и усавршава се. Као што је речено, тадашњи поглавар ОТО, Теодор Ројс, импресиониран Кроулијем, иницира овог у ОТО и у оквиру реда га проглашава „краљем Енглеске и Ирске". Кроули узима магијско име Бафомет и усавршава ОТО-иницијације. Од 1920. до 1923. Делује у Ћефалу, сексуално - магијском самостану слободне воље, на Сицилији. У том интервалу, тачније 1922. године, бива постављен за поглавара ОТО-а, а 1924. уздиже се до највишег, једанаестог, степена иницијације у ОТО. Потом наставља да проповеда и пише, али урођени смисао за уобразиљу, те све чешћа употреба дрога уводе га све више у душевно обољење, у том стању умире 1947. године.

У следећој теми обрадићемо учење ОТО-а.

Постављена слика

(унутрашњост манастира на Ћефалу)

Постављена слика

(Алистер Кроули, оснивач ОТО-а)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Учење ОТО-а

Следбеници ОТО-а сматрају да новом човеку (човеку новог времена „Новог еона", илити ере Водолије) нуде највишу истину. Наиме, по њима, све досадашње религије, религије Старог еона ере Риба базирале су своја учења на циклусу изласка и заласка Сунца, проповедајући тако смрт и васкрсење или реинкарнацију. Међутим, напретком науке, сазнало се да Сунце у ствари стоји, а да се Земља окреће, те се тако сама излаже светлости, тј. својом сенком ствара мрак. Виша истина, кроз проповеди и ритуале ОТО-а, ставља човека у положај Сунца. У примању соларне свести је тајна примања више истине. Дух космичке интелигенције, Ајваз, призива се магијским ритуалима, чиме спознајемо и своју суштинску звездану природу. Тако и долазимо до пентаграма као једног од симбола ОТО-а, а такође у складу са тим објашњавамо и ритуале пентаграма (терајућег и призивајућег, о којима ће касније бити речи) којима се призива Ајваз.

Припадници ОТО-а себе сматрају дружином снажних и обавештених изабраника –спасилаца човечанства у „Новом Еону". Они себе нескривено сматрају гностицима и то окултним гностицима. Они верују да је нови планетарни закон онај што га је Ајваз издиктирао Кроулију. Тако следбеници овладавањем космичком интелигенцијом спознају и Божју промисао. Да би смо, пак, стекли такву соларну свест односно стопили се са Ајвазом потребни су нам окултно-магијски ритуали.

Иначе, припадници ОТО-а магију сматрају историјским извориштем из кога се временом развија наука (тумаче је као способност анализе појава) и уметност (синтеза и способност прилагођавања спољних фактора човеку). Магија, по ОТО-у, и данас обједињује уметност и науку, јер обједињује објективни научни и субјективни уметнички начин стицања знања, уз помоћ својих мистичних виших стања свести. Још да кажем да је ера „Новог Еона", ера Водолије, почела 8, 9. и 10. априла кад је Ајваз Кроулију издиктирао „Књигу закона".

Ритуали ОТО-а

Основни циљ ритуала ОТО јесте постизање нивоа свести који омогућује кореспонденцију и стапање са космичком интелигенцијом, како сами следбеници кажу стапање микрокосмоса са макрокосмосом. Служећи се упутствима датим свом чланству у интерним часописима ОТО реда, „Атена" и „Витриол", као и графичким приказима, добијеним од бивших чланова, покушаћемо да што је могуће разумљивије представимо често магијским речником маскиране и обичном човеку неразумљиве ритуале ОТО-а који су по циљу подударни, а по појавном облику неуједначени, прилагођени приликама, циљу ритуала и вођи конкретне групе. Најпре ћу рећи да сваки ОТО ритуал има своју припремну фазу, затим фазу чишћења или терања, ритуал завета, ритуал призива, мису и причешће, могуће иницијације, ритуал стапања са Ајвазом као кулминацију и на крају, као завршна фаза, практикује се „дозвола за одлазак". Скоро обавезно у историји, а не ретко и данас, ритуали се завршавају оргијањем.

Овако опширан приказ ОТО ритуала дајем због тога што по својим карактеристикама и комплексности представља готово савршену синтезу гностичког окултизма 20. века који се и практикује у гностичким сектама и данас; инсерте ритуала ОТО прихватиће и практиковаће и отворено сатанистички декларисани покрети и групе последњих деценија.

Припрема ритуала

„Пре него што је била уравнотеженост, лице није опажало лице." Тако се говори у Кабали. Једно лице о којем је реч је микрокосмос, а друго је макрокосмос. Дакле, пре уравнотежења, микрокосмос (човек) није у стању да види макрокосмос (Бога). Циљ сваког магијског ритуала је сједињење микрокосмоса са макрокосмосом, а предуслов за то је уравнотежење. То уравнотежење магичног постиже се најпре уређењем храма. Ништа не сме бити једнострано. Ако се има нешто на северу, (неки прибор за обред), потребно је нешто адекватно ставити и на југ. Сам тај прибор или (како то следбеници ОТО кажу, оружје, прим. З. Л.) мач, олтар, круг и маг треба да буду пропорционални. Уз то маг (магичар) треба да има једнако у десној и левој руци, па тако, ако има штап у десној, нек носи прстен на левој руци. Треба да носи и звоно, којим би се контролисала одмереност и контролисаност покрета.

Маг у мислима мора да коригује и сваку идеју укључујући и противречност садржану у њој. Ако обредом призива, рецимо, строгост, нека објави да је строгост инструмент милости; ако објави стабилност, нека покаже да је основа те стабилности контролисана промена... На тај начин свака идеја напредује као троугао на бази двеју супротности, образујући врх који трансцендира њихову контрадикторност вишом хармонијом. Дакле, тако отприлике функционишу мисаоне активности практиканата.

Такође, све што магичар користи мора бити „девичанско", дакле, некоришћено од друге особе или за неку другу сврху. Најбоље је да магичар сам себи направи мач или нож; чак је препоручљиво да сам претопи руду и направи метал од којег ће створити мач.

Најзад, једно од генералних правила јесте да магика не трпи компромисе. Све што се обезбеђује и чини, чини се „из све снаге", одмах. Штап се рецимо, одсеца једним ударцем ножа, а све што је неопходно купује се без ценкања.

Светилиште или Високи олтар налази се на истоку. Његове димензије треба да буду 7 стопа у дужину, 3 стопе у ширину, 44 инча у висину. Са сваке његове стране треба да буде једна црни и један бели ступ или обелиск.

Са пода воде три степенице. Под је у црним и белим квадратима. Ту се налази главни олтар на чијем је врху репродукција „Звезде Откровења", са четири свеће на свакој њеној страни. Испод је место за „Књигу закона", са шест свећа на свакој њеној страни. Под тим је, надаље. „Свети грал" са ружама на свакој страни. Испред пехара је простор за путир. На свакој страни, покрај ружа су све велике свеће. Све то је загрнуто богатим велом. Врх једнакостраничног троугла, чија је основица линија повучена од стуба до стуба, јесте мали црни квадратни олтар од две коцке, једна на другој. Узимајући тај олтар као средину основице сличног једнакостраничног троугла, на врху сличног другог троугла је мала кружна фонтана. Слично, на врху трећег троугла је усправна гробница.

Постављена слика

(део из ''Књиге Закона'')

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ритуал ОТО-а

СВЕШТЕНИК: носи „Свето Копље", и одевен је прво у једноставну белу одору.

СВЕШТЕНИЦА: треба да буде ''virgo intacta'' или посебно посвећена служби Великом Реду. Она је одевена у бело, плаво и златно. Она носи мач о црвеном опасачу, путир и колачиће за причест.

САСЛУЖИТЕЉ: Он је обучен у бело и жуто и носи „Књигу закона".

ДВОЈЕ ДЕЦЕ: Она су одевена у бело и црно. Једно носи бокал воде и посудицу са сољу, а друго кадионицу и кутијицу са мирисима.

За уздизање себе до божанства потребно је проћи кроз фазу чишћења, посвећења и иницијације. После иницијације (крштења), следбеници касније ритуално врше само чишћење и посвећење, то јест медитативно утапање у макрокосмос. Но, као што магичар чисти себе (што ћу описати касније) и прибор, тако ревносно припрема и храм. Храм мора сав бити у црвеном са црним завесама на сваком прозору, а да се на свакој завеси налази Једанаестокрака звезда, садржана од хексаграма звери и руже са пет листова, и са тачком у средини. Звезда је сребрне боје. Знамо зашто, због "Ordo Astrum Argentum" из претходне теме. Олтар стоји на северу, прекривен је црним чаршавом и са извезеним златним Сунцем, које на себи има дванаест извезених кракова. На олтару стоје пехар, нож, штап, жезло и круна. Велики свештеник је на југу, а свештеница на истоку. На западу је мали олтар са причесном хостијом. Данас су ту обично колачићи чији је фил приликом прављења помешан са свежом крвљу мачке, пса, зеца, петла и слично. Свештеник је у црвеној, а свештеница у белој мантији. Обоје носе штап са златном звездом петокраком на врху. Свештеник такође има звезду на грудима, а у другој руци носи мач. Саслужитељ, мушкарац, у белој је мантији. са венцем од цвећа на глави, а жена саслужитељица је у црној туници. Остали присутни, како иницирани чланови, тако и аспиранти, заузимају места около. Храм иначе може бити свака затворена просторија, сваки стан, соба, подрум, таван, адаптирани и уз обавезно пригушено светло.

Пре него што се призове Ајваз, космичка интелигенција, врши се ритуал терања, прочишћења сваког од присутних, почев од магова, а потом се прочишћава храм. Циљ је постизање менталне чистоће ради примања Ајваза. У то име најпре се врши чин ритуалног купања, затим облачења чисте одежде, а потом чин менталног чишћења ритуалом терања. којим се одстрањује све страно из својих мисли у циљу примања Ајваза. Ритуал терања подразумева ритуално извођење кабалистичког крста и ритуала терајућег пентаграма.

Текстови који су приказани на неки начин су илустрација претходно реченог, а потичу из интерног материјала чланова ОТО-а; то су упутства аспирантима и нижим иницијантима реда, како за групно извођење у храму, тако и за самостално и самоиницијативно, без обзира на место.

Тако прочишћен магичар узима своје прочишћене и посвећене инструменте, те прочишћава и обележава круг око себе, а затим церемонијално прочишћава и цео храм. Други свештеници, саслужитељи и остали присутни такође су се прочистили терајућим пентаграмом и сад приступају ритуалу призива.

Потом креће заједничка храмовна медитација, а онда „миса" са полагањем причесних дарова (жртви) на олтар храма.

Трећи чин сваке магичне церемоније јесте завет или објава, а састоји се од речи ОТО „симбола вере". Како изгледа сценарио биће приказано на драматуршки начин.

Почиње церемонијом улажења, како следи:

САСЛУЖИТЕЉ се примиче и наклони се пред отвореним светилиштем, где се налази Грал. Онда три пута љуби „Књигу закона", отвара је и ставља на главни олтар. Окреће се према западу.

САСЛУЖИТЕЉ: Чини што ти воља и то нека буде сав твој закон. Проглашавам закон Светла, Живота, Љубави и Слободе:

СКУП: Љубав је закон, Љубав под вољом.

САСЛУЖИТЕЉ одлази на своје место између олтара са мирисима и фонтане, окреће се према истоку, чини корак и даје знак човека и брата. Сви га опонашају.

САСЛУЖИТЕЉ И СКУП: Верујем у једног тајног и неизрецивог Господа и у једну Звезду у Заједници звезда, из чијег огња смо створени, и коме ћемо се вратити, и у једног Оца Живота, Тајну над Тајнама, у Његово име Хаос, јединог намесника Сунца на Земљи и у један Ваздух хранитеља свега што дише.

• И верујем у једну Земљу, Мајку свих нас, и у једну утробу у којој су сви људи зачети и у којој ће почивати, Тајну над Тајнама, у Њено име БАБАЛОН.

• И Верујем у Земљу и Лава, Тајна над Тајнама, у Његово име БАФОМЕТ:

• И верујем у једну Гностичку Католичку Цркву Светла, Живота, Љубави и Слободе, чија реч закона је Телема.

• И верујем у заједницу Светаца.

И као што се храна и пиће свакодневно у нама претварају у духовну суштину, верујем у чудо Мисе,

• И признајем једно Крштење Мудрошћу којом постижемо чудо инкарнације,

• И признајем свој живот једним, индивидуалним и вечним који је био јесте и биће.

АМЕН, АМЕН, АМЕН.

Сада свира музика. Улази дете са врчем и сољу. Улази Девица са мачем и путиром. Улази дете са кадионицом и мирисом. Они су окренути према закону, поређавши се у линији на простору измећу два олтара.

ДЕВИЦА: Поздрав Земље и Неба!

Магичар, спреман, чист, стојећи у средишту круга, церемонијално удара једном у звоно да привуче пажњу целог Универзума. Он тада драматичним тоном у полумраку храма изјављује ко је он дакле, велики маг. Потом објављује сврху церемоније и неопходност њеног извођења. Онда се читају цитати из „Књиге закона".

Следе неке илустрације карактеристичне за ОТО које одсликавају различите фазе ритуала.

Следи илустрација комплетног молитвеног ритуала призива космичке енергије. Као што ће бити описано ради се молитвени део призива космичке енергије уз ритуал призивног пентаграма. Овај ритуал је често користио Кроули пре неког свог проповедања.

Сам текст, такође, потиче из аутентичног материјала ОТО-а, штампаног додуше у бившој

Југославији, али се ритуал непромењен користи и данас. Осим ритуала пентаграма постоји и призивни и терајући ритуал хексаграма. Затим почиње заједничка храмовна медитација уздизања ума до нивоа кореспонденције и стапања са Ајвазом. Ум се мора уздићи до губитка свесности о себи (као у хиндуизму), а маг и следбеници морају бити понесени силом која је далеко изнад нормалног свакодневног елана. И за ову фазу ритуала постоје интерне публикације и цртежи за које сматрамо да треба да буду приказани. Назначимо овде да се космичка интелигенција зове ЛАМ и да је приказана на доњем цртежу, који је овде доста умањен. У току ритуала медитира се управо на ову слику.

Такође се при храмовној медитацији обредно изводи химна под вођством свештеника:

СВЕШТЕНИК: Ти који си Ја онај свега

што Ја јесам

који ни природе ни имена нема

који јеси када све осим тебе нестане

Ти, средиште и тајно Сунца

Ти, скривено врело свега знаног

и незнаног, Ти усамљени, једини

Ти, истински огњу унутар семена

који се множиш и рађаш, извору и

семену,

живота, љубави слободе и светла,

Ти који си изван Говора и изван вида,

тебе ја призивам, мој тињајући свежи

огњу,

Који се потпаљујеш како моје тежње

страственијим постају

Тебе призивам који си вечан

Тебе средиште и тајно Сунца

И ту најсветију тајну

чији сам носилац ја,

Појави се, најстрахотнији и најмилији

као што је законито, у твоме детету!

ХОР: Јер Оцу и Сину

правило је Свети дух;

Мушко-женско, суштинско, једно

Мушко биће одевено женским обликом

Слава и обожавање у висинама

Теби голубе, који човека до божанства

диже!

Да би он краљем био

У пролећном сунцу после зимске олује

Слава и обожавања Теби,

Животни соку пепела света, чудесно

дрво!

ПРВИ ПОЛУХОР (МУШКАРЦИ):

Слава теби из Позлаћене гробнице.

ДРУГИ ПОЛУХОР (ЖЕНЕ): Слава псеби из ишчекујуће материце.

МУШКАРЦИ: Слава теби са земље неоране.

ЖЕНЕ: Слава теби из девице заветоване.

МУШКАРЦИ: Слава теби, истинско јединство Вечног Тројства.

ЖЕНЕ: Слава теби ти оче и мајко, сопство од Ја који јесам!

МУШКАРЦИ: Слава теби који си изван сваког појма, бризгу сперме, семену и заметку.

ЖЕНЕ: Слава теби вечно сунце, Ти једино у Тројству, Ти Тројство у Јединству!

ХОР: Слава и обожавање теби, животни соку пепела света, чудесно дрво!

(Те речи обликују бит химне, но за све или за један део треба компоновати узвишену уметничку музику. Чак и ако друге химне буду одобрене од црквених отаца, ово треба задржати као главну и извор свих осталих.)

После стапања са космичком интелигенцијом као врхунац ритуала припадници ОТО-а, чешће они виших иницијација, предузимају неретко астрална путовања, уздижући своје астрално тело на ниво божанства које одаберу или, пак, преузимају својим астралним телом облик Бога, трансмутацијом свог астралног тела у његов облик. Ово је свакако тачка врхунца ритуала. После тога врховни маг „спушта" следбенике у свакидашњи свет и отпушта их речима: „И сада, ја ти кажем, иди с миром у своја пребивалишта и станишта и нека је благослов Највишег с тобом у име." Тада, бар како прича бивши члан ОТО-а, настаје причешhe, те опуштање уз коришћење дрога или других опијата, како је то чинио и сам Алистер Кроули, и неретко уз оргије у складу са првим чланом закона:

„Чини што ти је воља, и нека је то сав твој закон."

Наравно, овај ритуал може садржати и чин иницијације (или, како они кажу, крштења) аспираната реда.

Наиме, после аспирантске фазе, кандидат се подвргава иницијацији, односно крштењу. У

једнако опремљеном храму, завезаних очију и ногу, у лежећем положају, у току горе описаног ритуала, као један његов део он прима „симболе вере" Гностичке католичке цркве, односно ОТО, од стране врховног мага, и бива инициран. Морао бих објаснити зашто се спомиње Гностичка католичка црква. Припадници ОТО, наиме, сматрају једином, аутентичном црквом Гностичку католичку цркву, а за једино аутентично учење о универзуму сматрају гностику. Хришћанство је, по њима, јерес гностике, а не обратно како званичне цркве тврде, док Римокатоличку хришћанску цркву називају њеном невештом копијом. ОТО изводи мису, познату у свету као „црна миса", као изопачење и исмејавање римокатоличке хришћанске мисе. Тако раде и неке сатанистичке групе. Међутим, припадници ОТО-а „мису" Гностичке католичке цркве изводе са пуном вером да чине прави ритуал, да чине изворни обред, без икакве пародије.

Пошто су описани храм, одежде, реликвије, затим делови службе у којима се изговара завет мага и чита „Књига закона", пошто смо уз помоћ „Повеље о крштењу" упознали „симболе вере", а на самом почетку и део „Књиге закона" и статут реда, управо је преостало да се опише сама миса, сам чин причешћа код ОТО-а. То је, уосталом, само једна фаза ритуала, али је, као и у хришћанству, финална и суштинска. Зато је и остављена за крај. Овде ћу навести један због своје опскурности врло често експлоатисан део из „Књиге закона" који је карактеристичан више за причешће следбеника ОТО-а са почетка века, мада није искључено да важи и данас.

1. Oвo је тајна Светог Грала, којије света посуда наше Даме, Бабилон Мајке Гнусоба, Невесте Хаоса, која јаше на нашем Господу Звери.

2. Исцедиће своју крв која је твој живот у златни пехар њеног блуда.

3. Помешаће ceoj живот са свеопштим животом. Нећеш задржати ни кап.

4. Тада ће ти мозак онемети, и срце престати да куца и caв ће те живот. напустити; и

бићеш одбачен на ђубриште, и птице небеске ће се Гостити твојим месом и кости ће ти

избледети на сунцу.

5. Тада he се ветрови састати и подићи те као малу хрпу праха на планети са четири краја и предаће је чувару Бездана.

6. И пошто ту нема живота, чувари Бездана ће позвати анђеле ветрова да прођу. И анђели ће положити твој прах у Граду Пирамида, и више ни име неће остати.

7. Сада, дакле да би могао извести овај ритуал Светог Граала, требаш се одрећи свих својих добара.

8. Поседујеш богатство; дај Га онима који Га требају, али не жуди за тим.

9. Поседујеш здравље; убиј себе у жару самопредаје Нашој Дами. Нека ти месо виси лабаво на костима, а твоје очи Горе несавладивом жудњом према Бесконачном страшћу према Непознатој, према њој која је изнад знања проклетог.

10.Поседујеш љубав; ишчупај мајку из свог срца и пљуни у лице свога оца. Нека твоја нога згази стомак твоје жене, и нека беба на њеним Грудима постане плен паса и лешинара.

11.Јер ако то не урадиш ти својом вољом тада ћемо то учинити Ми, упркос твојој вољи. Тако ћеш стећи Сакрамент Граала у Капели Гнусоба.

12.И пази! Ако кришом сачуваш и једну своју мисао, тада ћеш бити заувек одбачен у бездан; и бићеш усамљен, једући животињски измет, ожалошћен у Дану Буди-С-Нама.

13.Да! Заиста је ово Истина, ово је Истина, ово је Истина. Биће ти подарени радост и

здравље и богатство и мудрост када ти више не будеш ти...

Да разјасним:

У својој раној фази, крајем прошлог и почетком овог века, у јеку свог елитистичког посвећеничког заноса, припадници ОТО-а су заиста жртвовали живу крштену децу на олтару Гностичке католичке цркве, слепо верујући да је она аутентична спасоносна црква, нису жалили жртве за умилостивљење Ајваза, те сопствено стапање са њим. Касније су се жртвовале лутке у људском облику, али претходно крштене (заиста крштене) у Римокатоличкој хришћанској цркви. Последњих година, пак, страдају мачке, зечеви, петлови, такође претходно „крштени" у римокатоличкој хришћанској цркви, па потом погубљени на олтару Католичке гностичке цркве или ОТО. Наиме, једна од кључних догми ОТО-а јесте да је лакше природне супстанце, месо и крв, претворити у тело и крв божју, којом се после причешћује, него то учинити од мртвих ствари као што су жито и вино. Тако се у последње време, избегавајући опскурне ритуале прибегава прављењу колачића у чији је фил претходно умешана свежа мачја, псећа, зечја крв или крв неког од храмовника. На крају ритуала, тј. медитације, или чак астралних путовања, следбеници се причешћују управо тим колачићима који се иначе у круговима ОТО-а зову „колачићи лучи".

Као један од видова причести користе се и дроге и друге психоактивне супстанце (медикаменти, например). После причести, а под начелом 'љубав је једини закон и чини све што ти је воља', настају оргије са старешинским правом првенства. Да би се све претходно аргументовало, прилажем упутство за причест дато у часопису „Витриол".

Циљ мисе ОТО-а јесте умилостивљење Ајваза, али у свакој конкретној групи овог реда обреди могу бити различити у неким детаљима.Овде ће бити представљена Фениксова миса, такође пронађена у интерним публикацијама ОТО-а.

Уместо закључка прво констатујмо да се чланови ОТО позивају на славну прошлост историјских темплара. Последњих сто година додељују себи светску мисионарску и политичку улогу. При томе изводе психоделичне ритуале према упутствима свог духовног вође, Алистера Кроулија, и то уз коришћење опојних дрога и уз оргијање. Примењују дубоке медитације покушавајући да се стопе са Ајвазом, а практикују и астрална путовања. Уз то се причешћују свежом крвљу мачака, или паса. Чланови ОТО-а заиста морају имати надљудски распон психе, подобан да поднесе све ове психосензације. Зато је врло илустративно упозорење које они међусобно упућују, опет пронађено у оригиналним интерним материјалима једног члана ОТО-а, приказаним поред „Фениксове мисе".

Постављена слика

(оцртавање магичног круга)

Постављена слика

(Храм припремљен за почетак ритуала)

Постављена слика

(Алистер Кроули у току ритуала)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ошо Багван Раџниш

Ошо Раџниш умро је 1990. када је имао само педесет девет година оставивши иза себе ореол спиритуалног великана и вође, велику славу мећу следбеницима, огромно богатство, речју: читаву малу спиритуалистичку империју, славну организацију која је функционисала као сат у његовом чувеном ашраму у граду Пуни, у индијској држави Махарашатра.

Рођен је као најстарији од једанаесторо деце трговца из села Кучвада у држави Мадија Прадеш. Као дете показивао је независан и бунџијски дух. Током студија филозофије наводно је доживео просветљење, што се описује као стање „тоталне свести и пробуђености", попут онога што се десило принцу Гаутами Сидарти пре него што је постао Буда. Сјајно је завршио студије, био награђиван као изузетан говорник, радио као професор санскрита, а касније филозофије, али је све то напустио да би се посветио медитацији и размишљању.

Све чешће и у све већем броју окупљао је следбенике, њих и до сто хиљада, и држао им беседе. Стварао је своју филозофију која је била мешавина источних и западних, која је захтевала проницање у себе, што је услов да се постане богат у физичком, материјалном и спиритуалном смислу.

После напуштања универзитета, постао је проповедник прво у Бомбају, затим у граду Пуни, где је основао свој ашрам. Ту се расправљало о гледиштима свих маркантних фигура историје, од Буде до Ајнштајна и од Лао Цеа до Вилхелма Рајха. Тада је то постала већ снажна организација, материјално добро опскрбљена и било је све више људи са Запада који су долазили тражећи спас своје душе.

Спас душама својих следбеника Ошо Раџниш је тражио упућујући их на потирање, тј. брисање сопственог ега. Када се избрише сопствени его човек постаје неусловљен, слободан и душевно здрав, а его је прошлост. Све што се радило, акумулирало, све карме и условљености, све жеље и жудње прошлости, све везано за оно од чега потичемо расу, религију, науку, породицу догаћа се човеку, а его је то што се догађа. На терену хришћанства, тумачи Ошо Раџниш, Христово распеће представља брисање тела, а васкрсење је поново рођени и ослобођени Христос. Такође ће се, то је порука следбеницима из хришћанског миљеа, и наше васкрсење десити након брисања ега. То практично значи, саветује Ошо Раџниш, да је свака интелектуализација у животу и свако постављање неког циља предуслов нервозе и фрустрације.

Циљ треба да буде екстаза и блаженство. И Адам и Ева, поручује Ошо хришћанима, били су избачени из раја пошто су окусили плодове са дрвета познања, а то је у ствари била жеља да се потхрани его.

Себе као пример реченог поистовећује са белим облаком, а свој пут духовности назива „путем белих облака". То је пут свеприсутности, лакоће, неусловљености, нежности, блаженства и љубави. Не бити, не постојати, а бити свуда. То све је свакако немогуће остварити супстанцијалним егом.

Сексуална енергија, сматра Ошо Раџниш, јесте једина енергија коју можемо потиснути, али је можемо потиснути, то јест можемо медитирати, кроз секс. Сексуална искуства трансформишу се тако у медитативна. Није значи, по Раџнишу, секс тај који пружа екстазу, него је то стање свести ослобођено сваког мисаоног процеса. Ошо Раџниш је такође промотер такозване динамичке медитације. У биополарном свету, у планетарном смислу, полном и сваком другом, прихватити динамичку медитацију значи не опредељивати се за једно од двоје, већ бити обоје и тако медитирати.

Све ове поруке, поуке, те сеансе и медитације, привлачиле су на хиљаде људи са Запада. Сам Ошо одлази 1981. за Америку и оснива на огромном ранчу у држави Орегон своје седиште, такозвану „спиритуалну комуну". Ту су га посећивале хиљаде људи из Америке, Европе, Азије и Аустралије. Међутим, све напред описано учење Ошоа Раџниша, у пракси је (најпре у његовом случају, а потом међу хиљадама следбеника крајем седамдесетих и у осамдесетим годинама) превазилазило оквире законских норми које важе и за регулисање рада јавних кућа. Масовне сеансе претварале су се у масовне оргије, са свим видовима перверзија. Хипипокрет, иако на заласку, још увек је, сходно свом изворном праву на слободну и отворену љубав, амортизовао однос власти према раџнишевцима, па су оне (широм света) дуго биле уздржане. Појава дроге је решавана на сличан начин појединачним хапшењима. Али, зна се, порез му нису опростили. Кад су почеле да стижу казне за неплаћање пореза почеле су и оптужбе за угрожавање јавног морала, проституцију, кријумчарење дроге. Оптужен за тридесет пет кршења закона, Ошо Раџниш је затворен 1985. и поред тога што су га бранили најјачи адвокати из САД. У исто време забрањен му је улаз у 22 државе света. Човек којем се најпре све толерисало, незајажљиво се од гуру-проповедника претворио у раскалашног богаташа (власника 90 ролс-ројсева), сексуалног развратника и перверзњака недостојног своје мисије и својих књига, порука, поука и беседа, које је први лично демантовао и компромитовао после издржане казне. Већ оболео од астме и дијабетеса, враћа се у Индију и у свом граду Пуни оснива „Ошоов мултиверзитет" (мултиуниверзитет) са предметима као што су: алхемијско хипнотерапијски тренинг, зен - стрељаштво, трансмисија енергије, тибетанско лечење пулсом, па чак и уметност умирања!

Умире 1990. према званичној дијагнози од срца. Последња ауторитативни документи казују да је био заражен HIV-ом, те да је СИДА узрок смрти. Број присталица се од некадашњих 10 милиона смањио на 3 милиона.

Код нас Ошо-центри постоје у Београду, Суботици и Новом Саду, са највише 1.000 присталица. Сеансе се одржавају у приватним кућама или становима.

Постављена слика

Ошо Раџниш

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...