Jump to content
Ратко :(

"О Св. Сави и покајању - случај Жарка Лаушевића" - Владимир Димитријевић

Rate this topic

Recommended Posts

О Св. Сави и покајању-случај Жарка Лаушевића

zarko-lausevic.jpg Ових дана у Србији су сви на страни Жарка Лаушевића, чија се књига продала у огромном тиражу и коме је, бар што се државе тиче, све опроштено. Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама.

Такође, ни људе погинуле у његовој самooдбрани нико не поврати. Уосталом, зар није у Оченашу речено:„не уведи нас у икушење“? Јер, у искушењима можемо пасти и пропасти. Сви смо од сличне, слабе грађе, и зато препустимо Богу да буде Судија. Јер је и Отац.

Но, овај чланак не може нешто да прећути.

А то је чињеница да је и Жарко Лаушевић своју личну трагедију доживео, и да је Југословенско драмско позориште изгорело, после покушаја извођења драме Синише Ковачевића која се звала „Свети Сава“, и у којој је отац Србије, „најлепше српско дете“ (Свети Николај Жички) био представљен као развратник и бестидник пре но што је отишао у манастир (иако се зна, из свих релевантних извора, да је од најранијих дана живео молитвено и тиховатељски, без икакве жеље да влада, незаинтересован чак и за лов и друге витешке забаве, а камоли за чулна уживања), док су Немањићи, на челу са Стефаном Немањом, приказани као гомила неморалних псовача и олоша, који живе за насиље и блуд.

Нећу цитирати ово дело, јер је оно уметнички релевантно колико и романи Марка Видојковића, који је свој стил учио по натписима на зидовима станичних клозета.

У своје време, Свети Архијерејски Синод СПЦ је оштро реаговао на њега, а студенти Богословског факултета су, згађени насртајем на светињу, направили демонстрације против извођења истог, после чега је скинуто с репертоара.

Али, ипак, подсетићу на контекст доба у коме се драма појавила, трудећи се да подсетим читаоце да, ипак, није била реч о насртају „православних фундаменталиста“ на уметничке слободе, него нешто друго, много озбиљније.

У интервјуу који је урадио са аутором драмског текста, Синишом Ковачевићем, за крагујевачке „Погледе“ ( 15. март 1990. ), новинар Душан Цицвара о феноменологији овог позоришног комада пише:

У тој Србији крајем дванаестог и почетком тринаестог века много се псује, похотно живи, бије, грми, али на крају испоставља се да све то, на први поглед анархично, има оног смисла, који тек данас видимо. У самој драми Свети Сава личи на неког саврменог фрајера који има мудрости да схвати потребе свог народа, и зна како да то оствари. Уосталом, потписнику ових редова више одговара светац који је прво све служавке на двору повалио, па се после посветио духовном животу и просветитељском раду.“

Не треба заборавити: представа је, у режији Владимира Миличина, прво била играна у Зеници, граду „препуном“ светосавског духа. Било је то бурно време, уочи почетка распада СФРЈ, када су Биједићеви муслимани, касније Изетбеговићеви Бошњаци, већ осећали да треба да се поново удари по „Власима“, и то тако што ће се пљунути у лице њиховом оцу, Светом Сави. То је, уосталом, континуално у ставу њихових елита.

Тако је Зукорлић недавно упозорио муслимане да су „одговорни на овом и на будућем свету јер ништа нису предузели, нити су дигли глас и казали да Свети Сава није део њих и да они не желе бити део њега“(„Печат“,15о/2011).

Ипак, иако је муслиманска Зеница била гостољубива према овој скаредности, сви који су имали кључне везе са комадом били су Срби: писац, режисер, главни глумац. Срби су, увек и свагда, највештији у инкарнирању „духа самопорицања“ (Мило Ломпар).

У интервјуу датом „Погледима“, Синиша Ковачевић чудном аргументацијом брани своју драму изведену у Зеници:

Гледали су је прота господин Дринчић и јавни тужилац. Значи, две супротности на премијери. Стицајем околности сазнао сам шта обојица мисле. Прота је убеђен да је драму писао заклети противник вере, што ја свакако нисам. Јавни тужилац који једини има моћ да драму, уколико вређа верска и национална осећања, скине с репертоара, мисли да је представа добра и да у њој тих аспеката нема...

А што се тиче проте господина Дрничића, мислим да су његове компетенције за проверу верског и неверничког у једној представи, отприлике онолике колике би биле и моје кад бих у цркви у литургији коју он држи оцењивао његову дикцију, или пак сценски наступ“.

Ковачевић као да се правио да не зна да је јавни тужилац био БиХ комуниста, у микулићевско-поздерачкој џамахирији, у којима су Срби ишли у затвор за свако испољавање националних и верских осећања. Такав тужилац је, наравно, био на страни србофобичне лакрдије. Свештеник, опет наравно, на страни србофобичне лакрдије није могао бити.

Синиша Ковачевић је, у то време, био обузет „демитологизацијом“ српске националне свести, за време Броза и његових наследника веома снажне и изузетно опасне, зар не?

(Наравно да не; ово је била иронија. Срби су толико били изгубили свест о себи да је то било застрашујуће; једна девојка из Книна ми је рекла:„Да није било Туђмана, ми не бисмо ни знали да смо Срби“.)

Тада је настао и његов драмски текст „Краљевић Марко“, замишљен као рок опера. У интервјуу „Погледима“, Ковачевић каже:„Демитологизирајући захват у Краљевић Марка радикалнији је него код Светог Саве. Марко је приказан као једна пијана, ружна, лења, неамбициозна људска крпа, за разлику од Јевросиме која је свесна потребе за омиљеним, јаким, далековидим вођом, као браном од турске опасности. Јевросима покреће цео огромни гломазни апарат. Гуслари добијају домаћи задатак, уместо правог Марка иконографима позирају стасити и лепи чобани. На крају тај мит о Марку васпоставио се на начин на који и данас функционише“.

(Баш јуначки: у Србији, у којој је ругање свим традиционалним вредностима „хегемонистичког народа“ било похвално и помодно, јер је изражавало саму срж титоизма, обрачун са митом о Краљевићу Марку био је, по смелости захвата и етичкој утемељености, једнак премлаћивању везаног човека. )

Тврдећи да је Свети Сава ипак велики лик наше историје, Ковачевић га, у овом разговору, пореди са кнезом Лазаром, па вели:

Предност је на страни Светог Саве. Лазар више припада категорији часног и позитивног губитника (да ли је можда зато требало да га зовемо „кнез Лузер“?, нап. В. Д. ) који у тренуцима једног страшног пораза, пронађе пут да он као владар постане частан, и да бар у духовној сфери пораз претвори у победу. Друго је питање колико је паметно и разумно целу националну елиту повести у погибељ. Не знам колико је уопште рационална његова идеја да је срамота преживети а не погинути“.

Данас је Синиша Ковачевић на сасвим другачијим позицијама, ближим ставу да је часно страдање егзистанцијално истинитије од живота у срамоти.

Не само данас, наравно; постао је он одавно другачији, и његов „Недић“ о томе довољно казује (дело је на нивоу античке трагедије, и остаће истинска баштина наше књижевности).

У новим својим текстовима, где је на страни српског слободарског ирационализма, јасан је да јаснији не може бити:„Ипак смо ми „потомци оних што су голоруки устајали против царевина““(„Печат“, 202/2012 ).

Па ипак, он и даље не осећа да је у нечему погрешио кад је писао „Светог Саву“, после чијег извођења се десила трагедија Жарка Лаушевића (који се, у свом бестселеру „Година прође, дан никад“, и даље руга Христу, говорећи о Његовом страдању на Голготи овако:

„Намерно је постио пред тај перформанс и намерно је остао у најинтимнијем рубљу да би обожаватељке могле вековима касније да уздишу за његовим обнаженим недрима, ребрима и бедрима“) и изгорело Југословенско драмско позориште (које се, и даље, тако зове, ваљда зато што је југословенство србофобна религија великог дела домаће интелигенције, упркос стварности и чињеницама и даље жива и дејствена).

У интервјуу датом „Печату“, Синиша Ковачевић каже:

„За уметност важи само једно правило, а то је, постићи принцип уврељивости, пишући, сликајући, снимајући...дело из националне историје на начин на који се оно могло догодити, формирајући нови микрокосмос из индивидуалне визуре уметника.

Историја као научна дисциплина има обавезу да о стварима говори онако како су се оне догодиле, елиминишући потпуно индивидуални поглед на свет научника...

10423_3_sinisa-kovacevic.jpgНауци је укинуто право на импровизацију или фалсификат, од уметности се управо то захтева. Уметничко дело је уметност само онда, када, поред низа други параметара, бива апсолутно етично и дубоко хумано.

Ако у нечему проналазите потребу да целом једном народу припишете злочиначке пориве као историјску константу – то није уметност него подлост или фашизам. Узгред, препоручујем вам да прочитате драму „Свети Сава“. И вашим читаоцима, свакако“.

Исказ нешег писца је противуречан: прво, он тврди да уметност има право на фалсификовање стварности, јер остварује индивидуалну слободу уметника (мада се дела из националне историје, по њему, пишу тако да се прикаже начин на који се „нешто могло догодити“ ).

То је, очито, одбрана права на писање његове младалачке драме, клозетске верзије живота највећег Србина икад рођеног, јер уметник, сматра Ковачевић, за разлику од научника, може да кривотвори факта ради уметничке слободе (али, ако се мора писати онако како се нешто могло догодити, онда је Ковачевићев „Свети Сава“ лаж, јер се онако нешто са Светим Савом није могло догодити. )

Онда се појављује сасвим супротна тврдња! Уметничком делу се, од стране Синише Ковачевића, поставља етички захтев:

оно треба да је „апсолутно етично и дубоко хумано“(па зар је фалсификовани лик Растка, „поваљивача“ (Боже, опрости!) служавки на Немањином двору, нешто „апсолутно етично и дубоко хумано“)?

Као пример неморала у књижевном делу, наш аутор наводи се покушај да се једном народу (српском, очито)

припише континуално, кроз сву историју његовог трајања, склоност злочину (тако своје драме, попут „Пада“, пише Другосрбијанка Премудра, Биљана Србљановић)...

Али, шта је приписивање најчистијем и најчеднијем од свију Срба игда рођених, Светом Сави, „поваљивачке“(Боже, опрости! ) младости?

Или је licentia poetica апсолутна, па од уметности не смемо тражити никакву, а камоли апсолутну етичност, или је и уметничка слобода ограничена речју Светог Павла да ми је све дозвољно, али није све на корист, па се морам чувати да не насрнем на најплеменитију основу нашег националног идентитета, а то и јесте лик Христовог човека, Светог Саве...

Или-или, рекао би Серен Кјеркегор, који је тако јасно умео да раздвоји естетички од етичког и религиозног стадијума у развоју људске личности. Или повратак калокагатијском идеалу антике и хришћанства (Добро је Лепо је Истинито), или аутономизација лепог, која је започела још у романтизму, кулминирала у модерни, да би се, у авангарди, претворила у поништавање лепоте и самовољно проглашавање било чега уметничким...

Док ово пишем, мислим и на Борислава Пекића, великог књижевника који никад није могао да постане хришћанин, и који је према хришћанству све време имао једну иронијску дистанцу.

Ипак, он се оградио од свог младалачког, богохулног, на перспективи Јуде издајника заснованог, „Времена чуда“.

У писму М. Петрињској, која је „Време чуда“ преводила на пољски, 7. октобра 1983. Пекић вели („Живот на леду“, Завод за уџбенике, Београд, 2009, стр. 39о-391 ):

“... Што нисам до сада забрањивао прештампавања и превођења, крива је моја нехришћанска таштина, скривена под алибијем да ћу, кад будем имао времена, додати књизи још два давно испланирана и смишљена дела („Време речи“ у почетку и „Време васкрсења“ на крају) и тако, одузимајући књизи њен манихејскогностички карактер, искупити тешку неправду, да не кажем и грех, који сам нанео и самом духу хришћанства и властитој вери. Књига је писана на умору мог агностицизма и зато је тако жестока, то је била последња одбрана паганина у мени, паганина васпитаног на античким митовима и класичној философији. Па и сада моја вера није ортодоксна и Црква би јој могла много штошта приговорити...

Имам утисак да сам „ходајућа хереза“ која у себи спаја све древне шизме и расколе...По мени, драга госпођо, књига о којој је реч није рђава зато што је лоше или неуко писана – опште, па и моје мишљење је супротно – већ што је базично погрешна, што је у духу лажна.

Ја сам тим причама хтео да кажем неке наше људске, понекад и актуелне истине, да говорим о историјским промашеностима великих месијанских покрета, и то са гледишта рационалног хуманизма, али сам за илустрацију изабрао погрешан пример. Требало је, међутим, имати или више храбрости па узети праве примере, или бар толико увиђавности да се, ако се нешто не може отворено рећи – ћути...

У сваком случају ако те додатке не успем написати до краја живота, сасвим је сигурно да ћу књигу тестаментарно забранити и јавно се ње одрећи“.

Дакле, Пекић никада до краја није постао православни хришћанин; није могао да надиђе своју склоност јереси као извору уметничке инспирације...

Па ипак, знао је да је „Време чуда“ књига „базично погрешна, у духу лажна“, да је погрешан пример за основну тезу. И одрекао је се; признао је своју грешку, своју неправду према хришћанству.

Синиша Ковачевић, бар за сада, није кадар да себе погледа са стране кад је ова драма у питању: њему се чини да се делу нема шта приговорити. Он је, можда, желео да се обрачуна са оним што је у нашем народу лоше (као што је Пекић кроз „Време чуда“ желео да се обрачуна с комунистичким месијанством), па је архетипски узор лошем нашао у Средњем веку (мора да су Немањићи и у личном животу били неморални ако су умели да се тако отимају о престо и, по Његошу, „један другом ваде очи живе“ – та мисао, тако честа у секуларизоване интелигенције, превиђа дубину покајања за које су наши владари, свесни одговора на Страшном суду, били спремни; то покајање их је, на врхунцима моћи, попут Немање, и водило у манастире, да, са камењем под главом и на тле положени, чекају смрт и сусрет са Христом).

Али, није се смело ударати на Светога Саву, као што је Пекић осетио да није смео да удари на Христа...

Ударило се на Светог Саву, и још се остаје при своме, под изговором да наука нема право на кривотворење, а уметност има. Ипак, то је само изговор. Бар кад су Христос и Свети Сава у питању.

Као што псовање мајке некоме није изражавње права на слободу говора, тако и предстваљање Растка Немањића као блудника није уметничка слобода. Осим, наравно, у другосрбијанству, које Синиша Ковачевић с правом презире.

Да поновим: овај текст није суд Жарку Лаушевићу, који се, одавно, среће са својом трагедијом и носи ране на савести. Овај текст није обрачун ни са Синишом Ковачевићем, спремним да пљуне у лице глобалистичког тоталитаризма и да јавно каже да му је Грачаница важнија од плаже у Ровињу, изазивајући тиме бес другосрбијанских јуришника.

Па ипак, овај текст јесте позив на покајање због превиђања чињенице да никаква уметничка намера не треба да насрће на светињу. Јер, светиња је темељ живота.

Као што „Да Винчијев код“ Дена Брауна није истинска, битијна уметност, него антихришћанска пропаганда, тако и драма „Свети Сава“, ма какве намере њеног аутора биле, није дело које заслужује да се уметношћу назове. Осим ако не прихватимо дадаистичку теорију уметности, по којој је Марселу Дишану било могуће да изложи писоар и да му да име „Фонтана“.

Европе и Америке какве данас знамо, и против каквих Синиша Ковачевић грми као против земаља новог фашизма, не би било да дишановска естетика није тријумфовала у негдашњим „земљама светих чудеса“ (Алексеј Хомјаков), претварајући се, на измаку века који је за нама, у политику „хуманитарних интервенција“ и „наранџастих револуција“.

Молитвама Светог Саве, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас и просветли нас за покајање.

Амин.

: Владимир Димитријевић

--------------------------------------------------------

Извор - "Двери Српске"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хм.... Увек сам амбивалентна када је реч о текстовима В.Димитријевића... Драму Свети Сава нисам гледала, ни читала. Нисам сигурна да се може баш толико упрошћено посматрати, то ми се јавља. И то ми се увек јавља кадсе уметност ваља "правдати" пред "здравим" националним потребама. У тексту је више изражена потреба да се искритикује национални самозаборав, него што је јасно аргументовано чиме је сам светитељски лик до мере бласфемије угрожен!...Са тим свим ми долази у везу и лик Жарков, који је трагички, не ни трагичан, у оном патетичном смислу и не мислим да он хули, ни својим речима о Христу, ни својим улогама пре трагедије.

Утисак о тексту је следећи: као и свака реч која полази од апсолутне стабилности спреге држава-нација-Црква, остаје бука, додуше јасан став, али и неосетљивост на једну самоиронијску позицију, која је неопходна у временима лажних светосавља и опште забуне у терминима, каква је била и у доба авангарде и у доба деведесетих, а траје и сада.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Наравно, његов случај је дубоко трагичан, и нико нема намеру да овом несрећном човеку, коме година прође, а дан никад, суди и пресуђује: довољно је он пропатио да би се то додатно потцртавало људским пресудама и осудама."

Ни ово ми се не допада! Жарко је контраверзна личност, а при томе, ја бих чисте савести рекла и следеће: Управо у животној "судбини" и даху живота Лаушевића, приметан је један страдални моменат, једне искорењености, опште непотребности целом свом "национу"!!

Није ли то, један свагда присутан трагички импулс за сваког Србина/Српкињу који су таленат се усудили развити и усудили бити личности, што он сигурно јесте. Није он само леп човек.

Он има једну његошевску стаситост, савинску бол и уметничку вокацију! Зашто уважени (ово није цинизам) колега Димитријевић није приметио то или слично томе??

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одлично виђење проблема, осим што је у тексту сувишан део и одломак из књиге Борислава Пекића.

Мислим да је тај део доста занимљив. У њему је донекле јасно какву то поетику уметности аутор текста зазива.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako to zapravo izgleda u fantazijama nekog ko razmislja poput Dimitrijevica? Jel Bog povukao Lausevicev prst na orozu da bi od njegovog zivota napravio tragediju zbog drame u kojoj je glumio? Ili Bog sa sibicama pali pozorista?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жарко Лаушевић је најпре платио због свог темперамента и популарности.

Исидора рече да уметник треба и мора да се развија и то је тачно,питање је само квалитета његовог развоја а мислим да је Жарко Лаушевић то представом управо показао-супротно од тога,од једног Милоша Обилића,без обзира што је тај филм комунистчка продукција итд,глумац је одлично изнео ту улогу,до једне улоге...непримерне њему...то је заправо поента.

Да ли га је Бог казнио или није,то је између Бога и Лаушевића.

Свакако један лош пример изгубљених генерација тог времена,а ко још па не жали и Милана и Маргиту и Соњу Савић и многе и многе...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Жарко Лаушевић је најпре платио због свог темперамента и популарности.

Исидора рече да уметник треба и мора да се развија и то је тачно,питање је само квалитета његовог развоја а мислим да је Жарко Лаушевић то представом управо показао-супротно од тога,од једног Милоша Обилића,без обзира што је тај филм комунистчка продукција итд,глумац је одлично изнео ту улогу,до једне улоге...непримерне њему...то је заправо поента.

Да ли га је Бог казнио или није,то је између Бога и Лаушевића.

Свакако један лош пример изгубљених генерација тог времена,а ко још па не жали и Милана и Маргиту и Соњу Савић и многе и многе...

И ја то мислим, постоје падови и заблуде. Питање овог текста је, пак, питање недовољног разумевања њега као уметника, па и личности усудила бих се рећи. И то из једне позиције "националног здравља",како се писало и о Скерлићу. то говорим јер је В. Димитријевић мој старији колега и знам каква је атмосфера и перспектива онога који студира то што је студирао и професионално се формира тако као он. Само и једино у том смислу имам замерку на текст!

Милан Младеновић је трагичан, али не знам да ли су у потпуности поредиви, јер Жарка није "прогутао мрак" ни амбис, што опијата, што очајања.

Мој, свакако лични утисак, јесте да се он нечим издигао изнад својих заблуда, последица темперамента, итд. Е сад, о томе заиста знају само Бог и он...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kako to zapravo izgleda u fantazijama nekog ko razmislja poput Dimitrijevica? Jel Bog povukao Lausevicev prst na orozu da bi od njegovog zivota napravio tragediju zbog drame u kojoj je glumio? Ili Bog sa sibicama pali pozorista?

Одлично питање, али одговор није за тебе.

Бог када напусти човека, тада га препушта самом себи и његовим људским моћима( тачније немоћи његовој) .

У својој немоћи , напуштен без заштите Вишњега, човек грешник на најјаднији начин покаже сву своју грешност.

Ово не говорим у контексту димитријевићевог текста него судбине Лаушевића.

Ратом против Бога ( посредно или директно) , крштен човек ломи печат дара Духа Светога и постаје мета демона, постаје гори него некрштењак, постаје отпадник и сличан демонима, њима се уподобљава и они полажу право на тог човека.

Тада казна која следи , није Божја одмазда , него последица човечјег богоборства, која је уствари скретање са пута( а да је Лаушевић скренуо некако са пута, то виде и они који су у вери и који нису) .

Ми бирамо сад и овде с којом ћемо екипом у будући век .

"Звезда" ил "партизан" питање је сад.

Како изаберемо тако и пролазимо.

Лаушевићев живот је постао као живот Каинов , жигосан је и одбачен од ближњих, лутао по свету , али није се покајао , он је заправо раскајани разбојник а не покајани.

А такви обично заврше као Јуда искариотски.

Дај Боже што каже владика Иринеј бачки да ум таквих буде просвећен богопознањем и да заиста дођу на прави пут покајања. Тада такав човек не пише књиге о себи него пребива у истинском смирењу и покајању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одлично питање, али одговор није за тебе.

Бог када напусти човека, тада га препушта самом себи и његовим људским моћима( тачније немоћи његовој) .

У својој немоћи , напуштен без заштите Вишњега, човек грешник на најјаднији начин покаже сву своју грешност.

Ово не говорим у контексту димитријевићевог текста него судбине Лаушевића.

Ратом против Бога ( посредно или директно) , крштен човек ломи печат дара Духа Светога и постаје мета демона, постаје гори него некрштењак, постаје отпадник и сличан демонима, њима се уподобљава и они полажу право на тог човека.

Тада казна која следи , није Божја одмазда , него последица човечјег богоборства.

Ми бирамо сад и овде с којом ћемо екипом у будући век .

"Звезда" ил "партизан" питање је сад.

Како изаберемо тако и пролазимо.

Лаушевићев живот је постао као живот Каинов , жигосан је и одбачен од ближњих, лутао по свету , али није се покајао , он је заправо раскајани разбојник а не покајани.

А такви обично заврше као Јуда искариотски.

Дај Боже што каже владика Иринеј бачки да ум таквих буде просвећен богопознањем и да заиста дођу на прави пут покајања. Тада такав човек не пише књиге о себи него пребива у истинском смирењу и покајању.

На основу којих спознаја смо ми убеђени да Свети Сава није био одбачен од својих ближњих?? (Пошто је то последична мисао вашег аргумента)

То значи да је скоро сваки српски прегалац раскајани разбојник, јер су сви лутали и углавном били одбачени од својих ближњих (наглашавам - Срба)

Треба проћи пакао изгнанства, затвора, па да говоримо смелије о томе.

И опет кажем, не може се човеку судити са апекта "националног здравља", а то је у овом тексту учињено, самим тим је недовољно - преслано, како рече владика Давид ономад.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ја то мислим, постоје падови и заблуде. Питање овог текста је, пак, питање недовољног разумевања њега као уметника, па и личности усудила бих се рећи. И то из једне позиције "националног здравља",како се писало и о Скерлићу. то говорим јер је В. Димитријевић мој старији колега и знам каква је атмосфера и перспектива онога који студира то што је студирао и професионално се формира тако као он. Само и једино у том смислу имам замерку на текст!

Милан Младеновић је трагичан, али не знам да ли су у потпуности поредиви, јер Жарка није "прогутао мрак" ни амбис, што опијата, што очајања.

Мој, свакако лични утисак, јесте да се он нечим издигао изнад својих заблуда, последица темперамента, итд. Е сад, о томе заиста знају само Бог и он...

У књизи"Зашто плаче Свети Сава" имам једну велику замерку Владимиру.Ту помиње живот покојне већ сада Миље Вујановић.Нигде није написао да се та жена покајала и са Богом помирила а то је потпуна истина јер сам читала њене песме покајничке.

Исту ту замерку имам и оцу Арсенију"Бог и рокенрол".Да је мало више истраживао пре него што је почео да пише књигу,знао би да је Магда посећивала Цркве,певала у хору једно време,чак је и чистила Храмове по Београду.

Скупо је платила живећи како је живела али ипак је негде Бог дотакао њено срце.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Тако је, за Магду лично знам и имам пријатељицу која је певала са њом у Покровској цркви.

Јасно... Кажем, позната ми је атмосфера и разлози - то је ствар професионалног опредељења и начина како се приступило.

Нажалост, уколико се живот у Цркви исувише страствено доживи као могућност националног опоравка, наступа замена теза врло брзо и ничу проблематични ставови - преспективу хришћанску, која је захтевна, често парадоксна, замењује перспектива "националног здравља" (које помињем трећи пут, али не без разлога - у том грму лежи зајец), која је ограничена, колико год да је пожељна и потребна у одређеним околностима друштвеним и историјским.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Што се мене лично тиче,моја огорченост по питању те представе била је једино и управо због тога,што се Свети Сава сам по себи воли :) што је непроцењив драгуљ наше и Васеленске Цркве.Што је синоним за све што је добро и лепо.Тешко ми је било кад је та представа изведена код нас али године касније су донеле и још горе и теже ствари на које је својевремено и сам Патријарх Павле морао очински да укори и реагује(Цеца и Карлеуша)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...