Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

исидорица

Синанова туга - опште место културе??

Оцени ову тему

Recommended Posts

Покрећем ову тему инспирисана једним новинарским текстом што га је мој муж поставио. Текст је у недељнику Време и говори о искуству сусрета са патосом "фолк" музике у виду певања Синана Сакића и Џеја. Хм...

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1035235

Занимљиво је!!!

Још је интересантније дивити се њеној, ипак, мањкавој свести о сопственој култури, наслеђеним тумачењима карасевдаха, севдаха, итд.

Кључно питање је: Шта чинити са тим што јео на спознала и да ли живот заиста негде другде седи, да не кажем труне, док ми слушамо Нину Симон и Заз? Just_Cuz_19

Share this post


Link to post
Share on other sites

samo da se upišem pa ću kasnije da se utripujem...

makedonska i vranjanska muzika de facto jesu vrh narodnog stvaralaštva-usudiću se da kažem-u svetskim razmerama i to je jedini sevdah za koji znam... dok ne preslušamo taj repertoar ne možemo sagledati ostatak komercijalne muzike

Share this post


Link to post
Share on other sites

При слушању Синанових песама ја мењам сопствено биће од Бога до смртника.

Час могу да укротим звездано јато, час умирем с осмехом на њеним рукама.

0110_hahaha

Share this post


Link to post
Share on other sites

ОК!! ваљда ће се још неко наложити на твоје триповање касније O0 !!

Слажем се... Ту су и боснаске... међутим, овај "крвави севдах" је на првом месту!

Откуд то? Шта хришћани (да не кажем хришћанство) могу са тим??

Занима ме шта људи мисле... Ту музику слуша пуно људи, разних генерација, образовања, социјала и несоцијала... Можда је то један аутентични крик, метафизички наравно - тако се мени чини кад га искомбинујем са мојим студијама књижевности, која је пуна ових слика и мотива. Баш смо пре неки дан коментарисали Андрићевог Мустафу Маџара, итд.

Share this post


Link to post
Share on other sites

.....................................................

Кључно питање је: Шта чинити са тим што јео на спознала и да ли живот заиста негде другде седи, да не кажем труне, док ми слушамо Нину Симон и Заз? Just_Cuz_19

Sad si nadrljala, usudila si se da taknes muziku glavnog administratora... Deeeekiiiii... grin.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад слушам Синана и сличне долазим до закључка да су рок, метал, хеви-метал и сличне врсте музике неправедно окарактерисане као сатанистичке, пошто у комерцијалној фолк музици има мнооого више тих ђавоиманих момената.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Покрећем ову тему инспирисана једним новинарским текстом што га је мој муж поставио. Текст је у недељнику Време и говори о искуству сусрета са патосом "фолк" музике у виду певања Синана Сакића и Џеја. Хм...

http://www.vreme.com....php?id=1035235

Занимљиво је!!!

Још је интересантније дивити се њеној, ипак, мањкавој свести о сопственој култури, наслеђеним тумачењима карасевдаха, севдаха, итд.

Кључно питање је: Шта чинити са тим што јео на спознала и да ли живот заиста негде другде седи, да не кажем труне, док ми слушамо Нину Симон и Заз? Just_Cuz_19

Ја се стварно дубоко извињавам, али текст је огаван.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Sad si nadrljala, usudila si se da taknes muziku glavnog administratora... Deeeekiiiii... grin.gif

Хахахахахаха :))))) ма, немам ја против те цуре ништа :D али ми је забавно што смо склони сви (па и ја нарвно) да волимо само оно етерично, флуидно, па о томе и пишемо, док ова гротескна сцена остаје иза наших тумачења и бављења..

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја се стварно дубоко извињавам, али текст је огаван.

Што се тиче мог мишљења о тексту: ухваћени моменти који стоје, али лоше и дилетантски нтерпретирани! Нити је нашла добар израз, нити је знала шта жели да изрази. Ипак, позабавила се нечим што пролази крај нас. Заиста, емоција може бити и демонизовано патетична, али то још не говори ништа значајно о потреби да се она у песми окити гротескним ефектима. (Гротеску можемо видети као један стилски спој страшног и сировог, са примесама фантастике, који преноси извесно осећање света и живота као крајње разједињеног, телесно и телом угроженог, а и од тела зависног) На крају, ја се сећам периода свог избеглиштва и музике коју сам скупа са родитељима слушала на свадбама под шатром, по разним Крајинама, Славонијама, Барањама... То је један осетљив период и лако је мени сад говорити из позиције самосвести, али треба разумети. У том правцу, некад ми се рок, метал чине позом, поготово данас.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zoran Ćirjaković

“Samo Sinan Srbiju Spasava”

Već nedeljama u Srbiji besni prljavi muzički rat. Sukobljene strane, ukopane u dva blatnjava rova, kao simbole istakle su zastave Guče i Exita. Gučofobi su na samom početku posegnuli za dehumanizacijom neprijatelja, omiljenom taktikom balkanskih medijskih ratnika. Komentator jednog uglednog beogradskog nedeljnika je posetioce dragačevske fešte uporedio sa svinjama. Ovaj novinar smatra i da Guča nije ništa drugo nego promocija imidža Srbina kao dobrog divljaka u “šljivarsko-malinarskoj zapadnosrbijanskoj provinciji”.

Uključili su se i srbofobični mediji iz okruženja. “Feral tribjun”, nekada svetla tačka na balkanskoj medijskoj sceni, već mesecima vodi prljavu antisrpsku kampanju, poredivu sa antihrvatskom histerijom u nekim beogradskim medijima početkom devedesetih. Pišući o Koštunici koji se “s trubom u ruci... (baca) na vruće pečenje s panja”, splitski nedeljnik sugeriše da je “masovno ludilo u Srba opet... dobilo razmere kolektivne poremećenosti”.

Prošlog petka ste u Srbiji mogli naći dva dokaza o osporenoj normalnosti Srbije i nebuloznosti ovakvih argumenata. Jedan je bilo otvaranje jubilarnog Bitefa. Još uverljiviji je bio koncert na drugoj obali reke, na oronulom stadionu na Tašmajdanu. Tik pored Pete beogradske gimnazije, “srpskog Itona”, glavnog inkubatora elite koja se iste večeri s razlogom okupila na sjajnoj kanadskoj predstavi u Sava centru, pevao je Lozničanin Sinan Sakić sa svojom gošćom Šemsom Suljaković, Bošnjakinjom iz Maglaja. Odlično posećeni koncert na kome je bio približno isti broj “bele” i romske publike u jednoj od rasno najhomogenijih prestonica u Evropi, predstavlja pravi pokazatelj koliko se daleko Srbija odmakla od miloševićevskog bezumlja.

Sinan (što znači “koplje” na arapskom) i Šemsa (“Sunčica” na arapskom) proboli su i zagrejali srca više od pet hiljada prisutnih. Sarajevski “Dani” pišu da je Sinanova muzika lek za “bol ovdašnjih socijalno ugroženih kategorija”, a njegova biografija dokaz “da se i na Balkanu može doživeti američki san”. U petak na tribinama tašmajdanskog stadiona nije bila ni prva, ni druga, ni treća Srbija. Ekstaza je nastupila kada je Sinan zapevao stihove svog najvećeg hita: “Ej, od kada sam se rodio, sreće nisam imao, ej, od kada sam se rodio, s mukom sam se družio”. S njim su zajedno na Tašu pevale hiljade ljudi koji nisu profitirali ni od Karićevih miliona, ni od Soroševih donacija, ni od dilovanja DB heroina iz sefova beogradskih banaka, ni od Milove “demokratizacije” švercom. U publici su uglavnom bili mladi ljudi, radnička klasa čija zgodna tela nisu oblikovali ni plastični hirurzi ni sprave u fensi teretanama, već fizički rad i praznjikavi tanjiri.

Negde ne kraju drugog sata, kada je Sinan po drugi put zapevao hit “Lepa do bola”, Ciganka golišavog stomaka je prijatelja sa devedesetdvojke i mene (poseta koncertu nam nije bila “radni zadatak”) polila pivom. Bilo je u hipnotisanoj, na momente ekstatičnoj publici i nabildovanih likova u uskim crnim majicama na kojima je bio tekst himne “Bože pravde”, ali i ciganskih transvestita iz “kartonskih naselja”. Ako ste na Balkanu odrastali tokom nesrećnih devedesetih, često sa balastom tuge kao jedinom svojinom, malo šta vas može više zbližiti od Sakićevih stihova: “Hajdemo dalje, moja tugo, tamo gde nas ne zna niko, pričo moja iz detinjstva, na tebe sam naviko”.

U Sinanovim pesmama naći ćete odraz, ne samo naše tuge, već i njegove velike porodične tragedije. Sakijeva popularnost širom jezikom (i tugom) ujedinjenog poluostrva je posledica toga da on – za razliku od “ovdašnjeg samodovoljnog i autističnog političkog establišmenta” (“Dani”) i većine svojih kolega – ume da s lakoćom tugu o kojoj tako iskreno i otvoreno peva, pretvori u nadu, vulkan pozitivne energije, proslavu radosti življenja, ali i da, kada poželi, natera ceo stadion – bilo da su na njemu ratni invalidi Izetbegovićeve Armije BiH, Arkanovi “tigrovi”, ili obični Beograđani i Sarajlije – da zaplače. “Dani” pišu da je Sinan “narod... naučio uživati u bolu”. Nekadašnji elektrovarilac iz Loznice je danas svestan da ga “publika gleda kao Boga” – često ćete na koncertima videti transparent “Bog na nebu, Sinan na zemlji”. To je ogroman uspeh ako se ima u vidu da Sakić predstavlja istinski andergraund, da je omražen među “sofisticiranim” muzičkim urednicima i decenijama ignorisan od strane medija.

Jedini transparent na koncertu na Tašu bilo je veliko crno platno sa četiri ocila i natpisom “Samo Sinan Srbiju Spasava”. Sinan kaže da mu je najveća želja da “ostane zdrav i normalan” i u tome njegova publika vidi i svoje spasenje. Sakijeva gošća Šemsa peva: “Izdali me prijatelji, izdao me brat, izgubila sve sam bitke, al' još vodim rat.” Njihov rat za normalnost je bitka protiv onih koji bi da nam politika ostane (zla) sudbina. Omaleni, harizmatični Sakić, fanovi ga zovu “Sike Sake”, tako je postao ultimativni antidot za sve sejače otrovne balkanske magle –bila ona neonacistička, pseudograđanska, fundamentalistička ili ultranacionalistička. Ovaj Rom i musliman se okrenuo Sai Babi – hrišćanski fundamentalisti bi rekli “postao je sektaš”, a oni islamski da je postao apostata i time učinio najveći od svih grehova.

Pred rat u Bosni je odbio da peva za SDA – Safet Isović je zato njegov koncert u Sarajevu 1999. godine na kome se okupilo 12 000 ljudi prokomentarisao rečima: “Još samo treba da se na Ilidži organizuje guslarska večer i da se na njoj pojavi Radovan Karadžić pa da shvatimo kako smo nisko pali.” Za islamiste teško je biti musliman i izgovoriti nešto gore od Sinanovih stihova: “Pijem na eks, do dna, do dna, pijem na eks, tako mi se pije jer mi do života nije.” Zbog sličnih reči Čeb Hasni, Sinanov alžirski kolega, ubijen je 1994. godine.

Sinanov koncert je nudio mnogo lekcija. Na primer, brojnim napaljenim, “urbanim” stanovnicima jedine srpske metropole pružao je mogućnost da konačno shvate značenje reči “urbano” i “ruralno”, “da vide narod” (“Dani”), da saznaju da nije stoka, da budu među Ciganima ili da otkriju istinski neraskidive veze (srpskog) Beograda i (muslimanskog, nekada multietničkog) Sarajeva. Mogli su da se upoznaju i sa bliskostima Srbije sa Indijom i Alžirom – Sinan svoju muziku, koju komponuje Leskovčanin Miodrag Ilić, zove jednostavno “orijental”. Ciganin koji je još pre rata osumnjičen da je prvi “uvezao orijentalni melos”, “islamizovao muziku” u Srbiji, započeo “magrebizaciju Balkana” i omogućio Alžircima “da pokore naše uši”, objasnio bi im i “da sve što čovek radi, treba da radi iz srca”.

Mnogi su propustili i ovu priliku. “Hoćeš da ideš na Sinana Sakića, pa ti nisi normalan”, bio je komentar devojke jednog uglednog Beograđanina na (neostvarenu) ideju da u petak uveče umesto u Sava centar ode na Taš. Vatrena čedistkinja iz kruga “dvojke” koju je nervirala buka sa tročasovnog Sinanovog koncerta koja se čula u njenom stanu (i koja je znala da sam bio na Tašu) pitala me “da li ću sada da odem da pečem prasiće na Palama”? Ovde se, naravno, ne radi o muzici.

Sa Sinanom i Šemsom na Tašu su nastupili i sasvim turbo Indi i Acko Nezirović, pretvarajući ovaj koncert u retrospektivu zvuka čije se trajanje i popularnost u Srbiji lažno predstavlja kao “generator zla”, koje je predstavljeno kao sinonim za klanje ne-Srba, navodni je dokaz nepromenjivosti “brloga u kome živimo” i pokazatelj “stanja (koje) je najblaže rečeno odvratno i po svemu (sic!) podseća na period mračnih devedesetih” (forum “Zamisli Srbiju”).

Stalno se “dokazuje” navodna veza između raznih inkarnacija neofolka, shvaćenog kao “maligni” orijentalni šund (za razliku od valjda lekovitog zapadnog šunda), sa zločinima u Miloševićevim ratovima i “Koštuničinom vizijom Srbije. Blato, kaljuga, tor za stado...” (“Zamisli Srbiju”).

Tako za zaslepljene sledbenike propovednika “urbane” mržnje iz magazina “Republika” i radijske emisije “Peščanik”, čak i poseta koncertu jednog Ciganina, muslimana, odlazak na najmultirasniji i najmultietničkiji masovni skup održan u Beogradu u poslednjih petnaest godina, postaje doprinos “oživljavanju” politike ratnih zločina i znak podrške Ratku i Radovanu. Ako već treba naći nešto u Srbiji što je stvarno bolesno, onda su ovakva, perverzna shvatanja odličan primer.

“Što se tiče današnje muzike, ja ne odlučujem o tome. Odlučuje narod i publika kojima se to sviđa i koji to slušaju”, kaže Sakić. Za razliku od njega sve glasniji zagovornici bizarne neomiloševićevštine prezentirane kao borba protiv “gučanstva” u suštini zahtevaju ukidanje različitosti. Ili “kuka, motika, plug i Guča” ili “Exit, mladih, nasmejanih i progresivnih individua... Izbor je sasvim jednostavan”, piše na forumu “Zamisli Srbiju” u pohvali teksta Ivana Torova “Zveckanje – srpskom trubom”. U diktaturi su svi izbori jednostavni. Te ružne istine se većina čitalaca seća i bez podsećanja i uvida u reciklirane recepte za ispiranje mozga koje širi ovaj forum “građanske” antidemokratičnosti i njegov vodeći komentator.

S jedne strane, Torovljevo podsmevanje i vilifikacija “dobrog nacionalizma” neodoljivo podsećaju na traktate o “lošoj demokratiji” koji su često služili kao argument za najgore diktature. Još je opasnije što ovakvo diskvalifikovanje “dobrog nacionalizma” i “nacionalne sabornosti” u Srbiji, njihovo izjednačavanje sa ekstremizmom u vreme neverovatnog rasta verskog i etnonacionalizma širom (ne samo) zapadnog sveta – od SAD do Švedske, predstavlja neodgovorno, salonsko guranje birača u naručje radikala. Neukost ili dobronamernost tu ne mogu biti izgovori. U najboljem slučaju, ovo bezumno zveckanje teškim rečima će još više udaljiti birače od liberalne Srbije, koja je već zabrinjavajuće slaba. Ovim vitalnim političkim krilom dominiraju autistični i samoživi autoriteti koji je – donkihotovski ratujući protiv Guče, Cece i prasetine, na primer – guraju u samodestrukciju i dalju marginalizaciju.

Da bi jednog dana možda uspeli da očiste “Koštuničinu Guča Srbiju”, navodno zagađenu “gotovo svakodnevnim pojavnim oblicima neraskinutog kontinuiteta sa Miloševićevom politikom” (Torov), naši dekontaminatori bi morali prvo sebe da dekontaminiraju. Nije potrebno da zavole narodnjake ili Guču, kako je nespretno sugerisao srpski premijer u avgustovskom govoru koji je uzet kao povod za ovu poslednju agresiju građanskih ekstremista na srpsko-romski pop. Za početak bi mogli da probaju najstariji recept sa spaljivanje svih, pa i najgorih paraurbanih, kultur-rasističkih iluzija: susret sa realnošću. Dakle, prvo jedan Sinan uživo. (Ako ne mogu da nađu Sinana, može i “zamena” u obliku Šabana ili Šemse. Deluju i Ceca i Guča. A pomoglo bi im i nedelju dana u Alepu, Džaisalmeru ili Oranu.) Treba naglasiti da poseta Exitu ili Bitefu, kao i konzumiranje prasetine i piva, ne utiču na efikasnost ove terapije.

Dok ovaj ili neki drugi “lek” ne počne da deluje, oni će biti u sukobu i sa brojnom Sinanovom multietničkom publikom i sa najuglednijim svetskim institucijama koje, kao na primer njujorški Freedom House, tvrde da je (Koštuničina) Srbija (za razliku od Miloševićeve) “slobodna zemlja”. Sve dok se nekako ne susretnu i sa Srbijom i sa svetom, svako njihovo ratovanje, i muzičko (protiv “drndiguza i sisotresa”) i političko (protiv “vožda nove, Guča Srbije”), predstavljaće ono što Englezi zovu “propovedanjem obraćenima”. Ili, da parafraziram srpsku poslovicu, neuki pop i jariće krsti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слажем се да је текст у великој мери дилетантски написан. Поготово део где описује људе из приградских насеља и то шта јој се "јавило" када је Сакић почео да пева, а пасус пре тога говори о некаквом културном фашизму. Класичан препотентни, надобудни и ничим основан став екипе, којој претпостављам, припада ауторка.

Међутим, иако разумем зашто Крајишници воле извођаче типа "Звуци тромеђе" и сл, то не значи да, као и у Синановом случају, та музика може донети било шта добро, јер развија један меланхолични, антицивилизацијски и ако хоћете антихришћански став и осећања. И Синан и Тромеђа и сви слични продавци емоција нашим гастарбајтерима нису ништа друго до продавци магле. Метал и рок јесу поза, чак и онда када су имали утицај на свет, то су најчешће били производи надобудних клинаца из војних и буржујских породица. Слично је, кад данас клинци са Сењака или Новог Београда репују о тешком животу у гету, а не би издржали недељу дана у нпр. Сурдулици.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zaista, Sinan transcedira ne samo JV, nego i mnoge druge bledunjave, samoproklamovane bogove i Vaale nase popularne kulture. Orijental, iako duboko ukorenjen kako u drevnom melosu Balkana, tako i u docnijim osmanlijkim kulturoloskim nanosima, u Sinanu dozivljava come back u punoti svoga smisla. Neuhvatljivi molski prelazi otpevani (tacnije otkinuti) iz srca Sinanovog (up. Ps. 45,1) i tvoracki prelomljeni kroz njegov nazalni glas, trepere u dusi, savrseni u svojoj jednostavnosti - a ipak, u pliromi svoje ekstaticnosti opituju se kao neuhvatljivo oblikovan, ex profundo vapaj balkanskog coveka - vapaj za Istokom, vapaj za arhetipskim toposom Zagonetke i Odgonetke smisla bivstvovanja, vapaj i zal za izgubljenim Edenom, na cijim rubovima bezdomno covecanstvo, oliceno u metafatumu izabranog naroda Treceg Eona - Ciganskom rodu - gorko rida i sanja povratak pod Oceve skute.

Naravno, kao i u Starom Izrailju, robu preljubotvornom i pokvarenom, tako i u rodu srbskom se proteklih godina pojavise razni "knjiznici i fariseji", kvaziakademski ''grobovi okreceni'' (razne Kronje, Dragicevic-Sesicke, R. Bozovici i ini 'Ipokrate), koji, udruzivsi se zajedno sa "tradicionalnim cuvarima izvorne srpske muzike whatever that means", optuzuju ovog Izabranog medj' svim rodom Ciganskim za nekakvu "teheranizaciju", ne poimajuci, u zlehudosti i slepoci uma svojega, da je pomenuti trend sundizacije proizvod upravo kultur-politike njihovih ideoloskih "liberal - komunistickih" otaca i matera prethodecih 8. sednici CKSKJ, a koji je nastavljen za vreme potonjeg (ne)vremena na potpuno suprotnim osnovama od juznovetarske edemske anamneze - na bledoj i neubedljivoj imitaciji rajske slobode, ali slobode ne kao ljubavlju prozetog odnosa sa Predvecno Slobodnim i u slobodi Tvoreceg, nego slobode kao unizavajuce mogucnosti izbora izmedju dobra i zla, aktualizovanog kroz ubiranje zabranjenog ploda. To medjutim ne razumeju ili ne zele razumeti ovi drugosrbijanski "Adorni", sto komarce cede a kamile prozdiru.

Sinan je svojim stihovima iskovao oblik sveta u kojem zivimo i koga smatramo svojim, a koji je opet toliko razlicit od sive i tmurne svakodnevice i povrsnosti unapred strogo profilisanih osecanja koje oblikuju spin-doktori masovnih medija i savremene kulture. Poznato nam je skoro sve o tome ko je Sinan. Ali sta jeste Sinan? Jer on, i kada ga ne bude vise bilo, postojace sa nama - u malom i velikom kroz to malo. Kako to osetiti? Potrebno je izraditi posebnu tehniku za stupanje u vezu sa Sinanovom aurom u objektiviranom svetu koji je on, u biti vec napustio, jer ga ovaj uistinu nije dostojan. Naravno, veliku pomoc mogu da nam pruze njegovi albumi - ali oni su samo slagvort, samo aluzija na to sta je Sinan u prirodi, u drustvu, u nasem najblizem okruzenju...Sinan je posebno svojstvo svezine i kontrasta koje odlikuje homo balkanicus-a. Slicuge sto rezu led...Poslednji poljubac na rastanku sa voljenom, sto se zari na mrazu...Pir u vreme kuge...Zanos na ivici bezdana...Sinan - to je postojanje; ali postojanje ne kao datost nego kao pojava: neocekivana sustina ljudskosti, u svim svojim vrlinama i grehopadima, radosti i bolu, bogoceznjivoscu i roptanju, odjednom pronice kroz pokrov postojanja. I svuda, gde stvari nisu dremljivo potonule jedna u drugu, nego bljeste dijamantskim ivicama, gde je sustina dosla do izrazaja u svom izbrusenom obliku, svuda gde su dvoje ili troje uz zajednicku casu tuge sabrani uz sumom i krckanjem prozete zvuke sa prasnjavih vinil ploca "Juznog vetra" - tamo je i Sinan medju njima, kao dah svezine, dah cistog i bodrog kontrasta.

To i jeste njegova religiozna misija medju nama, napacenom novom narastaju srbskom: da narod i zemlju koja je jos neugledna i duhovno opustela, prozme macem tvoracke reci. Nije li zato Srbiji, s njenom otegnutom pesmom, nevesto uk(a)lopljenom u monotoni ritam sumadijske "dvojke", i bio poslat taj genije kontrasta? Sinan je - nas prvi dan postanja, duh uznet nad bezdanom, sto razdvaja svetlo od tame, kopno od vode, stihove od proze...I otuda u onim pojavama koje nisu prosto postojece, razlivene u bivstvu, nego nam uistinu docaravaju, nalik blesku seciva, ostre ivice Tvorevine - u tim pojavama mi jasno osecamo samog Sinana, njegovu plot kao ovaplocenu elegiju Kosmosa za povratkom u predpadno stanje. Samo u Sinanu i kroz Sinana, bol svake tvari koja kroz suze svira svoj onticki blues, stenjuci i ceznuci za sinovima ljudskim, i nas sopstveni bol - postaju jednojajcani blizanci http://www.youtube.com/watch?v=eEb_uA_Pwf8. Sinanovi stihovi obuhvataju i mire sve sto je ljudsko. On nije visokomeran nego primeren svemu, najpotpunije sadrzi u sebi i ljubav i prevaru, oprostaj i kletvu, trezvenost i nerazumnost, uzvisenost i grehovnost napacenog balkanskog coveka. Ipak, njegova sustina je nesaznatljiva, neuhvatljiva za bilo kakva krajnja, racionalna, katafaticka odredjenja, vec se ovlas dotice rubova nase svesti samo u blazenom primraku do koga se dostize si(na)nergijskim podvigom tihovateljskog uranjanja u dubine srdaca svakog od nas (...)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Слажем се да је текст у великој мери дилетантски написан. Поготово део где описује људе из приградских насеља и то шта јој се "јавило" када је Сакић почео да пева, а пасус пре тога говори о некаквом културном фашизму. Класичан препотентни, надобудни и ничим основан став екипе, којој претпостављам, припада ауторка.

Међутим, иако разумем зашто Крајишници воле извођаче типа "Звуци тромеђе" и сл, то не значи да, као и у Синановом случају, та музика може донети било шта добро, јер развија један меланолични, антицивилизацијски и ако хоћете антихришћански став и осећања. И Синан и Тромеђа и сви слични продавци емоција нашим гастарбајтерима нису ништа друго до продавци магле. Метал и рок јесу поза, чак и онда када су имали утицај на свет, то су најчешће били производи надобудни клинаца из војних и буржујских породица. Слично је, кад данас клинци са Сењака или Новог Београда репују о тешком животу у гету, а не би издржали недељу дана у Сурдулици.

Све се слажем! хахахаха! Тако је! Све то бива јефтин производ... Ипак, треба приметити неки изузетак, нпр

У понекој песми, боље рећи певачу, се може пронаћи једно универзално животно осећање, којег нисмо лишени макар једном у животу, а са тим у вези је и покретање ове теме: наиме, чини ми се, упркос неприкривеној сировости емоција, да је то осећање истинитије од свих етеричних пјесмица о некаквој узвишеној патњи, роматничарског кићења наших суштински баналних осећања (зато сам навела Нину)! Зашто једноставно и понекад не назвати ствари својим именом - таква позиција може испунити своју противречну улогу спасавајуће баналности - макар у степену огољавања ствари, пошто је јасно да Синан ни Мухарем нису проповедници истине.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...