Jump to content

ŠOKANTNO!!! Svadja sv. Vasilija velikog i sv.Grigorija bogoslova

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Одговори 96
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Poznato je da su 2 pomenuta svetitelja slala jedan drugome pisma (jer VO VREMJA ONO internet nije postojao) Elem,evo čuvenog 48. pisma sv.Grigorija sv. Vasiliju... izvor http://www.ccel.org/....ii

То нас подсећа на једну дивну ствар - да су они били нормални људи. Најтеже је бити нормалан човек.

Део овог писма што је Моци превео и изнео нам, у преводу са руског гласи овако: "Бачени смо као најнеугледнији и празан суд, неупотребљаван годинама или као подупирач под апсидом, кога након завршеног

Не,али добар је наслов Моцин..ШОКАНТНО... :lol: Морам да научим како да постављам теме,односно,кад имам нешто важно да кажем :D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ево страна 98,99 али није преведено цело писмо,већ само делови кратки.

Не,али добар је наслов Моцин..ШОКАНТНО... :lol: Морам да научим како да постављам теме,односно,кад имам нешто важно да кажем :D

Да, делић писма само, са фрагментима осталих писама и препирке.

Превешћемо целу коресподенцију ове двојице светитеља, не био ја из ЛескОвац...биће тек шокова :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не,али добар је наслов Моцин..ШОКАНТНО... :lol: Морам да научим како да постављам теме,односно,кад имам нешто важно да кажем :D

hehe... naslov baš i nije moj već Lazarev - zaveru smo zajedno skovali

a kad ti treba inspiracija,samo odeš na njuz.net

http://www.njuz.net/sokantno-kada-se-pustaju-unazad-pesme-goge-sekulic-zvuce-bolje/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Аааа,Лесковац,има ги тек шокира :))

Ипак,уважи и нас осетљиве жене,имај срца и душе,према нашим природним сентиментима идиличног карактера,ок?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Аааа,Лесковац,има ги тек шокира :))

Ипак,уважи и нас осетљиве жене,имај срца и душе,према нашим природним сентиментима идиличног карактера,ок?

amen

Биће у границама подношљивог! ccvige

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Део овог писма што је Моци превео и изнео нам, у преводу са руског гласи овако: "Бачени смо као најнеугледнији и празан суд, неупотребљаван годинама или као подупирач под апсидом, кога након завршеног грађења извлаче и избацују... а ја ћу рећи оно што ми је на срцу и не гневи се на мене...нећу сакупљати оружје и учити се војној вештини, коју нисам научио раније...нећу се примицати команданту Антиму...будући и сам ненаоружан и неборбен и растужен. Али бори се сам са њим, ако ти се свиђа...А мени уместо свега даруј безмолвије. И зашто митрополију лишити славног Сасима? Али ти се јуначи, побеђуј и све вуци сопственој слави, као река која гута пролећне потоке, ни пријатељство ни навике не претпостављајући врлини и побожности...А ми само једно стичемо од твог пријатељства, да не верујемо пријатељима и ништа да не претпостављамо Богу."

Цитирано се налази у књизи Живот и учење светог Григорија Богослова, аутор је Архиепископ волоколамски Иларион Алфејев, а издавач ЕУО епархије жичке, Краљево 2009. стр. 42-43. Превод: Никола Стојановић, редактура превода: др Ксенија Кончаревић

Свети Григорије је волео да води философски живот, да буде повучен, да чита и да се моли. Избором за епископа то није могао чинити и због тога се жестоко наљутио на светог Василија који га је поставио да буде епископ у граду Сасими. То заправо и није био град него обично стратиште што је Григорија још више погађало. Император Валент је из економских и финансијских разлога поделио Кападокију 371. године на две области, а град Тијана је постао седиште Друге Кападокије. "У вези са тим, епископ Тијански, Антим, пре тога потчињен Василију, постао је самостални митрополит, јер је његова катедра добила значај седишне катедре. Василије, који се није слагао са оваквим променама, објавио је рат Антиму. Василије је одлучио да прво постави нове епископске катедре на територији која улази под Антимову јурисдикцију и да на њих рукоположи своје истомишљенике. Један од градова где је Василије поставио такву катедру постао је Сасима, а за епископа тога града назначио је свога пријатеља Григорија."

Иако је све то Григорије дочекао као насиље ипак је из љубави према Василију, али према своме оцу прихватио поверно му, међутим Антим је пред Сасимом ангажовао војни одред који је требало да спречи да се та новооснована катедра попуни. Григорије се ту осетио као плод црквених интрига и почео је отворено да оптужује Василија за гордост и да је приликом формирања нове епархије имао на уму једино економске интересе. У одељку који описује шта се све ту дешавало износе се одељци из разних Григоријевих писама који изражавају његов јед због свега, као и тешке оптужбе на рачун светог Василија. Пошто ће Лаки да прибави превод тих преписки са оригинила мислим да нема потребе да прекуцавам...

Издвојићу само оно што је Архиепископ забележио о томе: "Међусобни односи између Василија и Григорија, након што је последњи добио свештенички чин су потамнели; нарочито су постали тешки након што је Василије рукоположио Григорија за епископа сасимског. Са Григоријеве стране било је и увреда, и прекора и несхватања; много година није могао да опрости Василију своје рукоположење. У надгробној беседи личне увреде као да одступају у други план, а Григорије описује истинског пастира који је дао живот служењу Цркви и уздигао се до врхова светости. Овај је лик по свој прилици идеализован, али идеализација не настаје на уштрб реалности; из иконичног лика пројављују се реалне црте живог човека. Григоријево приповедање се никада не деградира до нивоа описа живота, али никада ни не губи ону уверљивост која карактерише сведочанство очевица и које су тако често лишене књиге житија."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Хвала Млађо што си дао подробније објашњење околности настанка овог писма.

Имајући у виду искушење лакомислености и површности, слабији би овакво обраћање једног духовног горостаса другом могли усвојити за образац свог понашања, оправдање своје љутње или неслагања у вези нечег, што је погрешно.

Непремостива је разлика између гнева гневног срца и гнева милостивог срца.

И Господ се гневио на оне што су продавали у храму, месту молитве, али није никада престао да их једнако воли.

А апостол Павле, знајући слабости људске, поручује свима нама:

Гневите се, али не грешите: сунце да не зађе у гневу вашему . (Еф.4:26)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Слабији су се шокирали и кад су гледали серију о Достојевском, јер се уклапа у шаблон предрасуда о светитељу за живота, како трипују многи православни, а камоли како ће се шокирати када буду ово читали. То је нормално, јер људи због своје склоности бивају склони идеализацијама.

Одлично је писмо и треба што више преводити да људи виде из каквих је све свађа и препирки излазило велико пријатељство и љубав. Нису они велики само због дела, већ превасходно због живота.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А то да су многи свети оци били мушичаве свађалице је опште познато. Мада има нешто у грчком духу који тежи безразложним и бесконачним препиркама. Да су Сиријици превагнулу у Цркви над Грцима, вероватно би богословски проблеми били везани за величини стиха и риму, а не да ли је тачно омоусијус или омиусијус.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све је ово тако како јесте,Свети немају потребе да их ми оправдавамо :)

Али,због свих нас,због трезвеноумља,добро је да стојимо чврсто на земљи,да схватимо да је човек-човек.

Е,да Млађо,те две књиге сам помешала,имам све од Алфејева и зато сам и рекла да има бољи превод,тј.Моцин је одличан него је енглески превод сиромашан као и увек.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Slobodan Milošević,
      Sveti Apostoli Petar i Pavle, Petrovdan
       
    • Од Пријатељски,
      Sveti Sveštenomučenik Jovan santakruski

       
      Sveštenik Jovan Karastamatis rođen je u Grčkoj, na Androsu 1937. godine. Još kao dete želeo je da služi Bogu jednog dana, kao sveštenik. Sa dvadeset godina preselio se u SAD gde je upoznao svoju buduću suprugu Anastasiju, sa kojom se oženio u Blagoveštenskoj katedralnoj crkvi u San Francisku. Bog ih je u njihovom svetom i jakom braku blagoslovio sa dvoje dece – Marija i Fotije. 1971. godine Jovan je rukopoložen za sveštenika u crkvi Svetog Preobraženja na Aljasci, zemlji svetog Germana aljaskog, gde je služio kao paroh. Zatim je služio u crkvi Svetog Đorđa u Vankuveru, u Kanadi a nakon toga u parohiji Svih Svetih u Keninsburgu, Pensilvanija. Zbog nepogodne klime, otac Jovan i njegova popadija sele se nazad u Severnu Kaliforniju, 1979. u novoosnovanu parohiju Svetog Proroka Ilije, u Santa Kruzu.
       
      Ljubav i revnost za služenje Hristu oca Jovana, inspirisali su vernike njegove parohije. On nije bio orijentisan samo na parohijane grčkog porekla, svoje zemljake, već na sve ljude svog kraja u kome je služio. Naročito siromašne i studente obližnjeg Univerziteta. Crkva Svetog Ilije je u samom centru grada a otac Jovan se držao svog pravila ''otvorenih vrata'' kako bi bio u mogućnosti da pomogne svakom kome je pomoć bila neophodna i da odgovori na bilo koje pitanje. Služio je Svetu liturgiju na grčkom i engleskom jeziku kako bi pomogao svim svojim parohijanima da ne samo slušaju Svetu liturgiju, već i da je razmeju. Sa svojom dubokom hrišćanskom ljubavlju jednom je zapisao sledeće reči o jednostavnim ljudima, koji iako odbačeni od strane sveta ostaju odani Hristu i prate glas u svome srcu: ''Vidimo ih usamljene u masi ili kao one koji su pustinjaci dok oni postaju simbol Istine i svetionici hrišćanstva, moleći se za mir i bratsku ljubav na zemlji.'' Kroz borbu sa strastima koje nas odvajaju od Boga otac Jovan je pisao: ''Mi puštamo same Njegove životvorne energije da ispune naša srca radošću, kako bismo zadobili potpunu slobodu.'' To je i propovedao svojim parohijanima. Govorio im je o ljubavi prema Hristu i o životima Njegovih voljenih Svetitelja, nadajući se da će na taj način ukazati na stepen svetosti koji čovek može zadobiti na Zemlji, zadobijanjem blagodati Svetoga Duha.
       
      Sveti rad oca Jovana koji je dovodio duhovno siromašne amerikance ka Svetlosti pravoslavlja, nije ostao neprimećen i od našeg starog neprijatelja. Nekoliko meseci pre njegove mučeničke smrti, neki okultista oskrnavio je crkvu paganskim i satanskim simbolima. Kada je to otkriveno, otac Jovan je ponovo osveštao crkvu. U narednjim mesecima otac je primao anonimne pretnje, ali ga to nije pokolebalo u služenju Hristu i narodu Santa Kruza. To ga je učinilo još odlučnijim u svojoj službi. Govorio je: ''Dok god moje oči imaju suza, propovedaću Hrista i pravoslavlje.''
       
      Kroz oca Jovana presveta Majka Božija slala je blagoslov crkvi Svetog Ilije. Tokom jedne svoje posete Grčkoj, sa svojom porodicom, otac je obišao manastir Svetog Nikole na ostrvu svog rođenja, Androsu. Ovde je posetio svog duhovnog oca, avu Doroteja i sa njegovim blagoslovom vratio se kući sa nekoliko sadnica ljiljana Panagije – Majke Božije. U hrišćanskoj tradiciji zna se da su ljiljani obično oslikani na ikonama u ruci arhangela Gavrila, koji ih daruje Majci Božijoj na dan Blagovesti. U manastiru Svetog Nikole, stabljike (lukovice) ovih ljiljana koji su tu godinama, nekada procvetaju na praznik Uspenja Presvete Bogorodice.
       
      Kad su se vratili u Santa Kruz, otac Jovan je rekao svom sinu Fotiju da zasadi pomenute sadnice i da ih zaliva samo Svetom Vodicom. U maju 1983. godine, nakon što su ljiljani procvetali, otac Jovan je ubrao jedan cvet i postavio ga kod ikone Majke Božije u svojoj crkvi Svetog Ilije. Cvet nije uvenuo iako nije bio u zemlji i nije bio zalivan tri, četiri nedelje. Nakon što je cvet počeo da vene, otac Jovanje zamolio ženu da ne uklanja uvele latice cveta već da ih ostavi sa stabljikom iz koje je uskoro ponovo procvetao novi ljiljan. Novi ljiljani su cvetali u narednim mesecima sve do zime 1983/4.
       
      Pre mučeničke smrti oca Jovana, dogodile su se tri čudesne stvari. Prvo, jednu nedelju pre njegovog stradanja, procvetali ljiljani su svi uvenuli i više nisu ponovo cvetali. Drugo, ikona Majke Božije je proplakala i tragovi njenih suza i dalje se mogu videti na njenoj ikoni. I treće, na tri uzastopne nedelje pre njegovog mučeništva, tokom božanstvene liturgije, dečak u oltaru prilikom davanja tople vode ocu (za pripremu svete evharistije) video je neobičan fenomen. Lice oca Jovana je sijalo. Otac Jovan mu je zabranio da ovo otkriva drugima.
       
      U subotu veče 18. maja 1985. godine otac Jovan je bio sam u crkvi, pripremajući besedu za naredno jutro. Njegova supruga bila je u Južnoj Kaliforniji u poseti njihovoj ćerki koja se bila nedavno porodila i rodila njihovo prvo unuče. Malo pre ponoći, jedan ili više napadača ušlo je i nasrnulo na oca Jovana i nanelo mu ranu nožem. Tokom borbe otac Jovan je ozbiljno prebijen i na kraju ubijen jakim udarcem u glavu. Njegov sin koji je prethodno večerao sa njim te večeri, stigao je u 01.30 sati posle ponoći u crkvu gde je porodica živela. Van njegove kancelarije video je beživotno telo svog oca, i na zidovima mučeničku krv.
       
      Treba pomenuti da postoji i jedna fotografija (ispod ovog teksta), na kojoj se vidi otac Jovan koji drži u ruci krst upravo na mestu svog mučeništva, koje je na taj način i predskazao.
       

      Nakon svog upokojenja Sveti otac Jovan se javljivao mnogim vernicima i pokazao se kao moćan zastupnik pred prestolom Božijim. On je isceljivao, tešio i utvrđivao verne u veri u Hrista, baš kao što je to činio i u svom ovozemaljskom životu. Ovde ćemo pomenuti samo jedan takav slučaj.
       
      Kad je ava Dorotej, duhovni otac Svetog oca Jovana santakruskog, čuo za njegovo mučeništvo, pisao je protinici oca Jovana da mu pošalje njegove svešteničke odežde koje je nosio kad su zajedno služili na praznik Svetog Doroteja u manastiru Svetog Nikole na Androsu, 1981. godine. Vreme je prolazilo a on nije dobijao odgovor od porodice oca Jovana. U noći četvrtog juna u manastiru Svetog Nikole, trajalo je svenoćno svetogorsko bdenije u čast Svetog Atanasija atonskog. Kako je mnogo poklonika iz Atine prisustvovalo bdeniju i kako se bdenije privodilo kraju, manastirska zvona su počela da zvone sama od sebe, u svečanom tonu. Nakon što su zastala na kratko, ponovo su počela da zvone tako harmonično da je svako od prisutnih ostao zadivljen. U strahopoštovanju verni su počeli sa čitanjem molebana Svetom Nikoli očekujući da će se dogoditi neko čudo. Tog jutra ava Dorotej je dobio poziv od Marije, ćerke oca Jovana, koja je došla u manastir naročito da bi donela svešteničke odežde oca Jovana. Donela ih je u manastir dočekana sa radošću od strane svih prisutnih poklonika. Zvona su zvonila u manastiru tog jutra tačno u trenutku kad je brod, koji je prenosio odežde sveštenomučenika, uplovio u luku.
       
      Iako otac Jovan nije zvanično kanonizovan kao svetitelj, kao što smo videli on je zaista sa Hristom u Njegovom Carstvu. Danas verujući mogu posetiti grob Svetog oca Jovana gde je sahranjen sa svojom suprugom protinicom, na grčkom pravoslavnom memorijalnom parku u San Francisku.
       
       
      Tropar (glas 1): Svetilo Novog Sveta i izdanak Androsa, slavu sveštenomučenika, poštujmo Jovana zaklanog u crkvi za Hrista, koji se pokazao u Santa Kruzu i koji zove sve pravoslavne da vapiju: slava Hristu koji te je proslavio, slava Njemu koji te je ovenčao svetošću, slava Njemu koji te je pokazao kao čudesnog zaštitnika svih naroda.
       
       
    • Од Slobodan Milošević,
      Свети Тихон Калужијски и Медински.
      Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
       
       
    • Од Vasilije.,
      Nedeljama sam se spremao za ovaj proboj snage, a samo mi je falilo da prestanem da traćim energiju usporavajući teg prilikom spuštanja.
      Sada mi je 140kg siguran izbačaj i za državno prvenstvo u Zaječaru idem i na više.
       
×
×
  • Креирај ново...