Jump to content

ŠOKANTNO!!! Svadja sv. Vasilija velikog i sv.Grigorija bogoslova

Оцени ову тему


Препоручена порука

Poznato je da su 2 pomenuta svetitelja slala jedan drugome pisma (jer VO VREMJA ONO internet nije postojao) Elem,evo čuvenog 48. pisma sv.Grigorija sv. Vasiliju...

izvor

http://www.ccel.org/....iii.xviii.html

Grigorije Nazijanzin

Vasiliju

Prestani da o meni govoriš kao o neobrazovanom , sirovom i neprijateljski raspoloženom čoveku koji ne zaslužuje da živi samo zato što sam se odvažio i uspeo da sozercavam o načinu na koji se prema meni postupa. I sam si svestan da nisam pogrešio ni u čemu drugom i nemam grižu savesti koja bi bila izazvana lošim postupanjem prema tebi ni u malim niti u bitnim pitanjima a nadam se da nikada neće ni doći do toga. Znam samo da bejah prevaren-kasno sam to shvatio,na žalost-ali sam shvatio-a za to je glavni krivac tvoj tron koji te je izgleda iznenada izdigao iznad tebe-umoran sam od toga da me krive za tvoje greške i od toga da se izvinjavam ljudima koji znaju naš predjašnji a i sadašnji odnos. Zbog svega što moram da trpim ovo je definitivno najsmešnija i najušljivija stvar jer u ovoj situaciji ista osoba nepravedno strada ali i ispašta zbog svoje krivice a ja se trenutno nalazim u takvoj položaju. Različiti ljudi me okrivljuju za različita dela,svaki po svom ukusu, dispoziciji ili po meri ogorčenosti koju u njemu izazivam. Oni najljubazniji me kritikuju sa prezrenjem, omalovažavajući me. Ti isti me bacaju nakon što sam im poslužio,postupajući sa mnom kao što se postupa sa bezvrednim čašama i bokalima ili sa skelom koja je bitna dok se zgrada zida ali čim je zidanje završeno,majstori je sklanjaju. Pustićemo ih da žive u svom ubedjenju i nećemo sputavati njihovu slobodu govora. A da li mi ti,kao nagradu, isplaćuješ ta blagoslovena i prazna nadanja koja si osmislio radi zlobnih govornika,koji te optužiše za vredjanje moje ličnosti pod izgovorom da me poštuješ,kao da sam toliko lakomislen i tako lako zanesen pomenutim tretmanom. Jasno ću ti staviti do znanja sve što mi je na duši i ne smeš se zbog toga ljutiti. Reći ću ti ono što sam rekao i u trenutku patnji, ne u izlivu besa ili zaprepašćenja zbog onoga što se desilo tako da svakako nisam tada izgubio zdrav razum niti sam buncao. Neću se latiti oružija niti ću razradjivati taktiku- koju nisam izučavao ni ranije , kada je prilika bila prikladnija jer svi su se tada naoružavali u svojoj pomahnitalosti (znaš i sam koja je bolest slabića), niti ću izaći pred Antimusa, iako dotični nije ratnik za primer, jer i sam sam nenaoružan i nenaviknut na rat a samim tim i podložniji svakom ranjavanju. Bori se sam sa njim ako želiš (jer okolnosti često od slabića prave ratnike) ili nadji nekoga ko će se boriti kada ti uhvate mazge, dok stražari nad tesnacem,kao što u starini učini Amalek Izrailjcima. Daj mi pre svega tišinu. Zašto bih se borio za prasiće koji sisaju i živinu, i to ne moje vlastite, kao za duše i kanone ? Zašto bih mitropoliju trebalo da lišim proslavljenog Sasime ili da ležim nag i otkrijem tajne tvog uma kada bi trebalo da se pridružim onima koji ih prikrivaju. Da li ćeš onda biti muž i sve strane privesti svojim zaključcima,kao što reke čine zimskim bujicama, bez obzira na prijateljstvo i intimnost u činjenju dobra ili zbog reputacije koju će ti takav tok dogadjaja doneti. Predaj se Duhu. Iz našeg prijateljstva naučiću da ne verujem prijateljima niti da bilo šta poštujem kao Boga.

ostavljam učenijima da daju istorijski kontekst dotičnog pisma ali bi bilo lepo da o istom prodiskutujemo

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 96
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Poznato je da su 2 pomenuta svetitelja slala jedan drugome pisma (jer VO VREMJA ONO internet nije postojao) Elem,evo čuvenog 48. pisma sv.Grigorija sv. Vasiliju... izvor http://www.ccel.org/....ii

То нас подсећа на једну дивну ствар - да су они били нормални људи. Најтеже је бити нормалан човек.

Део овог писма што је Моци превео и изнео нам, у преводу са руског гласи овако: "Бачени смо као најнеугледнији и празан суд, неупотребљаван годинама или као подупирач под апсидом, кога након завршеног

  • Гости

Хахаха, који си ти цар! Гори си од мене да запалиш "масу"...

Иначе, знам за овај текст и свакако да онима који су неупућени у Цркву и на њу гледају монофизитски а и фаталистички могу да поклекну већ при првом оваквом искушењу.

Супер је што си ово поставио, хвала ТИ пуно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свака част за превод!

Мислим да је први пут у историји српског богословља овако нешто преведено.

Моцарт улази у историју :)

Ово је заиста битно прочитати трезнити се!

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И ту је св. Григорије добио прву опомену од модератора... :lol:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоје и друга писма препирке ова два светитеља, али ово ми некако најубедљивије дочарава превасходност живота, па и у Цркви.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А опет и поред тога што је пријатељство било помрачено,нико лепше,чини ми се у историји беседништва,није изговорио беседу ,посмртно слово,као што је то учинио Свети Григорије,Светом Василију Великоме.Могу да читам милион пута ту беседу.

Мислим да је у тој беседи Свети Григорије потпуно исповедио своју љубав и кајање због угроженог пријатељства.

Ово ти је, Василије, слово од мене, чији глас теби некада бијаше веома пријатан, од мене - једнаког теби по свештеном чину и узрасту! И ако је оно приближно достојанству, то је - твој дар, јер на тебе се надајући ја сам приступио ка слову о теби. Ако је пак далеко оно од достојанства и много ниже од надања, јесам ли могао учинити шта ту ја, скршен старошћу, болешћу и тугом за тобом? Уосталом - и Богу је угодно оно што је сразмјерно сили. Призри стога на мене с висине, божанствена и света главо, и датога мени, ради мојега уразумљења, пакосника плоти (2 Кор. 12:7) утишај твојим молитвама, или ме научи да га подносим трпељиво, и сав живот мој усмјери ка најкориснијем! А кад починем, и тамо ме прими под кровове своје, да бисмо, сажитељствујући један са другим, чистије и савршеније созерцавајући свету и блажену Тројицу, о Којој сада имамо неко познање, зауставили на овоме своју жељу, и ово добили као награду за оно за шта смо и ратовали и зашто се против нас ратовало.

Такво је теби од мене слово! А ко ће похвалити мене, који ћу послије тебе оставити живот, ако и пружим за ријечи нешто достојно похвале, у Христу Исусу Господу нашем, Којем нека је слава во вјеки? Амин.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да,писмо је катастрофално,али није Моца крив,на енглеском је и то ко зна која рука превода.

Отац Георгије Флоровски је писао о томе,има сигурно неки финији превод.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

А опет и поред тога што је пријатељство било помрачено,нико лепше,чини ми се у историји беседништва,није изговорио беседу ,посмртно слово,као што је то учинио Свети Григорије,Светом Василију Великоме.Могу да читам милион пута ту беседу.

Мислим да је у тој беседи Свети Григорије потпуно исповедио своју љубав и кајање због угроженог пријатељства.

Да, то и јесте величина њихових персона, њихове живости, све дубине хришћанског живота.

Mislim da ovaj prevod nema veze sa originalnim pismom, to je kao da je neko preveo poslanicu slobodnosvatajući na ENG pa opet proizvoljno na srpski.

Јел? Чиме то поткрепљујеш?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Update

http://www.ccel.org/ccel/schaff/npnf207.iv.iii.xix.html

Optužuješ me za lenjost i besposločarenje jer nisam bio voljan da prihvatim tvog Sasimu i nisam bio aktivan kao episkop a nisam vas ni naoružavao jedne protiv drugih da biste se medjusobno tukli kao psi medju koje se baca kost. Moj glavni posao je da, kad god mogu, nemam posla. (LOL - prim.prev.) Da bih ti predočio jednu od mojih dobrih strana, reći ću ti da toliku prednost dajem slobodi u odnosu na posao da mislim da mogu biti primer ljudima svog kalibra velikodušnosti i kada bi me svi podražavali tj. postupali kao ja, u Crkvama ne bi bilo ni jednog problema, niti bi vera koju (BTW) svako od nas koristi kao oružije u ličnim svadjama, bila rasparčana.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Да,писмо је катастрофално,али није Моца крив,на енглеском је и то ко зна која рука превода.

Отац Георгије Флоровски је писао о томе,има сигурно неки финији превод.

Мислим да је претерано рећи да је катастрофално.

Можда није најбоље, али је најбољи од превода на енглески од неколико, колико сам ја видео.

Зато сам и предложио Моцарту да баш ово преведе.

Лично сам месец дана, пре овог превода, упоређивао овај енглески превод са грчким оргиналом из ПГ и мислим да је јако добар, али да може и боље, наравно.

Добро, превешћемо са оригинала па ћете видети.

Да и ту отклонимо сумњу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

То нас подсећа на једну дивну ствар - да су они били нормални људи.

Најтеже је бити нормалан човек.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

nije poenta u tome što će se par reči promeniti... suština je ista- svetitelj je znao šta govori i celim pismom se oseća vatra ... duh koji ne poručuje-oprosti,brate... nego se hvata u koštac sa problemima,bili oni u Crkvi ili van nje....

tekst je dobar i poražavajuće je vaditi se na lošu verziju... a ako je loša-ajd nek neko nadje dobru... zar je nemoguće prevesti neki tekst na engleski verodostojno... ovde nema ne znam kakvih termina...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Slobodan Milošević,
      Sveti Apostoli Petar i Pavle, Petrovdan
       
    • Од Пријатељски,
      Sveti Sveštenomučenik Jovan santakruski

       
      Sveštenik Jovan Karastamatis rođen je u Grčkoj, na Androsu 1937. godine. Još kao dete želeo je da služi Bogu jednog dana, kao sveštenik. Sa dvadeset godina preselio se u SAD gde je upoznao svoju buduću suprugu Anastasiju, sa kojom se oženio u Blagoveštenskoj katedralnoj crkvi u San Francisku. Bog ih je u njihovom svetom i jakom braku blagoslovio sa dvoje dece – Marija i Fotije. 1971. godine Jovan je rukopoložen za sveštenika u crkvi Svetog Preobraženja na Aljasci, zemlji svetog Germana aljaskog, gde je služio kao paroh. Zatim je služio u crkvi Svetog Đorđa u Vankuveru, u Kanadi a nakon toga u parohiji Svih Svetih u Keninsburgu, Pensilvanija. Zbog nepogodne klime, otac Jovan i njegova popadija sele se nazad u Severnu Kaliforniju, 1979. u novoosnovanu parohiju Svetog Proroka Ilije, u Santa Kruzu.
       
      Ljubav i revnost za služenje Hristu oca Jovana, inspirisali su vernike njegove parohije. On nije bio orijentisan samo na parohijane grčkog porekla, svoje zemljake, već na sve ljude svog kraja u kome je služio. Naročito siromašne i studente obližnjeg Univerziteta. Crkva Svetog Ilije je u samom centru grada a otac Jovan se držao svog pravila ''otvorenih vrata'' kako bi bio u mogućnosti da pomogne svakom kome je pomoć bila neophodna i da odgovori na bilo koje pitanje. Služio je Svetu liturgiju na grčkom i engleskom jeziku kako bi pomogao svim svojim parohijanima da ne samo slušaju Svetu liturgiju, već i da je razmeju. Sa svojom dubokom hrišćanskom ljubavlju jednom je zapisao sledeće reči o jednostavnim ljudima, koji iako odbačeni od strane sveta ostaju odani Hristu i prate glas u svome srcu: ''Vidimo ih usamljene u masi ili kao one koji su pustinjaci dok oni postaju simbol Istine i svetionici hrišćanstva, moleći se za mir i bratsku ljubav na zemlji.'' Kroz borbu sa strastima koje nas odvajaju od Boga otac Jovan je pisao: ''Mi puštamo same Njegove životvorne energije da ispune naša srca radošću, kako bismo zadobili potpunu slobodu.'' To je i propovedao svojim parohijanima. Govorio im je o ljubavi prema Hristu i o životima Njegovih voljenih Svetitelja, nadajući se da će na taj način ukazati na stepen svetosti koji čovek može zadobiti na Zemlji, zadobijanjem blagodati Svetoga Duha.
       
      Sveti rad oca Jovana koji je dovodio duhovno siromašne amerikance ka Svetlosti pravoslavlja, nije ostao neprimećen i od našeg starog neprijatelja. Nekoliko meseci pre njegove mučeničke smrti, neki okultista oskrnavio je crkvu paganskim i satanskim simbolima. Kada je to otkriveno, otac Jovan je ponovo osveštao crkvu. U narednjim mesecima otac je primao anonimne pretnje, ali ga to nije pokolebalo u služenju Hristu i narodu Santa Kruza. To ga je učinilo još odlučnijim u svojoj službi. Govorio je: ''Dok god moje oči imaju suza, propovedaću Hrista i pravoslavlje.''
       
      Kroz oca Jovana presveta Majka Božija slala je blagoslov crkvi Svetog Ilije. Tokom jedne svoje posete Grčkoj, sa svojom porodicom, otac je obišao manastir Svetog Nikole na ostrvu svog rođenja, Androsu. Ovde je posetio svog duhovnog oca, avu Doroteja i sa njegovim blagoslovom vratio se kući sa nekoliko sadnica ljiljana Panagije – Majke Božije. U hrišćanskoj tradiciji zna se da su ljiljani obično oslikani na ikonama u ruci arhangela Gavrila, koji ih daruje Majci Božijoj na dan Blagovesti. U manastiru Svetog Nikole, stabljike (lukovice) ovih ljiljana koji su tu godinama, nekada procvetaju na praznik Uspenja Presvete Bogorodice.
       
      Kad su se vratili u Santa Kruz, otac Jovan je rekao svom sinu Fotiju da zasadi pomenute sadnice i da ih zaliva samo Svetom Vodicom. U maju 1983. godine, nakon što su ljiljani procvetali, otac Jovan je ubrao jedan cvet i postavio ga kod ikone Majke Božije u svojoj crkvi Svetog Ilije. Cvet nije uvenuo iako nije bio u zemlji i nije bio zalivan tri, četiri nedelje. Nakon što je cvet počeo da vene, otac Jovanje zamolio ženu da ne uklanja uvele latice cveta već da ih ostavi sa stabljikom iz koje je uskoro ponovo procvetao novi ljiljan. Novi ljiljani su cvetali u narednim mesecima sve do zime 1983/4.
       
      Pre mučeničke smrti oca Jovana, dogodile su se tri čudesne stvari. Prvo, jednu nedelju pre njegovog stradanja, procvetali ljiljani su svi uvenuli i više nisu ponovo cvetali. Drugo, ikona Majke Božije je proplakala i tragovi njenih suza i dalje se mogu videti na njenoj ikoni. I treće, na tri uzastopne nedelje pre njegovog mučeništva, tokom božanstvene liturgije, dečak u oltaru prilikom davanja tople vode ocu (za pripremu svete evharistije) video je neobičan fenomen. Lice oca Jovana je sijalo. Otac Jovan mu je zabranio da ovo otkriva drugima.
       
      U subotu veče 18. maja 1985. godine otac Jovan je bio sam u crkvi, pripremajući besedu za naredno jutro. Njegova supruga bila je u Južnoj Kaliforniji u poseti njihovoj ćerki koja se bila nedavno porodila i rodila njihovo prvo unuče. Malo pre ponoći, jedan ili više napadača ušlo je i nasrnulo na oca Jovana i nanelo mu ranu nožem. Tokom borbe otac Jovan je ozbiljno prebijen i na kraju ubijen jakim udarcem u glavu. Njegov sin koji je prethodno večerao sa njim te večeri, stigao je u 01.30 sati posle ponoći u crkvu gde je porodica živela. Van njegove kancelarije video je beživotno telo svog oca, i na zidovima mučeničku krv.
       
      Treba pomenuti da postoji i jedna fotografija (ispod ovog teksta), na kojoj se vidi otac Jovan koji drži u ruci krst upravo na mestu svog mučeništva, koje je na taj način i predskazao.
       

      Nakon svog upokojenja Sveti otac Jovan se javljivao mnogim vernicima i pokazao se kao moćan zastupnik pred prestolom Božijim. On je isceljivao, tešio i utvrđivao verne u veri u Hrista, baš kao što je to činio i u svom ovozemaljskom životu. Ovde ćemo pomenuti samo jedan takav slučaj.
       
      Kad je ava Dorotej, duhovni otac Svetog oca Jovana santakruskog, čuo za njegovo mučeništvo, pisao je protinici oca Jovana da mu pošalje njegove svešteničke odežde koje je nosio kad su zajedno služili na praznik Svetog Doroteja u manastiru Svetog Nikole na Androsu, 1981. godine. Vreme je prolazilo a on nije dobijao odgovor od porodice oca Jovana. U noći četvrtog juna u manastiru Svetog Nikole, trajalo je svenoćno svetogorsko bdenije u čast Svetog Atanasija atonskog. Kako je mnogo poklonika iz Atine prisustvovalo bdeniju i kako se bdenije privodilo kraju, manastirska zvona su počela da zvone sama od sebe, u svečanom tonu. Nakon što su zastala na kratko, ponovo su počela da zvone tako harmonično da je svako od prisutnih ostao zadivljen. U strahopoštovanju verni su počeli sa čitanjem molebana Svetom Nikoli očekujući da će se dogoditi neko čudo. Tog jutra ava Dorotej je dobio poziv od Marije, ćerke oca Jovana, koja je došla u manastir naročito da bi donela svešteničke odežde oca Jovana. Donela ih je u manastir dočekana sa radošću od strane svih prisutnih poklonika. Zvona su zvonila u manastiru tog jutra tačno u trenutku kad je brod, koji je prenosio odežde sveštenomučenika, uplovio u luku.
       
      Iako otac Jovan nije zvanično kanonizovan kao svetitelj, kao što smo videli on je zaista sa Hristom u Njegovom Carstvu. Danas verujući mogu posetiti grob Svetog oca Jovana gde je sahranjen sa svojom suprugom protinicom, na grčkom pravoslavnom memorijalnom parku u San Francisku.
       
       
      Tropar (glas 1): Svetilo Novog Sveta i izdanak Androsa, slavu sveštenomučenika, poštujmo Jovana zaklanog u crkvi za Hrista, koji se pokazao u Santa Kruzu i koji zove sve pravoslavne da vapiju: slava Hristu koji te je proslavio, slava Njemu koji te je ovenčao svetošću, slava Njemu koji te je pokazao kao čudesnog zaštitnika svih naroda.
       
       
    • Од Slobodan Milošević,
      Свети Тихон Калужијски и Медински.
      Као млад замонашио се у Москви, па се удаљио у пусто место, на 15 врста од Медине. Ту се подвизавао и прославио светлошћу живота и даром чудотворства. Обиталиште му беше шупљина једног огромног храста, храна - трава, а пиће - вода из бунара који он сам ископа. Имађаше он кротку нарав и незлобиво срце. Његово братство састојало се само из два ученика његова: Фотија и Герасима. Поклоне они нису примали, средстава у њих није било; они су сами обрађивали неплодну земљу. Коње имали нису; и преподобни Тихон, изнурен постом и телесним недугом, себе је сама упрезао у плуг, а ученици су управљали њиме. И тако они обрађиваху своју земљу. Пошто се око преподобног Тихона сабраше љубитељи монаштва, то он на њихову молбу основа ту манастир Успенија Божје Матере, и до дубоке старости беше у њему настојатељ. Упокоји се он мирно 1492. године као схимонах. Свете мошти му почивају у саборној цркви његовог манастира.
       
       
    • Од Vasilije.,
      Nedeljama sam se spremao za ovaj proboj snage, a samo mi je falilo da prestanem da traćim energiju usporavajući teg prilikom spuštanja.
      Sada mi je 140kg siguran izbačaj i za državno prvenstvo u Zaječaru idem i na više.
       
×
×
  • Креирај ново...