Jump to content

Обичаји и/или Црква (да и/или не?)


Препоручена порука

Докле год постоји једно здравоодносно међупрожимање између скупа разних обичаја и Цркве, неће бити онтолошко-егзистенцијалних проблема јер ће се пред светлосно-благодатним приматом и догматском провером Цркве сваки обичај показати какав јесте по суштини садржаја који поседује и нуди. Проблем настаје онога тренутка када се обичај претвори у циљ сам по себи изван Цркве или под маском декларативно-психолошке али не и саборно-еклисиолошке вере (чувена је фраза за људе да јесу побожни али не и црквени). Зато није чудно запазити присуство бројних обичаја сумњивог порекла а да се мало ко пита шта обичаји говоре и значе, него и тамо где има упитаности остаје неки непријатно-вербални шамар (као да је срам показивати мало интелектуалног адреналина) у стилу: „Ћути, тако су рекли, ваља се!“.

Суштину „обичајног права“ можемо упоредити са игром „глувих телефона“. Једна локација (нација, град, варош, село) кроз одређену личност измишља или наставља да традиционално пласира неки обичај другој локацији (нација, град, варош, село) и личности (да не улазимо сада у мотиве због чега је неки обичај популаран: носталгија, патетика, морал, сентимент, сујеверје или можда и нешто позитивно-треће по безазлености). Друга локација и личност, немајући критички приступ шта неки обичај јесте по садржају и која је његова порука, инфантилно прихвата обичај, додаје нешто од свог ума и својих обичаја, па шири на трећу локацију (синдром глувих телефона). Попут „интернета“ мрежа обичаја се шири. На крају долази до трења и ривалства између локација чији је обичај исправнији и верски меродавнији. А све се то дешава јер је улога Цркве сведена на периферну егзистенцију док су обичаји преузели канцерогену превагу над стварношћу Цркве. Отуда имамо толико обоготворавања самих обичаја.

Дакле, не ради се нужно о искорењивању обичаја (има то своју топлину са најмилијима када је реч о заједничарењу, мада сам убеђења да народ ништа не би изгубио и када не би задржао такав обичајни континуитет под условом да очува своју Црквену припадност) већ се ради о преображењу обичаја благодатним утеловљењем у богочовечански организам Цркве. Докле год измиче Литургијско искуство као богодоличан етос (благодатни обичај) дотле ћемо и даље неговати паганске култове који паразитирају на рачун Цркве.

Није, примера ради, зло у томе ако неко устаје рано да секиром цепа бадње дрво, већ ако тог истог ранораниоца мрзи или вређа заинтересованост да доласком у Цркву крунише своје постојање сједињењем са Богом. Из такве перспективе, лако можемо уочити промашај вере тј. верујућих, јер се у том случају вера не одражава у свом архетипском носиоцу Христу, него остаје унутар себе да се креће у неком стилу сујеверне здравице „дугог живота и среће“. Нажалост, код љубитеља обичаја затичемо ревност за форму али не и за суштину као некада код фарисеја којима је свако слово закона било прече од смисла самог закона који је указивао на другог.

Исти контекст можемо применити и на друге видове празновања: чесница, полазник, коринђање, итд. У неким местима се обичаји толико пустили корење да се чак и пред отвореним гласом Јеванђеља не допушта богоедукација јер је прече предање које није црквено. Неки чувају бадњак и по 30. година јер им је деда тако рекао (?). Негде је обичај богата трпеза и мноштво званица али нимало односа са гостима. Негде је обичај пуштање стоке, негде препадање секиром воћки да би и даље рађале, итд. Колико тек паганских митова можемо наћи код људи који су обоготворавали и светитеље не улазећи у домен њиховог богослужења а чега смо сведоци и данас; као да је тобоже сама замисао светих била да укажу на себе а не на Бога. Исту релацију затичемо и на феномену крсних слава. Српски народ је до примања православне вере у 9. веку заснивао своју веру на паганским и многобожачким митовима. Пошто се тај утицај паганизма на Црквено тло одржао и за време Св. Саве, он почиње да уводи прослављање светитеља у Христу као опозицију другим идолима који су у то време постојали. Такође, постоји податак да и за време Турског ропства, Срби нису увек имали слободу вероисповести, па се уместо одласку у Цркву на Литургију прибегавало „кућном богослужењу“ у напору да се одржи континуитет Литургијског сабрања, где би домаћин куће на неки начин иконизовао свештеника а колач и вино замену за Евхаристију. Такође, узимам у обзир и то да друге православне земље немају крсну славу (Бугари, Румуни, Грци, Руси…). Пуно је Срба који се диче својом побожношћу у „крсно-славском“ уместо у Литургијском смислу и нажалост још увек у многим деловима Србије постоји паганско наслеђе које се рефлектује на живот Цркве као непроменљиво „предање“ сумњивог порекла.

Изван Цркве, дакле, имамо призор да сваки обичај умножава себе кроз калемљење на неки стари или нови обичај уместо да се сам накалеми на Божије постојање. Зато је и Христос знао корити:„Јер остависте заповести Божје, а држите обичаје људске, прање жбанова и чаша; и друга многа таква чините. И рече им: Добро укидате заповест Божју да свој обичај сачувате.“

https://upodobljavan...ba%d0%b2%d0%b0/

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Проблем настаје онога тренутка када се обичај претвори у циљ сам по себи изван Цркве или под маском декларативно-психолошке али не и саборно-еклисиолошке вере (чувена је фраза за људе да јесу побожни али не и црквени). Зато није чудно запазити присуство бројних обичаја сумњивог порекла а да се мало ко пита шта обичаји говоре и значе, него и тамо где има упитаности остаје неки непријатно-вербални шамар (као да је срам показивати мало интелектуалног адреналина) у стилу: „Ћути, тако су рекли, ваља се!“.

:„Јер остависте заповести Божје, а држите обичаје људске, прање жбанова и чаша; и друга многа таква чините. И рече им: Добро укидате заповест Божју да свој обичај сачувате.“

https://upodobljavan...ba%d0%b2%d0%b0/

Da bi opravdali slabo poštovanje Zakona Božijih,ljudi smisliše običaj svoj i ubijediše sebe da ga moraju ispoštovati i tako umiriše savjest svoju....ili kad zbog vjerskog neznanja ili neslobode i nemogućnosti ispovijedanja vjere, običaje smisliše, da zadovolje svoju prirodnu potrebu za Vjerom!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Постоје обичаји и квази обичаји који се протурају као обичаји и ако су погрешни сами по себи то је све :P

Link to comment
Подели на овим сајтовима

У селима су понегде имали невероватне асоцијације,па су то претварали у разноразне обичаје.Тако су у једном селу у Србији Света Три Јерарха мештани разумевали као дан када се треба превртати преко јарка,вероватно због звучне сличности ових речи.И то су радили.Изводили су колутове преко јарка.Не карикирам!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...