Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

Суштина учења о митарствима изражена је у речи светог Кирила Александријског (444.год.): О исходу душе. Тамо се каже: „При разлучењу душе наше са телом, стаће пред нас, с једне стране, војска и Силе небеске, с друге — власти таме, старешине ваздушних митарстава, изобличитељи наших дела. Угледавши их, душа ће задрхтати и устрептати; и у тој пометености и ужасу она ће тражити себи заштиту у анђела Божијих. Но и примљена од анђела и под њиховим окриљем пролазећи ваздушно пространство и узлазећи на висину, она ће наићи на разна митарства која ће јој препречавати пут њен у Царство, заустављати и задржавати њено стремљење ка Царству. На сваком од ових митарстава тражиће се рачуна за посебне грехе… Свака страст, сваки грех имаће своје митаре и истјазитеље. При томе ће бити присутне и божанске Силе и збор нечистих духова; и док ће божанске Силе износити врлине душе, дотле ће нечисти дуси изобличавати грехе њене… И ако се душа због побожног и богоугодног живота свог покаже достојна награде, узеће је Анђели и она ће неустрашиво полетети к Царству… Ако се пак, напротив, покаже да је она проводила живот у нераду и неуздржавању, онда ће она чути онај страшни глас: Нека се узме безбожник, нека не види славе Господње! (Ис. 26,10); тада ће је оставити Анђели Божији и узеће је страшни демони, и душа, везана нераздрешивим узама, строваљује се у тамнице пакла“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Iz knjige o Jovu. Neka svako presudi.

"Сотона опет оптужује Јова пред Господом. Јова сналази болест; вријеђа gа жена; походе gа три пријатеља.

1.Опет један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а дође и Сотона међу њих да стане пред Господом.

2.И Господ рече Сотони: откуда идеш? А Сотона одgовори Господу и рече: проходих земљу и обилазих.

3.И рече Господ Сотони: јеси ли видио слуgу мојеgа Јова? нема онакоgа човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Боgа и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си ме наgоворио, те gа упропастих ни за што.

4. А Сотона одgовори Господу и рече: кожу за кожу, и све што човјек има даће за душу своју.

5. Неgо пружи руку своју и дотакни се и костију њеgовијех и меса њеgова, псоваће те у очи.

6. А Господ рече Сотони: ево ти gа у руке; али му душу чувај.

7.И Сотона отиде од Господа, и удари Јова злијем приштем од пете до тјемена,

8.Те он узе цријеп па се струgаше, и сјеђаше у пепелу.

9. И рече му жена: хоћеш ли се још држати доброте своје? Блаgослови Боgа, па умри.

10. А он јој рече: gовориш као луда жена; добро смо примали од Боgа, а зла зар нећемо примати? Уза све то не саgријеши Јов уснама својим.

11. А три пријатеља Јовова чуше за све зло које gа задеси, и дођоше сваки из својеgа мјеста, Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, доgоворивши се да дођу да gа пожале и потјеше.

12. И подиgавши очи своје издалека не познаше gа; тада подиgоше gлас свој и стадоше плакати и раздријеше сваки свој плашт и посуше се прахом по gлави бацајући gа у небо.

13. И сјеђаху код њеgа на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проgовори ријечи, јер виђаху да је бол врло велик."

Share this post


Link to post
Share on other sites

          Драги брате, који још увек својим ником скрнавиш један од првих хришћанских симбола, послушај оца Јустина: сваки светитељ је имао свој рецепт спасења. Ја такође у послушности своме епископу, а самим тим и Цркви Божјој, имам свој рецепт спасења који никог изузев мене не обавезује. Трудим се дакле да будем послушан Цркви КОЈА НЕ СМАТРА МИТАРСТВА СВОЈИМ ИЗВОРНИМ УЧЕЊЕМ, НИТИ ДОГМАТОМ, ВЕЋ МИШЉЕЊЕМ КОЈЕ ЈЕ СТРАНО ПРИРОДИ ЦРКВЕ И КОЈЕ СЕ У ХРИШЋАНСТВО УВУКЛО СА СТРАНЕ. То што је неки свети отац о њима говорио не значи да је он био у праву. Погледај Александров пост мало раније, у коме се наводи које су јереси оци понекад заступали, па не значи да их треба избацити из диптиха... Могу без проблема друге и да саслушам и да се детаљно са нечим упознам, али ако нешто није део мог личног искуства то за мене није никакав доказ. Ништа и нико мене не може уверити да Бог постоји ако га лично не сусретнем. Ја не знам ни да ли ти постојиш, јер ти не знам име, презиме, не знам како изгледаш и можда те никада нисам видео... То што ће мени неко о теби да прича, ја могу да му верујем или не верујем, али ја тебе ЛИЧНО не познајем. Тако је и за митарства. Ако их је неко доживео то је за њега доказ да постоје - за мене није. Такође и те неинтелигентне приче како душа лута којекуда... Нека је 90% отаца о томе говорило ја у ту причу не верујем. Јер ако душа оде у пакао или "рај" после биолошке смрти, чему онда Други Долазак Христов и свеопште Васкрсење из мртвих? Зашто би неко устајао из мртвих ако је већ жив и на неки начин егзистира? И још нешто. Шта ћемо са телом? Волео бих брате да ми у контексту овога свега што си горе исписао одговориш шта се све дешава са телом после биолошке смрти? Ако је човек психофизичко биће, да ли се он може назвати човеком ако се душа разлучи од тела? Верујеш ли ти у васкрсење тела?

        Сви ови снимци на све указују само не на постојање митарстава. А то који свештеници имају благодати а који немају остави Господу да "одлучи", немој незнавено судити. Волео бих да ми одговориш на питања која сам поставио и да промениш тај псеудоним јер је накарадан. Тако се тај појам не пише.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нека је 90% отаца о томе говорило ја у ту причу не верујем. Јер ако душа оде у пакао или "рај" после биолошке смрти, чему онда Други Долазак Христов и свеопште Васкрсење из мртвих? Зашто би неко устајао из мртвих ако је већ жив и на неки начин егзистира? И још нешто. Шта ћемо са телом? Волео бих брате да ми у контексту овога свега што си горе исписао одговориш шта се све дешава са телом после биолошке смрти? Ако је човек психофизичко биће, да ли се он може назвати човеком ако се душа разлучи од тела? Верујеш ли ти у васкрсење тела?

Kratko cu i jasno reci kada Hristos dodje vaskrsnuce nasa tjela i imacemo proslavljena tjela kao sto je njegovo. Kao sto je bilo Adamovo prije pada, sve duse na nebu to cekaju, konacnu pobjedu.

А то који свештеници имају благодати а који немају остави Господу да "одлучи", немој незнавено судити

Katolici i svi ostali koji otpadaju od istine nemaju nikakve blagodati.....

и да промениш тај псеудоним јер је накарадан. Тако се тај појам не пише.

Samo reci kako promjenicu ne znam da li imam to pravo kada se jednom registrujem, ako ti toliko smeta... da ne ulazim u raspravu oko toga...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest свештеник Иван Цветковић

Брате ИХТИС, променио сам Ти име, надам се да се не љутиш. Иначе и даље остаје твоја шифра и све остало што ти је било пре.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ти си то рекао на основу својих параметара који су врло субјективни.

Moji paremetri su Sveti Oci, kao i istinski pravoslavni oci novijeg vremena.

Наравно, било је око тога увек полемика и има их на много већем нивоу него на оном којем ти и ја припадамо.

Ko je postavio niveo? Ljudi svoje volje u Gospodu nema nikakvog nivoa, istina ja istina, laza je laza, a najvisi da budu slige najnizima, kako bi bili najvisi. Kako mi rece jedan monah, danas ti je bolje poci u neko zabaceno selo kod stare babe vise ce ti duhovne koristi donjeti nego ovi sto umuju danas.

И запамти ПАКАО НИЈЕ МЕСТО НЕГО СТАЊЕ У КОМЕ СЕ ЧОВЕК НАЛАЗИ УКОЛИКО НИЈЕ СТЕКАО ЉУБАВ

Ne bi li Gospod u utrobi zemlje, da javi jevandjelje onima koji su se upokojili prije  dolaska Njegovog kako akze pismo. Tako sve ima svoje mjesto boravka ili u Gospodu ili van gospoda, jer ponovo kazem kakve zajednice imaju svjetlost i tama.

Он се може и у овом свету доживети исто као што се и будућа радост Царства Небескога може овде и сада делимично предокусити.

Naravno, sa Gospodm an zemlji, u Gospodu na nebu, bez Gospoda na zemlji bez Gospoda i ovdje i tamo. A znas li ti brate pricu o bogatasu i Lazaru. Cudne slike Gospod daje, zamisli se malo. Bogatas moli lazara da mu jezik ohladi, kukavac u paklu se kupa za nedjela svoja i bezdan koja odvaja ta 2 svjeta....Lk 16,19-31

рича о Јову такође није доказ да постоје митарства, јер се нигде не говори о некаквим царинарницама, нити се Јов упокојио - све се одвија овде на земљи. Дакле, демони нас нападају овде док смо на земљи, после биолошке смрти човек заиста нестаје, животни принцип више не постоји, тело одлази у прах, али човек не нестаје из Божјег сећања (због тога "вјечнаја памјат - вечан спомен, сећање, памћење") и тек у догађају Христовог Другог Доласка осварује се тај циљ ради кога је човек и створен - Вечна Заједница са Богом Оцем и Сином и Светим Духом.

Naveo sam pricu o Jovu da pokazem da satana ima vlast samo ne smije duse da se dotice dok smo na zamlji, a onda i dusa je sa njim ako nije sa Hristom. A ako djavo ima udjel "Jer ko nije samnom protiv mene je!"A ko je protivnik... ako ne djavo i antihrist, zato ce udjeo sa djavolom imati. Konacni sud je konacni kraj tiranije kneza ovog sveta Djavola i onih koji padose pod njegov uticaj i ne primise Jevandjelje Istine. Drugi dolazak Hristov je konacni sud, i javljanje konacne istine.

А што се тиче ника мени не смета него сматрам да треба да знаш како се правилно пише и које је значење, а да ли ћеш га променити то је твоја воља. Пошто немам грчки фонт писаћу транскрипцијом: ИСУС ХРИСТОС ТХЕУ ИОС СОТИР - што у преводу значи ИСУС ХРИСТОС БОЖЈИ СИН СПАСИТЕЉ. Када у грчком језику посматраш само иницијале они ти дају појам ИХТИС или латиницом IHTYS. То је једино правилно писање и читање и изговарање овог појма (изговарање ИХТУС је неправилно, накарадно и нама никакво значење) који се на српски језик преводи као РИБА. Хришћани су је узели за свој симбол, јер је риба тиха, а и слика рибе им је служила као тајни знак, шифра или путоказ до места где ће се окупљати ради ломљења хлеба, односно ради служења литургије и причешћивања. Ник можеш заменити само ако си запамтио лозинку кад си се регистровао. Уђеш у свој профил и само читаш упутства; једноставно је. И ја сам мењао свој, уместо djomla ставио сам Djomla.

Ti si buduci svestenik ti znas, tebe cu sjutra da poslusam ako Bog da i druge stvari.

Samo mi reci da li ti smatras kada se covjek upokoji da je tada njegova dusa usnula? Cinimi se nedo Bog da je tako misli. Al odma da odgovorim. Sveti Vasilije Ostorski nema li slobodu pred Gospodom da uzima tjelo svoje, znacu dise ne snuju, vec na odredjeno mjesto cekaju konacni sud Hristov.

Svako dobro od Gospoda ti zelim.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest Оливера

http-~~-//www.youtube.com/watch?v=MALWrbEGlLo

Povodom ovog snimka, interesantno je zašto je ime sveštenika zamagljeno? Drugo, ovo nije neka TV stanica od zna?aja (deluje vrlo amaterski, nema naziv, snimano kao kao u ku?nim uslovima), imate kod nas i gore stvari na takvim televizijama. Ako ima "razresenie", da to radi, ?emu ovakva tajnovitost...Ne govorim ovede o egzocirnizmu, kao vrlo osetljivoj stvari, ve? o tome da je ona vrlo pogodna za manipulaciju. Ma mestu, odakle ste preuzeli taj snimak, postoji gomila sli?nih. Prosto, sa manipulacijama treba biti oprezan, kao i sa postavljanjem ovakvih snimaka.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ko ima zelju da cuje ili vidi ljude mucene demonima neka se uputi pod Ostrog, bude po blagoslovu jedno sedam dana i mislim da ce uspjeti da vidi i cuje ono o cemu ovi filmovi djelimicno kazuju.

Svako dobro!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети јован Златоуст:

" Видиш ли да је онај који је ушао кроз уска врата стално ишао по тијесном путу? Видиш ли да је онај који је прошао кроз пространа врата ишао и по широком путу? Погледајмо сада на крај обојице, како је овај дошао до тијесног краја, а онај до широког и испуњеног велике славе, да се не бисмо, добро то схвативши, на свакојаке начине домагали широког пута и да не бисмо настојали да уђемо кроз пространа врата, него да бисмо тражили уска врата и ишли по уском путу, како бисмо достигли заиста добар и славан крај. Када је дошао крај живота обојице (богаташа и Лазара), гледај шта говори (Господ) прво о оном ко је ишао путем патње. Умрије ништи, и однесоше га ангели у крило Авраамово (Лк. 16:22). Вјероватно, ангели су га водили, дочекавши га и оркужујући га, послије много патњи и тијесног корачања спроводећи га у земљу покоја. Видиш ли какав се простор отвара на крају уских врата и тијеснога пута? Погледај затим на погибељни крај широког пута. А умрије, говори Господ, и богаташ, и сахранише га. Нико га не дочека, нико га не прати на путу, као Лазара. Тако се он свим тим наслађивао на широком путу, и имао много оних који су га окруживали и угађали му, тј. улизица и џабалебароша; али када је дошао до краја, лишио се свега и остао сам послије многих задовољстава, или, боље речено, послије кратког задовољства и благостања; зато што је сав садашњи овоземаљски живот кратак у поређењу са будућим вијеком. Тако да је он, након кратковременог задовољства којим се наслађивао идући по широком путу, крочио у земљу тјескобе и патње. Овај се упокојио у крилу патријарха, добијајући награду за труд и многе патње, послије глади, рана и лежања крај врата, наслађивао се неизрецивом и неописивом радошћу; а онај, послије весеља и задовољстава, послије великог преједања и пијенства, подвргнувши се неизбјежној казни, страдао је у пламену. И, да би и један и други сазнали, први - корист тијесног пута, а други штету и гибељност широког, они виде један другог, на великој удаљености. Послушај како: и у аду, усмјеривши поглед нагоре, бивши у мукама, (богаташ) видје Авраама издалека, и Лазара у крилу његовом (ст. 23). Мислим да је богаташ осјетио најдубљу могућу патњу када је видио тако неочекиван обрт ситуације, како се онај који је лежао крај врата и био опсједан псећим језицима користи таквом одважношћу и лежи у крилу патријарха, а он сам - прекривен стидом, и уз то гори у огњу. На тај начин, видјећи да су околности дошле у потпуно изокренуто стање, да он сам, да тако кажемо, развеселивши се у сну и сјенци, сада трпи неиздрживу казну, и да су га широки пут и пространа врата довели до тако тијесног краја, а да се са Лазаром десило нешто сасвим супротно, и да се он за овдашње трпљење наслађује тамошњим неизрецивим благом, богаташ, када га је спопала велика смутња и када је властитим искуством спознао да је он сам себе подвргао потпуној обмани изабравши широки пут, обраћа се са молбом патријарху и изговара ријечи жалобне и пуне суза. Онај који раније није хтио ни да се обрати Лазару нити да гледа у тог биједника што је лежао крај врата и, може се слободно рећи, који га се гнушао због смрада рана његових и због властите префињености у којој је он стално живио са весељем, сада преклиње патријарха и говори: оче Аврааме, помилуј ме, и пошаљи Лазара, да умочи крај свог прста у воду, и расхлади језик мој; јер страдам у пламену овом (ст. 24). Ове би ријечи могле да ражалосте; међутим, он ни на тај начин није себи помогао, зато што ове ријечи не бијаху изговорене у своје вријеме, и молитва његова не бијаше принесена кад је требало. Пошаљи, говори он, Лазара, тог биједника, којег се раније ја гнушах, коме нисам ни мрвице давао; он мени сада треба и тражим тај прст који су лизали пси. Видиш ли, како га је казна смирила? Видиш ли - до каквог је тијесног краја довео широки пут? Он се са молбом не обраћа Лазару, него патријарху, и с правом: због тога што на биједног ни погледати није смио. Мислим да се он сјетио своје бесчовјечности и, размисливши како је сурово поступао са Лазарем, мислио је да га овај можда чак ни одговором неће удостојити. Због тога се и не обраћа њему са молбом, него преклиње патријарха. Међутим, ни овим није постигао никакав успјех: тако је велико зло неправовременост поступка и злоупотреба времена живота које нам је Божије човјекољубље дало за дјело нашег спасења. Какав дијамант не би смекшале ове ријечи и не ораспложиле према сажаљењу и саучешћу? Међутим, ни уз све то патријарх се не уклања ка задовољењу молбе, али га барем удостојава одговора, објашњава му да је он сам виновник својих недаћа. Патријарх му говори: чедо, сјети се како си примио блага своја у животу своме, а како је Лазар своје зло; сада се пак он овдје тјеши, а ти патиш. И над свим овим између вас и нас утврди се велика пропаст, тако да они који хоће да пређу одавде к вама не могу, нити отамо код нас прелазе (ст. 25 и 26). Страшне су ове ријечи и морале би ганути оне који имају ум. Да би богаташу дао до знања да он са своје стране осјећа саучешће са њим и да осјећа сажаљење, видећи тежину његове казне, али не може ништа учинити за њено олакшање, патријарх му, као да себе оправдава, говори: хтио бих ти ја пружити руку помоћи, олакшати твоје патње и умањити силу мучења, али ти си сам одраније себе лишио себе такве утјехе. Због тога и говори: чедо, сјети се. Погледај на благост патријарха: назива га чедом! Али иако то показује кроткост Авраамову, ипак никакву помоћ не пружа богаташу, зато што је он сам себе издао. Чедо, говори он, сјети се како си примио блага своја у животу своме. Подсјети се на прошлост, не заборави каквим си се весељем наслађивао, каквим задовољствима, каквом раскошју, како си провео сав живот у преједању и пијанству, мислећи да се у томе састоји сав живот и сматрајући то за благо. Одговорио је богаташу у складу са његовим начином размишљања; јер, не помишљајући ни на шта високо, и немајући пред очима недаће које га чекају у будућности, он је те насладе сматрао за благо. "

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате Ђомла и брате Ацо,

О митарствима нам пишу велики Оци Цркве а ни један их од Светих Отаца не пориче, ни један не празнослови о злим судијама и Египту, ни један не налази ништа погрешно и нејеванђелско а сви су они по јеванђељу живели и дисали... Зар заиста мислите да су митарства, бесмртност душе, стварање човека, Житија Светих... чекали толике векове да се роди весела теолошка дружина и својим мозгалицама уклопи Свето Предање у аријанску духовност и масонску науку западног света?

Свети Оци су имали истанчана духовна чула па су демоне реално осећали, чули и видели. Зато, када свети Атанасије Велики каже да је духовним очима видео како демони нападају душу светог Антонија, верујмо му! Верујмо јер он је отац Православља и отац Символа вере. Зар ви смете и да помислите да је онај, који је умом и врлинама Христовим прозрео у највише тајне вере Православље, био под снажним утицајем египатских паганских ђаволија? Зар онај који је писао Исповедање вере да је своја духовна знања црпео из "Књиге смрти"?  Зар су свети Антоније, Макарије, Исихије и многи други знани и незнани светитељи халуцинирали када су виђали демоне око себе или око душа које исходе из тела? Људи, имате ли страха Божијега? Верујете ли ви у Духа Истине или једино у духа науке плотске?

И каква то суђења ђаволска помињете? Што се шегачите? Суђење је у срцу нашем свакога часа и свакога трена. У њему је страшни суд над Богочовеком Христом Кога издајемо, шибамо и распињемо самољубљем и похотама својим. Његовој љубави смо срце обећали а у њега многе љубави лажне примили. Зато су нам путеви Његови преузани а заповести прејаке, зато су нам Свети Оци превазиђени па чак и ава Јустин који нам је скоро па савременик по телу.

Љубав за укусном и обилном храном, полним и другим уживања, самољубље, среброљубље, идолопоклонство (било да је њен предмет наука, култура, уметност, епископ, строги калуђер, глумац, спортиста...)... Све ове љубави су лажне и поробљавају нам срце. А иза сваке од њих крије се интелигентно и реално биће које нас наговара на њих да би нас тако одвратило од једине истините љубави Христове. (Свети Антоније је причао својим ученицима да је око сваког човека огроман број злих духова страшно грдобног изгледа, и када би се нама, неприпремљеним дугим монашким подвигом, отворио вид, ми би смо сишли с ума од ове реалности.)

Када наша бесмртна суштина напусти тело онда се она, по речима св.Симеона Новог Богослова, "одељује и од односа са свим материјалним, престаје да га види и да мисли о њему и ступа у општење са невидљивим и мисленим". Ово је нама непојмљиво и о овом општењу имамо само покушаје дочаравања кроз фреске и иконе и разне загробне приче. Наравно да ту нема речи јер нема ни устију, нема ни суза јер нема ни очију, ни шкргута зуба нема јер нема материје... али постоје мисли и осећања, постоје све љубави наше.

Зли дуси немају никакву власт над душама нашим крштеним ни у овом ни у загробном животу. Међутим, они имају снажну свезу са нама преко ових "љубави широког пута" који нам данас западни свет пропагира кроз хедонизам, сентиментални и самољубиви хуманизам, гордељиве науке и културе без Духа Христовог, али и кроз невиђена у Светих Отаца тумачења Јеванђеља по којима се релативизује подвиг, грех, бесмртност душе, Царство Небеско, зли дуси као реалност у животу сваког човека, пост и молитва којима се они једино изгоне, чудесна света Тајна покајања...

Дакле, управо им ми дајемо власт и наново их рехабилитујемо иако их је Богочовек Христос једном за свагда победио. Зато и само зато  данас имамо крштених а ђавоиманих Срба у Острогу и широм Србије, зато и само зато се зли дуси у поднебесју силе над загробним душама и позивају се на демонкратију, на људска права и слободе по којима смо им срце давали у човечанском животу своме.

Поздрав и праштајте.

Share this post


Link to post
Share on other sites

               Наравно да нисам искључио ове наведене текстове које Ковач поставља и који су ми познати, али сматрам да је то само њихово мишљење и начин на којима ће људима објаснити како да се чувају од греха. То је, поновићу, језик који људи разумеју и који користе, али не значи да је то и заиста тако. Не прихватам да се нешто назива провалијом тамо где не постоје категорије простора и времена. Не могу сада да пронађем али се јако добро сећам да смо ту провалију на основу неког светог оца тумачили као немогућност покајања после биолошке смрти. У то сам апсолутно сигуран. Начин на који се оци у беседама обраћају је дидактички и поетски, тако да ја у тим беседама разумевам суштину, не да се држим сваке речи као да је научна истина.

            Како објашњаваш брате Ковач то да Јустин Мученик и Философ каже да је душа смртна (Разговор са Трифоном), а свети Атанасије Велики у Очовечењу Бога Логоса каже да је бесмртна? Како разумеваш и тумачиш молитву која почиње речима: Једино си ти бесмртан Господе који си створио и саздао човека...? У праву си то да све што је створено смртно је није богословље, али је истина живота. Да није Бога да га одржава у постојању, не да би умрло... Вратило би се у небиће одакле је и дошло. Поставићу ако успем да пронађем тај текст у електронској форми који о томе јасно говори.

           Не ради се о протестантском релативизму (можда теби то тако изгледа) него о нашем слободном стваралачком приступу једној здравој динамичној црквености, а не пасивној учаурености, која се наравно ослања и на богословље отаца али их не сматра за мерила јер је искуство Цркве много обимније и шире и обухватније него што је њихово лично искуство (које је наравно уроњено у то искуство Цркве али се у њему не исцрпљује).

          Ако пажљиво читаш свете Кападокијце видећеш да су њихова дела испуњена и великом научношћу само, рекао сам, на другачији начин. Изнад свега слажем се са тобом да треба бити обазрив, јер у свим овим стварима човек који се бави науком а није вођен Духом Светим који се задобија једино учешћем у литургијској заједници, може опасно да залута. Али ја се не бојим јер знам да Господ води Цркву и чува је више од 2000 година. Нисам расположен за полемике, а то и није циљ овога форума. Лакше би ми било да дијалогизирам са тобом кад бих те лично познавао. Из ове позиције то је јако незахвално.

         Осврћем се на твој последњи пост. Да ли је свети Атанасије, Антоније... био духовни супермен? Погледај Николајева дела па ћеш видети разлику између Емануила и Кроз тамнички прозор. Утицаји и животно искуство су евидентни што не умањује Николајеву светост. Ти можеш да верујеш у митарства и то је твој слободан избор, али мени она изгледају и подсећају ме на римокатолички пургаторијум и стога не верујем у њих. Велики схоластичар Марко Шпановић бивши ректор карловачке богословије и дугогодишњи професор догматике нам је увек говорио како је пример блажене Теодоре недовољан доказ да постоје митарства. Хвала ти у сваком случају на изнешеним мишљењима, али она мене не уверавају да се савремено богословље Цркве налази на погрешном путу. И још нешто да ли су сећања која како ти помињеш прежевљавају по смтри човековој, ЧОВЕК? Ја мислим да је ЧОВЕК нешто много комплетније. Погледај шта ап. Павле каже о томе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

          На жалост текст је куцан у неком ужасном фонту, али ко жели да чује нешто паметно нека се потруди. Посебно се обраћам теби брате Ковач.              http://www.verujem.org/pdf/besmduse.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Brate Djomala, ja odustajem od dalje diskusije sa tobom, sve sto je rekao brat Kovac se slazem u potpunosti.

Kazes "Наравно да је душа уснула" Boze me oprosti tako protestanti uce, jos reci da cekam 1000 godisnje carstvo na zemlji kada Hristos dodje po drugi put.

Takodje prica o Lazaru nije bila spotavljena da ukaze na mitarstva, vec nas pakao, i dusu.....

Ovim sto ti pises brate moj kao mladi bogoslov zaista mi potvrdjuje da nam je vrijeme odbrojano, jer se pitam ko ce uciti nasu djecu vjeri sjutra .

Neka bi te Gospod poveo putem Svojim

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ни ја немам времена за полемике а и мислим да овај сајт негује тиху, благу реч па не бих то да реметим. Рекао сам шта сам имао и не желим никога да замарам а још мање да преваспитавам (као што брат Срећко мисли).

Своје мишљење о души изнео сам на сајту Видовдан у рубрици питајте о.Ђаковца (последњих 5-6 страна). На жалост, отац Ђаковац је нестао из своје рубрике баш када се наш дијалог отргао од бесомучне цитатологије и када смо били близу саборних и озбиљних закључака.

Наравно да нема ни речи о сневању душе у науци Светих Отаца и не могу се никакви озбиљни закључци донети са једним или два цитата Светога Јустина Философа. То је, брате мој, субјективна, острашћена и непоштена цитатологија којом се баве протестанске секте а не истинољубива чеда Христова. Ако си расположан да сагледавамо целовита дела Светих Отаца онда о нашим бестелесним суштинама можемо да расуђујемо  на другој теми и у неко друго време када будемо слободнији.

Поздрав.

пс. Душа није човек и човек је незамислив без тела и душе. Зато, од упокојења до свеопштег васкрсења душа не осећа пуноту блаженства нити пуноту неблагодатног стања. Ова благодатна и неблагодатна стања биће целовита тек по васкрсењу тела и по страшним и праведним речима Христовим:

"Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања свијета.", али и:

"Идите од мене, проклети, у огањ вјечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Miljan123
      U poslednjih desetak godina, srpski sveštenici u Južnoj i Sjevernoj Americi, Kanadi i Južnoafričkoj Republici, preveli su iz katoličke u srpsku pravoslavnu vjeru na desetine hiljada ljudi. Samo u Gvatemali u pravoslavlje je prešlo na hiljade ljudi. Veliki doprinos tome dao je episkop Andrej Vujisić – stajalo je prije tri godine u saopštenja Sabora pravoslavne crkve Meksika, koja pokriva 22 zemlje sa preko 330 hramova.
      No, vladika Andrej je nedavno odlučio da sa čitavom svojom pastvom pređe u katolicizam. Njegovim prelaskom je osnovana prva Istočno-Katolička parohija u Porto Riku. Parohija Svetog Spiridona Porto Rika je primljena u potpuno opštenje sa Papom Franjom, tokom liturgije koju je služio Alberto Morales, vikar Rimokatoličke dijeceze San Huana.

      Andrej Vujisić je svojevremeno bio član Mitropolije crnogorsko-primorske. Potiče iz Morače, gde je rođen 1957. godine kao Zoran u porodici Vojislava i Sofije Vujisić. Iz Jugoslavije se odselio 1969. u Njemačku, odakle prelazi u Australiju i SAD. Završio je studije teologije u Ukrajinskoj bogosloviji, diplomirao lingvistiku na Univerzitetu u Finiksu i doktorirao praktičnu teologiju na Univerzitetu Južna Afrika.
      Zahvaljujući njegovom misionarstvu u katoličkoj Srednjoj i Južnoj Americi, pravoslavci su postali Gvatemalci i Meksikanci, koji vode porijeklo od Asteka i južnoameričkih Indijanaca, ali i mnogi Crnci iz JAR, Bocvane i Zambije. Kao rektor Pravoslavnog instituta svetog Đorđa Nazarenskog, sproveo je program stipendiranja mladih u 17 zemalja Južne Amerike, koji su potom postali pravoslavci.
      Jedan je od najobrazovanijih Srba u dijaspori. Autor je mnogih naučnih studija iz lingvistike, psihologije i teologije. Kao doktor nauka istražuje ulogu ekumenizma u hrišćanskom svijetu, a kao Srbin iz Crne Gore proučava ličnost vladike Rada, Petra Petrovića Njegoša i njegov srpski identitet.
      Izvor: Sedmica
    • By Милан Ракић
      Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao: "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti" ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija.

      *Vaši filmovi, a posebno "Prinošenje žrtve" (kod nas preveden kao "Žrtvovanje" - prim. prev.) nameću pitanje međusobnog delovanja različitih izvora nadahnuća - s jedne strane hrišćanstvo, o čemu svedoči prisustvo molitve Oče naš, s druge prisustvo arhaičnog, neznabožačkog (kroz lik dobre veštice Marije). To zbunjuje... Jeste li Vi ili ne hrišćanski reditelj? - Mislim da nije tako važno znati da li ja delim ove ili one koncepcije ili predrasude neznabožaca, katolika, pravoslavaca ili prosto hrišćana. Važni su filmovi. Mislim da o delu treba suditi kao o celini a ne u njemu tražiti neizbežne protivurečnosti. Pojedinosti iz dela ne izražavaju uvek unutarnji umetnikov svet. Snimajući taj film bio sam ubeđen da on treba da se obrati različitim gledaocima. Bio sam sasvim mlad kada sam upitao oca:
      "Ima li Boga?"
      Genijalno mi je odgovorio:
      "Za onoga koji veruje - postoji. Za onoga ko ne veruje - ne."

      Time hoću da kažem da film može da bude različito shvaćen. (I treba da bude. Tako je zamišljen.) Na primer, oni koje zanimaju nadčulni aspekti ljudskih mogućnosti tražiće smisao ovog filma u odnosu poštara i veštice, ti likovi biće pokretači akcije. Vernici će obratiti pažnju na molitvu i zavet koji Aleksandar daje Bogu i za njih će se ceo film graditi oko te scene. Najzad, treća kategorija gledalaca - oni koji ni u šta ne veruju, misliće da je Aleksandar prosto bolestan, da je strah od rata poremetio njegovu psihu. Svaka kategorija gledalaca shvatiće film po svome. Mislim da gledaocu treba dati mogućnost da film tumači u skladu sa svojim unutarnjim svetom, a ne sa onim što bih ja mogao da mu nametnem. Jer moj cilj je pokazati život, njegovu tragičnu, dramatičnu sliku, dušu savremenog čoveka.
      Stanje produžene bezazlenosti
      *Ipak, svi ne shvataju istinsku veru vaših likova. Šta to oni u nju unose? Npr. šta je nedostajalo veri Aleksandra da bi izbegao ludilo? - A ko Vam je rekao da je Aleksandar sišao s uma? Mislim da se on od samog početka nalazi u teškom psihičkom stanju. On predstavlja po mom mišljenju određeni tip čoveka. Njegov unutarnji svet - svet koji odavno nije bio u crkvi, koji je možda vaspitavan u hrišćanskoj porodici (protestantskoj prirodno) ali koji ne veruje ortodoksno ili možda više uopšte ne veruje. Mogao bih da zamislim da se on oduševljava npr. Štajnerom, pitanjima antropozofskog karaktera... Njega bih sebi mogao da predstavim kao čoveka koji zna da se svet ne završava materijalnim životom i da postoji transcendentalni svet čije mu otkriće tek predstoji... A kada dođe nesreća, kada se oglasi užas katastrofe, on se u punoj saglasnosti s logikom svoga karaktera obraća Bogu, kao poslednjoj nadi. To je trenutak očajanja.
      *Stiče se utisak da vaši likovi tako uvek i ostaju na pragu istinskog duhovnog života, u stanju nekakve produžene bezazlenosti... - Istinskog duhovnog života nema. Čak i izbavljenje svetaca može da potakne sumnju. Za mene je Aleksandar srećan čovek jer uprkos tragediji koju preživljava nalazi veru. Čudno mi je da kažete da se on posle svega što je preživeo nalazi tek na pragu nečega... Jedino važno i teško u religioznim pitanjima je to... poverovati...
      *Ali u izvesnom smislu ta vera se graniči s apsurdom... - To je prirodno! Setite se Tertuliana. Mislim da je vernik pre svega onaj ko je spreman da žrtvuje sebe. Onaj ko sebe ne smatra zemljinim pupkom. Nesumnjivo je da je u očima ostalih Aleksandar izgnan ali je savršeno jasno da je spasen.
      *Mnogi su u "Prinošenju žrtve" primetili nekakvu bergmanovsku atmosferu. Priznajete li uticaj švedskog roditelja? Ili je to izazvano duhovnom klimom mesta na kome je film sniman? - Ako Bergman govori o Bogu to je samo da bi rekao da je Bog zaćutao, da ga više nema. To jest, među nama nema ničeg zajedničkog, naprotiv. To su površni kritičari, a ako oni tako govore to je zato što je glumac koji je igrao glavnu ulogu u mom filmu igrao i kod Bergmana ili što je u mom filmu švedski pejsaž. To znači da nisu razumeli ni Bergmana ni mene. Bergman je mnogo bliže Kirkegoru nego religiji. Kako je on sin protestantskog pastora, njegova reakcija mora da bude istoznačna.
      *Od svih vaših filmova čini se da je "Prinošenje žrtve" najteatralniji. Da li bi se po Vašem mišljenju neki delovi mogli igrati na sceni? - Ne razumem pitanje. Meni se, budali, čini da je "Prinošenje žrtve" moj najfilmičniji film. Mogućnost da se filmski siže takav kakav je prenese na scenu ne znači ništa.
      *Šta možete da kažete o glumcima koji igraju u Vašem filmu? - Glavne uloge bile su specijalno napisane za Erlanda Jozefsona i Alana Edvala. Ostali su došli kasnije... Film obično razara glumce. Koristi ih i ponižava. Vrlo sam zadovoljan što je Valeri Meres mogla da odigra tu malu ulogu. Sada profesionalci uviđaju da je ona mnogo bogatija od toga što je do sada pokazala. Praktično, sve je bilo jednostavno. Kako je Francuska filmu dala značajnu sumu novca jedna od klauzula ugovora o zajedničkoj produkciji predviđala je učešće jednog francuskog glumca, što je sasvim normalno. Predloženo mi je dvadesetak glumica, izabrao sam Meres. Ona je tačno odgovarala tipu likova Majola, koji sam tražio: seljanka s jakim karakterom, odlučna i vrlo čista. Veoma sam joj zahvalan za učešće u našem poslu.
      *Na kraju, zajedno sa kućom izgorelo je i drvo. Je li to za Vas bilo neočekivano? - U mojim filmovima nikada ništa nije neočekivano. Zašto drvo gori zajedno sa kućom... Ako bi izgorela samo kuća to bi bio samo običan filmski požar kakvih smo videli mnogo.
      Povratak potencijalnog samoubice
      *Vaš junak u "Nostalgiji" kaže da bi ljudi sada trebalo da grade piramide. Recite na kakve piramide ste mislili? - Čovek treba da teži duhovnoj veličini, dužan je da za sobom ostavi stvari koje će drugi tumačiti hiljadama godina, a ne ruine koje će se spominjati samo kada je reč o katastrofama... U svakom slučaju ne Černobil nego nešto suprotno njemu.

      *Rekli ste da Vas oduševljava Breson. Zar on nije Vaša suprotnost? Breson seče kadar i samo se uzgred dotiče nekih suštinskih pitanja... - Ja zaista smatram Bresona najboljim rediteljem na svetu. Duboko ga uvažavam. Istina, među nama ne vidim opšte dodirne tačke. On može da reže kadar, što ja sebi ne mogu da dozvolim. Za mene je to kao da ubijam živo biće. Ispričali su mi da je jedan od Bresonovih prijatelja, sa samoubilačkim sklonostima, pošto je pogledao "Prinošenje žrtve" i proveo dva sata u stanju samoposmatranja, rekao Bresonu da je ponovo poželeo da živi. To je za mene važnije od mišljenja kritike. Isto se to dogodilo posle "Ivanovog detinjstva". Neki kriminalac iz Gulaga mi je napisao da je video moj film, da je doživeo unutrašnji preobražaj i da se prestupničkom životu više neće vratiti.
      *Zašto su u Vašim filmovima česte scene levitacije, tela koje isparava? - Postoje stvari koje su filmičnije, fotogeničnije od drugih. U tom smislu za mene ie veoma važna voda. Voda živi, duboka je, kreće se, menja se, odražava kao ogledalo, u njoj se može utopiti, ona se može piti, njom se može umivati. Vi ste sigurno čuli da je sva voda na Zemlji samo jedan molekul. Voda monada. Sviđa mi se da zamislim čoveka koji levitira... Nalazim da je to ispunjenje smisla. Ako me bilo ko pita zašto se u mom poslednjem filmu Marija i Aleksandar dižu u vazduh odgovoriću:
      "Zato što je Marija veštica".
      Ako me to isto upita čovek sa poetskim senzibilitetom odgovoriću:
      "Zato što je ljubav za Aleksandra i Mariju nešto sasvim različito od toga što je za onoga ko je napravio "37,2 ujutro".
      Ljubav - viši izraz međusobnog razumevanja - koju naravno samo prikazivanje polnog akta ne može da izrazi. Zašto ne bismo snimali parenje bikova i krava u polju. Danas svi misle da je cenzura kriva za to što na ekranu nema "ljubavi". A do sada je pokazivan polni čin a ne ljubav. Za svakog čoveka, svaki par - taj čin je jedinstven. Kada ga pokazuje na filmu, to ne može a da ne ponizi one koji vole.
      *Da li postoji razlika između Aleksandrovog kolebanja kada ide prema Marijinoj kući - kolebanju vere i Marijinom kolebanju da spava s Aleksandrom - kolebanju ljubavi? - Jedini način da se pokaže iskrenost tih likova bio je savladati nemogućnost a priori da među njima dođe do odnosa. Zbog toga su oni morali da nadjačaju svoje razlike...
      *Kako ste osećali razvoj Vašeg dela dok ste snimali "Prinošenje žrtve"? - Ako govorimo o dubini mog pronicanja u svet savremenog čoveka mislim da mi je to bolje pošlo za rukom nego u prethodnim filmovima. Ali mislim da je "Nostalgija" kao umetničko, poetsko delo iznad "Prinošenja žrtve". Jer se "Nostalgija" ni na šta ne oslanja, ona postoji kao poetska slika, dok se "Prinošenje žrtve" zasniva na klasičnoj dramaturgiji. Zbog toga mi je "Nostalgija" bliža. Uvek sam se divio Bresonu zbog duha doslednosti, međusobne povezanosti njegovih filmova. Nije slučajno što se u "Prinošenju žrtve" pojavljuje ideja o doslednosti: svakog jutra napuniti čašu vodom, diskusija o sistemu itd. To je za mene veoma važno. Mrzim da se predajem volji slučaja. Ni poetski, bezazleni kadar nije tu slučajno.
      * "Stalker" se čini bliskijim "Prinošenju žrtve"? - Da. Za mene je "Prinošenje žrtve" moj najdosledniji film. Duh doslednosti zbog koga možete pomeriti pameću. Zato se "Prinošenje žrtve" ne može porediti sa drugim mojim filmovima.
      Crkva traži miran život
      *Zašto će junak jednog od Vaših budućih filmova biti sveti Antonije? - Sada je važno da proučim, da proanaliziram konflikt koji je oduvek zanimao ljudski um: šta je to svetost - a šta je to greh? Zar je tako dobro biti svetac? S pravoslavne tačke gledišta zajedništvo je veoma važan aspekt za poimanje crkve. Za pravoslavne, crkva je zajedništvo ljudi koje ujedinjuje ista vera, ista osećanja. A kada svetac sve napušta za pustinju - za čim on to ide? Radi spasenja. A gde su tu ostali? To pitanje odnosa učešća u životu, sa ostalima i ličnog spasenja me veoma zanima.
      *Zašto ste izabrali Antonija? - To je mogao da bude i neko drugi... Najvažnije za mene je drama čoveka koji je dužan da plati troškove ravnoteže između duhovnog i materijalnog života.
      *A zašto Jevanđelje po Štajneru kao drugi mogući siže? - Štajnera nisam ja odabrao. Predlažu mi da o njemu napravnim film. Ja još nisam ni u šta uveren. Mene mnogo više interesuju ljudi koji traže izlaz, rešenje. Taj koji kaže da je našao, čini mi se negde laže.
      *Zašto hoćete da snimate film o E.T.A. Hofmanu? - Vrlo rado bih govorio o romantizmu uopšte. Ako se sećate priče o životu i smrti Klaista i njegove neveste onda razumete o čemu govorim. Romantičari su ljudi koji su uvek pokušali da život vide ne onakvim kakav je. Najstrašnije za njih je rutina, bivstvovanje po navici, odnos prema životu kao prema nečemu što je jednom za svagda ustanovljeno. Romantičari nisu borci. Njih ubijaju himere koje su sami sazdali. Vrlo je opasan romantizam kao pogled na život, kada se individualni talenat smatra nečim najvažnijim. Ima važnijih stvari...
      *Kakvi su Vaši konkretni odnosi sa Pravoslavnom crkvom? Konkretno, vrlo su teški! Ranije sam živeo u SSSR-u. Potom sam došao u Italiju, a sada živim u Francuskoj. Na žalost nisam imao mogućnosti da održavam normalne, postojane odnose sa crkvom. U Firenci u crkvi služi Grk ili Italijan, nema ruskog sveštenika. To je pravoslavna crkva ali grčka ili neka druga. Važniji sastanak koji me duboko porazio bio je moj susret u Londonu sa vladikom Antonijem Blumom. Odnosi s Crkvom zahtevaju miran, stabilan život a ja se sada osećam kao pod ruševinama posle bombardovanja. Pre svega treba urediti život. Sada je od mene to teško tražiti.

      *Priča se da je Lunačarski, pisac, član Partije, podvukao religiozni karakter revolucije od 1917. Šta Vi na to kažete? - Kada je on to rekao!? Kakve gluposti! Možda da bi opravdao svoje ushićenje revolucijom! Ja ne mislim da je on to rekao ali kada im je bila potrebna popularnost oni su ustvrđivali i priznavali šta hoćete.
      *Izgleda da ste toliko očarani Apokalipsom da biste hteli da požurite njen dolazak? - Apokalipsa se ne dešava iznenada. Ona je odavno počela, možda je već na samom kraju. Prosto gledam dokle smo stigli... A kako je Apokalipsa Knjiga kraja, tužne misli dolaze same. Kao Černobil.
      *Olivije Kleman objašnjava u svojoj knjizi "Mistici" da je Fedorov hteo da, po tradiciji, lični asketizam postane kolektivni, što bi u potpunosti promenilo kulturu. Šta Vi o tome mislite? - Askeza ne može da upravlja svetom. To je apsurd. I uopšte problem razvitka. Čemu su poslužile 4000g. civilizacije koje su dovele tako katastrofalnim rezultatima. Pre 2000 godina bila je potrebna Golgota da bi vratila čoveka na pravi put. Ali ljudi nisu na sebe uzeli tu odgovornost. Razumem da je bolno misliti da to nije dovelo nigde. Kada bi se rodila nada! Samo da li je ostalo vremena.
      *Čitate Berđajeva. Smatrate li sebe njegovim nastavljačem? - Nikako. Ne delim mnoga od njegovih mišljenja. On ponekad postavlja sebe iznad problema kao da ih je već rešio. Razumem da to nije bolje od poetske figure. A filozofi su uvek pesnici. Sve znati nije moguće, nadam se.
      *Jednako hrišćani govore da je u Hristu spas... - Vera - to je jedino što zaista postoji u čoveku. Volter je rekao:
      "Da nema Boga - trebalo bi ga izmisliti"
      ... ne zato što on nije verovao, on je u to verovao. Materijalisti daju Volterovim rečima strašni smisao. Vera je jedina stvar koja može spasiti čoveka. To je moje čvrsto uverenje. Inače kako? To je jedina stvar koja u čoveku nesumnjivo postoji. Sve ostalo je fikcija.
      *Kako tumačite rečenicu Dostojevskog "Lepota će spasiti svet"? - Naravno, ne dosledno. Mnogo je bilo ocena toga, često vulgarnih. Naravno, kada je Dostojevski govorio o lepoti - pod tim je podrazumevao duhovnu celovitost. Govorio je o knezu Miškinu ili Rogožinu, ali nikako o lepoti Nastasje Filipovne koja je bila kako znamo dosta vulgarna.
      *Rekli ste da je važno da čovek bude tvorac kao Tvorac? - To je i važno i nije. Za mene je to kao disati.
      *Razlikujete li Vi umetnika od monaha i sveca? - To su potpuno različiti putevi. Svetac, monah odriče se stvaralaštva jer ne učestvuje u životu. Barjak sveca i monaha je to neučestvovanje. To podseća na istočnjački budistički prilaz. Ali umetnik, jadni umetnik dospeva, nalazi se u zbrci događaja, odakle mu je teško da se izbavi. Mada takođe znamo za primer francuskog pesnika Remboa koji je odbio da bude pesnik. Takvih nema mnogo. Prema monahu osećam izvesnu samilost jer on živi kroz sebe. Kod umetnika postoji tendencija ka dekoncentraciji, grešenju, brljanju, on reskira svoju dušu. Ne može se reći da su svetac i poeta - anđeo i đavo. Čovek dolazi u različite situacije. Svetac će biti spašen, umetnik možda da, a možda ne. U tom smislu ostaje jedino vera u Blagodet koja će vas se možda dotaći. Herman Hese je rekao da je celog života težio svetosti i da je samim tim bio grešnik. Tako ostaje da se može računati samo na Blagodet. Ne mogu biti dosledan, eto, to to znači. Između sveca i umetnika postoji paralela ali razlike su velike... Najvažnije je živeti ispravno. Pokušavati ići ka svetosti ili tražiti svoj spas. Spasavati samoga sebe ili težiti stvaranju bolje duhovne atmosfere za ceo svet. Ko zna koliko nam vremena još ostaje. Treba živeti znajući da ćemo možda već sutra Bogu predati dušu. Hteo bih da kažem da mi postavljate pitanja kojima su mnogi geniji posvetili ceo život. O tome bih hteo da govorim u filmu o svetom Antoniju, razumeti i objasniti taj čoveku neizdrživ problem. Na kraju umreti ili ne umreti nije problem, svi ćemo umreti - zajedno ili jedan po jedan... Samo to ne znači da, znajući to, treba postati cinik.
      Razgovarao: Charles de Brantes
      Obrada: Yugopapir (La France Catholique, jun 1986 / Duga, januar 1987.)

      https://www.xxzmagazin.com/stvarati-bolju-duhovnu-atmosferu-za-ceo-svet
    • Guest
      By Guest
      Владика Андреј поје док је био ковиљски монах. Фантастично!
      ЛИНК ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ
    • By Оливера Г.
      За време, док је Бог (према нашој упорној и више пута поновљеној молби) отсуствовао из наших живота, десила нам се невоља. Наша болест је постала тако тешка, да нас је требало лечити од последица пада у грех - од труљења, распада и смрти.
      Христос жели да спасе целог човека. Не само душу, него човека као сложено биће: и душу и тело. Управо ту сложеност треба сачувати заувек.
      Православље сматра да све што чини човека, треба да уђе у Царство Божије, да буде овековечено, обожено, заувек сједињено са Богом. Не само душа, него и тело, треба да уђе у Царство Божије.
      Код нас је све болесно: и моја свест, и мој ум, и душа моја, а мој дух је немоћан; тим више, моје тело је болесно.
      И зато Православље проповеда васцело преображење. Ако је све у човеку болесно, треба све спасити, то значи, треба све лечити. И Христос, Који је Лекар душа и тела наших, нуди нам различите лекове за наше многобројне ране.
      Разболео се ум наш, измишљамо најчудовишније теорије, убеђујући себе, да Бога нема, да смо настали од амеба...Христос лечи наш ум. Чиме? – Својим непогрешивим Божанским учењем.
      Разболело се срце наше: постало је становиште и извор многих чудних утицаја. Христос лечи и ту духовну болест: Примите Духа Светога (Јн. 20, 22).
      Престали сте да волите? Остаћете у љубави Мојој (Јн. 15, 10).
      Изгубили сте миран живот и његово радосно прихватање? Мир Мој дајем вам… да би радост ваша била савршена (Јн. 14, 27; 16, 24).
      Болесно је и тело наше: оно није способно да живи са Богом. И на земљи траје око 80 година.Није способно да проживи вечност у Царству Божијем.
      Телесно треба лечити одговарајућим, тј. телесним. Зато нам Господ даје Своје Тело, да би исцелио наше тело, да би га научио да живи у Божанској средини у Божанском испуњењу: Исус је узео хлеб и, благословивши, преломио и деливши ученицима рекао: Узмите једите; ово је Тело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви; Јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
      Христос чини са нама слично као што чини савремена медицина.
      Наше грехове и страсти Он узима ка Себи (никако се не приближавајући ка њима), у Себи исцељује, испуњава Божанственошћу, Вечношћу, Бесмртношћу, и Своје човечије Тело, које је већ прошло кроз смрт и васкрснуће, враћа нам, Своју човечанску Крв, испуњену Божанским струјама, Он улива у нас, да би смо у себи носили зачетак Васкрсења и суделовали у Вечности.
      Узевши у Себе нашу бит, Спаситељ је учинио нашу бол Својом.
      Смрт човека је крај његовог живота.
      Христово Васкрсење је крај смрти: „Смрћу, смрт уништи.“ И све то, што је плод те боли, тог сусрета са смрћу жели да нам да. Тај плод је – причешће Његовом Крвљу и Његовим Телом, које нам Он даје, када је већ Васкрсао. Значи, евхаристија је, не само причешће Телом Христовим, него и причешће васкрслим телом, које је савладало смрт.
      Може ли се бити хришћанин, не примајући тај Дар? Не примајући Његову Крв, коју је пролио ради тога, да би смо ми васкрсли?
      То се може рећи и другачије, једноставним питањем: „Да ли Христос целог Себе даје људима, или само делимично...?“ – Целог.
      Христос је Богочовек. Не само Бог, него и Човек. То значи, да нам Христос даје пуноћу Свог Божанства и Своје телесности. И зато Он каже: Пијте јер ово је Моја Крв Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова (Мт. 26, 26...28)
      Шта онда значи бити хришћанин? Бити хришћанин – значи примити све те Дарове, које нам је Христос донео. Христос није извиђач, који је са небеса долетео и одлетео, а овде се ништа није десило. Христос – није проповедник, који је дошао да нам исприча неколико прича, а затим отишао.
      Христос је Спаситељ. Он нас тражи, да би нас спасио, заштитио, и то спасење које нам носи, дешава се кроз Његов Жртвени Крст.
      Ђакон Андреј Курајев
      Причешће - радосна вест за тело
      Превод за Поуке.орг - Сова

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...