Jump to content
Sign in to follow this  
Владан

Божићне посланице СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts


Постављена слика

Мир Божји, Христос се роди!

Блага и најрадоснија вест, браћо и сестре у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеју: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоједину тајну и истину.

Сведочи нам истину о јединственом двоједном Родослову у историји рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по једној, човечјој линији. Једино овај Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечји него и Божји. У њему је садржан родослов Сина Божјег и Сина Човечјег, тојест Богочовека Христа. Овај Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именује се именом Исус, тојест Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божји, изабраном Народу Божјем и свему роду људском од Бога обећани Месија, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и демонских сила. Ово је, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божјег и Сина Човечјег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дјеве Богородице.

Тако нам се у Исусу из Назарета јавља и дарује савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божју, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он је Бог и Господ наш, Он је и најближи ближњи наш. У Њему препознајемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнајемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу једне и јединствене боголике човечанске природе.

У Њему, Богочовеку, утемељују се и дарују три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећује тим светињама три недеље уочи Божића под називом Детинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божјег открива нам се тајна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца који ме је послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаје: „Ја и Отац једно смо”. Истовремено, Он нас учи Молитвом Господњом да Његов Отац јесте и наш Отац: „Оче наш који си на небесима...” Према томе, земаљско очинство, само кад је укорењено у том вечном небеском очинству, задобија смисао, постаје светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божјег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаје рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило.

Друго, прослављајући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећује се и осмишљује свако рођење: „Срце сваке мајке”, по песнику, „постаје срце Богомајке". Шта на земљи има светије од мајке и узвишеније од материнства? Толико је оно свето и узвишено да је и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомајке и да њену утробу учини „широм од небеса”!

Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божјег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота којима је Бог обдарио свеколику Своју творевину.

Тако нам се, са једне стране, Христовим Рођењем открива и дарује величанствена и надумна тајна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанској заједници и у породици као језгру ове заједнице остварује небоземна пуноћа светотројичне Тајне љубави.

Када се порекне, заборави и помрачи та небеска светотројична Тајна Бога као Љубави, онда се неминовно губи смисао породице и долази до њеног распада у равни земног јављања и остварења божанске љубави, као и до распада људског заједништва уопште. Што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је мање љубави у људским односима; то је мање истинске љубави у браку, породици, друштву, између оца, мајке и деце, и уопште међу људима. Без Бога као Љубави, човечја љубав губи своје мерило и своју меру. Она се своди на биолошку раван, на саможивост, на обоготворење телесне похоте; хедонизам постаје врховна људска вредност.

Људи нашег доба управо су на том путу обоготворавања похоте тела и телесног мудровања, телесне памети. А кад год је неко људско друштво у историји кретало тим путем, оно се неминовно налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

Једно зло у друштву прате хиљаду других зала и поремећаја. Тако, например, стављање хедонизма на пиједестал божанства – а управо то се догађа у наше време – постаје узрок масовног чедоморства и његовог озакоњења, незапамћеног у историји човечанства. Не представља ли озакоњење абортуса заправо обоготворење саможивости и егоизма које, у крајњој линији, води рашчовечењу човека, човековом стремљењу смрти и ништавилу? Ко убија Бога у себи и дете у мајчиној утроби, уништава самога себе, угрожава само најдубље ткање и непролазни смисао живота.

Шта је друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у највише случајева, последица обесвећења светиње брака и злоупотреба полности и полне љубави, а веома често и последица њихове противприродне употребе? Као што злоупотреба богоданих психофизичких сила изазива многобројна човекова обољења, исто тако и злоупотреба природе и природних добара око нас, човекова незајажљивост и похлепа, угрожавају саму природу, загађују ваздух и воду, биљни и животињски свет, а тиме и самог човека, који живи и дише у таквом, загађеном свету.

Многи су и дивни дарови којима је Бог обдарио човека. Човек је призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Плод тих Божјих дарова и стваралачких способности датих човеку јесу и савремени човекови изуми - например средства масовне комуникације: електрика, радио, филм, телевизија, новине, интернет. Та и многа друга модерна средства општења међу људима и преношења духовних, научних, животно практичних, моралних, естетских, културних и других вредности и свечовечанских искустава, поред не малих добара која доносе човеку и човечанству, такође могу бити и бивају злоупотребљена. Коришћењем речи, слике, игре и мелодије ова драгоцена средства доприносе човековом просвећењу, духовном и моралном преображају, неговању и усавршавању заједничког живљења људи, њиховом обједињавању и свечовечанском сазревању у слободи и у добру, у врлинском узрастању према богоданој безмерној мери човековог достојанства.

Али, ако се ти дарови и средства злоупотребе, као и све друго у човеку и око човека када се злоупотреби, у опасности су да се претворе у извор човековог помрачења и пропасти. Наместо да буду извор човековог просветљења, преображења и оздрављења, у опасности су да се претворе у помрачилиште и тровачницу људске свести и савести. Свођење човека на нагонско, распаљивање сликом, речју, игром и музиком човекових слепих инстиката, пропагирање насиља, зла и суровости, не води ли све то поробљавању човека уместо његовој слободи, умножавању злочина међу људима уместо умножавању добра и доброте, јачању самољубља уместо истинске љубави? Ту се све подређује бесловесном нагону и профиту, трговини; све постаје роба за продају: Бог и човек, отац и мајка, очинство и материнство, дете и отаџбина!

Пропагирање разврата и бестидности, које преко тих средстава данас допире до најскривенијег кутка земљиног шара, не постаје ли узрок обесмишљења брачне и породичне љубави, извориште свакаквих перверзија, злочина и насиља?

Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени. Све је човеку слободно и све спада у област његових права - тако га је Бог створио. Но да ли је свака слобода истинска слобода и да ли је све оно на шта човек мисли да има природно право - истинско и човека достојно право? Два су пута пред човеком: пут живота и пут смрти. Да ли слобода којом човек себе и ближњег свог чини робом смрти и ништавила јесте истинска слобода? Човек је слободан да изврши самоубиство и злочин сваке врсте. По мери наопако схваћене слободе, човек може да постане људождер, убица, крвопија... Но слобода која својим насиљем лишава ближњег слободе и начин упражњавања свога права путем насиља над другима, лишавајући их њихових права и правде - претварају се у тиранију и безакоње. Једно одступање са пута добра и живота, рађа безброј зала, смрти и неправди.

Тако, например, у добра својства савременог човека и човечанства спада истрајна борба за људска права и слободе. Оно, међутим, што при томе није добро јесте мешање добра и зла, светлости и таме, греха и врлине, љубави и мржње. Поготову није добро, у име правâ и слободâ, поистовећивати злоупотребу природних и богоданих сила човекових и њихову употребу, сагласну са богоданим устројством и циљем човекова битисања. Само они који су обасјани светлошћу Христовог Рођења знају да разликују употребу и злоупотребу, лажну слободу од праве слободе, самоубилачко људско право од његовог упражњавања на начин достојан човека и људске заједнице, на градитељски и животодавни начин.

Презирање здравих, Богом даних закона људске природе, преображених Христовим Рођењем у безмерну „меру раста висине Христове”, и обоготворење неприродног блуда и прељубе не могу, по самој природи и моралном поретку ствари, а да не заврше демонизацијом и разарањем човечности у самој њеној сржи.

Не можемо и не смемо, браћо и сестре, као сведоци Христове истине о Богу, човеку и свету, свесни свог вечног и богочовечног звања пред Богом, да не укажемо на ове и друге опасности које данас прете човеку и угрожавају његову истинску слободу и аутентична права, скрнавећи његово боголико достојанство. Поред индивидуалних права и слобода постоје, као што знамо, и колективна или корпоративна права и слободе – права Цркве, било које заједнице, права народа и слично. Ни она прва данас се не поштују, а шта тек рећи о овим другима? Најтежи пример јесте, нажалост, однос многих и премногих моћника према праву српског народа на Косову и Метохији на живот, слободу и будућност. Поред свега осталога, страшни злочин трговања органима невиних српских жртава мржње и терора одвијао се уз ледено, равнодушно, у многим случајевима саучесничко ћутање представникâ међународне заједнице, ма шта тај израз значио, а они су итекако знали шта се стварно дешава „на терену”. Штавише, укључили су се у грађење нечије наводне независности управо на таквим темељима! Али истина и Божја правда увек имају последњу реч. То нам јемчи Рођење Христово, то већ осећамо и знамо.

Божић је празник мира и љубави, праштања и мирења, слоге и јединства. У име тих божићних, богочовечанских духовних дарова и вредности позивамо све вас, драга наша децо духовна, да живите и делате у духу непоколебиве верности својој Мајци Цркви, њеном јединству, вековном поретку и одлукама њених највиших и једино надлежних јерархијских тела. Немојте дозволити да иког од вас збуњују неистине и заводе грубе клевете појединаца и групица које, вођене својим секташким заблудама, свесно или несвесно служећи непријатељима Цркве и вере Христове, покушавају да оспоре духовни ауторитет Цркве и њене законите јерархије и да га замене лажним ауторитетом самопроглашених вођа. У исто време, свима нама је света дужност да се молимо Богодетету Христу, Сунцу Правде, за покајање и просвећење свих заблуделих и за живот и спасење свега света.

На крају, радујући се Богу и Божићу и прослављајући Христа Богомладенца као „једино ново под сунцем”, запевајмо сви, једним срцем и једном душом, песму пастирâ и анђелâ:

„Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!”

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патријарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мјестобљуститељ
Епархије битољске МАРКО
Викарни Епископ стобијски ДАВИД

ИЗВОР

Share this post


Link to post
Share on other sites

Била је за бадње вече!

Програм,онако,свидео ми се онај  богослов-професор из Америке,у духовницима...

Него,данас кад сам стигао кућу,погледао сам крај литиргије у Загребу,хрт је преносио,и потресао ме вапај митрополита љ-зг Јована,где моли Србе да се на предстојећем попису  изјасне као православни Срби!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна посланица Српске Православне Цркве

5. Јануар 2012 - 12:43

1_1.jpg

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О БОЖИЋУ 2011. ГОДИНЕ

И Р И Н Е Ј

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

A када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега...

(Гал 4, 4).

Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.

Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11).

Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи”, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.

Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак.

Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети.

Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.

Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђуј e. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав” (1. Јн 4, 8).

Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост.

Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.

Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.

Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дај e Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.

Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe.

Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу демонску”, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1. Kop 10, 21).

Божић је Празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан.

Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.

Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт.

Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ тека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима!

Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик.

Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим.

Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт 19, 6).

Христово Рођење је обасјало свет светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом часном крвљу.

Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло – небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у земаљској породици.

Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других.

Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим!

Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.

Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:

Мир Божји, Христос ce роди!

Ваистину ce роди!

Благословена нова 2012. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа

АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ

И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Епископ стобијски ДАВИД

СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна посланица Српске Православне Цркве

5. Јануар 2012 - 12:43

1_1.jpg

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА СВОЈОЈ ДУХОВНОЈ ДЕЦИ

О БОЖИЋУ 2011. ГОДИНЕ

И Р И Н Е Ј

МИЛОШЋУ БОЖЈОМ ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ – СВЕШТЕНСТВУ МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

A када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега...

(Гал 4, 4).

Родословом Исуса Христа, „сина Давидова, Авраамова сина” (Мт 1, 1), почиње, драга браћо и сестре, Јеванђеље о Христу, Блага и радосна вест Божја роду људском.

Песмом анђела Божјих – „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља” (Лк 2, 14) – на данашњи дан радосног празника Рођења Христовог испуњена су широм света сва хришћанска срца. Овај Дан je за цео свет велика радост „јер вам се данас роди Спас, који je Христос Господ, у граду Давидову” (Лк 2, 11).

Рођење Сина Божјег јесте велика тајна љубави Божје. Никада човек није тако близак човеку као данас, на Божић. Никада одрасли и деца нису толико блиски једни другима као данас. Никада човек не осећа тако снажно потребу да се мири и зближава са другим људима као данас. Отуда је у нашем народу потреба и обичај да се на данашњи дан прашта и „мирбожи”, да се заборављају личне размирице, са жељом да се све око нас зближи и збратими у духу љубави и мира Божјег.

Анђелска песма у част Рођења Христовог јесте истинска песма која нам језгровито исказује суштину Христове поруке, садржај Његовог Јеванђеља и мисију свете Цркве, коју је Он, Оваплоћени Син Божји, основао. Слављење Бога, мир и добра воља међу људима представљају најсветији триптих божићне поруке. Славећи Бога, човек уједно уздиже и прославља себе. Проповедајући мир Божји, – мир Христов, мир без страха и насиља, – човек доприноси изградњи Царства Божјег на земљи. Једино добром вољом, у несебичном давању себе Богу и ближњима, може се постићи истинска људска солидарност и право заједништво у решавању свих проблема и остварити морални и материјални напредак.

Својим доласком Христос сведочи о суштинској Заједници, новој заједници неба и земље, Творца и творевине, и Својим устима открива велику Тајну коју је Бог као залог унео у човека од самога његова стварања, а она се своди на истину да најважније створење под сунцем јесте управо човек. Наравно, човек је најважнији зато што је Бог у Христу постао човек. По речима Светог Иринеја Лионског, човек је позван да буде одсјај, слава, светлост Божја на земљи. То можемо схватити једино уколико Богочовека Господа Христа узмемо за право и истинско мерило свих бића и свих збивања на нашој планети.

Свакодневно се сусрећемо са искушењима, недаћама и патњама, изазваним од стране других или од нас самих. Патње у нашим домовима, патње у школама, патње у градовима и селима, патње у државама и међу народима сведоче о дубокој подељености у свету, подељености која се не може превазићи људским напорима. При том поделе иду тако дубоко да се и сама наша боголика личност дели – на душу и тело, на свесно и несвесно, и тако у недоглед.

Често се учини да је неред покретач и носилац нашег друштва. Неред је, међутим, присутан само онде где је изгубљена свест о истинској мери свега и свих, а то је љубав. Управо Христос сведочи, Својим доласком у овај свет, да је љубав победила свет зла и мржње и да га увек побеђуј e. Љубав је од Бога. Бог је извор свеколике љубави. „Који не љуби, не познаде Бога; јер Бог је љубав” (1. Јн 4, 8).

Рођен у јаслама у Витлејему, Христос је зауставио време у Својој Личности и око Себе – још тачније: у Себи – сабрао све оне који су жељни љубави и вечности. Јавивши се у свету, Он нам једини доноси истинску и непролазну радост.

Рођење Христово је унело мир Божји у свет, а време повезало са вечношћу. Мир и вечност неће више никада напустити свет, без обзира на сва искушења и недаће које га могу задесити. Као носиоца Свога мира и вечности Христос је установио Цркву Своју. Она је Стуб и Тврђава истине, брод којим сигурно пловимо у тихо пристаниште нашега спасења.

Господ кроз Цркву исцељује сваку болест и сваку немоћ људску. У њој се васпоставља склад између неба и земље, између створеног и нествореног, између вечног и временог, између духа и тела. Исцељење које Господ у Цркви даје није разумљиво уколико се не схвати и не доживи као љубав Божја која се пројавила у Христу, Рођеном, Распетом, Васкрслом и Прослављеном нас ради и нашега спасења ради. Господ љуби свакога човека и жели да се сви људи спасу и дођу у познање истине. Он и нас позива да учествујемо у делу нашега спасења тако што ћемо Њега познати у Цркви, то јест бити сабрани и уједињени у Цркви и као Црква, живети у њој и њоме. Мерило духовног живота на земљи јесте Црква јер је она Тело Христово. Кроз њу нас Господ исцељује јер жели да сви буду причасници вечнога живота и вечне љубави.

Позивамо и сву нашу духовну децу широм света да никада не забораве да је Господ Цркви поверио спасење и да је у њој дат једини истинити пут и правац којим треба да идемо. Мерило духовног живота није дато појединцима већ се Духом Светим дај e Цркви у целини, тако да се све складно и у миру Божјем усавршава.

Превечни Бог се на онај давни, први историјски Божић родио као пуки сиромашак да би нас обогатио Собом, Својим божанским савршенством као вечним богатством. Тиме Он и нас и сва људска покољења учи да се не одвајамо једни од других него да једни другима бремена носимо, да љубимо једни друге, да помажемо слабе и сиромашне, да братски делимо добра којима нас je Бог обдарио и да тако испунимо Закон Христов и на хришћански начин остваримо cвoje људско призвaњe.

Cвaкa деоба, раздор, нeприjaтeљcтвo и разарање заједништва супротни су Духу Божјем и духу Црквe. Jep, не можемо иcтoврeмeнo „пити чашу Господњу и чашу демонску”, не можемо „учествовати у трпези Господњој и у трпези демонској” (1. Kop 10, 21).

Божић је Празник кад осећамо пуноћу доброте и милости Божјe, показане према роду људском тиме што је Бог послао у свет Сина Cвoга Јединороднога, Господа нашега Исуса Христа. Божанска љyбaв, која се чудесно показала у витлејемској пећини, прожима и све нас на oвaj вeлики Дан.

Прaзнoвaњe Божића није просто обичај, традиција, нaвикa, дан примања и дaвaњa дaрoвa. Божић je дар над дaрoвимa, дан у којем ce открило оно што je jeдинo ново под cyнцeм, дан у којем ce вeчнa божанска младост улила у биће нeбa и зeмљe и у oгрaничeнy, пролазну људску природу и cвe подмладила вeчном младошћу.

Нажалост, браћо и cecтpe, морамо признати да je наш духoвни мир прилично помућен, тe ни радост наша ниje потпуна. Она je oceнчeнa страхом и бригом због cвaкoднeвниx збивања у cвeтy, a пoceбнo због трагичних збивaњa на нaшeм распетом Kocoвy и Meтoxиjи. Ta збивања мyтe складни пој aнђeлcкe пеcмe и прeтe да мир и cтрпљeњe прeтвoрe у нecпoкojcтвo и нетрпeљивocт.

Нашим драгим верницимa, Србима на Kocoвy и Метохији, прeпoрyчyjeмo да буду истрајни и да остану на својим огњиштима, уз cвojy Цркву и уз cвoje cвeтињe, на зeмљи cвojиx дeдoвa и прaдeдoвa. Црквa, као брижна Мати, yвeк je са њима и yвeк ћe бити са њима. Бeз страдања нeмa ни вacкрceњa. Господ тека нам cвимa бyдe мерило и у страдањима!

Молимо вac, браћо и cecтpe, да светињу брака oчyвaтe, да ce бринeтe и cтapaтe о cвojoj дeци, a нарочито о њиxoвoм верском и моралном вacпитaњy и oбрaзoвaњy. Beрoнayкa у oбрaзoвнoм cиcтeмy у нашим школама јесте вeликa помоћ, али ниje jeдинa и ниje дoвoљнa; зато су рoдитeљи и топли породични дом cвeтa зajeдницa и мecтo узрастања у меру раста виcинe Хриcтoвe, у пуноћу љyбaви Бoгoмлaдeнцa. Jep, вepa и морал ce yчe нajпрe у рoдитeљcкoм дому, у породици. Учe ce нeoceтнo, исто онако како ce учи и мaтeрњи jeзик.

Бог je рoдитeљимa дао yзвишeнy улогу да кроз рађање и васпитавање дeцe oплeмeњyjy cвeт и да га чине бољим и лeпшим.

Нажалост, још je yвeк много брaкoвa cклoпљeниx бeз благocлoвa cвeтe Црквe, a и рaзвeдeниx брaкoвa, који су прaвa несрећа и за нашу Цркву и за наш народ. Брак је завет пред Богом и у исто време црквена Света Тајна. Човек нема право да раставља оно што је Бог саставио, каже Христос Господ (Мт 19, 6).

Христово Рођење је обасјало свет светлошћу знања и богопознања. Његовим уласком у свет настаје почетак новог доба, крај незнабожачке ере и почетак ере христопознања, кроз Цркву коју је Он основао Својом часном крвљу.

Овај Дан се прославља доживљавањем свега што је најлепше и најузвишеније. Он човека подсећа на његово двоструко порекло – небеско и земаљско. Он учи човека дужностима и према небеској и према земаљској породици. Овај Дан нас опомиње да је потребно претходно се одужити Оцу небеском и нашој небеској породици да бисмо могли стећи благослов и срећу у земаљској породици.

Отворите срца и ви, децо наша духовна, који сте отишли у даљину и туђину и прославите у радости Богомладенца, јер је свуда земља Господња, а Бог је свуда и на свакоме месту. У Цркви Христовој, у овој светој богочовечанској заједници, славимо, са свима вама заједно, радосне божићне празнике и нисмо далеко једни од других.

Подигнимо горе срца, сви без разлике, драга браћо и сестре! Ово је Дан који је дао Бог да се и ми духовно рађамо и препорађамо кроз Христа Господа. Нека светлост Духа Светога, Духа Христа Богомладенца, Духа Божјег, засија у душама нашим и у домовима нашим!

Живети духовним животом значи спасавати се, исцељивати се, бежати од греха и трагати за љубављу. Љубав која је од овога света не води нас никуда до у смрт; једино нас љубав Богомладенца Христа оживљава и води у живот вечни. Зато треба да љубимо све око себе и свима да сведочимо Наду нашу, како каже Свети Апостол Петар (1. Пет 1, 3 и 3, 15). Без љубави, у овом нашем свету све је осуђено на тугу, а без Оваплоћене Љубави Божје, Која је Христос Новорођени, све је осуђено на ништавило.

Клањајући се Детету младом, Превечном Богу, ових и свих других дана нашега живота, опростимо, браћо и сестре, једни другима и са братском, односно сестринском љубављу поздрављајмо једни друге светим поздравом:

Мир Божји, Христос ce роди!

Ваистину ce роди!

Благословена нова 2012. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2011. године

Ваши молитвеници пред колевком Богомладенца Христа

АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ

И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ ИРИНЕЈ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ

Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ

Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ

Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ

Епископ будимски ЛУКИЈАН

Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ

Епископ банатски НИКАНОР

Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН

Епископ источноамерички МИТРОФАН

Епископ жички ХРИЗОСТОМ

Епископ бачки ИРИНЕЈ

Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ

Епископ осечкопољски и барањски ЛУКИЈАН

Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН

Епископ западноевропски ЛУКА

Епископ тимочки ЈУСТИН

Епископ врањски ПАХОМИЈЕ

Епископ шумадијски ЈОВАН

Епископ славонски САВА

Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ

Епископ милешевски ФИЛАРЕТ

Епископ далматински ФОТИЈЕ

Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ

Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ

Епископ ваљевски МИЛУТИН

Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ

Епископ нишки ЈОВАН

Епископ западноамерички МАКСИМ

Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ

Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ

Епископ крушевачки ДАВИД

Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ

Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

Викарни Епископ липљански ЈОВАН

Викарни Епископ ремезијански АНДРЕЈ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН

Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ

Епископ брегалнички, местобљуститељ Епархије битољске МАРКО

Епископ стобијски ДАВИД

СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

arhiepiskop2010.jpg

Ј О В А Н

по милоста Божја, Архиепископ охридски и Митрополит скопски,

до целата полнота на нашата најсвета Архиепископија Охридска

Благодат, милост и мир, од родениот во Витлеем, Господ и Бог и Спасител наш Исус Христос

Браќа сослужители и во Христа возљубени чеда,

И оваа година Божикната посланица ви ја испраќаме од затвор, истовремено, согласно на зборовите на светиот Златоуст, благодарејќи му и славејќи го Бога за сè. Црквата никогаш не заборава дека и самиот Господ Христос беше во затвор, дека и мнозина од апостолите и отците исто така беа во затвор. Токму затоа имајќи го пред очи светото предание на Црквата ние од срце им простуваме на оние коишто бивајќи надвор од Црквата, нас нè сместија во затворот. Ах, кога само и историјата би можела да ја избрише сета омраза на оние, коишто ја гонат нашата Црква, и сите нивни дела против Црквата. Но, штом Христа го изгонија од градот, и Он требаше да се роди во пештерата, тогаш и затворот нека биде место на прослава на Рождеството Христово, бидејќи и токму Христос преку Неговото затворање го освети и самиот затвор, преку Рождеството ја освети целата творба.

Возљубени, мал е бројот на рождествата, коишто нашата Света Православна Црква ги одбележува и слави. Станува збор за рождеството на претечата Христов Јован, рождеството на Пресветата Богородица, и бездруго како што некои прекрасно велат: „мајката на сите празници“ - Рождеството Христово.

На овој ден, Светот се доближи до настанот после којшто ништо повеќе не e како порано. До настанот во кој времето се подели. Настанот во кој се исполни Стариот Завет, а започна Новиот Завет на луѓето со Бога. Тоа беше и настан во кој одминатите истории се сретнаа со својата сегашност, но и со својата иднина. Настан во кој дојде до прегратка на Бога и човекот, прегратка, со векови очекувана. Овој преславен настан на Рождеството Христово, од православните теолози карактеризиран како чин кога „Логосот стана тело и се всели помеѓу нас“, како што подоцна сведочи и возљубениот Господов ученик Јован, навистина е „единственото ново под Сонцето“ што се збиднало од шестодневот па сè до денес. Токму тоа Рождество и ние денес го сведочиме и го празнуваме.

Таа новост под оваа небесна покривка, браќа и сестри, воедно е и најголемото и најзначајното случување за нас луѓето и нашата човечка природа. Бог постана човек земајќи ја нашата падната природа на Себе. Но, и како Бог тој внимава да не го наруши она наше Божествено назначение, коешто ни го дарува, какви што нè створи, нашето назначение на слободни битија. Следствено, затоа и ни остава можност таа негова прегратка, по својата слобода да не ја прифатиме, па дури и да ја отфрлиме. Затоа Богословот Јован вели: „Дојде при своите, и своите не го примија“ (Јн. 1,10-11). Но, кои се тие „Негови“, коишто Него не го примија? Не се ли тоа оние на кои магнетизмот на овоземното, себеугодувањето на познати и непознати начини, им е поважен и позначаен од нашиот Спасител и севкупното создание? Не се ли тоа оние кои преку измами и самоизмами му робуваат на таткото на лагата, кој ги измами и нашите прародители? Не се ли тоа оние кои од неговата заслепувачка, а како таква и лажна блескавост на овој свет, не ја гледаат Светлината која ноќва се раѓа во Витлеемската пештера, туку само од адет прават театар со пештерата? И не им порачува ли, токму ним нашиот Спасител, на овие новите, во ништо поразлични од тогашните фарисеи и подбивачи со светињата: „Домот Мој е дом за молитва, а вие го направивте разбојничка пештера“ (Лк. 19,46)? А колку неброени се „таквите пештери“, денес во нашата татковина, и на крајот, не се ли нивните создатели истите оние кои живеат лажно претставувајќи се како Божја Црква, та така измамени и опиени со својата самодоволност, го мамат и прелестат народот кој се труди да пие од одамна пресушениот извор?

Што би можеле ние, возљубени, значајно и моќно да им порачаме и да им посведочиме, во оваа најсветла ноќ откако постои векот и човекот, на оние кои до денов денешен не видоа и не слушнаа, или не сакаат да го слушнат Оној, на Кого целата природа, сето земно создание и сета вселена му се поклонија и без престан му се поклонуваат?

Што би порачале на оние кои без престан го кинат Христовиот хитон, иако знаат дека нема поголем грев од удирањето по единството и соборноста на Црквата?

Секако, смирено би можеле да го предочиме нашето лично искуство од заедницата со живиот Бог. Да го понудиме својот личен удел, бидејќи тоа е единственото нешто што ќе остане нераспадливо, единственото вистинско, силно и плодотворно, што ќе може да посведочи во наше лично име.

Но, кое е нашето автентично искуство? Тоа е токму она поради коешто сме гонети и прогонувани од моќниците на овој свет, како што вели божествениот евангелист Јован Богословот: „дека целиот свет лежи во зло“ (1.Јн. 5,19). Тоа е она наше живо сведоштво и искуство на веќе споменатата прегратка со Живиот Бог, со штотуку родениот Богомладенец. Тоа е она што нашите гонители ги разобличува. Тоа е она што верно и недвосмислено го чуваме, еве веќе десет години, понекогаш во околности кои често го надминуваат секое достоинство на времето во коешто живее денешниот човек.

Токму тоа искуство, браќа и сестри, е најскапоценото што го поседуваме во нашите животи, бидејќи тоа на најблизок начин нè идентификува со оние кои ги повикуваме во своите молитви и на чиешто застапништво пред штотуку родениот Богомладенец се надеваме, оние кои одамна се овенчани со светителски и маченички венец, со оние кои беа гонети, мачени и убивани само затоа што бескомпромисно, и по цена на својот сопствен живот ја исповедаа својата вера во Христа и во Неговата Црква – Телото Негово. Тоа искуство, најскапоцени чеда во Христа, еве веќе деценија, на најдиректен можен начин нè идентификува со Оној којшто пострада за нас! Тоа е она по што секој од нас на најприсен начин – лично ќе биде препознаен од самиот Христос, согласно на Неговите зборови: „Ако Мене Ме гонеа и вас ќе ве гонат“(Јн. 15, 20).

Тоа е искуството на единството на Црквата Христова, искуството на Невестата Негова, искуство тешко породено токму од таа прегратка со целата вселена.

Со Своето Рождество, Христос ги воздигна на најголемото можно ниво човековиот дух, душата и телото, како и севкупната материја. Давајќи ни се Себе си, и примајќи нè онакви какви што сме, во Себе преку светата Евхаристија, преку светата Причест, во единствената суштинска заедница, којашто е спасоносниот начин на живот во единство со живиот Бог, а со самото тоа и за победа над последниот непријател – победата над смртта.

Затоа најскапоцени браќа и сестри, го повикуваме својот народ и сите луѓе околу себе, на слободно чекорење по патот, патот на преумувањето којшто нè води во Црквата, во Едната Света Соборна и Апостолска Црква на новородениот Богомладенец и Спасител наш Исус Христос.

Да го преобразиме браќа и сестри, сето она што нè врзува само за земното, да симнеме од себе сè лажно и распадливо, та слободно и одговорно, да се фрлиме во Неговата спасоносна прегратка, прегратка од која извира самиот Живот Вечен, прегратката која е Заедница, а Заедницата е Црквата – а Црквата, браќа и сестри, е Спасението!

Христос се роди!

На Божик 2011,

од затворот Идризово

Ваш молитвеник пред Бога,

+Архиепископ охридски и Митрополит скопски Јован

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

БОЖИЋНА ПОРУКА МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА љета Господњег 2011/2012.

DSC_0039.JPG

ГАЛЕРИЈА

Човјек је, браћо, по природи, гладно и жедно биће. Прво, одмах по рођењу, храни се материним млијеком. Вода, хљеб, топлота, свјетлост, не само што га хране и одржавају у животу, него му омогућују да расте, дају му здравље и снагу. Девет мјесеци га храни мајка у утроби својој; по рођењу живи и расте напајан Божјим даровима и родитељском љубављу. И као што му тијело расте храњено хљебом и млијеком, тако и његов унутарњи човјек: срце, душа, ум, разум, осјећање, потребују своју храну. Из тјелесног сјемена расте и узраста тијело човјеково; из умног, вољног и душевног сјемена, уграђеног Божијом силом у људску природу, када се оно правилно, здравом храном храни, узраста и богати се човјеков разум, душа, знање, познање себе и свијета око себе.

Човјек постаје свјесно биће, умножавајући Божије дарове у себи, првјенствено својим живљењем и заједништвом са другим људима, почевши од својих родитеља, браће и сродника, па онда и свих других са којима се среће и општи у животу. Отуда, све што човјек, свако људско биће, има и посједује – прима од другога, почевши од чина зачећа, до његовог посљедњег даха. Како је дубоко мудра истинита ријеч Апостола Павла: „Шта ли имаш што ниси примио?А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“ (1. Кор. 4, 7). По природи, човјек је плод Божанске и родитељске љубави. Љубављу других храни се и живи, притом уграђујући себе љубављу и својим даровима у живот других. То је тако, јер су и сам свијет и сва створења, сва творевина, Божије дјело Божанске Љубави и Силе, Божијег доброг слова, благослова, призвани да живе и да зраче према свима тим истим Божанским добром. Та љубав је она најунутарњија кохезивна сила која рађа, чува и одржава све видљиве и невидљиве свјетове, чинећи свеукупну творевину – организмом, чинећи сав род човјечански – живим организмом, који не само живи, него се и умножава, расте, узраста.

Сам Бог се дарује свему постојећем. Зато је узајамно даривање свега постојећег у његовој природи, од протона до сазвијежђа, до свих знаних и незнаних свјетова. Божанским даривањем и узајамним прожимањем творевина расте, умножава се, у времену и простору. Пуноћа тог Божанског даривања, Божанске Љубави, јавила се и открила, кад је дошла пуноћа временâ, тј. кад је творевина Божија постала способна да је прими, онда кад је Бог послао Сина свог Јединородног да сваки који вјерује у Њега има живот вјечни (Јн. 6, 47; Гал. 4, 4). Њега не само што су прорицали пророци: сва творевина је уздисала и чекала да се Он јави „пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14), да се и дарује као Хљеб Божији, Који силази с Неба и даје живот свијету (Јн. 6, 33). Он као Хљеб Живота благовијести вјечну истину: „који мени долази неће огладњети, и који у мене вјерује неће никад ожедњети“ (Јн. 6, 35). Тако човјек и свијет постоје и постају једна Божија творевина, „саздани у Христу Исусу за дјела добра, која Бог унапријед припреми да у њима ходимо“ (Еф. 2, 10). У Цркви као Тијелу Христовом, открива се „устројство тајне од вјечности сакривене у Богу, који је саздао све кроз Исуса Христа“, као и „многострука мудрост Божија“ (Еф. 3, 9-10).

У Христу, пак, Богомладенцу, од Дјеве рођеном, као Хљебу Живота, којим се причешћујемо, и начину на који се причешћујемо, открива нам се, не само смисао нашег људског постојања, него и начин на који треба да живимо, како да се односимо једни према другима и како да употребљавамо дарове којим нас је Бог обдарио. Свако створење и сваки човјек има свој дар – неко већи, неко мањи – и своју службу, коју је призван да умножи, обдарујући собом и својим даровима друга створења (ср. 1. Кор. 12, 4-5). И као што су по богомудром Апостолу Павлу у човјековом организму удови дати не просто да се сваки од њих брине о себи, „него да се удови подједнако брину један за другог“ и „ако страда један уд, с њим страдају сви удови“ (1. Кор. 12, 25-26), тако треба да буде и у организму људског друштва, цјелокупне људске заједнице.

Бог као домаћин васионе даје свим створењима дарове, даје сунце своје и праведнима и грешнима. И као што Христос није дошао у овај свијет да му служе него да служи и да се принесе за живот свијета, тако и они који су Његови: коме је више дато, од њега се више и тражи… За све њих важи света истина: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1. Кор. 10, 24). И она друга: „Свакоме се од нас даде благодат по мјери дара Христова… за усавршавање светих у дјелу служења, за сазидање Тијела Христова, док не достигнемо сви јединство вјере и познања Сина Божијег, у човјека савршена, у мјеру раста висине Христове“ (Еф. 4, 7; 4, 12-13). Са овог разлога потпуно је било природно што су први хришћани били „постојани у науци апостолској, и у заједници, и у ломљењу хљеба и у молитвама“ (Дап. 2, 42), и што „имаху све заједничко: и тековину и имање продаваху и раздаваху свима како је коме било потребно“ (Дап. 2, 44-45).

Када људи забораве да је „Господња земља и њена пуноћа, и они који живе на њој“, онда изгубе и прави однос према добрима којима их је Бог обдарио и начину њихове употребе. Такви отимају творевину од Бога и присвајају је себи, злоупотребљавајући притом добра Божија и дарове, проглашавајући себе за божанство које ће устројити свијет „по својој слици и прилици“. Отимање творевине од Бога, као и отимање добара од ближњих својих, увијек су засновани на гордости, зависти и себељубљу. У том и таквом духу се одвијала и одвија историја рода људског, њиме су били заражени стари и нови економски системи и људски односи уопште. Тако је, на примјер – на порицању Бога и на отимању творевине од Њега – комунизам покушао да организује људско братство и јединство и праведну расподјелу добара: сви смо свједоци шта се догодило са братством заснованим на оцеубиству и класној мржњи! Показало се да је егоизам, саможивост, подједнако у природи како капитализма, тако и комунизма, као и да је савремени либерални капитализам, са његовом суровом тржишном економијом – утемељен на вучјем самољубљу… Зато није никакво чудо што су дојучерашњи комунисти постали преко ноћи – капиталисти. Они су и у комунизму отимали туђе ради „општег добра“. У капитализму настављају то исто, приватизујући оно што је раније другима отето, уз то – богатећи се на туђ рачун, користећи притом власт, као што су то и раније чинили, закидајући сиротињски рад и труд… Комунизам се темељио на хришћанској идеји заједништва, узајамности и расподјеле добара („имаху све заједничко“) која се кроз вијекове остваривала у Цркви и остварује до данас у монашком општежићу. Но, притом су комунисти превидјели свету истину: све то се не постиже насиљем него слободом. Као и истину: да добро које није учињено на добар начин престаје да буде добро; и да се постизање једнакости не постиже укидањем, уништењем различитих дарова, таланата, него њиховим умножавањем; не уништењем личности и лишавањем личне својине, него слободном сарадњом на Божијем и људском дјелу, правилном употребом дарова и добара, сагласно непролазном начелу: „Што не желиш себи, не чини другоме”. Човјек при томе није створен да буде ни роб, ни роба, јер његова жеђ и глад се не засићују земаљским добрима и богатством „које мољац нагриза…“

Јер, „не живи човјек о самом хљебу“ (Мт. 4, 4), и не пије само воду, од које ће ожедњети, него „пије од воде“, коју ће му Христос дати, и „од које неће ожедњети довијека“: та вода постаје у човјеку „извор воде која тече у живот вјечни“ (Јн. 4, 14).

Тиме искање најприје Царства Небеског и правде његове, односно осмишљавање земног хљеба и воде – Хљебом Живота и „водом која отиче у живот вјечни“, исцјељује човјека од халапљивости за земним добрима и подстиче га на освајање бескрајних унутарњих простора, кроз благословену употребу видљивог свијета и његових добара.

То је оно чему нас учи Христово рођење и што је садржано у ријечима божићне анђелске пјесме: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља!“ Зато пјевајући ову пјесму, радосно се загрлимо и поздрављајмо:

Христос се роди!

Благословена Нова година доброте Господње!

Ваш молитвеник пред јаслама Богомладенца,

Архиепископ цетињски и

Митрополит црногорско-приморски

Амфилохије

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна посланица епископа шумадијског Г. Јована pdf_button.png printButton.png emailButton.png

vl_Jovan.gif

Ј О В А Н

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Анђеоска песма: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14), је Божићна порука која нас упућује на три истине. Прва је да прослављамо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога.

Друга је истина - мир на земљи. Мир - шалом, је Божије својство, њиме човек постаје син Божији, по речи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако могу постати истински миротворци. Њима је мир и на срцу и у говору, а онима који се не помире са Богом и са људима у уму и срцу, мир је на језику, а у срцу - рат и мржња. Препун је свет таквих миротвораца. Зато, што је више Бога и Божанског богатсва у срцу, више је мира на земљи. Што је мање тог богатства, то је више бораца за земаљску власт и богатство, то је више себичног немира.

И трећа је истина - добра воља међу људима. Добра воља се рађа из богољубља и човекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца. Добра воља се рађа из љубави која се свему радује, свему се нада, све прашта, све милује својом добротом. Истинска љубав ништа не тражи за себе.

Ове три основне животне истине откривају нам се у Божићу и у личности Богомладенца. На Божић је сам Бог дошао међу нас људе, обасјао нас светлошћу богопознања, помирио нас са собом и уселио мир и добру вољу у дубине наше душе. Зато је Божићна порука мира, слоге и љубави као и свих других вредности, била она која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње током две хиљаде и више година, па нам је она преко потребна и у овом нашем времену када су обезвређене и релативизоване истинске вредности. И данас се човек са раслојеном душом лако хвата за лажне вредности, за неистине и полуистине и све мање је способан да прихвати смисао и лепоту Божића. Међутим, нити је овај чудесни Божији свет без смисла и без циља, нити смо ми људи и сав живот око нас постали случајно. Није Син Божији дошао у свет узалудно.

Из године у годину дочекујемо Божић испуњени бригама и тегобама, збуњени савременим кретањима, претњама миру и благостању. Зато прихватимо поруку из ноћи Богорођења. Свакога дана дајимо Славу Богу. Сетимо се да је сунце које нас греје Његово сунце, да су дарови природе Његови, а нама дати и да је Он достојнији слављења него и највећи људи, како наше тако и ранијих епоха. Не заборавимо да нас Његово око види и прати, да нас Он опомиње и призива, као што родитељ призива и воли своје дете. Криза је свуда, на све стране и у сва времена, али схватимо једном да су све кризе судови Божији. И сви поремећаји у свету и код нас последица су кризе морала и отуђености која је захватиле цео свет. Још је старозаветни пророк казао: Сви говоре мир, мир, а мира нема (Јер 6, 14).

Порука Божића нас обавезује да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек почне да бежи од других и да се затвара у своју крхку тврђаву, изгубљен, немоћан и паралисан за свако добро дело и сусрет са другим. Ми се, не случајно, о Божићу поздрављамо са: Мир Божији - Христос се роди! Не траћимо колебљиви, срачунати, људски, често двосмислени мир, него мир Божији који нас мири са Богом и једне са другима, мир у савести, оно истинско осећање пуноће као испуњење воље Божије и миротворства међу људима.

Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине и живота лишеног радости Божије близине. А опет, Божија близина је само рођење Господа Исуса Христа. Рођење Сина Божијега - Богомладенца, за човека и за човечанство, за земљу и за васељену представља једино Ново под сунцем (2 Кор 5, 17), најважнији догађај од стварања света. То је почетак свега доброга, напреднога и спасоноснога у човеку и за човека, у човечанству и за човечанство. Отуда је празник рођења Христовог - Божић, најрадоснији хришћански празник који је најдубље уткан у живот сваког човека и сваке породице. То је празник највише украшен и окићен народним обичајима који се у детаљима разликују од места до места, но који увек симболизују и изражавају саму суштину догађаја који се празнује - да је Новорођени Витлејемски Младенац за свакога човека Хлеб Живота, Светлост Истине, вечна Младост и ничим помућена Радост. Зато се Божић радосно прослављао у нашем народу, и у ропству и у слободи, и у богатству и у сиротињи, и у краљевим дворима и у народним збеговима. Ту радост коју доноси Божић највише и најпуније доживљавају деца, јер осећају да је баш њима најближи Онај који се те ноћи родио у Витлејемској пећини, а који је касније показао толико љубави према њима, поставивши их, чак, за пример одраслима: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18, 3).

На празник Божића открива нам се лице Живога Бога, Бога који је са нама, Бога Емануила. На Божић нам се открива Бог, не само као Бог, него и као наш брат. То је велики и непроцењиви дар свакоме човеку, да и самом Богу може да каже да је Он његов брат, његов вечни сабрат. Ето, такав нам се Господ открива на овај Свети дан.

Христос се рађа - славите, Христос са небеса - играјте, Христос на земљи - вазносите се. То је песма коју певамо ових светих дана у свим нашим црквама. Рођење Христово је повод за слављење имена Божијега, силе Божије. То је славље за Бога који је дошао у овај свет и славље за човека. То је догађај којим се Бог прославио међу људима и догађај којим се човек прославља, којим задобија вечну и непролазну славу. Ради спасења човековог, Бог је примио људску природу и кроз њу све људско и све оно што човека чини човеком, сем греха, који униљује људску природу и онемогућује јој да узраста у меру висине Христове. Дакле, Бог није привидно постао човек, већ истински и потпуно, остајући при том Бог, као што говори Свети Атанасије Велики: оно што Бог не прими на себе, то не може бити исцељено. Само оно што Бог прими и у шта се Бог усели и чему Бог подари свој свети квасац, то се исцељује, то се спасава.

Лако је бити човек после доласка Господа Исуса Христа у свет. Да, лако је бити праведан када је Син Правде дошао у овај свет. Лако је бити добар када је Христос, извор сваког добра, присутан у Цркви својој. Зато, драга, браћо и сестре, будимо у ове радосне дане, и у све дане свога живота, у Цркви и са Црквом, јер ћемо једино у њој наћи истински, Христов мир и спасење и лек за све наше недаће и немоћи.

Са том жечом молимо се новорођеном Богомладенцу да благослови ваше домове, ваше породице и вашу децу. Молимо се Господу да благослови Наш престони град Крагујевац, као и сваки град, село и крај Епархије шумадијске. Молимо се Господу да благослови сав наш народ и да се сети наше браће и сестара изгнаних са шихових вековних огњишта са Косова и Метохије и других крајева и да им Бог подари мудрости, снаге и трпљења да издрже на путу Божијем и истрају и дочекају да се врате својим домовима и да у њима пале бадњаке и прослављају Празник мира, љубави и радости.

Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира, радости и добре воље, позивамо вас да у миру и чубави са Богом и чудима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ !

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2012. година.

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом,

ЈОВАН, Епископ шумадијски

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

БОЖИЋНА ПОРУКА ЕПИСКОПА СРЕДЊОЕВРОПСКОГ КОНСТАНТИНА 2012. ГОДИНЕ

петак, 06 јануар 2012 13:31

emailButton.png printButton.png pdf_button.png

Vladika_2012.jpg

Христос се рађа - славите га!

Христос с небеса – у сусрет му изиђите!

Христос на земљи – узнесите се!

Певај Господу сва земљо!

У весељу пој народе – јер он (Господ) се прослави“!

Божић, свети и велики празник, дан када наша Света Православна Црква прославља Рођење Богомладенца Исуса Христа, објављује нам радосну и свеспасоносну Благовест, „коју су праоци још давно очекивали, коју су пророци предсказивали, а праведници желели да виде, да се Бог на земљи јави и са људима поживје“ (Књига Варухова 3,38).

Долазак Сина Божијег међу нас људе, Његово оваплоћење, рођење и очовечење је највећа и најрадоснија Благовест неба земљи. Рођењем својим Господ Исус Христос, донео је радост целом свету, о чему јасно говори тропар Божића.

Долазак Богомладенца Христа у свет са радошћу је поздрављен најумилнијом песмом светих Анђела, којом се позива на мир: „Слава Богу на висини, а на земљи мир, и међу људима добра воља“. Ову радост прво сазнаше витлејемски пастири оне Божићне ноћи, а затим се прошири по целој васељени. Ова песма наднебеске радости коју певаше са анђелима и пастири, кад се Син Божији роди од Духа Светог и Марије Дјеве, у пећини витлејемској, постаде програм живота за све људе и народе, који траже истински мир, исказујући добру вољу, како пре две хиљаде година тако и данас. Та небеска слава Божија, и тај спасоносни Мир Христов, и та Богодана Добра Воља Његова треба да нас и поколења наша воде кроз живот и делање наше, и да се у томе правцу усмерава и владање наше. Јер Христов мир није мир због пролазног интереса међу људима, него мир из вечне љубави Божије према човеку.

Од рођења Господа нашег до данас прави мир и истинска добра воља везани су за име Христово. Јер нико не може имати мира не имајући Христа у срцу своме, нити ико може имати добре воље не имајући Христа у души својој. „Господе, тражио сам Те у многим храмовима, нашао сам Те у себи“, речи су Блаженог Августина. Ове речи Блажени Августин изговорио је када је Господа примио и срцем својим, а не само разумом познао.

За оне који имају очи да виде, уши да чују и ум да разумеју, Царство Христово није „од овога света“. То је царство мира, љубави, праведности, доброте и милосрђа. То је место где се доживљавају плодови Богорођења као семе које расте невидљиво, као скривено благо.

У данима Божићне радости, молимо се Богомладенцу Христу, да све нас оснажи и укрепи, посебно оне који ревнују за дом Божји, како бисмо достојно сведочили своју припадност Светој православној цркви. Радује Нас да се број оних који долазе Њему, Богомладенцу Христу на поклоњење умножава, да свештеници Епархије средњоевропске показују ревност у вршењу свештеничке службе, трудећи се да млади нараштаји одрастају као активни чланови свете православне Цркве, дајући им могућности да активно учетвују у животу и раду парохијских заједница, организованих при црквеним општинама. Посебно нас радује да је свакога дана све више оних, који активно учествују у литургијском животу Цркве, што нам даје наде да „племе наше нестанути неће“.

Прослављајући наше православне празнике, а посебно Божић, као круну свих Празника, трудимо се да то буде у сагласности са учењем Свете Цркве. Приликом припремања празничне трпезе, треба имати на уму литургијски значај празника и Онога кога прослављамо. Узалуд је сав наш труд око припреме трпезе за прослављање празника, ако би се онај кога прослављамо, осећао странцем и непожељним. Ово је потребно знати и када прослављамо Крсну славу, заштитника нашег дома, као и друге свечаности везане за радосне догађаје крштења у породици, венчања младенаца, као и испраћај наших покојника.

Поклонимо се Богомладенцу Христу, приносећи му молитвене похвале, да нам свима помогне милошћу и силом својом, да би смирени, међусобно измирени, растерећени од греха, у јединству, опроштени, у здрављу и надахнути Духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог, како би радосна срца могли запевати анђелску витлејемску песму: «Слава Богу на висини, а на земљи мир, и међу људима добра воља».

Прослављајући Празник Рођења Христова, на раскршћу старе и нове године, принесимо наше захвалне молитве Витлејемском Богомладенцу у нашим храмовима, паљењем воштанице и примањем благослова од свештеника, а затим у својим домовима, окупљени око чеснице, бадњака, свеће и печенице, међусобно измирени, разменимо са својима најдражим целив мира, поздрављајући једни друге радосним поздравом

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ

ВАИСТИНУ И ЗАИСТА СЕ ХРИСТОС РОДИ!

Ваш молитвеник пред Колевком Богомладенца

Епископ Средњоевропски Константин

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...