Jump to content
Sign in to follow this  
Владан

Божићне посланице СПЦ

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest
Божићна посланица Епископа канадског г.Георгија

 

vladikaslika.jpg

 

 

 

РАДУЈ СЕ НЕВЈЕСТО КОЈА НАМ РОДИ ХРИСТА!

 

 „Прође сјен од Закона када дође благодат, јер као оно купина што не сагоријеваше у пламену, тако Ти дјевојком роди и остаде Дјева. Мјесто огњенога стуба сину сунце правде, мјесто Мојсија Христос, спасење душа наших“! (Догматик 2. гласа)

 

Неизмјерна радост прожима нас док приступамо најрадоснијем празнику, празнику свих радости, празнику избављења од смрти, празнику почетка спасења - празнику Рождества Христова, Божића славнога.

 

Рођење Богодјетета Христа Господа улива неисцрпну радост и наду, нарочито, како каже Св. Апостол Павле: „Када је дошло пуноћа времена посла Бог Сина свога који се роди од жене који би под законом“ (Гал 4, 4).  Наду која нас изводи из безнађа; радост јер се Бог оваплоти и поче се збивати оно што пророци рекоше а што човјечанство чекаше. Бог се оваплоти, постаде човјек, близак нама у свему сем гријеха. Управо тај догађај представља, како примјећује велики Јован Дамаскин, једино ново под сунцем. Сви остали историјски догађаји, ма колико славни и узвишени били, представљају пролазну епопеју, непрестано сравњивану смрћу која хара свијетом и сваком тварју. Преузвишени догађај Оваплоћења Господа мијења тај циклусни бездан, смрт бива побијеђена кроз само ваплоћење и рођење Сина Божијег.

 

Није ли и основна заповијест Божија била о рађању, множењу, о испуњавању Закона божијег - настављању дјела Божијег које се рођењем набоље показује? Данас, када занемарујемо бригу о Божијој творевини и човјеку као круни створења, бринемо се само о овоземаљским стварима. Бринемо се колико је ова земља способна да отхрани, чини се све да се дјеца не рађају.  Не говори ли нам то колико смо егоцентрични?  Бог је, стварајући овај свијет, дао толику могућност – само када би човјек милостив и човјекољубив био – за преизобиље земаских добара. Христос, који са Неба долази,  једина је гаранција истинског живота - живота у изобиљу. 

 

Није Господ саздао свијет да би тај свијет нестао и престао, него да живот вјечни има. Зато је Господ Христос, благовољењем Оца Небеског, дошао у творевину, оваплоћен од Духа Светог и Марије Дјеве. Истинити Бог постаје истинити човјек.  Наше недоумице рјешава једноставно: храни 5000 људи са пет хљебова, учи нас да тражимо „хљеб наш насушни данас”, а не за сутра, за прекосутра, за сто година. Ту сагледавамо савршену хармонију,Божију љубав према човјеку и човјечанству. А као поуку прихватамо дивну заповјест љубави према Богу и ближњему својему. Кад служимо једни другима, наша љубав постаје делатна. Зато, браћо и сестре, „не брините се шта ћете јести и шта ћете пити“. Не бринимода ли ћемо имати изобиља да нахранимо седам милијарди људи. Иима ко о томе да брине: Бог. Од нас се тражи да не прихватимо пролазни и јефтини, комерцијални, потрошачки систем овог вијека, него да се окренемо милосрђу Божијем.

 

Христос нам долази да нам покаже истинити пути да нас из безнађа врати у наду и поуздање.О овом Божићу, зато, присјетимо се слободе коју нам Христос рођењем својим даде. „Нема више роба ни слободна, мушког и женског, Грка ни Јеврејина, сви смо једно у Христу Господу“.Христос је дошао да испуни „оне који су под законом, да примимо усиновљење“. Тако смо и ми постали Синови Божији и наслиједници Царства небеског. Али и наслиједници закона Господњих. Два закона нам је Господ дао: Свој закон, вјечни савез Бога и човјека, и законе овоземаљске, који на поштовању тог првог закона почивају, почев од Миланског едикта, којим је 313. године, Цар Константин у историјској, земаљској димензији освојио слободу за Цркву Христову. Сјетимо се, зато, о овом Божићу, да слобода наша, коју нам Господ рођењем даде, и од поштовања закона Његових зависи.  

Нека нас најрадоснији празник Рождества Богодјетета укријепи и сачува, умудри и поучи, да ходимо заповјестима Божијим, зарад наде у овом животу и радости у Вјечности.

 

Поздрављам вас најрадоснијим поздравом:

 

 

Христос се роди!   Ваистину се роди!

Share this post


Link to post
Share on other sites

25. Децембар

1. Рождество Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. "А кад се наврши вријеме, посла Бог Сина својега јединороднога" (Гал 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Деви у Назарету, говорећи: "Радуј се, благодатна... ево зачећеш и родићеш сина, и надјени му име Исус" (Лк 1, 18 и 31). У то време изиђе заповест од кесара Августа, да се попише сав народ у Царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Девом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчарску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога, а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: "Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља" (Лк 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, са даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт 2). Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Деве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар света и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могоше извршити слуге Његове. Њему нека је вечна слава и хвала. Амин.



 

Из љубави жарке Ти сe c неба спусти,
Из вечне красоте у ругобу муке,
Из вечне светлости у мрак злобни, густи,
Дављеним у греху пружи свете руке.
Зачуди се небо, земља затресе се:
Добро дошо, Христе! Људи, радујте се!
Из љубави жарке, којом свет сотвори,
Ко роб се понизи, да робље одрешиш,
Да обновиш кућу што Адам разори,
Да мрачне просветиш, грешне да разрешиш.
Љубав не зна страха нити понижења.
Добро дошо Христе, Владико спасења!
Из љубави жарке, Царе свих красота,
Ти остави блесак красних херувима,
У пећину сиђе људскога живота
C буктињом и миром очајним људима.
Устраши се земља: како да Т' одржи?
Добро дошо, Христе. Тебе небо држи!
Девица прекрасна давно Ти се нада,
Земља Ти ју диже да се кроз њу спустиш
C високог престола, из небеског града,
Да донесеш здравље, грехе да отпустиш.
O девице света, кадилнице златна,
Слава ти и хвала, мати благодатна!
 

 

 

 

 


РАСУЂИВАЊЕ

 Господу Исусу рођеном у Витлејему најпре се поклонише пастири и мудраци (звездари) c Истока, дакле, најпростији и најмудрији овога света. И дан-данас најискреније се клањају Господу Исусу, Богу и Спасу, најпростији и најмудрији овога света. Покварена простота и полуучена мудрост вазда су били непријатељи Христова Божанства и Његовог Јеванђеља. Но ко су били ови мудраци c Истока? Ово питање је нарочито проучавао св. Димитрије Ростовски. Он тврди, да су они били цареви неких мањих области или појединих градова у Персији, Арабији и Мисиру. У исто време били су они велики учењаци у звездарству (астрономији). Њима се јавила она чудесна звезда, која је наговештавала рођење Новога Цара. По св. Димитрију та се звезда њима јавила на девет месеци пре рођења Господа Исуса, тј. у време зачећа Пресвете Богородице. To време од девет месеци они су провели у проучавању те звезде, у припремању за пут и у путовању. Стигли су у Витлејем ускоро по рођењу Спаситеља света. Један од њих звао се Мелхиор. Он је био стар, сед, са дугом белом косом и брадом. Он принесе Господу на дар злато. Други се звао Гаспар; лица црвена, млад и без браде. Он принесе Господу на дар ливан. Трећи се звао Валтазар, лицем црн и врло брадат. Он принесе Господу на дар измирну. Њихова тела по смрти пренета су у Цариград, из Цариграда у Милано, a из Милана у Келн. Могло би се још додати, да су ова тројица мудраца били представници три главне pace људске, које су произашле од Нојевих синова: Сима, Хама и Јафета. Персијанац је представљао Јафетите, Арабљанин Семите a Мисирац Хамите. Тако да се може рећи: кроз њих тројицу цео род људски поклонио се ваплоћеном Господу и Богу нашему.


СОЗЕРЦАЊЕ

Да созерцавам красоту душе Пресвете Богородице и то:
1. како душа њена беше светла и непорочна,
2. како душа њена беше испуњена тишином од вере и наде у Бога,
3. како душа њена беше испуњена благоуханим мирисом од молитава.
 


БЕСЕДА

о рођењу Господа Сина Божијег
Изађох од оца и дођох на свијет (Јов. 16,28)

Син Божији јединородни, браћо, рођен у вечности од Оца без матере, роди се у времену од матере без оца. Оно прво рођење недокучена је тајна Свете Тројице у вечности, ово друго недокучена је тајна силе и човекољубља Божијег у времену. Највећа тајна у времену одговара највећој тајни у вечности. Не улазећи с маленом свећом нашега разума у ову највећу тајну, задовољимо се, браћо, сазнањем, да је наше спасење потекло не од човека и не од земље него од највиших висина божанскога невидљивог света. Толика је милост Божија и толико је достојанство човеково, да је сам Бог Син спустио се из вечности у време, с неба на земљу, с престола славе у пећину овчарску, само да људе спасе, од греха очисти, и у Рај поврати. Изађох од оца, где имадох све, и дођох на свет, који ми не може ништа дати. У пећини се роди Господ, да покаже, да је цео свет једна тамна пећина, коју само Он једини може осветлити. У Витлејему се роди Господ – а Витлејем значи дом хлеба- да покаже, да је Он једини хлеб живота, достојан правих људи.

О Господе Исусе, превечни Сине Бога Живога, и Сине Деве Марије, осветли нас и нахрани нас Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЈОВАН

по милости Божијој архиепископ охридски и митрополит скопски,

свој пуноћи наше најсветије Архиепископије охридске.

Благодат, милост и мир од рођеног у Витлејему Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа!

Браћо саслужитељи и у Христу возљубљена чеда!

И ове године божићну посланицу шаљемо вам из затвора, истовремено, по речима светог Златоуста, „благодарећи и славећи Бога за све“. Црква никада не заборавља да је сам Господ Христос био у затвору, да су и многи од апостола и отаца исто тако били у затвору. Управо зато, имајући пред очима свето предање Цркве, од срца опраштамо онима који су нас сместили у затвор, будући сами ван Цркве. Ах, када би историја само могла избрисати сву мржњу оних који гоне нашу Цркву и сва њихова дела против Цркве! 

 

Потресна је посланица архиепископа охридског Јована али као што кажу речи молитве:

 

Сачувај, Боже, све оне које због вере Православне гоне незнабошци, безбожници и јеретици.

Опомени их се, посети их, укрепи, утеши и силом Својом подај им ускоро избављење и слободу.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Посебно је корисно овдје подсјетити се на књигу „Секс и култура“ чувеног енглеског антрополога Ј.Д. Унвина, штампану тридесетих година прошлог вијека. Унвин је наиме проучавањем различитих култура већ тада запазио да високе културе настају и постоје само ондје гдје је постојао и био развијен високи морал. Када једно друштво, цивилизација, напусти здрава морална правила живљења, након само неколико генерација оно пропада и нестаје са свјетске историјске позорнице. Огледнута у огледалу овог антрополошког искуства, потврђеног свом историјом човјечанства, ова данашња „глобална културна револуција“ несумњиво је антихришћанска и као таква затрована неизљечивим поривом самоуништења и самоубилаштва.

 

Директно и непосредно, као и читава посланица, свака част.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна посланица Владике Василија

 

 

483c2bbaebf169925fe692a360072f76.jpg

 

 

 

 

ВАСИЛИЈЕ
БОЖИЈОМ МИЛОШЋУ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО-ТУЗЛАНСКИ
СВОМ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМ СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ

БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА И СПАСИТЕЉА НАШЕГ ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА И ДУХА СВЕТОГ ЖИВОТВОРНОГ, УЗ НАЈРАДОСНИЈИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:


МИР БОЖИЈИ-ХРИСТОС СЕ РОДИ

''Слава Богу на висини и на земљи мир, међу људима добра воља''(Лука 2,14), пјевају данас анђеоске војске; ликује са њима и хор старозавјетних пророка и праведника, који од памтивијека угодише Богу, и ријечи њихове богонадахнуте сливају се у дивно сазвучје са анђеоском пјесмом.

      Чудо над чудима обистинило се - Дјева заче и роди Сина, и надјену му име Емануил, оствари се завјет Господа са Аврамом, Исаком и Јаковом и ''роди се дијете, син нам се даде, којему је власт на рамену, и име ће му бити: дивни, савјетник, Бог силни, отац вјечни, кнез мирни''(Ис. 9, 6). Зато похитајте анђели, принесите му пјесму; небо нека пошаље звијезду, земља нека уступи пећину, пустиња јасле, а род људски од себе даде - Мајку Дјеву!( Постање: 3, 19)

      Ако се неко усуди да пита чему толика радост, у чему је смисао овог догађаја, одговорићемо другим питањем: да ли би свијет у коме живимо - свијет патње, страдања и смрти - имао смисла да се Бог не јави међу људима? Какав би био смисао постојања свијета, ако је свијет пука случајност, препуштен самоме себи; какав би смисао имао живот сваког човјека да Бог не постаде као један од нас? Свијет би био, како је говорио преподобни Јустин Ћелијски, само једна воденица смрти; воденица која меље крв и месо и кости људске; меље их и у прах претвара, јер човјек је прах и у прах се враћа. А ми знамо, и у свјетлости данашњег празника созерцавамо велику истину: ''Бог тако завоље свијет да је Сина својега Једнороднога дао, да сваки који вјерује у њега не погине, него да има живот вјечни. Јер не посла Бог Сина својега на свијет да суди свијету, него да се свијет спасе кроз њега.''(Јн.3,16-17). Дошао је Господ, да спасе свијет од гријеха, јер је Он једини јачи од гријеха. То није могао учинити нико од људи, од царева, од војсковођа, од научника. и нико од Анђела и Арханђела, од Херувима и Серафима. Једино Он, Бог Који је постао човјек, могао је да из човјека истјера гријех, да истјера ту најстрашнију пријетњу која човјека баца у смрт. До доласка Богомладенца у овоме свијету царује смрт, а царује кроз гријех (Рим. 5, 12-14). Уствари, кроз гријех и смрт над људима царује ђаво. Долазак Господа Исуса Христа у овај свијет представља објаву рата гријеху, смрти и ђаволу. Јер само је Господ јачи од њих, само их Он побјеђује и уништава и тако спасава човјека и дарује му живот вјечни.

      Отуда и јесте најрадоснија вијест – благовијест за човјека и човјечанство, да је Он, Бог постао човјек. Јавио се Христос да сједини човјека са Богом, тако да Бог из човјека потисне сваки гријех, свако зло, сваки мрак, сваку таму, смрт и ђавола. Нема приснијег и ближег јединства у овоме свијету између било чега и било кога као што је јединство између Бога и човјека у Христу. Божић нам враћа људско достојанство. Он нас срођује и орођује са Богом, Творцем нашим и Оцем небеским. Рођење Христово враћа нас к себи, у Њему схватамо и спознајемо да смо створени по образу и по подобију Божијем, да је лик Божији утиснут и урамљен како у душу тако и у тијело човјека. То је празник исконске свјетлости која је засијала пастирима у оној витлејемској ноћи и кроз вијекове допрла и до нас данашњих хришћана, окупљених око наших храмова и манастира, око наших огњишта и наложених бадњака, гдје смо се и ове године окупили да поново дочекамо и прославимо долазак Богомладенца Христа на земљу. Као што нас Он духовном радошћу обасипа својим небеским и божанским даровима, доносећи нам вјечну Истину, вјечну Правду, вјечну Љубав, вјечни Живот, и ми смо дужни, да Њему – Богу и Спаситељу нашем, узвратимо нашим даровима, попут источних мудраца. Који су то дарови које ми можемо и треба да принесемо Њему – Богомладенцу? Шта је то што Бог од нас потребује и очекује? Има ли ишта што Њему недостаје а што ми људи имамо што му можемо поклонити? Шта ми имамо што нисмо добили Бога? Нема!!! Свe што смо и што имамо тијело, и душу, и ум, и срце и све наше способности, све је то дар Божији нама. Управо, Бог очекује да Му ми, као људи, узвратимо оним што нам је Он Сам даровао, јер ми ништа своје и немамо, сем гријехова наших. Па ипак, ми Богу можемо и треба да узвратимо вјером правом, вјером чистом и неисквареном, усрдном молитвом, љубављу према Богу и ближњему, нашим трудом на испуњавању Његових јеванђелских заповијести, постом, милосрђем, добротом, чистим срцем, смирењем, трпљењем и осталим светим врлинама. Наравно, све то што Бог од нас очекује није потребно Њему већ нама, јер тим нашим трудом и добрим дјелима ми чинимо себе способним и пријемчивим за Његове небеске дарове. Само тако можемо да се удостојимо да и ми са анђелима небеским запјевамо: „Слава Богу на висини, на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2,14). Анђели пјевају ове три величанствене објаве, па ипак велика већина људи, иако слави празник Рођења Христовог, не може да схвати значај анђеоске пјесме. Умјесто тога питају се да ли се Бог заиста слави данас или зашто се иначе Бог треба славити; или гдје се може распознати на земљи мир који је најављен, или зашто данашње човјечанство не живи са добром вољом? То је због тога што већина људи не слави Бога - било својим дјелима или ријечима. Многи од њих сумњају у само постојање Бога и у присуство Бога у њиховим животима. Такође, постоји много људи који приписују одговорност Богу за несрећне догађаје у њиховим животима. Међутим, они који гунђају против Бога гријеше дубоко, јер зло не потиче од Њега. Напротив, оваплоћење Божијег Сина и Ријечи, заједно са Његовим Распећем и Васкрсењем, преобликује људску личност до њене претходне љепоте, дајући вјечни живот и мир који превазилази сваку људску логику, уздижући људе у заједничке насљеднике небеског царства. Овај чин божанске снисходљивости, иако обухвата крајње понижење, само по себи може да глорификује и велича човјечанство. Дакле, чак и ако многи људи не успијевају да славе Бога у свом срцу, слава се узноси – са свим стварањем и свим стварима које се одвијају међу људима – к Њему који борави на небесима. Божија је заповијест да славимо Бога, а то може само онај који је открио дубљи смисао живота. Што је дубље знање о Богу као дародавцу свих добара, то је већа човјекова животна радост, то је већа и његова спремност да слави Бога. Ми, такође, онда благодарно кличемо са Анђелима: "Слава Богу на висини," за величину Његових дјела и несхватљивост Његове љубави коју гаји према нама. Са друге стране, како можемо да причамо о миру на земљи када је скоро пола планете у рату или се припрема за рат? Сладак звук анђеоске објаве која се тиче “мира на земљи” је, прије свега, божанско обећање да, ако људи поштују пут на које је указало новорођено Дијете, они ће стећи унутрашњи мир и мирни саживот. Мир је Божије својство, њиме човјек постаје син Божији, по ријечи Христовој: Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати (Мт 5, 9). Само они људи који се помире са Богом и са људима око себе наћи ће мир у својој души и тако постати истински миротворци. Њима је мир и на срцу и у говору, а онима који се не помире са Богом и са људима у уму и срцу, мир је на језику, а у срцу – рат и мржња.

      Божански мир је онај за који Спаситељ каже својим апостолима: ''Мир вам остављам, мир свој дајем вам''(Јн.14,27), али одмах додаје – ''не дајем вам га као што свијет даје''. Мир Христов је смирење у нади на васкрсење и вјечни живот. Мир који је лишен страха, страха од посљедњег човјековог непријатеља, смрти; мир који произилази из дубоког увјерења и повјерења у спасоносно дјело Христово. Христов мир није мир који нам нуди савремена цивилизација, која покушава да ''утврди себи име'' градећи нове Вавилонске куле, проглашавајући примарним споредне разлоге постојања. Потомство савремене цивилизације слично је безумном богаташу из Јеванђелске приче, који рече души својој: ''Душо; имаш многа добра сабрана за многе године; почивај једи, пиј, весели се' (Лк. 12, 19), заборављајући да не живи човјек само о хљебу, да је слава овог свијета пролазна и да само Господу треба да се клањамо и Њему једином да служимо (Мт.4-11). Темељи аутентичне европске културе, којој и ми припадамо, свиђало се то некоме или не, почивају на мудрости и побожности. Нажалост, Европа се данас одриче својих коријена, изниклих на побожности и високим моралним вриједностима. Савремена ''хришћанска'' Европа проповиједа мир који није мир Христов, јер ''има изглед побожности, а силе се њене одрекла''(2 Тим. 3, 5). Под плаштом науке, демократије и борбе за људска права, као вриједност се намећу различите девијације људског тијела, ума и духа. Једнострана наука утемељена на недоказаним теоријама или чак заблудама ранијих времена, све чини да ''умири'' човјека, да скине са њега осјећај одговорности за сопствене поступке.

      Пренимо се, браћо и сестре! Нема истинског мира без мира који нам Христос даје. Лажни мир који нам се нуди је антихристов ''мир''. Охладњела савјест, окорјелост у гријеху и отуђење стварају код савременог човјека илузију слободе и независности, а заправо се ради о ропству најтеже врсте, јер ко чини гријех роб је гријеха(Јн.8,34). Сви су покушаји да човјек нађе мир без Христа унапред пропали, јер без Христа је све осуђено на пропаст, на смрт.

      С обзиром да је ово став савременог човјечанства у свјетлу мира који је понудио Господ, не изненађује чињеница да је добра воља ријетка међу људима. Добра воља се рађа из богољубља и човјекољубља, из благих мисли, топлоте душе и срца. Добра воља се рађа из љубави која се свему радује, свему се нада, све прашта, све милује својом добротом. Истинска љубав ништа не тражи за себе. Добра намјера Бога према човјечанству је загарантована, као што су повољне посљедице божанске љубави – у принципу – очигледне за сва људска бића, а посебно опипљиве за све оне који прихватају анђеоске поруке у своме живљењу. Насупрот томе, за оне који одбацују ове поруке, а који експлоатишу и узнемиравају друге, дешава им се да доживљавају посљедице попут кризе стреса и узнемирености, као и егзистенцијалну неизвјесност. Све објаве анђела током рођења Господњег су стварности које постоје и које се проживљавају данас у пуноћи оних који вјерују у Исуса Христа као Богочовјека Спаситеља свијета. Ове три основне животне истине откривају нам се у Божићу и у личности Богомладенца.

      На Божић је сам Бог дошао међу нас људе, обасјао нас свјетлошћу богопознања, помирио нас са собом и уселио мир и добру вољу у дубине наше душе. Зато је Божићна порука мира, слоге и љубави као и свих других вриједности, била она која је храбрила људе кроз све њихове недаће и патње током двије хиљаде и више година, па нам је она пријеко потребна и у овом нашем времену када су обезвријеђене и релативизоване истинске вриједности. И данас се човјек са раслојеном душом лако хвата за лажне вриједности, за неистине и полуистине и све мање је способан да прихвати смисао и љепоту Божића. Међутим, нити је овај чудесни Божији свијет без смисла и без циља, нити смо ми људи и сав живот око нас постали случајно. Није Син Божији дошао у свијет узалудно. Из године у годину дочекујемо Божић испуњени бригама и тегобама, збуњени савременим кретањима, пријетњама миру и благостању. Зато прихватимо поруку из ноћи Богорођења. Свакога дана дајмо Славу Богу. Сјетимо се да је сунце које нас грије Његово сунце, да су дарови природе нама дати Његови дарови, и да је Он достојнији слављења него и највећи људи, како наше тако и ранијих епоха. Не заборавимо да нас Његово око види и прати, да нас Он опомиње и призива, као што родитељ призива и воли своје дијете. Криза је свуда, на све стране и у сва времена, али схватимо једном да су све кризе судови Божији. И сви поремећаји у свијету и код нас посљедица су кризе морала и отуђености која је захватила цијели свијет.

      Покушајмо да уклонимо маске које нас отуђују и дијеле од Бога и Његовог људског лика. И нас нека употпуни наше угледање на Бога тако што би практиковали вјеру у Њега. Објавимо, такође, анђеоску пјесму човјечанству, које страда стравично и не може да открије Мир и Добру Вољу због тешких прилика у којима се налази. Једини начин за превазилажење немира и свих облика криза, као што је и данашња која мучи наш свијет, јесте Господ наш Исус Христос који нас је увјерио да је Он Пут, Истина и Живот. Стога, ми славимо Бога на небесима и Сина Његовог Господа нашег Исуса Христа који је благоизволио да живи међу нама. А ми објављујемо са Анђелима да је Мир доступан и да заиста постоји на земљи и у нашим срцима, јер смо се помирили са Богом кроз Његову добру вољу да преузме тијело својим рођењем у јаслама.

      Стојећи на прагу Витлејемске пећине, поздрављамо вас радосним божићним поздравом и молимо се новорођеном Сунцу правде: нека нас, Господе, обасја свјетлост лица Твога, да у свјетлости сагледамо славу Твоју; да се светлост лица Твога разлије и на лица наша и да се свјетлост наших лица засија пред људима: да видјевши добра дјела наша сви прославе Оца нашега који је на небесима; да нас се на постидиш, Господе, када дођеш у Царству своме!

      Са тим жељама и молитвама Богомладенцу Христу, Извору мира, радости и добре воље, позивамо вас да у миру и љубави са Богом и људима прославимо новорођеног Богомладенца, поздрављајући једни друге радосним Божићним поздравом:

 

МИР БОЖИЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!
ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна порука Владике Григорија

 

 

61708b6bc448881ab9e2ea216482a70e.jpg

 

 

Божић је празник мира, помирења, топлине и радости - поручио је у Сарајеву администратор Митрополије дабробосанске Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије у божићној поруци.

"Све ове ријечи добијају пуноћу и истински смисао само уколико покажемо разумијевање, љубав и пажњу за другог, за своју браћу и сестре. А, као што нас учи Јеванђеље, наша браћа и сестре су сви људи и припадници других националности и конфесија", рекао је владика Григорије.

Он је нагласио да Божић, као најрадоснији хришћански празник подсјећа на важност заједништва и заједнице – који су залог ове државе и народа који у њој живе.

"Нека домови свих оних који се данас радују обасја свјетлост Христовог рођења. Мир Божији – Христос се роди!“ - рекао је епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије.(Срна)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Божићна посланица епископа шумадијског Г. Јована pdf_button.png printButton.png emailButton.png

 

 

 

bozic_poslanica.jpg

 

 

Ј О В А Н

СВЕМУ СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И ВЕРНОМ НАРОДУ ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА УЗ СВЕРАДОСНИ БОЖИЋНИ ПОЗДРАВ:

МИР  БОЖИЈИ  -  ХРИСТОС  СЕ  РОДИ !

 

 

Богу хвала што смо и ове године дочекали светле дане Христовог Рођења. На овај дан Бог нам је послао Сина Свога да бисмо и ми могли, кроз Њега, следећи Његов пут, ходити према Небесима. Тај пут је тесан и узак, али је зато и благословен, јер је то пут Сина Божијега, који је по речима светих отаца постао човек да би људи могли постати богови по благодати, браћа Његова. Христос је на Божић постао један од нас да бисмо се ми у Богу усиновили.

Божић је тако Празник саборности, Празник који позива и сабира породицу и људе у заједницу љубави. Зато је рођење Христово објављено не једном човеку већ тројици мудраца, сабору пастира и целом људском роду (Мт 2, 1-2; Лк 2, 8-12). Кроз саборност Цркве ми постајемо једно са Богом и једно са другима, то јест, остварујемо смисао и циљ свога постојања. Саборност Цркве је њено својство да у себи и собом сабира све и сва у једно. Она чини да кроз Цркву постајемо једно тело са свима и са онима који су ту, поред нас, и са онима који су одсутни, и са онима који још лутају десно и лево тражећи пут. А тај пут нам открива рођење Христово, Божић, јер се у том догађају остварила пуноћа времена када је Бог Отац Сина свога Јединородног дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16).

Својим рођењем Христос је одговорио на вечно питање смисла и цича човековог живота. Зато преподобни Јустин Ћелијски каже: Човек је питање – Богочовек је одговор, а Свети Атанасије Велики поучава: Бог се рађа као човек, да би човек постао Бог, док Свети Григорије Богослов додаје: Христос се оваплотио, да би човек утолико постао Бог, уколико је Бог постао човек.

Поставши човек Христос је дао циљ човеку; ушавши у тело Христос је дао циљ телу; ушавши у материју Христос је дао циљ материји. Поставши човек Христос је осмислио све што је човечије и рађања и живот и смрт. До Њега – све је било бесмислено; од Шега – све је постало смислено. Спасити људе од греха и смрти – то је циљ Христовог доласка који славимо и коме се радујемо.

Божић је нарочито време, када особито Црква, силно и моћно славослови ту благу вест спасења у речима: Данас Бог на земљу дође и човек на небеса узиђе. Слава и хвала на земљи Рођеноме, Који је обожио земаљско биће. Рађајући се Христос доноси богатство обожења, доноси неисказану радост, и зато Црква призива не само људе, већ и сву твар да се радује.

Христово рођење анђели су поздравили песмом: Слава Богу на висини, а на земљи мир, међу људима добра воља (Лк 2, 14). Та анђеоска песма остаје животни мото вере и покреће човека на стваралаштво. Подиже нас из пасивности у стваралачку динамику живота у вери. У исто време, ова анђеоска песма уједно је и позив упућен свима људима да славимо Бога на висини али и да на земљи ширимо мир, а не мржњу. То је позив и да учинимо све што до нас стоји да међу људима буде добра воља. То је данас у овим смутним временима преко потребно како појединцу тако и друштву, како у селу тако и у граду, како у држави тако и у Цркви. Да би то остварили потребна нам је милост Божија и благодат Божија, али је потребан и наш труд и жеља и воља да чинимо и другима и себи добро. Зато увек треба бдити над собом, непрестано силазити у дубине свога бића и исправљати све лоше навике. Стражити над собом, а не надобудно посматрати шта други чине и једва чекати грешку и промашај другога.

Није мало оних који данас мисле да је ово немогуће, да су Христов пут и Његове заповести тешке и неоствариве. Нису оне тешке, тешко је само одрећи се себе, одрећи се својих лоших навика, страсти и сласти. А када се њих одрекнемо онда се у нама показује милост Божија, благодат Божија и љубав Божија. Зато, волимо и љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Оца, Сина и Духа Светога, Бога љубави! Волимо једни друге љубављу која не тражи своје, која се не горди, која све трпи, свему се нада (1. Кор 13, 7) а која се објави у овај Божићни дан.

Порука Божића обавезује нас да свуда око себе градимо мир. Сви ми знамо шта то значи када се немир усели у срце, када немир паралише разум, када човек заборави свој призив, па почне бежати од других, затварати се у своју крхку тврђаву, и тако изгубљен постаје немоћан и паралисан за сваки добар и поштен рад. Ми се зато о Божићу поздрављамо: Мир Божији – Христос се роди! Дакле, не колебљиви, срачунати, често двосмислени људски мир, него мир Божији, мир који значи помирење са Богом и помирење једних са другима, мир у савести, оно истинско осећање мира као испуњење воље Божије, и миротворства међу људима, као свете обавезе човекове.

Немир који је захватио савременог човека последица је његове духовне празнине, живота лишеног истинске радости која једино долази од Божије љубави и Божије близине. На ту љубав нас обавезује и овај велики Празник: Јер је Бог толико заволео свет да је и Сина свог Јединородног дао да свако ко верује у њега не погине, него да има живот вечни (Јн 3, 16).

Само онај који је задобио љубав, задобио је Бога, јер Бог је љубав (1. Јн 4, 16). Онај који је од љубави отуђен, отуђен је од Бога. Расте ли вера наша у Господа истовремено расте и љубав наша према Њему. Јер вера непрестано открива у Христу све новија и новија савршенства и богатства и красоте, због којих Га ми све више и више волимо. И као што нема граница вери нашој у Христа, тако нема граница ни љубави нашој за Њега. Само су људи велике вере укорењени и утемељени у љубави. А ко је укорењен и утемељен у љубави Христовој, он вером расте у меру раста висине Христове (Еф 4, 13), у човека савршена и постаје живи храм Пресвете Тројице, јер Христос обитава у срцима верујућих који су утврђени и не колебају се у љубави к Њему. У подвигу вере и љубави човек никад није сам, већ увек у друштву са свима светима. Чинећи тако постајемо кадри да се придружимо анђеоском хору и славослову: Слава Богу на висини, а на земљи мир међу људима добра воља (Лк 2, 14).

Зато оци и браћо и децо Свете Православне Цркве Божије у Шумадији, позивамо вас да будете истински исповедници Христа, позивамо вас да вашу веру покажете и пред Богом и пред људима. Богу Ћете ту веру показати ако Га прослављате вашим светим животом и добрим делима; а људима, ако им Христа проповедате љубављу, миротворством и добром вољом. Запамтите да православни прослављају Бога на висини када шире мир и добру вољу међу људима на земљи. Јер, само људи мирољубиви и испуњени добром вољом – истински православно славе Бога, истински су миротворци, јер су истински борци против сваког греха и зла у себи и у свету око себе.

На Божић, Бог се сјединио и помирио са људима. На Божић, Бог је позвао људе да међу њима влада добра воља, мир и јединство. Тај позив важи и за сва људска поколења укључујући и ово наше и за сва времена укључујући и ово у коме ми живимо. Да би међу нама било мира, љубави и добре воље, потребно је да се наше стране учинимо све што је до нас да се у нама роди Христос и са Њиме наш мир. Потребно је да отворимо своје душе да би постале колевке новорођенога Христа.

Ако нам је целе године туга притискала срце, нека се данас роди радост у њему, јер славимо рођење највеће Радости, појаву Бога у лику човека, Исуса Христа. Ако су нам целе године мржња, гордост и злоба тровали срце избацимо данас отров из њега, јер славимо рођење небеске љубави оваплоћене у људској природи.

Нека овај Божић, децо наша духовна, унесе у ваше домове, мир, љубав, слогу, радост и благослов у све дане вашег живота. Нека нам новорођени Младенац Христос подари покајање и спремност на праштање. Уколико међу вама и данас има оних који су у свађи позивамо их да у Божићној радости једни од других затраже опроштај, муж од жене и жена од мужа, деца од родитеља и родитељи од деце, комшија од комшије. Морамо затражити опроштај једни од других, ако хоћемо да будемо Божији и да нам Божић буде радостан, срећан и благословен и ми у Њему.

Са овим жељама и молитвама Богомладенцу Христу желимо вам свако истинито добро у Новој 2013. години, поздрављајући вас радосним Божићним поздравом који у себи носи слављење Бога на небу, на земљи мир а међу људима добру вољу.

 

 

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ !

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ !

 

 

Срећна и Богом благословена наступајућа Нова 2013. година.

 

Ваш молитвеник пред Богомладенцом Христом

Епископ шумадијски

epjovan_potpis.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Архипастирска Божићна порука

 

BishopIrinej-Crest-350x350.png   +ИРИНЕЈ

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ЕПИСКОП МИТРОПОЛИЈЕ АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКЕ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Христос се рађа – прослављајте!

Христос с небеса – сусрећите!

Христос на земљи – узвисите се!

Певај Господу сва земљо!

(Св. Григорије Богослов)

 

Многољубљено Нам свештенство и монаштво, синови и кћери,

драга децо Наша духовна,

Прослављајући данас Христово рођење по телу и понављајући те сверадосне и чудесне речи Светог Григорија Богослова, слушамо речи живота које нас кроз векове позивају да хитамо у сусрет с Њим који је сишао са небеса. Отворимо срца наша, позивају нас те исте речи! Узвисимо се с Њим, који је ради нас примио наше људско тело. Христос се роди, сва земља нека запева! Људи ликујете и радујте се, јер нам се роди свемоћни Бог као дете мало!

Заиста, свесилна Реч Божја се оваплоти и изискује оваплоћење у свим областима нашег живота: у породици и заједници, у граду и вароши, у целој земљи и на свим континентима, да би нас ослободио од душегубне опасности робовања и патње који оптерећују васколико човечанство, држећи овај наш свет у беживотном грчу страха и равнодушности. Да би нам то омогућио Сведржитељ је сишао са небеса и допустио да буде држан у топлом загрљају Његове нежне Мајке. Он нас призива у ту заједницу Његове љубави у којој је вера заправо поверење, без кога не може постојати ниједан човек нити иједно друштво.

Дакле, да бисмо и ми овакво поверење остварили у нашем сопственом животу и заједници и даље пренели у свет, Богомладенац тражи од нас да превазиђемо наше унутрашње сукобе и тек онда, сукобе у породици, заједници и надаље у свету. Тога ради, Господ, силом Духа Светога тражи место у нашем срцу, да исцели оно што нас изнутра изједа и да осветли те унутрашње таме, а све да би нас узнео до мере Његове величине. Јер све које води Дух Божји, ти су деца Божја. Нисте, наиме, примили ропског духа – да опет страхујете, него сте примили Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Сам Дух сведочи с нашим духом да смо деца Божја. Ако смо пак деца, онда смо и наследници; наследници Божји, сунаследници Христови – ако с њим страдамо да се с њим и прославимо (Рим. 8,14-17).

Мир, само дубоки и искрени унутрашњи мир, који је плод поверења, а не ревност, је једино што нас доводи до чистог и беспрекорног срца, до срца у коме се једино може настанити новорођени Господ. Јер, по речима светог Исака Сирина: Ако би ревност била прикладна за исправљање човечанства, зашто се Реч Божја облачи у тело, користећи благост и понизност како би свет вратио свом Оцу?

Управо је поверење довело мудраце до Детета, које се родило под витлејемском звездом! Поверењем су и они као и неуки пастири који следише песму анђела, искусили радост и мир! Но, ни мир, ни радост нису се дотакли срца Ирода и оних који су желели да униште то Дете. Јер свака зла намера и злоба унишатва поверење и зато је неспојива са унутрашњим миром. Они који немају поверења, немају ни вере! Такви само сеју семе раздора и зла, безумно покушавајући да понизе и осуде људе и народе.

Мајка Црква нас данас позива да се сретнемо са Христом који нам долази са неба. А шта свако од нас може учинити да би га срео? Исто оно што и мудраци и пастири, а не оно што чини Ирод и њему слични моћници, а заправо безумници овог света. Богомладенац нас позива да се уздигнемо поткрепљени вером, вером која је данас, као и увек изазов, изазов поверења. Што је веће поверење, стварнији је лични однос са Христом, а веће је и шире наше срце које доводи до поверења у нашим породицама и заједницама и свему што је људско у свету. Јер једино Црква чини Христа заједницом. Никад удаљена, никада правдалачка, ослобођена силе, једино Црква може пружити светлост витлејемске звезде која обасјава наша људска срца.

Уз жарку очинску жељу да нам свима Отац небесни подари благословено Ново лето спасења у коме ће сва земља да пева, нову годину међусобне љубави, мира и поверења, призивамо на све вас благослов и љубав Његову те вам честитамо велики празник Христовог рођења сверадосним Божићним поздравом:

 

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

ВАИСТИНУ СЕ РОДИ!

 

Дано у Сиднеју, о Божићу 2012. године.

Ваш искрени молитвеник пред колевком Богомладенца Христа,

+ИРИНЕЈ

Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске

Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

30002.jpg

 

 

 

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

 

 

 

 

 

Христос се роди, драга браћо и сестре,

          Христос се роди да нас ослободи!

Христос се роди – убоги и сиромашни,

          не очајавајте! Зар није Он сам био сиромашан, рођен у витлејемској пећини да би и ви имали наду?

Христос се роди – трудбеници и радници,

          живите од дела руку својих. Зар није сам Христос био радник – дрводеља, припремајући крст свој, поучавајући нас да живимо од дела руку својих?

Христос се роди – доктори и лекари,

          помажите оболелима и немоћнима. Зар није Он чинио највећа    чудеса, исцељивао сваку болест да би нам показао да и ми треба тако да чинимо?

Христос се роди – учена господо, професори и научници,

          знајте да је ваше знање дар од Бога. Зар није Он највећи      Просветитељ и Научник – који је небо и земљу премудро створио?

Христос се роди – државни службеници и политичари,

          радите за добро народа и служите Му. Зар није Господ дошао    као слуга у овај свет и принео себе на жртву, показујући      нам тако пут?

Христос се роди – браћо свештеници и монаси,

          следујте Христу и будите Његови истински сведоци. Зар није Он као Син Божији дошао у овај свет као Спаситељ и Вечни архијереј и као Светлост овога света очекујући од нас да и ми такви будемо?

Христос се роди – драга децо,

          радујте се и веселите, поштујући своје родитеље и чувајући        своју безазленост. Зар није Господ ради вас деце и ради свих       нас људи, као Дете рођен од Пресвете Богородице, да би ми    сви постали деца Божија?

Христос се роди – сунце и месече,

          и звезде небеске и сва твари, ангели Божији и пастири.

Христос се роди да нас ослободи!

 

 

Христос се роди – Ваистину се роди!

 

Епископ далматински Фотије

О Божићу, 2012. год.

P1.jpg



Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Божићни интервју Епископа бачког Иринеја часопису „Печат”



 
bigger_Irinej-Backi-01.jpg
 

 

 

 

 

 

 

 

 

Божићни и новогодишњи, јубиларни тристоти, број часописа Печат објавио је разговор са Епископом бачким г. др Иринејем Буловићем. Разговор је водио уредник Печата господин Милорад Вучелић.

Интервју објављујемо у целости.

 

 

1. Ваше Преосвештенство, поштовани Владико, пре непуних годину дана обратили смо Вам се са молбом да за „Печат“ кажете коју реч о приликама у српском друштву и Цркви. У времену протеклом од тог нашег сусрета, у животу Србије догодиле су се важне и драматичне промене, а околности у којима данас разговарамо нису, нажалост, измењене у добром правцу. Да ли је неумитно да „мрак лебди над нама“ - како то каже наш историчар Милорад Екмечић? Хоћемо ли у непосредној будућности, у тој тмини, дочекати боље дане? Можемо ли бољој судбини ишта и сами допринети?

 

Прилика је да разговор почнемо молитвеним сећањем и најдубљим поштовањем за све знане и незнане јунаке из Првог светског рата. Јер, на те године се односе речи великог историчара Милорада Екмечића да мрак лебди над нама. Други наш угледни академик, Добрица Ћосић, то време назива временом смрти. Ја те године видим као време готово беспримерног саможртвеног давања једног покољења нашег народа за крст часни и слободу златну. Да нема оних који не само што српски народ окривљују за Сарајевски атентат већ нам и намећу одговорност за Први светски рат уопште, можда се не бисмо ни сетили те епопеје, као што је и прескромно обележена стота годишњица ослобођења у Балканским ратовима.

 

Али зато наши дични медији, на челу са „јавним сервисом европске Србије“ (као да постоји и нека афричка или азијска Србија!), кукају демонстрирајући жал за југословенством као идеологијом и праксом, а истовремено су често неми и немушти пред суровом реалношћу живота српског народа у свим бившим „братским републикама“ без изузетка. Исто тако, час поводом смрти Јованке Броз час поводом „светог двадесет деветог“, а час и без посебног повода, неприкривено се велича титоизам и приказују репризе сладуњавих „партизанских“ филмова, док други део „елите“ душебрижнички ламентира над појавом серије Равна Гора. Више је него упадљива линија општег „незамерања“, ваљда у функцији вртоглавих светлих висина „европске“ будућности (као да можемо имати неку афричку или азијску будућност!). И тако даље...

 

Али, упркос свему томе, радије бих наше – не само актуелне него и седмодеценијске – прилике и неприлике описао реченицом коју сам недавно негде прочитао: „Пред очима мрак, а из душе бије светлост“. Свако ко у себи иоле носи светлост богопознања која је свету засијала Рођењем Христовим, у свом свакодневном животу разгони мрак који лебди над нама, а заузима велики простор и у нама. Христов улазак у историју, Његово Рођење, било је „светлост велика“ која је засијала „у области и сенци смрти“ (Мат. 4, 16 и Лук. 1, 78 - 79). У Њему – Логосу, Христу – „беше живот, и живот беше светлост људима, и светлост светли у тами, и тама је не обузе“ или, другачије преведено, „тама је не надвлада“ (Јов. 1, 4 - 5). Исус Христос, Богочовек, јесте „Светлост истинита која обасјава свакога човека...“ (Јов. 1, 9).

 

Она обасјава и нас. Она изгони из нас меланхолију и депресију које нас обузимају док смо загледани само у тмину свакодневице тако да нисмо у стању нити да се осврнемо уназад и поучимо примерима предака нити да сагледамо духовне, интелектуалне и физичке моћи које поседују сваки појединац и његови ближњи, ужа и шира заједница. То што о предстојећем Божићу излази тристоти број недељника Печат сведочанство је, међу осталим, да нисмо потонули у меланхолију. Искористићу прилику да Вама, господине Вучелићу, Вашим сарадницима и свим читаоцима Печата честитам овај значајан јубилеј, у исто време захваљујући на прилици да се и овог Божића, можда незаслужено, обратим Вашим читаоцима.

 

 

2. У поменутом нашем разговору казали сте и да је српски  народ „духовно умртвљен“. То мишљење као да не деле светски моћници јер - судећи по жестини притисака, уцена, понижавања и неувијених претњи, који се обрушавају на Србију, они верују да су Срби и данас у духовној снази и „врло живи“. Није то, наравно, нимало лоше, али као да подсећа колико је наш неспоразум са тим делом света, са Западом, темељан, а у геополитичком и идеолошком поретку данашњице, можда и неотклоњив?!

 

Подсетили сте на једну од тема прошлогодишњег разговора. Нисам заступао тезу да је српски народ „духовно умртвљен“ него сам рекао да је „на делу подухват пацификације и духовног умртвљивања српског народа кроз све учесталије и све јаче убризгавање, споља и изнутра, серума аутодеструкције и аутошовинизма“. Ту скаредну појаву препознали су и изванредно анализирали и други, на пример Мило Ломпар у књизи Дух самопорицања, а Слободан Антонић у књизи Срби и Евро-Срби, као и многи млађи универзитетски професори и други интелектуалци.

 

Идеолошки поредак који је, нажалост, превладао у западном свету, а који покушавају да извезу и нама, настоји да– најчешће  под видом људских права – из корена преобликује идентитет појединца, породице, заједнице, па и читавог друштва, са циљем да, у крајњем случају, наметне „евроатлантски“ цивилизацијски образац као једини и, успут, овлада нашим животним простором. Са друге стране стоји православни свет, хришћански Исток, који не треба сагледавати географски него културолошки, а у погледу хришћанских вредности универзално, натконфесионално. Јасно је да је ту било и биће место нашег народа. Послужићу се речима Патријарха московског Кирила: „Постоје вредности које нису испод људских права. То су вредности попут вере, моралности, светиње, отаџбине. Када те вредности и остваривање људских права долазе у колизију, друштво, држава и закон дужни су да их хармонизују. Не смеју се дозволити ситуације у којима би остваривање људских права гушило веру и моралну традицију, доводило до вређања верских и националних осећања, изругивања светињама, и угрожавало егзистенцију отаџбине“.

 

Где је наше место у геополитичком поретку данашњице? Парафразирајући и делимично исправљајући речи приписане Светоме Сави, рекао бих да ми геополитички заиста јесмо Исток Запада и Запад Истока, али да духовно и културно јесмо, односно требало би да будемо, гласници Истока ту где јесмо. На постхришћанском, па увелико и постдемократском Западу, чији смо геополитички део, као и већи део планете, у мисији гласникâ духовног Истока сапутници и саборци су нам углавном само хришћани Запада, римокатолици и делимично протестанти. „Политички“ Запад је прва верски и етички неутрална– тачније индиферентна – цивилизација у историји човечанства, у пракси често на груб и оштар начин сучељена са традиционалним хришћанским, па и општерелигијским етичким, биоетичким, еколошким и другим убеђењима, начелима и вредностима.

 

Системи власти у читавом данашњем свету веома су слични: парламентарне демократије са мање или више наглашеном улогом председника. Уз њих су мултинационалне компаније и медијски конгломерати који конструишу стварност. Наш геополитички положај никада није био особито удобан, а данас је трагичан. Сви желе да господаре нашим стратегијским положајем, да по најнижој цени црпе наше природне ресурсе, а поготову оним што виде искључиво као јевтину радну снагу. Стање ипак није безнадежно, осим у случају да смо ми сами изгубили наду. Ја сам уверен да нисмо све док на сваком богослужењу у нашим храмовима молитвено кличемо: „Слава Теби, Христе Боже, Надо наша...“

 

 

3. Познато је да се јавно залажете да поменути јаз „свет и ми“ буде премошћен дијалогом. Између осталог и екуменским начелима и праксом стрпљивог и беневолентног разговора, сарадње, зближавања. Чини се, међутим, да СПЦ почесто оклева и узмиче када у том смислу треба да одреди такозване „граничне црвене линије“. То се понавља и када Српска црква уређује своје односе са државом Србијом. Није тајна да се режимској елити попушта пред притиском, да јој се понекад олако излази у сусрет, што је „обичај“ који не ојачава углед СПЦ у домаћој, али ни у страној јавности и утицајним круговима у свету и овде.

 

И Ваше претходно питање има више слојева. Не мислим да стоји синтагма „свет и ми“. Свет никада није био монолитан, није ни сада. Сетимо се да је, колико јуче, свет изабрао господина Вука Јеремића, изванредног српског интелектуалца, за председника Генералне скупштине Организације уједињених нација, премда није баш био склон узмицању нити је био у милости Империје, како се у Печату по правилу назива најмоћнија западна сила.

 

Уколико пак упаднемо у припремљену замку да под „светом“ подразумевамо само земље хришћанског или већ увелико постхришћанског Запада, са свим његовим врлинама и манама, дословно потврђујем Вашу тезу. Не само да се залажем него сам скромни учесник благонаклоног и стрпљивог дијалога, сарадње и зближавања са свима, инославним хришћанима, муслиманима, Јеврејима и другима. Реч дијалог је за православне синоним за реч сведочење, за мисију Цркве у свету. Дијалог је начин постојања Цркве у свету. Ми, на различите начине, у дијалогу са инославнима и иновернима сведочимо Јеванђеље Христово. Притом увек имамо у виду добробит Православља у целини и наше помесне Цркве и нашег богољубивог народа посебно. Ово се односи како на дијалог са верским предводницима тако и на сусрете са политичким вођама. У сведочењу Јеванђеља не постоје граничне линије, ни црвене ни жуте.

 

Црква није ни политичка странка ни друштвено-политичка организација, а ни такозвана невладина организација. Патријарх, епископи и свештеници се не осврћу на рејтинге, не гледају колики је рич, а колики шер, нити их то уопште интересује. Према сазнањима која поседујемо и разумевању свих околности, старамо се искључиво за добробит, а често и за опстанак Цркве и народа, као, примера ради, на Косову и у Метохији. Не сматрам да је одговорно давати егзалтиране критичке изјаве на рачун политичких моћника и сила или им пришивати и заслужене и незаслужене етикете, а да потом штету трпе Црква и невини народ. Уколико се икоме учини да има некаквог „попуштања”, то може само да значи да дословно следимо Христове речи: „Ономе ко те удари по образу, окрени и други”(Лук. 6, 29). Али, то је увек наш образ, а не образ народа. Једно је противити се злу добром, а друго је лечити зло злом, можда и тежим. Између овога двога Црква бира непогрешиво. Да ли и сви њени пастири и верници, узети појединачно? Не увек.

 

 

4. Моја, односно „Печатова, жеља је да, као и лане у ово време, и сада нашим разговором обележимо наступајући велики хришћански и православни празник Божић, и да за дане радости, како доликује, подстакнемо и подржимо свеопшту наду, загрејемо срца и душе, никако да будемо малодушни и невесели. Имамо ли, међутим, и у празничном тренутку оправдање да заборавимо како живимо у епоси бешчашћа, понижени и осрамоћени, а да је „највећа срамота не бити свестан срамоте, или се мирити са њом, како нас је недавно горко опоменуо наш писац Милован Данојлић?

 

Проблем је, донекле, семантички. Хришћански етос је саздан на томе што је Христос, истинити Бог, „себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима и изгледом се нађе као човек” (Филипљ. 2, 7). Сетимо се да је Богомладенац рођен у јаслама једне витлејемске пећине која је служила као стаја, а не на двору императора Октавијана Августа. Наш старији савременик, свети Јован Шангајски, каже: „Оно што људима изгледа као понижење, у очима Господњим често представља славу и људи добијају венац од Њега“. Сâм Христос, уосталом, сматра Своје искупитељско страдање на крсту уласком у месијанску славу. Крст, до тада оруђе најстрашније и најсрамније смртне казне у античком свету, од тада је знак славе и победе, у што се уверио и цар Константин Велики, а и ми се можемо уверити. У том духу разумемо и речи блаженопочившег патријарха Павла: „Понижавати нас може свако, али понизити нас не може нико осим нас самих. Ми то постижемо недостојним делима и поступцима.“

 

Узмимо за пример и нешто актуелно. Ко данас наноси себи срамоту у суседној Хрватској? Да ли то чини остатак нашега што покланог што протераног српског народа, коме десетине хиљада суграђана прете десницом уздигнутом на препознатив начин? Или то чине они велеучени, а к тому и домољубни, бискупи и жупници који своје вернике подстичу на претње тако што под називом iustitia et pax организују прикупљање потписâ како би остатку закланог народа било ускраћено и најелементарније право да у јавном животу користи своје писмо? А кад им ускрате и то право, зна се шта је следећи корак. Питам: да ли се срамотимо ми, српски епископи и свештеници, који се, баш у име правде и мира, неодступно залажемо за то да наши суграђани римокатоличке вере и других вероисповести, а притом несрпске народности, уживају апсолутно иста права која ужива и Српска Православна Црква као већинска Црква у земљи? То чинимо свесно и убеђено, у духу наше вере, иако врло добро знамо какав је статус и каква су реална верска и грађанска права наших верника и саплеменика и у Хрватској и другде. Истини за вољу, наши политичари су бар у овоме у потпуном сагласју са нама.

 

 

5. „Златно теле(као симбол посвећености потрошњи и задовољствима лагодног живота) о којем сте већ говорили у „Печату, и данас је снажна мисао која господари срцем и умом већине. Није реч само о „опседнутости лагодностима живота, већ је то и агресивно наметнута идеја о пожељној срећи у себичном стицању, згртању, отимању. Грех расипности и хедонизма приписује се понекад и нашој Цркви коју, понекад и врло недобронамерно и недопустивим језиком, одређени медији прекоревају због понашања нимало налик аскетизму и честитости. Шта супротставити лику поменуте опште „напастиу животу друштва, а наравно и поменутим штеточинским учинцима људи Цркве? Размишља ли се у СПЦ да се, енергично и реформаторски, у том правцу нешто учини?

 

Једна од највећих опасности по човечју душу јесте среброљубље, које је корен свих зала (IТим. 6, 10). Оно доводи до мржње, крађе и зависти, до раздвајања и непријатељства, до сукоба и злопамћења, до окрутности и убиства. Среброљубље се у историји људског рода пројављује у безброј  облика, а међу њима и у оним које сте набројали. Среброљубље је, без сваке сумње, довело и до садашње светске и домаће економске и финансијске кризе. Згртање новца који није зарађен поштеним трудом и радом него кредитима без покрића и берзанским мешетарењем, неминовно доводи до уништења сваке здраве економије. Такав случај је и са човековом вером. Ако је виртуелна, тојест без дела која је сведоче, она није ништа и доводи човека у лажну, виртуелну стварност. Последица овакве прелести или самообмане јесте отуђење од Бога, а на крају такве агоније и неизбежна пропаст или духовна смрт.

 

Такво посматрање се може применити у свему што чини наш људски живот на земљи. Борба против ове страсти неопходна је уколико се иоле држимо јеванђелске логике и етике. Спасење од ове духовне болештине и од свих других духовних обољења налази се у врлинском животу који се рађа из учешћа у Литургији Цркве и њеним Светим Тајнама, уз веру, покајање, смерност и све друге видове духовног подвизавања.

 

Ако говоримо о ономе што Ви називате „штеточински учинак људи Цркве”, не можемо, а да такву појаву не сагледамо у њеном историјском контексту.

 

Црква је божанска установа и Храм Духа Светога, али има и своју историјску, људску компоненту. То у одређеном смислу важи и за само Свето Писмо, које такође има своју божанску димензију, теолошки дефинисану као богонадахнутост, али има и своју људску димензију, односно историјски обележену људску реч као одећу унутрашње, божанске истине. Укупна историја Цркве је истовремено историја светости и историја људских падова и посртања. Црква јесте света, али нису у њој свети сви појединци. Берђајев је умесно зборио о савршености хришћанства и несавршености хришћана. Свету, безгрешну, богочовечанску природу Цркве савршено изражавају свети људи, истински хришћани, а делимично и сви колико-толико доследни хришћани. Не изражавају је погрешни поступци и промашени животи недостојних или недоследних хришћана (напомињем да основно библијско значење појмова грех и грешан јесте промашај и промашен). Црква јесте света јер је Једини Свети, Богочовек Христос, њена Глава, а Свети Дух Божји њена душа и савест. Али, поред жита, и кукољ на Њиви Божјој – а то су свет и историја – чека жетву.

 

Дакле, разни људи и догађаји нису увек изражавали природу Цркве. Било је поступака који су били супротни природи Цркве. Све је то саставни део историје Цркве Христове на земљи и, наравно, све то морамо препознати и разликовати једно од другога. Али, увек морамо имати у виду то да су током историје истинску природу Цркве изражавали и сведочили по преимућству свети Божји угодници, а нарочито њени Сабори, Оци и Учитељи. Тако је било током свеукупне историје Цркве Божје на земљи. Тако и ми морамо сагледати све оно што јеприсутноу данашњојреалностицрквеног живота и црквених збивања.

 

Ипак, без имало жеље да браним или оправдавам било кога, морам да нагласим, са жалошћу и одређеном горчином, да много тога што медији упорно, не марећи за демантије Светог Синода, портпарола Цркве или њене Информативне службе, лансирају о „штеточинским учинцима људи Цркве”, једноставно није истина, а у многим случајевима се ради о директно задатим или нарученим клеветама. У тој не особито часној работи нарочито се истичу поједини дежурни коментатори и „аналитичари”, као и још понеке свезнајуће незналице, од гдекојег политичара и гувернера банке, преко појединих „другосрбијанских” писаца и пискарала, па све до естрадне чељади, којој се такође осладило моралисање и придиковање на рачун владика и попова будући да им здрава моралност наше естраде и „џет-сета” то не омогућује.

 

Један од комичних примера шунд-извештавања те врсте јесу лажљиви текстови о невиђеној раскоши владичанских „дворова” (у медијској интерпретацији „двораца”), што је лако проверљиво посетом истима, или о владичанском „возном парку”, а најпоразније, по мени, јесте оптуживати Српску Православну Цркву за толерисање, ако не и подстицање педофилије, при чему извесни новинари преузимају улогу тужилаштва и суда. Притом, наравно, нису обавештени о моралу неких других друштвених слојева...

 

 

6. Уз поменуто, данас су конфронтација и сукоб, а не хармонија или љубав у хришћанском смислу те речи, други доминирајући покретач и владар нашег света. Како кажу – свет се ишчашио из зглоба. Много је потврда да је хришћанска цивилизација у неким својим „девијантним“ облицима изневерила изворни дух и идеју добра која је хришћанство учинила тако моћном религијом. Има ли снаге у окриљу хришћанства, посебно у окриљу православља, да се то мења? Ако је има – шта је и где је њено упориште?

 

Мање пажљив читалац може доћи до закључка да је хришћанство одговорно за сукобе и конфронтације у свету, што свакако није смисао Вашег питања, поготову стога што сви имамо у виду да су националсоцијализам и комунизам, две изразито антихришћанске тоталитарне идеологије, довели до највећих страдања у тек минулом столећу.

 

Та страдања и данас памти готово свака српска кућа. Ни друге светске религије не могу се означавати као изворишта сукоба у свету, осим у случају њихове политизације и злоупотребе.

 

Хришћанство, пре свега Православље, нуди свету радост, и то ону радост за коју је Христос рекао да је „нико неће узети од нас” (Јов. 16, 22). Хришћанство није религија која својим законима, канонима, суди свету и појединцу, која захтева „откуп” од греха, а заузврат нуди „плату” у виду блаженог загробног живота. То би била религија која је заборавила право људи на срећу у свакодневном, земаљском животу и есхатолошку радост, религија искључиво заснована на страху. Свет се, бежећи од страха, окренуо различитим идеологијама, које за заједнички именитељ имају прогрес и трагају искључиво за срећом на земљи. Тако је земаљска срећа постала својеврсна врхунска религија, која има своје култове и ради које се у ратовима подносе небројене жртве. Без оне вере коју апостол Павле описује речима: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!” (Филипљ. 4, 4), свет је у лавиринту и лута између религије земаљског прогреса и  религије суда и правде без милости. То није хришћанска вера. По нашој вери, човек и свет су створени за радост и блаженство, и то не само за радост у вечном животу него и за радост на путу спасења којим ходимо овде на земљи. Јер, то је пут Богочовека који сваку жалост окреће на радост (Јов. 16, 21).

 

 

7. У нашем комичном и ирационалном улизиштву Европи, мислим ту пре свега на водеће политичаре, као најцрња јеретичка идеја звуче речи које су ових дана из РПЦ упућене Бриселу. „Не треба да покорно слушамо лекције ЕУ већ да тражимо да се и она нама прилагоди“,написао је високи званичник Руске цркве, протојереј Всеволд Чапљин! Он каже: „Русија, Украјина, Белорусија, Молдавија, Грчка, Србија и Бугарска, као представнице моћне самосталне цивилизације, имају право да приликом ступања у Савет Европе захтевају од његових западних чланица да почну да формирају нову организацију од нуле, да промене у њој много тога што је својствено западном делу Европе, а није источном“. Може ли и наша Црква да смогне снаге за јавну демонстрацију сличног, достојанственог и логичног, коментара?

 

О нечијем односу према Европи – вероватно мислите на Европску унију – могу се изрицати различити вредносни судови. Они зависе од одговорности онога ко суд изриче, од интереса оних у чије име говори, а често и од политичког интереса у утилитарном смислу. Када је реч о Православној Цркви, конкретно о Руској Православној Цркви и о наведеним речима проте Чапљина, одмах ћу Вам рећи да се са њима потпуно слажем, а и да је наша, Српска Црква много пута у својим званичним иступима, на нивоу Сабора, Патријарха, Синода и њихових одговарајућих служби и тела, јавно демонстрирала управо такав став и однос према Европској унији. Укратко, нисмо ни евроунијати ни еврофоби. Ако државно руководство сматра да нам је чланство у том савезу државâ корисно, има право да са њиме преговара, али не по сваку цену, не по цену неизбројивих условљавања, уцена и ултиматума, а поготову не по цену Старе Србије, што је историјско име Косова и Метохије, историјског средишта и седишта наше Цркве, језгра нашег државног бића и заветне земље нашег народа. Колико пута треба то да поновимо? Црква је била и остала са својим верним народом на Косову и Метохији, за разлику од оних који су Стару Србију напустили, неки и продали, а сада је грлато бране, проверавајући, најчешће са ушушкане позиције у београдском кругу двојке, патриотизам и „борбену готовост” или пак „издајнички дефетизам” српскога Патријарха, владикâ, монахâ у косовско-метохијским манастирима, свештеникâ по тамошњим селима, ученикâ Богословије у Призрену...

 

Са друге стране, Руска Православна Црква дуги низ година има стално представништво у Бриселу, при свим важним руководећим институцијама Европске уније, на чијем челу је донедавно биомитрополит Иларион (Алфејев), један од најближих сарадника патријарха Кирила и претпостављени поменутог проте Чапљина. Дакле, Руска Православна Црква, као, уосталом, и Цариградска Патријаршија, има живу активност и веома честе контакте са водећим политичарима Уније. Сматрам да и наша Црква има и право и дужност да негује службене односе са Европском унијом. Разлога је много. Први разлог: стотине хиљада православних Срба живе у Западној Европи и непосредно зависе од тамошњих закона. Други разлог је повезан са европским законодавством, јер се законодавна и политичка, а потом морална и културна начела која се устале на Западу Европе, као што је то била пракса и у историји, убрзо, и на макроплану и на микроплану, преносе на друге области Европе. У томе видим оквирни смисао речи које сте навели.

 

Одговорност за систем вредности и општа морална начела која владају у друштву, одговорност за неповредивост достојанства и слободе човекове личности, стоје данас пред хришћанством, као и пре двадесет векова када је апостол Павле из Азије преко града Филипâу Грчкој кренуо на Запад. Заједно са четири православне државе које су чланице Европске уније, одговорност је и на нама који нисмо део те заједнице.

 

 

8. Са непобитним аргументима, за Цркву се каже да је залог снаге и јединства народа, да је очувала дух и идентитет српске нације. Управо зато су несагласје и унутрашња озбиљна подељеност, који се данас уочавају у СПЦ, за нацију врло несретна околност. Мало је вероватно да Синод и свештенство нису свесни те ситуације, која је безмало недолична и недопустива у овом за српски народ, државу, па дакле и - за Цркву захтевном историјском тренутку. Да ли је оно што други називају „процесом унутарње катарзе“ нешто што се ускоро може догодити у нашој Цркви?

 

У богословском поимању реч катарза требада значи очишћење душе ради приближавања Богу. Сваки хришћанин, усходећи ка Богу, на известан начин прочишћава себе. Ти други које помињете, а који траже „процес унутарње катарзе”, Цркву сигурно не доживљавају као своју.

 

Не видим проблеме који могу довести до подељености у Цркви. Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска, а подељеност Цркве је контрадикторан појам, онтолошки немогућа појава. Онтолошки се може, нажалост, десити одељеност од Цркве, а и дешава се у виду јереси, раскола, парасинагоге, секташтва....

 

Епископи су, као и други људи, слободне личности које, по различитим питањима, могу да имају различита, па и супротстављена мишљења. Али када се у Светом Архијерејском Сабору донесе одлука, консензусом или гласањем, сви су обавезни да се те одлуке у потпуности придржавају. То је јемство јединства јерархије при разликама у гледиштима, а самим тим и јемство јединства Цркве као целине. Древно црквено начело гласи: у неопходноме слога, у споредноме слобода, у свему – љубав.

 

 

9. Током минулих година било је доста критичких коментара поводом праксе додељивања одличја СПЦ. Избор личности и тренутака када је ордење давано било је, у виђењу јавног мњења, понекад и неразумљиво. Какав је Ваш став: сведоче ли одликовања СПЦ о  чврстом и јасном критеријуму приликом доделе?

 

Од годинâ када су се одликовања, унапређења и  дипломатска или дописничка места у иностранству добијала за заслуге у прогањању Цркве, па до тренутка када је Црква почела да одликује заслужне личности, није прошло много времена. И ту околност треба имати у виду уколико је некада неко и погрешио, а мислим да јесте. Наша Црква нема дугу традицију у додељивању ордења. Осим крста за ратно пастирство, који је додељиван одмах по Балканским ратовима, других ордена, колико ја знам, Црква није имала, све до средине осамдесетих година прошлог столећа, када је Свети Сабор обновио одликовање орденом Светог Саве, установљеним још крајем 19. века од стране државе, тада Кнежевине Србије. Тако је било све до 1945. године, када наступа антицрквена и антисрпска комунистичка диктатура, која Цркви није давала могућност да одликује поједине личности за заслуге ради којих се овај орден додељивао од свог установљења. Када су то околности дозволиле, као што сам већ рекао, наша Црква васпоставља ово, по мени, најзначајније српско одличје. Свети Архијерејски Сабор, 2010. године, установио је нове ордене на нивоу целе Српске Православне Цркве. Тако су, поред ордена Светог Саве, који постоји у три степена, установљени и једностепени ордени: Светог Краља Милутина, Светог Петра Цетињског, Светог деспота Стефана Лазаревића, Царице Милице – Преподобне Евгеније, Светог Симеона Мироточивог и Светог цара Константина.

 

Приликом увођења ових нових одликовања заузет је, рекао бих, веома рестриктиван став у погледу критеријумâ њихове доделе, што се огледа у Уредби о орденима Српске Православне Цркве. Таква Уредба, поред строго прописаних норми приликом додељивања ордења, садржи у себи и члан који јасно дефинише да „у случају ако се лице које је одликовано орденом Цркве у току доцнијег живота огреши о Српску Парвославну Цркву и буде кажњено црквеном казном због тога, одлука о додељивању ордена се поништава и такво лице је дужно да тај орден врати”.

 

Ово све наводим јер, због ових високо постављених начела, приликом доделе одликовања долази и до установљавања епархијских одликовања, где епископи, на локалном нивоу, на подручју под својом јурисдикцијом, имају могућност да награде личности за које сматрају да су заслужне. Одлуку – самим тим и одговорност – о личностима којима ће бити уручена таква епархијска одликовања доноси надлежни епископ. Мислим да  се у данашње време све више ствара јаз између давно постављених духовних и етичких начела због којих су одликовања додељивана заслужним појединцима и реалности у којој савремени свет живи. Одликовања које наша Црква додељује, поред признања за неко конкретно дело, носе у себи и обавезу да се одликовани појединац тек тада, по указаном признању, покаже и докаже као одано чедо Цркве.

 

 

10. Обележавање годишњице Миланског едикта у Нишу, уз сјај и помпу, донело је и разочарења. Према уверењима многих, велика прилика није „искоришћена до краја“, „омануло се“ у много ком смислу, пре свега у презентацији Србије у свету, у искоришћењу могућности озбиљне геополитичке афирмације целог подухвата, па чак и у успостављању међуцрквених – хришћанских мостова! Могло је боље и другачије, тврди се. Да ли је том послу била недорасла само наша држава, или је и  СПЦ могла далеко „боље и другачије“?

 

Сваки Европљанин, пре него што почне да говори о светом цару Константину Великом, требало би, ако не да се прекрсти, а оно макар да застане и дубоко удахне. Царским Константиновим потписом на Миланском едикту није само легализована хришћанска вера у друштву и држави него је и дефинисан однос између Цркве и државе. Што је зацело још важније, сваком људском бићу је зајемчена слобода савести. Свети цар Констатнин је тиме поставио основе за развој европске цивилизације. Остваривање слободе савести на почетку трећег миленијума, како видимо, остало је недостигнут идеал и на Истоку и на Западу.

 

Српска Православна Црква, са својим верним народом који љуби слободу и за њу се и данас бори и страда, препознала је организовање централне прославе тринаестовековног јубилеја, доношења Миланског едикта, као прилику да целом свету још једном укаже на Божју икону у сваком човеку и на начело слободе, које своју пуноћу достиже у светој Литургији.

 

Мало је рећи да је то био један од највећих и најзначајнијих скупова у савременој историји наше Цркве, а, чини ми се, и државе. Јер, у недељу, 6. октобра 2013. године, у Констинтиновом Наису, нашем Нишу, свету Литургију је служио Његова Свесветост Патријарх цариградски и васељенски г. Вартоломеј, уз саслужење седморице поглаварâ и других  високих представника помесних Православних Цркава, Александријске, Антиохијске, Јерусалимске, Руске, Бугарске, Грузијске, Кипарске, Грчке, Пољске, Албанске, Чешке и словачких земаља. Присутни су били митрополити из источних дохалкидонских Цркава, два римокатоличка кардинала, представник Цркве Енглеске у лицу примаса Ирске, представници Цркава Реформације, верски вођи муслимана и Јевреја, као и водећи људи најзначајнијих хришћанских организација Европе и света.Божанствена служба је служена на грчком, црквенословенском, арапском, српском, албанском, чешком, грузијском, пољском и енглеском језику. Сви високи гости су се, током боравка у нашој Отаџбини, срели са највишим представницима наше државе.

 

Постоје различите димензије протеклог сабрања на које ваља подсетити.  Ово није био само свечарски скуп него и добро искоришћена прилика за међусобне разговоре о горућим питањима данашњице, и то не само о животу Цркве и хришћанства него и о животу човечанства уопште. На одређени начин, то је било неформално свеправославно и свехришћанско сабрање. То је било својеврсно сведочење јединства Православне Цркве, као и порука данашњем човечанству о томе шта Православна Црква – али и хришћанство уопште – има да каже  у одговору на све трагичне недоумице и изазове наших дана, пре свега на проблем неотуђиве слободе личности, као и на друга, суштински повезана питања, попут биоетичких и еколошких, питања рата и мира, живота и смрти, као и на многа друга која се стављају на савест свих људи. Морам, као охрабрујућу чињеницу, да нагласим да о суштинским проблемима данашњице све хришћанске Цркве и заједнице, независно од постојећих међусобних разлика, могу да изразе заједнички став. У том смислу, показана је отвореност за дијалог са свима без разлике. У свим обраћањима патријараха, а међу њима и нашег патријарха Иринеја, свима је пружена братска рука, што, наравно, не значи да ми занемарујемо свој православни идентитет.

Све ове димензије дају дубљи и трајнији смисао окупљању у Нишу, са паралелним окупљањем у Београду, као и у Подгорици, где је освећен нови величанствени храм Христовог Васкрсења.

 

Што се тиче манифестација које је тим поводом организовала наша држава, желим да истакнем ону димензију која је нашим научницима и уметницима омогућила да покажу да за ово српско покољење Милански едикт није тек некакав законодавни акт из давне прошлости него да они у њему и у личности његовог доносиоца, светог и равноапостолног цара Константина Великог, налазе надахнуће за дела којима можемо да се поносимо пред савременим светом. Поред осталих, изразит утисак је оставио ансамбл Опере Народног позоришта у Београду премијером опере Inhocsigno,ауторâ Дејана Миладиновића и дон-Марка Фразине, којом се наша култура може дичити на свим светским сценама.

 

Као што видите, не мислим да смо у овој ствари „оманули” ако и јесмо у много чему другом.

 

 

11. Хоће ли се у окриљу Цркве „развијати заставе“ у одговору на срамне  покушаје ревизије историје и окамењивања тешке хипотеке над српским народом и његовом часном и витешком прошлошћу?

 

Недавно, на годишњој скупштини Београдског форума за свет равноправних, предложио сам Форуму да следеће године у своје активности уврсти и једну конференцију или симпосион, као и публикације, баш на тему Првог светског рата. И иначе, у контактима наше Цркве и појединих Православних Цркава, као и других установа, закључили смо да ће доћи – и да је већ дошло – до покушаја радикалне ревизије историје светских ратова, при чему ће кривица за Први светски рат, а вероватно, у наставку, и за Други светски рат, бити приписивана и српском народу и Русији.

 

У том смислу, мислим да су неопходне озбиљне публикације и научни скупови који ће се бавити овом темом у оквиру научне истине, у оквиру објективних датости, а на основу проверених података, са учешћем људи са свих страна света, укључујући и оне из Западне Европе и Америке, где такође постоји велики број часних научника, који неће хтети да учествују у пропангадистичким и ревизионистичким прекрајањима историјске истине.

 

Наша света и благородна дужност јесте да се томе посвети пажња и сачува реално историјско памћење као лековито, а да се избегну све злоупотребе која само могу да изазову нове проблеме.

 

Нама је, као, уосталом, и читавом људском роду, преко главе проблема, невоља и страдања.  Жељни смо мира, правде, слободе, доброте, љубави – свега онога што у себи садржи божићни поздрав којим, ево, на завршетку нашег разговора, поздрављам и Вас и читаоце Печата:

 

Мир Божји, Христос се роди!

 

 

Нови Сад, 28.12.2013 - Информативна служба Епархије бачке

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Саопштење за медије – Божићна посланица

2. Јануар 2014 - 9:16

 

 

dsc_6038.jpg

 

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј
прочитаће

Божићну посланицу
Српске Православне Цркве

у петак, 3. јануара 2014. године, у 11 часова у Српскoj Патријаршији у Београду.

 

 

Позивамо представнике медија да присуствују овом догађају. Акредитације слати на info@spc.rs најкасније до петка, 3. јануара 2014. године, у 8 часова.

 

 

Информативна служба
Српске Православне Цркве



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...