Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Господ, животиње и њихово спасење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest - . . .-

Postanje0124.jpg



Моја мачка је данас болесна и некако се у породици спремамо за најгоре. Тифани имам пуних 11 година, и природно је да ће човек да се веже за малу живљуку. Неки ,,најстандарднији'' одговор на то да ли ће се животиње спасити итд. међу православнима је - неће, јер немају душу. Ипак, како читам Свето Писмо, не могу а да се не отргнем утиску да то ипак није тачно.
Пођимо редом. Сам Псалтир то говори више него најдиректније:
Људе и животиње спасићеш Господе.
Ово је из 35. псалма, који у свом натпису садржи За крај, то јест, то је есхатолошки псалам који се тиче последњих времена.
Господ, када је стварао животиње, прогласио их је ,,добрим.'' Мачка (или било која животиња) није прости случајни састав молекула, она је уметничко дело Божије љубави и премудрости.
Хтео бих да се осврнем на чињеницу да се животиње не спасавају ,,јер немају душу.'' Овај аргумент ми се увек чинио доста плитким, још док сам био млађи; данас ми делује просто сасвим погрешан.
Да објасним мало. Овај аргумент се практично заснива на дуализму и гностицизму - да је материја нешто лоше, пролазно, нешто што није подложно спасењу. Ипак, у светлу Христовог Оваплоћења, та лажна подела на ,,духовно'' и ,,материјално.'' Само зато што нешто ,,нема душу'' не значи да се неће и спасити.
Да мало објасним на смешном примеру. У Апокалипси Св. Јована Богослова се наводе 24 старешине које носе одежде на себи. Ту се поставља питање: јесу ли те одежде које старешине носе стварно праве, неживе одежде, или нека врста одеждоликог ангелског чина који постоји чисто да покрива голотињу? Ово друго тумачење је врло натегнуто, али једино оно објашњава појаву неживе материје у Царству будућем. Нису у питању само одежде - нова земља, ново небо, Нови Јерусалим, дванаест капија, све су то ствари без душе, али спашене ствари без душе.
Животиње се ретко ако и икад приказују као лоше у Светом Писму - скоро без изузетка оне се у Библији приказују као извршиоци воље Божије. Валаамова магарица, Авраамов ован запетљан у трње, утихнули лавови Данилови, Јелисејеви медведи, стока у пећини Христовог рођења, магаре на којем Христос улази у Јерусалим, рибе које на Исусову заповест пуне рибарске мреже - животиње су увек приказане као послушне Богу, за разлику од носилаца оног узвишеног дара, слободне воље (а у случају људи, оног најузвишенијег дара, а то је бити створен по лику Божијем).
Занимљиво је да су серафими, огњенолики анђели који окружују Господњи престо, управо приказани као људи са три пара крила (илити - животињских делова). Херувими, други анђелски чин, иде и даље од тога. У визији коју је имао свети пророк Језекиљ, ова бића су била виђена како имају четири главе, лављу, биковску, орловску и људску. Од те четири главе, глава бика је била ,,главна'' глава, врло необично за искључивост која се даје људима по питању спасења.
Ја немам проблем да неко каже да се животиње неће спасити. У крајњем случају, питање о томе зависи да ли је неко имао љубимца и колико се за њега везао. Уколико се није везивао, сматраће да се животиње неће спасити. Онај који се јесте везао ће веровати супротно. Али остаје питање доследности. Ако се животиње не спасавају, онда се не спашава ни нежива твар, те многе наше светиње, творевина преко које су многи нашли утеху и спасење (рецимо, путиру који су држали Тело и Крв Христову, икона Богородице Тројеручице) не представља ништа друго до најобичнијих алатки, које не садрже никакву лепоту по томе што су оно што јесу (тј. изображење Мајке Божије, свети сасуд у коме се налази многоцени бисер). А у крајњем случају, неће се спасти нити ће бити одеће у Царству, нешто што нам свете иконе итекако поричу.
На крају, просто што рече један свештеник:
,,Бог воли све животиње, а шта ће са њима да ради после свеопштег Васкрсења је на Њему да одлучи.''


извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja ocekujem da ce Bog da vaskrsne mog Djoleta. Prema ucenju Svetih otaca zivotinje imaju dusu koja je stvorena od zemlje ili vode,

koja se nalazi u krvi i koja je smrtna za razliku od ljudske duse odnosno duha.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар нису Адам и Ева у рајском врту имали биљке (дрво познања добра и зла ; смокве, чијим су се лишћем покрили после греха... ) ?

Сходно томе, ако за биљке има места у рају ( и оне су жива бића, а немају душу ), зашто не би било места и за животиње?

Можда "лупам", али ја тако резонујем. :-

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pomislim na to kada mi majka pomene pricu o njenom pradeda stricu.Naime kazu da je njen pradeeda-stric bio travar (kazu da je bio ovako cudan), i da je uvek i svuda isao sa volom! Kada se ga sahranili, vo je ostao na grobu i posle tri dana na grobu i uginuo!

Sta je i kako je Bog zna!

Kako bese u besedi sv.Justina Celijskog ,, I sve ptice, zverovi treba da krive coveka zato sto je uveo smrt u ovaj zivot..." (ispravite me ako gresim)!

Ima li bese kod Jevreja kad se i kako se ubija na koser nacin!? Kazu da rabin ide toliko da ako zivotinja ,,trazi" i toplu vodu da je opusti ,on ce jj ugoditi sve dok ne dopusti zivotinja ne dopusti da je ubiju!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зар нису Адам и Ева у рајском врту имали биљке (дрво познања добра и зла ; смокве, чијим су се лишћем покрили после греха... ) ?

Сходно томе, ако за биљке има места у рају ( и оне су жива бића, а немају душу ), зашто не би било места и за животиње?

Можда "лупам", али ја тако резонујем. :-

дрво познања, па и плод тог дрвета НИЈЕ биљка, НИЈЕ ни дрво.

још мање су биле јабуке у питању.

и животиње су настале у ЕДЕМСКОМ ВРТУ, не Рају, пре човека.

и да, животиње ћемо опет видети у неком облику, али нико не зна у ком.

као што ни ми не знамо каква ће то бити тела без слабости.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da se životinje spase, po čemu su gresile da bi se spasle..? Bog ih je tako stvorio. Mislim da nemaju potrebu da se spase. Ali bilo bi lepo, i nadajmo se, da će i one da žive u budućem carstvu. Proglasite me ludog, ali ja ipak molim Gospoda da i mog mačora vaskrsne. Neka nađe i jednu mačkicu i ostalo mačije društvo pa sa njima nek juri u vek vekove, ali kad tad neka i mene nađe..))

неће бидне полова.

Share this post


Link to post
Share on other sites

po meni je glavno pitanje-da li životinje mogu da imaju odnos sa Bogom,svestan i slobodan odnos (u prevodu-da vole Boga)-jer naš odnos sa Bogom definiše naše večno postojanje...

па цела творевина има однос са Богом преко првоствореног Адама, пре Пада.

по Паду, цела творевина је отишла у тандарију преко Адама.

после Пада, Христос васпоставља и васкрсава првобитан план освећења творевине и човека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moje je kuče dobilo tumor kada ga je i moja baba dobila. Kada je baba počela da se leči, Tobiki je bilo sve gore. Kada je babi nestao tumor, Tobiki je postalo strašno loše.Živa je i dalje...

Kad je grdim i vidim kako se postidi i zagnjuri glavicu u šape, teško mi je da poverujem da nema dušu... Dok za mog zeca verujem da je nema, zna da ne sme jednu stavr da radi- da grize kablove, ali to naravno radi :))

šalim se. Uvek sam govorila da su životinje najmanje grehova učinile, a najviše ih ispaštaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Животиње немају удио у животу будућег вијека као ни биљке, ни камење нити вода нити ваздух, ни гравитација, нити електромагнетизам, нити свјетлост...... То да ће и животиње и биљке васкрснути настаје из помисли да ће будући живот имати налик садашњем, а све нас ће "одозго" посматрати Бог и смјешкати нам се и освјетљавати нас својом нестрвоеном таворском свјетлошћу. А ми ћемо се играти са својим псићем на ливади, води ти га у шетњу (неће бити потребно носити кесу за каку јер неће какити, нити поводац да се отме јер ће бити послушан, нити брњицу јер неће уједати) и након што обавимо шетњу, и оставимо пса кући, ићи ћемо на "вечерњу службу" гдје ће као и на свим другим службама, овај пут присутни Бладика бити Христос лично...

Живот будућег вијека не може ни да се замисли. Јер је речено да Бог дарује онима који Га љубе, оно што око не видје, нити ухо чу, нити до срце допре. Сав видљиви свијет чека свој преображај, па тако и сва материја ће добити нову форму постојања. Човјек као круна Божанског промисла израња из читаве материје и као миркокосмос у коме се преламају сви пријашњи и будући свјетови, микрокосмос кога је Христос вазнео на небо да пребива са десне стране Оца, једина је форма чији залог имамо да ће бити таква каква јесте...све остало можемо само да додајемо својој машити, али не видим која користи има од једног псића, акваријумских рибица или змије у терарујуму, у будућем вијеку гдје централно мјесто заузима созрецање и доживљавање истинитог Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Успостављени су, заварени и причвршћени,  главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на  фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости.

      Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. 
      Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. 
      У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...