Jump to content
Guest - . . .-

Господ, животиње и њихово спасење

Оцени ову тему

Recommended Posts

опет ти лозе бојицом ...

није казна него је последица.

зар ти пропусти да је Бог и праведан - да је на смокви која нема рода, будући Једини Човекољубац, показао како ће да сасуши бесплодне? читај тумачење од 18. стиха http://www.svetosavl...poMateju/21.htm

или да је пуцао бичем изнад глава лицемерним фарисејима и садукејима, растерујући их испред и из храма?

или да је грдио тешким речима, називајући неке породом аспидиним?

или да саучествује у нашој патњи попевши се на Крст, па како је то онда патња ако је "благослов", што је молио да га горка чаша мимоиђе, зар Га није болело кад су га шибали, шутирали, пљували, подсмевали и на крају и укуцали?

значи, ова смртна реалност ЈЕСТЕ патња, ал је благослов уствари могућност промене таквог живота, али тек пошто се наврши конац живота о ком висимо, коначност света коју су унели троје наших родитеља (у смрти, Адам, Ева и први пали анђео) по телесности, по смрти, да бисмо могли да васкрснемо у духовној телесности Христа, у Светој Тројици.

друго, светитељство не постоји ван Бога, па је личносна љубав тих васкрслих људи у исто време и љубав Бога, управо то нимбови казују.

треће, свет више није добар, у смислу савршенства, јер му је природа покварена и квари се све више што се људи кваре јер је директно везан утицајем човека, како је Адам везан за сву творевину. човек јесте створен добар, исконска природа јесте добра, ал може да је квари још горе иако је нагрижена (само) смрти, гордошћу. колико се сећам, Бог је створио травицу и за змију и за зеку, а не зеку за змију ... то што се једу међусобом, као што ми једемо једни други и сами себе, па и све живо око себе - то је последица смртности, извитоперене природе. добро је за Ника Вујичића да неће у есхатону бити сакат, иако је и сад већ спознао радост Божју, ако већ овде мора да пати због својих недостатака па се иконе иконопишу из есхатонске перспективе безболности и без недостатака, као што се света мати Матрона иконопише са очима, иако је рођена без њих. разумеш ли раскорак између земаљског "добра" и савршенства будућег Добра, трансформације која ће настати на разним нивоима?

четврто, то "ватрено крштење" ме брине у тој твојој квази-еклисиологији пошто подсећа на римокатоличку доктрину чистилишта или моралних митарстава која се протежу и на овоземаљски живот ... да не помињем безумну идеју Бога и прута која Њега чини, ако не пописном комисијом, онда барем конобарем у туђој кафани.

пето, поменуо сам ти свето причешће и као очигледан пример БЕСПЛАТНОСТИ дарова које Бог даје а једино што тражи је добра воља међу људима, а не да Му се клањамо већ да САУЧЕСТВУЈЕМО својим Амин (нека тако буде, јесте и биће) на Литургији, саборности Бога, човека и анђела :) чак и док Бог даје живот детету, двоје у љубави саучествује у стварању, ми смо саучесници у сваком дару, још мусави и мутави какви смо :)

шесто, где си ти то пронашао да сам ти оспорио љубав, сем тога што си мене испрозивао за крутост фиокирања и гадљивост на човека?

седмо, Црква није болница, омашио си да не протумачиш светог Кипријана како треба, а не буквално како имаш тенденцију. колико се сећам свети Кипријан је рекао да вернику треба Црква као болеснику болница, али Црква није болница јер свето причешће није лекић који кусаш и делује а поготово црквене доктрине немају терапеутску или психолошку сврху јер би се свела на аутосугестију или негирање природности тела и душе и због та два би постала идеолошка установа а не Тело Христово. узми читај једно митрополитовско тумачење о идентитету Цркве, мада ћеш морати да се потрудиш да издржиш до пола текста да би наишао на ту "терапеутску" тенденцију верних у Цркви ... www.spc.rs/sr/crkva

Share this post


Link to post
Share on other sites

Животиње немају душу,већ неки животни дух,које има цела флора и фауна ...проблем је друге врсте,што се људи толико везују за животиње ,да покушавју створити неки личносни однос,што је немогуће,јер животње нису личности!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala vam na odgovorima.Ali za mene je imala dusu.Uvek kad mi je bilo tesko ona bi dosla u moje krilo,ja sam tu macu volela i previse.Bila je jako mala kad sam je dobila,u subotu je napunila sedam meseci i moj muz je hteo kastrirati,kada smo otisli da je dovedemo kuci bila je mrtva.Ja od tog renutka ne prestajem plakati,osecam se krivom .Mozda je ovo nekome smesno,za nekoga je ona samo neka macka,ali meni nije,ja sam je previse volela.Te noci sam je sanjala kako lebdi visoko u vazduhu, ja je zelim uhvatiti ali nemogu.Ja nju nikada nisam sanjala,taj san mi je bio cudan,i to jutro sam imala jako los osecaj,ona me je jako cudno gledala u oci,nekako drugacije ,kao da je znala da ce umreti,u Tom trenutku sam je htela uzeti i poneti kuci.I zato se osecam kao da sam je ja ubila.Tako mi nedostaje,tako mi je tesko.Ona nije bila stara i bolesna,ali nije se vise probudila,i veterinar kaze da mu se dosad to nikad nije desilo.Od tada je sanjam svake noci,ali moj bol za njom ne prestaje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala vam na odgovorima.Ali za mene je imala dusu.Uvek kad mi je bilo tesko ona bi dosla u moje krilo,ja sam tu macu volela i previse.Bila je jako mala kad sam je dobila,u subotu je napunila sedam meseci i moj muz je hteo kastrirati,kada smo otisli da je dovedemo kuci bila je mrtva.Ja od tog renutka ne prestajem plakati,osecam se krivom .Mozda je ovo nekome smesno,za nekoga je ona samo neka macka,ali meni nije,ja sam je previse volela.Te noci sam je sanjala kako lebdi visoko u vazduhu, ja je zelim uhvatiti ali nemogu.Ja nju nikada nisam sanjala,taj san mi je bio cudan,i to jutro sam imala jako los osecaj,ona me je jako cudno gledala u oci,nekako drugacije ,kao da je znala da ce umreti,u Tom trenutku sam je htela uzeti i poneti kuci.I zato se osecam kao da sam je ja ubila.Tako mi nedostaje,tako mi je tesko.Ona nije bila stara i bolesna,ali nije se vise probudila,i veterinar kaze da mu se dosad to nikad nije desilo.Od tada je sanjam svake noci,ali moj bol za njom ne prestaje.

Покушавам да смислим нешто утешно, ... ... одустајем.

Ако ти то нешто значи, ево и ја тугујем.

 

Сав сам изгребан.

Прекјуче ме је мој мачак ујео за уво јер нисам хтео да устанем кад ме је будио.

 

Није смешно.

Било је крволиптање к'о да сам заклан.

 

И опет не могу без њега.

Покријем га ћебетом па га гњавим.

Зовем га Дудуле Тиквасти.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hvala Javore

То у вези са душом, немој да се бавиш тиме.Ко то зна?

 

Не треба се глупирати са љубимцима па их третирати као људе.

Али, ко ти може рећи да их не волиш и не пазиш и не будеш нежна према њима?

Напротив, мислим да је човек увек одговоран за оно што се дешава животињама и да оне одговарају љубављу на нашу пажњу, али се њихово понашање компликује њиховим животињским нагонима и самом њиховом природом коју ми не разумемо.

И, само зато што не разумемо нихове поступке, склони смо да их оптужимо.

Није поштено.

 

Са мачкама нема лажи, нема трговине.

Треба много тога научити од њих, а највише о слободној вољи и достојанству који не ометају друге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pozdrav svima

 

Apsolutno sam novi na forumu da noviji ne mogu biti i umjesto neke adekvatne teme u kojoj bih se predstavio prvi komentar ispisacu Mihaeli kao utjehu zbog gubitka voljenog bica.

Dusa, kako je licno shvatam, ne ide nikuda niti moze otici. Dusa nema dimenzije, nema ni imena ni prezimena, pola, nacionalnosti, roda, vrste ili podvrste. Dusa je univerzalna, bezgranicna, sveobuhvatna, sveprozimajuca ciji je jedan mali djelic obitavao u tvojoj maci, bas kao sto jedan dio te iste duse obitava u tebi. Materija koja je poprimila oblik tvoje mace vraca se svom izvoru, a taj djelic duse se stapa sa cjelinom koju obogacuje za jos jedno zivotno iskustvo.

Vjeruj da se taj djelic duse u tebi i onaj dio koji je pripadao maci i dalje mogu igrati, druziti i bezgranicno voljeti.

Ne dozvoli da ti tjelesna cula i uzitci budu neprobojna granica prema dusi, jer tamo je sva car vjecnog zivota.

Share this post


Link to post
Share on other sites

по канонима још увијек није могуће вјенчати човјека са животињом.

православно схватање је да човјек везује за човјека или да се човјек везује за бога.

свака смрт пс и смрт животиње нам показује да је земаљско за малена царство а небеско свагда и до века.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма.     Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.   Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма.      Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...