Jump to content
Guest - . . .-

Господ, животиње и њихово спасење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Па ни ти немаш душу. Једноставно платонистичко-гностичка душа не постоји - барем тако верују православни хришћани.

ок за платонизам, ал шта је онда Дах Бога?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Који је смисао да и у есхатону поново постоје бактерије? И шта им вреди васкрсење када ће и даље бити бесловесне, какав им је то живот, неће знати да постоје, то је као и да не постоје..

То може да се каже и за остали "живи" свет (наравно, не и за човека!).

не знамо шта ће бити, према томе не можемо ни да тврдимо да нешто неће бити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Има сврху постојања на овом свету, али у Есхатону нема.

а коју су сврху имали у Едемском врту?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Нисам питао за изглед, него за функцију. Која им је функција?

Коју функцију има риба у есхатону која је на земљи живјела 2000 метара под морем, и имала велике буљаве очи да би видјела у мраку?

коју ти имаш функцију?

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1324262778' post='545592]

човек је тај који квари душу животиње, исто колико и своју.

ми смо створени са вишом и непоквареном душом, па својим утицајем и кваримо творевину тако да творевина и не може да буде боља од нас, може само равна по штроки да нам буде, али не и словесна.

Како то ми кваримо творевину? Добро знамо за немилосрдну сечу шума, загађивање ријека, испуштање емисије штетних гасова...али да животиње нису словесне због тога што их је човек покварио, то баш неће бити тачно.

Share this post


Link to post
Share on other sites

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1324263481' post='545598]

а коју су сврху имали у Едемском врту?

[quote name=Милан Меденица :)' timestamp='1324263714' post='545599]

коју ти имаш функцију?

Сврха читавог створеног света је да буде мјесто у коме човјек достиже своје обожење. Овај свијет је помоћно средство.

Творевина не може бити обожена, према томе творевина не задржава свој првобитни изглед него јој се даје нови, "ново небо и нова земља".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сврха читавог створеног света је да буде мјесто у коме човјек достиже своје обожење. Овај свијет је помоћно средство.

Творевина не може бити обожена, према томе творевина не задржава свој првобитни изглед него јој се даје нови, "ново небо и нова земља".

Ne slazem se.

Smatram da je svrha sveg stvorenog sveta je da kroz Adama i Evu bude prinet-priveden Bogu...

U tom smislu, stvoreni svet nije puko pomocno-tehnicko sredstvo, pozornica ili sta vec. Nije nuznost u smislu da fizicki svet i ziva bica moraju postojati, eto samo zato sto je covek duhovno-telesno bice, pa njegovo postojanje samo po sebi zahteva postajanje nekakvog materijalnog sveta i zivih bica.

Verujem da svaki akt u dogadjaju Stvaranja ima svoj duboki smisao.

Sve stvoreno imalo i ima za cilj da bude privedeno Bogu.

I covek je bio pozvan da kao svestenik stvorenog prinosi Bogu ono sto mu je povereno.

Nesto poput "Tvoje od Tvojih, Tebi prinoseci..."

p.s. pod "tvorevinom" i "stvorenim svetom" prvenstveno mislim na ono sto se u Postanju oznacava kao "duse zive"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako kazemo da zivotinjama nema mesta u eshatonu, sta ce biti sa zivotinjama zivim u tenutku drugog dolaska i uspostavljanja carstva? Sigurno Bog nece uciniti da nestanu ili tako nesto. Tako da mislim da zivotinje itekako imaju svoju ulogu u eshatonu. Mozda ona nama nije jasna, ali verujem da imaju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ја бих волео образложење за фотке, уколико није спрдање у питању ... аргументоване и утврђене у Предању или Светом Писму, не емотивне :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како то ми кваримо творевину? Добро знамо за немилосрдну сечу шума, загађивање ријека, испуштање емисије штетних гасова...али да животиње нису словесне због тога што их је човек покварио, то баш неће бити тачно.

ко је поменуо узрок недостатка словесности у животиње човеком?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сврха читавог створеног света је да буде мјесто у коме човјек достиже своје обожење. Овај свијет је помоћно средство.

Творевина не може бити обожена, према томе творевина не задржава свој првобитни изглед него јој се даје нови, "ново небо и нова земља".

тачно, не може бити обожена, може бити освећена обоженим човеком, очишћена од кварне твари смрти.

али се слажем са Ивановом констатацијом да свет око нас није антропоцентричан у смислу власти, већ у смислу одговорности човека према свему датом, па и сопственој природи коју не негирамо.

Share this post


Link to post
Share on other sites

And..? :)

Jednakost pred Bogom, u Crkvi i pred ljudima je jedna osnova naše vere, i o tome se, koliko ja razumem, ovde govori. Svi ljudi, svi narodi i sva plemena, nezavisno svog porekla, svojih ubeđenja, svog obrazovanja i znanja, svog socialnog, familijarnog i političkog statusa, svog izgleda, svog zdravlja, svojih godina, svojih poseda, imanja, uspeha, rada i tako i tako dalje, te ako hoćemo i nezavisno svoje vere ili nevere, i naravno nezavisno svog pola, da li su muško ili žensko, svi oni, dakle, su jednaki i ravnopravni. Jedino gde znamo podelu jeste u pravednosti i nepravednosti. Ovde opet moramo da ispitamo šta je pravednost a šta nepravednost. Jer ako ja imam dovoljno hleba da ne znam kuda s njim, a drugi nema ni za sebe ni za svoju decu niti može da nađe ili da zaradi, i ja mu ne dadnem, a on ukrade, ko je od nas sad pravedan a ko nepravedan? Da'l nisam možda ja nepravedan a on je pravedan iako je ukrao? Nešto tako mislim..))

Ovde u svetu nama ostaje u koji pravac hoćemo da upravljamo jednakost i ravnopravnost, jer jednakost i ravnopravnost može da bude isto da nekome oduzmemo prava i privilegije, ali naravno, da dodamo prava i privilegije, dakle umesto gospodin da postane sebar da svi sebari postanu gospoda, umesto slobodni da postane rob da svi robovi postanu slobodni. Ja sam za ovo zadnje. Služba Bogu znači i služba čoveku, i u ovome trebali bi malo više da se vežbamo.. Naime, mnogi na ovo zaborave.

Ne vidim u tekstu ništa što bi govorilo da neće da bude muškog i ženskog u smislu same ljudske prirode. Možda su mi ovo godine koji tako govore, a kad ostarim, sa sedom bradom i bez zubi, sa trećom nogom ili u kolicama, možda ću drugačije da razmišljam. što ne znači da ću tad da budem u pravu.

твој рај ко муслимански, обиље земаљских дарова и кресања greengrin greengrin greengrin

да цитарам још једном:

У Христу престаје све што је "по човеку", и настаје све "по Богочовеку": и вредности и мерила и стварности и мисли и осећања, све бива по Богочовеку, ништа по човеку. Отуда у Христу и небивало и невиђено јединство рода људског, јединство остварено без насиља и принуда, добровољно и благодатно: богочовечанско јединство, и богочовечански ред и поредак. Јер ту је увек и у свему: на првом месту Бог, па човек; никад обратно, и никад човек без Бога. Живећи у Богочовечанском организму, телу Христовом, Цркви, људи саборнизирају и своје душе и своје савести и своја срца и своје мисли, те живе и делају из те саборности, из тог богочовечанског свејединства, и расту један са другим и један кроз другога, сваки кроз све и сви кроз свакога, заједно "са свима светима" растући сваки у човека савршена, у меру раста висине Христове (Еф. 3,18; 4,12-13; 1,22-23; Кол. 1,24-28).

па да, не пише нигде сем очигледног да НЕМА НИ МУШКОГ НИ ЖЕНСКОГ У ХРИСТУ. Рај се успоставио већ по Васкрсу, а за нас је то будућност јер очекујемо свој трен смрти. нов човек нема пола јер нема потребе за њим. неће бити нити једне слабости, као што ће васкрсење бити са новим телима а они који су рођени са недостацима или задобили недостатке током живота - неће имати недостатака. зато се света Матрона, жена слепа од рођења, правилно иконопише са очима а не без. у Рају нема патње, нема недостатака, нема слабости. потреба за храном је одраз слабости, глад, а како ћемо јести ако ћемо бити сити Богом?

успут, иконе су представљене онако како човек може најлакше да их схвати а не истинито, иначе не бисмо никако могли анђеле, који су бестелесни, да иконопишемо већ их означавамо крилима, бесполним ликовима и без пупка.

приземно то посматраш, неће бити потребе ни за хлебом, према томе ни црева, према томе ни расплодних органа јер неће бити потребе за сексом да бисмо се множили. према томе, нема потребе за половима.

човек је и као полан и као националан већ једнак пред Богом. није то било у раскораку па нам је Бог донео земљаску слободу. донео је слободу од греха, од смрти, од поделе, од удаљења од смисла живота. то што је човек смислио у својој гордости да је веће ово или оно, овај или онај, то је ствар смрти, Пада. а последица Пада је подела сваке врсте, а последица Васкрса и Литургије је саборност СВАКЕ врсте.

да је другачије, не би било потребе за Распећем и Васкрсењем већ би било ударена земаљска слобода и земаљско царство и довиђења, готов посао.

ја могу да ти напишем или препишем, ал не могу да разумем за тебе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

уосталом, могли бисмо боље да читамо него да умујемо:

https://www.pouke.org/svetopismo/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=46&chap=15

поготово од 35. стиха :)

а ево и тумачења по светом Теофилакту Охридском:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Tumacenje_prve_poslanice_Korincanima/15.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма.     Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.   Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма.      Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Звучни запис беседе     Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Звучни запис беседе   Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...