Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Господ, животиње и њихово спасење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Биће то прелијепо. Пси се неће лињати, нећете их морати хранити, неће бити потребе да пазите да не запрља каком рајске стазе док их будете водили у шетњу, неће бити потребе да их вакцинишете, неће бити бојазни да ће неког ујести...тако да ће и власници питбултеријера коначно моћи да имају своје љубице без бојазни да ће им бити одузети јер су некога крваво напали.

Него, јели неко размишљао шта ће бити са осталим псима који нису били у ничијем власништву? Да они неће бити смјештени у неку врсту "рајске кафилерије"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oni će biti udomljeni kod rajskih ljudi :)

С обзиром да је било мнооого паса кроз историју...изгледа ће онда свака рајска кућа имати можда по једног или више паса као љубимаца.

Међутим имају и мачке као љубимци, па ће тако и мачке бити распоређене у сваку кућу. Исто тако и патке и гуске и кокоши које су држане на имању и неки људи су их волели као љубимце биће такођер распоређене по приватним рајским кућама. Вјероватно и коњи, говечета, те козе и овце неће такођер бити мимоиђене.

У Азији се у појединим дијеловима земље држе тигрови као љубимци, исто као и слонови. Вјероватно ће и они бити исто тако удомљени. Овај пут слонови неће бити кориштени да се носе дебла и тежак терет него ће просто јести рајске траве, а њихови власници ће их водити у шетњу и јахати их.

Саами народ је читаве крде Ирваса држао као приватно власништво...Ваљда ће и они исто тако бити поново са својим слатким ирвасима.

А да тешко нама када нас свиње које смо поклали и пропустили кроз наш дигестивни систем у виду кобасица и сланина....свиње ће нам бити судије...нарочито ако се испостави да нисмо добро правили крвавице или смо их товили лошом храном па из тога добијали сапуњасте сланине.

Нема рај има да буде прави зоолошки врт :).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Molim vas, nemojte zeke da zaboravite! Ja bez moje Koko (Coco Chanel) ne idem nigde! Pa ko će onda da mi gricka kablove xD ?

Ма само смо побројали оне основне, али с обзиром да ће о васкрсењу све животиње постати умиљате и послушне, биће ту мјеста да се удоми једно пар трилијарди пацовчића и мишева који су икад бивали на земљи. Треба и ту да се нађе кандидата. А ко ће да удоми једно пар зилиона глисти, црва, паукова, шкорпиона, мува, комараца, жохара итд...о том потом. Извлачићемо сламке.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не знамо како ће изгледати и да ли ће постојати јединке животиња, не знамо ни шта ће с нама бити, отприлике знамо само да ће цело Постојање бити преображено, дакле не само животиње већ и нежива твар...

Еdit: Ово је за тему, није одговор на Ивицино питање.

Измењено од angst

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање јесте занимљиво , али мислим да је погрешно постављено .

Није дакле поента приче да ли ће се животиње и друга жива бића спасити већ да ли ће постојати у царству небеском које долази ?

Само се човек може спасити и теоријски постоји могућност и за пале анђеле да се спасу малчице је друкчије у пракси.

Спасава се онај коме треба спасење да не би пропао и ошо у геону.

Животињама није нужно спасење пошто за њих категорија греха не важи јер нису словесна бића, још мање за биљке које немају никакву вољу да чине.

Ево док ја ово пишем ши цу који ми је у кући јури моју папучу и баца је горе доле и трчи из кујне у собу па назад , шкеври , лаје, режи на папучу и то зато што осети (благухани) мирис мој на папучи а све зато што нећу да се играм са њим , тако он мени показује да је љут на мене јербо нећу да се играм са њим.

Значи псић је љут, али да ли ће и њега васкрснути Бог ?

Мислим да је најбоље питање/одговор дао Моцарт, а то је какав је однос других живих бића према Богу , дакле њихов словесни однос.

Па никакав, немају га.

Што не значи да нема Бога.

Него просто животиње немају свест ни о себи а камоли о Богу.

Али имају некакве осећаје , инстинкт рецимо.

Дакле некакав однос животиња и других бића према свом Творцу постоји али он није логосан, као код човека.

То опет не значи да Бог не цени животиње.

Један светитељ вели да не би требали да једемо месо животиња јербо су она наша браћа.

Ово је мени у први мах звучало као неки хиндуизам, а после сам размишљао и видим да је у праву.

Какав је однос светитеља према животињама и биљкама , томе слично је најближе однос Бога према истима.

А светитељи веле животиње и биљке немају вечну душу.

Е сад овде долазимо на једну типичну ЖРУ-оску наизглед контрадикторност.

Наиме било је тврдњи овде да ни човек нема вечну душу.

Тачније да има душу која је по природи пропадљива али по благодати вечна.

Исто тако и животиње и биљке имају душу која је створена дакле пропадљива, једино они немају ту "срећу" да им душа по благодати може бити вечна.

И то је основна разлика између њих и нас.

Стога ако Бог у Царству Небеском и подигне неке нове облике живих бића или обнови палу природу са све животињама и биљкама или барем оним животињама и биљкама које су подобне за Царство Небеско (дакле никако тираносауруса рекса или биљку месождерку) то ни у ком случају неће бити исте оне животиње и биљке које смо ми познавали у нашем животу.

Или ће можда бити баш оне и то због нас самих.

Не знам , логички је да неће бити пошто немају вечну душу.

Ја лично мислим да у Царству Небеском неће бити ни биљака ни животиња, већ тако неки свемирски бродови , васионска пуста пространства и велика тишина.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живот свих животња, као и биљака зависи од природних процеса и физичких закона.

Једино човјек може да се изузме од физичких закона за које је дјелимично везан, и да својом креативношћу, интелигенцијом и когнитивним способностима издигне себе изнад природе.

Због тога ће само човјек да васкрсне у свом физичком тијелу, док ће сва природа да буде преображена, на који начин нама то није познато. Ако је читав свемир могао бити сажет у једну инфинитезмалну бесконачну тачку, зашто онда сав видљиви свемир не би могао добити потпуно нов облик које служити сврси живота који одговара есхатолошком стању, а никао стању које има везе са нашим опажањем света.

Share this post


Link to post
Share on other sites

dodala bih moje viđenje,da su životinje drugačije od nas,nemaju potrebe da poste i da se ispovedaju i posmatram ih kao "parče energije" samog boga,koji ih je spustio i ponovo će ih vratiti u prvi oblik.hoću reći nema suda za njih kao za nas.možemo nazvati to i dušom,ali mislim da nisu isti.zato nas tako dobro osete i prepoznaju...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма.     Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.   Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма.      Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...