Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest - . . .-

Господ, животиње и њихово спасење

Оцени ову тему

Recommended Posts

Orthodox Christians of Byzantine Empire from the perspective of a 14th century Englishman

Although the Greeks are Christian, nevertheless they vary from our faith. For they say that the Holy Ghost proceeds not from the Son, but only from the Father; and they are not in obedience to the Church of Rome, nor to the Pope...The Greeks also make the sacrament at the altar of leavened bread; for Our Lord made it of leavened bread when he held the Last Supper. And they say that we err in making the sacrament with unleavened bread. And on Maundy Thursday they make that bread as a token of Our Lord's Institution, and dry it in the sun, and keep it all year and give it to sick men instead of the consecrated Body of Christ...They do not anoint sick men; and they say there is no Purgatory, and that souls shall have neither joy nor pain before the Day of Judgement...Their priests too are married...They say also that in Lent men should not sing Mass except on Saturdays and Sundays. And they do not fast on Saturdays at any time of the year, unless it be Christmas or Easter Even. They allow no man who comes from this side of the Greek Sea to celebrate at their altars; and if it so chance that any do, they wash the altar immediately with holy water. And they say that there should be but one Mass sung at each altar each day. ..And they who shave their beards do it only to appear well to the world and to please their wives. They say too that we commit deadly sin in eating animals that were forbidden in the Old Law, like pigs, hares and other beasts that do not chew the cud. And also they say we sin in eating meat on the three days before Ash Wednesday, and also in eating meat on Wednesdays, and when we eat white meat on Fridays. And they curse all those who do not eat meat on Saturday...

Sir John Mandeville, Travels, ch. 3

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zivotinje nemaju dusu i one ne odlaze nigdje njih Gospod ozivljava.Zivotinje ne poznaju grijeh niti ga cine,osjecaju patnju ali i srecu,zivotinje svaki dan slave Gospoda na jeziku koji mi ne razumijemo evo primjera:Ako ste se ikada nocu nasli u prirodi mogli ste da cuje te sa svih strana razne zvukove zivotinja,to je vecernja sluzba Bogu stvoritelju! Kada je Gospod stvorio Adama i zivotinje nije ih bio stvorio da ih Adam tj,covjek jede vec da budu prijatelji Adamu i sve su ga zivotinje slusale i voljele.Ali kada je Adam zgrijesio i bi istjeran iz raja zemaljskog te iste zivotinje su htjele da ga rastrgnu jer su zivotinje osjecale grijeh Adamov i udaljavanje od Boga.Tada covjek tj,Adam pocinje da jede meso i da ih lovi a do tada Adam i Eva su bili vegetarijanci.

Ma каква вечерња служба :).

То се тако некад мислио, или боље рећи пјеснички изражавало величајући Бога. Међутим данас се зна тачно због чега животиње испуштају гласове.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postoje samo dva odgovora prvi je ne, drugi da ali nece imati tu funkciju da napadaju ziva bica i prenose bolesti.

Па шта ће бити сврха бактерија у будућем животу? Ако не будемо имали микроскоп да их гледамо поред тога, шта им је сврха ако не разграђују органску материју?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па ни ти немаш душу. Једноставно платонистичко-гностичка душа не постоји - барем тако верују православни хришћани.

Sta je to "platonisticko-gnosticka dusa"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Postoje samo dva odgovora prvi je ne, drugi da ali nece imati tu funkciju da napadaju ziva bica i prenose bolesti.

Који је смисао да и у есхатону поново постоје бактерије? И шта им вреди васкрсење када ће и даље бити бесловесне, какав им је то живот, неће знати да постоје, то је као и да не постоје..

То може да се каже и за остали "живи" свет (наравно, не и за човека!).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па шта ће бити сврха бактерија у будућем животу? Ако не будемо имали микроскоп да их гледамо поред тога, шта им је сврха ако не разграђују органску материју?

Da ih stavljamo u cveće, one azotofiksatore, da bi više poraslo :)) šalim se. Mislim da još nismo dorasli tome da većamo kako će i šta biti Posle :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da ih stavljamo u cveće, one azotofiksatore, da bi više poraslo :)) šalim se. Mislim da još nismo dorasli tome da većamo kako će i šta biti Posle :)

Ево неки су дорасли да знају шта ће са псићем радити у есхатону, онда претпосављам да зна шта ће микроорганизми и ситни инсекти да раде у есхатону.

Шта ће у есхатону да раде животиње које живе читавог живота у мрклом мраку у пећинама, или дубоким морским дубинама које за живота не виде свјетлости, јер ће у есхатону сваки мрак бити укинут.

Шта ће буве и гриње да раде у есхатону живот ме интересује...

Шта ће уопште рибе да раде у есхатону ако их нећемо ловити јер јела неће бити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево неки су дорасли да знају шта ће са псићем радити у есхатону, онда претпосављам да зна шта ће микроорганизми и ситни инсекти да раде у есхатону.

Шта ће у есхатону да раде животиње које живе читавог живота у мрклом мраку у пећинама, или дубоким морским дубинама које за живота не виде свјетлости, јер ће у есхатону сваки мрак бити укинут.

Шта ће буве и гриње да раде у есхатону живот ме интересује...

Шта ће уопште рибе да раде у есхатону ако их нећемо ловити јер јела неће бити.

Mislim da svako živo biće ima svrhu postojanja, a da to nije da ih mi lovimo. Ribe imaju svoju bitnu ulogu u svom ekosistemu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Који је смисао да и у есхатону поново постоје бактерије? И шта им вреди васкрсење када ће и даље бити бесловесне, какав им је то живот, неће знати да постоје, то је као и да не постоје..

То може да се каже и за остали "живи" свет (наравно, не и за човека!).

Pa ne moze da se kaze za ostali zivi svet, zivotinje imaju svest i osecanja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Па шта ће бити сврха бактерија у будућем животу? Ако не будемо имали микроскоп да их гледамо поред тога, шта им је сврха ако не разграђују органску материју?

Nisam rekao da ce biti vaskrsnute sigurno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево зашто волим ЖРУ, јер су ту људи који не могу да замисле рај без својих кућних љубимаца :)

Дивно bighugbighug

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево зашто волим ЖРУ, јер су ту људи који не могу да замисле рај без својих кућних љубимаца :)

Дивно bighugbighug

Ni ja ne mogu da zamislim raj bez životinja. Jako volim životinje, imala sam mnogo kućnih ljubimaca, imam ih i sad i sigurna sam da ću ih sve ponovo videti i da ćemo opet biti srećni zajedno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Дана 11. августа 2019. године, у недељу осму по Духовима, прослављен је јубилеј 100 година од освећења храма. Том приликом Свету Архијерејску Литургију је служио Епископ шумадијски Г. Јован са свештеницима Епархије шумадијске. Међу свештеницима који су саслуживали Епископу Јовану су били и пензионисани свештеници, који су били пароси у Лапову, и то протојереји-ставрофори Србољуб Марковић и Миленко Стикић.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Мноштво народа је дочекало свога Епископа у порти, а затим је освештан фрескопис, који је осликао фрескописац Драган Милојевић из Баточине. Осим свештеника, Епископу Јовану су саслуживали и протођакон Иван Гашић, као и ђакони Стеван Илић и Немања Стојковић.   На Светој Архијерејској Литургији одговарао је црквени хор "Опленац" из Тополе под руководством диригенткице Марије Ракоњац.   Храм Свете Параскеве у Лапову сазидан је између 1910. и 1912. године на иницијативу тадашњег српског Митрополита Димитрија. На месту на ком је сазидан храм, пре тога је порушена брвнара, која је саграђена 1827. године за време књаза Милоша Обреновића који је био и њен ктитор. Међутим, због Балканских ратова, а затим и Првог светског рата, црква је освештана тек седам година касније од стране Митрополита Димитрија и то 26. јула 1919. године по старом календару, на празник познат у народу као света Петка Трнова.   После прочитаног Јеванђеља Преосвећени Владика Јован је одржао пригодну беседу присутним верницима Лапова и околине рекавши да пред Бога не можемо изаћи ако се нисмо сабирали у храму у име Божије. Наши преци у овоме храму су се сабирали годинама и упућивали своје молитве Господу. Христос каже да прво иштемо Царство Божије, а све остало ће се додати. Прво треба мислити о души, па о телу, јер обоје је од Бога. Данашње Јеванђеље нам дивно сведочи о томе. Нити смо само душа нити смо само тело и обоје треба хранити, али треба знати чиме се храни једно, а чиме друго, нагласио је Епископ Јован. Души не треба ни јело ни пиће, али зато то треба телу. Душа човека је боголика и богочежњива. Ако затрпамо душу овоземаљским животом изгубићемо је. Господ је са пет хлебова и две рибе нахранио 5.000 људи. Прво им је нахранио душу, а тек потом тело. Ако тело хранимо, а душу не онда то није добро. Свети апостол Павле каже да Духа Божијега не гасимо у себи, а он се гаси нехришћанским животом и неделима. Ми хришћани имамо извор и хлеба и воде, а то је Христос, даље је нагласио Владика шумадијски. Причешћем се хране и душа и тело и цело наше биће, а нашим причешћивањем ми подстичемо и друге да се причешћују. Ми људи лако просипамо речи, али те речи тешко претварамо у дела. Епископ Јован је даље нагласио да се из сваке речи Христове храни цело човечанство. Господ је дошао да људе нахрани духовном храном. Ми смо сажаљиви према другоме човеку, али нико није тако сажаљив као Господ.   Затим је Епископ шумадијски Јован благословио све присутне нагласивши да је до сад преко 11.000 Литургија одслужено у храму подигнутом светој Параскеви.   После одслужене свете Литургије на којој су се причестили сви присутни свештеници као и велики број верника, уследила је свечана академија на којој су учествовали академик Матија Бећковић, КУД “Лапово” под руководством Дејана Петровића, црквени хор при храму Свете Параскеве “Свети Јован Дамаскин” којим диригује Дејана Банковић, књижевник Јовица Николић, као и етно састав “Ступови”. Иако су сви учесници академије били на висини задатка, нарочито треба нагласити богонадахнуто учешће академика Матије Бећковића који је својом беседом изазвао спонтане аплаузе свих присутних. У оквиру прославе је организована и изложба старих црквених богослужбених књига и предмета, као и ликовни радови локалних уметника Лапова.   Потребно је нагласити да је поводом овог великог јубилеја за Лапово и храм Свете Параскеве написана споменица коју су писали следећи аутори: мр Небојша Ђокић, др Момчило Исић, Оливера Думић, др Иван Бецић, протонамесник Горан Живковић, протојереј Саша Антонијевић и Дејан Радисављевић, а краће прилоге су написали и диригентица црквеног хора Дејана Банковић, протонамесник Дејан Шишковић и ђакон Марко Арсенић.   Споменица се бави историјатом храма Свете Параскеве и Лапова, али и утицајем храма на духовни живот становника овога места. Такође у њој можемо наћи биографије свештеника који су ту служили, као и оних који су пореклом одатле. Обрађена је и црквено-уметничка страна храма, историјат околних манастира, као и богомољачки покрет, јер је Лапово било један од центара тог покрета. Протојереј Саша Антонијевић је у оквиру споменице написао прву биографију познатог свештеника, проте Живана Маринковића, који је службовао у Лапову, а касније био ректор Богословије "Светих Кирила и Методија" у Призрену.   На крају овог великог јубилеја је уследила трпеза љубави у шатору постављеном у дворишту основне школе “Светозар Марковић” за све присутне која је употпунила овај велики дан пун духовне радости у Лапову.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић.   У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 14 јула у 19:00 часова предавање је одржао протојереј Драган Пешикан на тему ”Спасење као светотајински живот у Цркви”

       
      Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Успостављени су, заварени и причвршћени,  главни челични кровни носачи, који сада чврсто повезују раније самостојеће камене зидове. Са предстојећом монтажом металних кровних покривача, који су тренутно наслагани на крову и чекају да буду расподељени, што се види и на  фотографијама, носачи ће бити додатно учврстити са њихове бочне стране, што ће допринети општој стабилности зграде у њеној целости.

      Свакако да се много припремних радова десило да би се дошло до овог дела реконструкције укључујући и: уклањање великих гомилā остатака рушевина након пожара и изразито ослабљених унутарњих, Канско-декоративних камених облога (кречњак из доба Јуре који се вади у северозападној Француској у близини града Кана, који се формира у плитким воденим увалама из Батонијанског доба, пре око 167 милиона година!), затим, мукотрпну поправку и јачање преосталих, структуралних гранитних и смеђих камених зидова и припреми њихових горњих површина за постављање нове конструкције крова. 
      Поред физичког прегалаштва, уз детаљну припрему низа техничких цртежа и друге документације, одржан је и велики број састанака са градским Одељењем за изградњу и Комисијом за очување зграда и знаменитости града Њујорка, како би се олакшала и градња, а и убрзали процеси за грађевинска одобрењā градских власти. Ово су само неки од мноштва других напора који су били укључени у реализацији васкрсења наше цркве. 
      У овом тренутку смо особито благодарни Васкрслом Господу Исусу Христу и нашем заштитнику Светом Сави, за коначну реализацију структурне стабилизације Катедрале. Oвде одајемо признање за неуморан рад нашем истакнутом Пројектном тиму који нас је довео до овог момента.

      Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...