Jump to content
Sign in to follow this  
Lionheart

Истина о Косовском боју

Rate this topic

Recommended Posts

Помаже Бог!

У задње време сам виђао по интернету пар теорија о Косовској бици.

Она основна (којој смо учени у школама) је да је Србија изгубила, да је Обилић убио Мурата пришавши да му се поклони, да Вук Бранковић није био издајник итд.

Неке од ових на које сам наишао казују супротно, да Мурат није убијен на "превару" већ у самом жаришту битке (наравно, од руке Обилића) и да је Србија изашла као победник, а да је Лазар са великашима убијен када је пошао да се причести у захвалност Богу на победи. Овај подли напад је извршио Бајазит.

Оно што мене занима је шта је истина по учењу наших духовника, да ли они говоре о томе?

Хвала унапред!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог!

У задње време сам виђао по интернету пар теорија о Косовској бици.

Она основна (којој смо учени у школама) је да је Србија изгубила, да је Обилић убио Мурата пришавши да му се поклони, да Вук Бранковић није био издајник итд.

Неке од ових на које сам наишао казују супротно, да Мурат није убијен на "превару" већ у самом жаришту битке (наравно, од руке Обилића) и да је Србија изашла као победник, а да је Лазар са великашима убијен када је пошао да се причести у захвалност Богу на победи. Овај подли напад је извршио Бајазит.

Оно што мене занима је шта је истина по учењу наших духовника, да ли они говоре о томе?

Хвала унапред!

Постоје историјски подаци о косовском боју и постоји паралелно томе српско предање о косовској голготи.

Срби нису изгубили царство на косову историјски гледано србија је постојала и много деценија после тога , наиме турци су гадно награисали на косову као и срби уосталом али је турцима требало око 80 година да се поврате после тога боја.

Међутим народно предање каже "ту је српско пропануло царство"

Зашто је такво народно предање?

Слично мишљење код србаља влада данас за Србију , нико не каже Србија је пропала 1990 или 2000 него каже Србија је пропала 1918 или 46.

ЗАшто ?

ЗАто што пуко постојање једне државне територије без њеног суштинског народног духа Србима не значи много.

"Ту је српско пропануло царство" на косову 1389 , не зато што изгибе властела, или зато што доживесмо неки ратни пораз , већ просто зато што је то завршетак једног немањићког периода у коме се је народ једино осећао као у својој кући.

Наиме тај период је почео да се завршава и раније али је кулминирао на Косову, ту су Турци само "помоћно средство" за дефинисање српске апостасије . "великаши проклете им душе на комате раздробише царство" то је претходило боју на Косову. Дакле Бој није директан кривац за српско пропануло царство већ српска неслога, српска апостасија .

Тако с једне стране имаш историјске изворе, пази у њима сами Турци наводе да је Обилић убио Мурата у турском чадору на превару и могуће је да је ова прича потекла од самих турака како не би признали да је Мурат убијен на бојном пољу него су га ето зли и подмукли каури распорили од пупка до ушију.

Али ова прича је ушла у српско предање ко сад ове савремене приче које највероватније немају везе са потпуном истином о протеклим ратовима које полако улазе у српско предање, као рецимо што је Гаврило Принцип ушао у српско предање као нови Обилић а човек је припадао једној модернистичкој политичкој групацији.

Но то ти је ствар предања оно увек тежи да укалупи све догађаје у једну матрицу која суштинки изражава српску душу и биће народно.

Као уосталом и Хришћанско предање, рецимо зна се за неког епископа да је био грешан човек, али пази деси се да пред крај његовог живота он непоколебљиво исповеда веру и рецимо закољу га усташе , предање које је у духу хришћанскоме од њега ће начинити светитеља, а вероватно је он то исто и у Божијим очима.Иако ми знамо да историјски факти говоре о том човеку нешто сасвим другачије.

Рецимо Милошевић Слоба је скроз у духу Косовског предања, био је вожд Србаља, био је и диктатор каже историја, али кажу Срби храбро се држао на суду и тамо је убијен за истину и правду, а и причешћивао се постио... , значи молио Богу и оно што је значајно започео је свој политички живот на Видовдан а завршио га на Видовдан.

Све се дакле уклапа у српско предање и он постаје легенда хтео то или не, хтели ми то или не.

Иако ми као његови савременици знамо да Марко није зарадио те паре носећи гајбице ипак Слоба улази у легенду.

Неко други битиће Вук( пардон вука већ имамо и то два).

Дакле једно је предање друго је историја.

Јудејско предање говори како су се Јудеји избавили египатског суровог ропства , ово оно , како су тамо били робови , шиканирани понижавани тлачени ово оно , али историја говори нешто сасвим друго.

Говори да су Јевреји у почетку свог боравка у Мисиру били готово у повлаштеном положају , јер су тадашњи владари Египта били неко сродно семитско племе њима Јудејима.

Да су се слободно бавили трговином и занатством и тако даље.

Такође се зна да су дошли из неких пасивних крајева и да су у Египту стекли један виши цивилизацијски ниво.

Но упркос томе Јеврејско предање ће генерално закључити - уа Египат!

Рецимо Срби су се захваљујући византијској доминацији христијанизовали, цивилизовали, научили основним вредностима културе итд.

Али ми ипак славимо Душана који је згазио ту Византију која нас је држала у вазалном и подређеном положају.

Наше предање је да је Византија била непријатељ.

А не цивилизатор.

Но опет и поред тога кажемо за себе да смо баштиници византијске културе и духовности.

И то је и једно и друго тачно.

Дакле тачно је и да је на Косову 1389 ту наше пропануло царство и тачно је да смо ми и после тога имали своју државу и још нисмо пали у турско ропство.

Наш је национални идентитет заснован на том предању , као што је Јеврејски на египатском ропству , као што је Амерички на некој повељи о правима и ослободилачкој антиколонијалној борби.

Сваки народ има своје предање и оно је душа његовог бића оно га дефинише и оно га усмерава.

То не значи да је то предање апсолутно историјски тачно и да оно може да замени историјску науку.

Не може.

Али може да нам помогне да схватимо шта су ти догађаји из прошлости били за наше претке и да схватимо како ми треба да се поставимо у будућности.

250px-Kosovski_mit-ikona_SPC.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Murat je ubijen u bitci to se zna jer su turci ka i mi isli u boj sa sve vladarem medj vojnicima. Ko ga je ubio, to niko ne zna al neko ga je rokn'o. I to se zna cime, kopljem.

Наш је национални идентитет заснован на том предању , као што је Јеврејски на египатском ропству , као што је Амерички на некој повељи о правима и ослободилачкој антиколонијалној борби.

Jel spominje taj nacionalni identitet da su Bosnaski srbi zbrisali u zaru bitke eto povukla se gospoda i da je jedno 3-4 druge vlaste le i teritorije leglo turcima pod noge?

To nekako svi zaborave. :)

Drugim recima nacionalni identite da su neke budale pukle na kosovskom boju zato sto su ih ispalili oni koji su se pozival ida su njihovi sunarodnici i kao po obicaju sto su ostali odma predali sakom i kapom pa vi gospodo sa morave i ti lazare.. vi branite Srbiju....

Ustvari jel spominje taj nacionalni identitet da je 1/5 Srba bila taj boj?

Jel spominje nacionalni identitet da je moje selo malo posle toga spaljeno do temelja?

Slabije. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Murat je ubijen u bitci to se zna jer su turci ka i mi isli u boj sa sve vladarem medj vojnicima. Ko ga je ubio, to niko ne zna al neko ga je rokn'o. I to se zna cime, kopljem.

Jel spominje taj nacionalni identitet da su Bosnaski srbi zbrisali u zaru bitke eto povukla se gospoda i da je jedno 3-4 druge vlaste le i teritorije leglo turcima pod noge?

To nekako svi zaborave. :)

Drugim recima nacionalni identite da su neke budale pukle na kosovskom boju zato sto su ih ispalili oni koji su se pozival ida su njihovi sunarodnici i kao po obicaju sto su ostali odma predali sakom i kapom pa vi gospodo sa morave i ti lazare.. vi branite Srbiju....

Ustvari jel spominje taj nacionalni identitet da je 1/5 Srba bila taj boj?

Jel spominje nacionalni identitet da je moje selo malo posle toga spaljeno do temelja?

Slabije. :)

Пази било би смешно да ти будући атеиста разумеш шта је предање.

Зато је ова моја прича више упућена Хришћанима него вама атеистима а Србима.

Но нисам сад спреман да на форуму излажем дисертацију о народним предањима , већ сам само укратко покушао да разлучим предање од историјских факата.

И укажем на значај предања.

Рецимо у предању Срба из Републике Српске остаће заувек запамћен период када им је Србија увела санкције на Дрини у сред рата у Босни, што је уједно и историјски факат. Ипак то неће утицати на њихов национални идентитет зато што су то људи широког срца и отворене душе.

Што ће рећи нису ситне душе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пази било би смешно да ти будући атеиста разумеш шта је предање.

Зато је ова моја прича више упућена Хришћанима него вама атеистима а Србима.

Ma dobro. Samo nekako mi je taj kosovski boj. svi se eto kosovski boj kosovski boj, niko dve blage nema.

Ali ovaj deo za murata si lepo objasnio.

Meni je kosovski boj sramota nacionalnog identiteta ne ponos. Jer se nisu SRBI junaci borili nego DEO nas. A to tesko da moze da bude ponos celoj naciji.

Kao kada bi rekli da je spartanska bitka u termopilskom klancu ponos grcke. Gde jedan polis otisao da bije boj a ostali... kud koji...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пази било би смешно да ти будући атеиста разумеш шта је предање.

Зато је ова моја прича више упућена Хришћанима него вама атеистима а Србима.

Но нисам сад спреман да на форуму излажем дисертацију о народним предањима , већ сам само укратко покушао да разлучим предање од историјских факата.

И укажем на значај предања.

A sto ateisti ne bi mogli da razumeju sta je predanje?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Željko

I judejsko predanje poznaje priču o Josifu, Jakovljevom sinu, o njemu govori i Stari zavet. Ali vremena se menjaju, stupaju novi vladari, nove dinastije, i onda se možda izgubi položaj koji se nekad imao. Nisu li Srbi slično prošli u Austriji? Pa hajde da vidim srpskog patriotu koji će da hvali Austriju kao civilizatora Srbije što je svakako bila...

Takođe, nije mi poznato srpsko predanje koje osuđuje Vizantiju. Narodno predanje faktički i ne poznaje Vizantiju. Ima se vreme Nemanjića, ima se vreme kosovskog boja, i ima se vreme posle kosovskog boja. Vizantija je ovde.. ne znam, postoji li jedno predanje, jedna narodna pesma koja pominje Vizantiju?

Njeno ime nije onda bilo Vizantija, tj. kod nas se nije koristilo, nego Romanija... a grci su bili romeji/romejci...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ma dobro. Samo nekako mi je taj kosovski boj. svi se eto kosovski boj kosovski boj, niko dve blage nema.

Ali ovaj deo za murata si lepo objasnio.

Meni je kosovski boj sramota nacionalnog identiteta ne ponos. Jer se nisu SRBI junaci borili nego DEO nas. A to tesko da moze da bude ponos celoj naciji.

Kao kada bi rekli da je spartanska bitka u termopilskom klancu ponos grcke. Gde jedan polis otisao da bije boj a ostali... kud koji...

Па ипак када питаш било ког Грка за термопиле и битку сви ће се хвалити тиме.

Ни ми нисмо умарширали у Берлин 45 него Совјети , па опет сматрамо себе делом те антифашистичке стране у том рату и поносимо се том победом.

То је опште људска особина.

Тим пре што се не би сви Срби поносили једном јуначком српском битком.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Ronald
      U periodu od 2013. do 2017. godine Kosovo je godišnje u proseku napuštalo 35.000 ljudi, odlazeći uglavnom u zemlje zapadne Evrope, navodi se u izveštaju koji je pre nekoliko dana objavilo kosovsko ministarstvo unutrašnjih poslova.
      Piše: RTK225. marta 2019. 13.57      Foto: Pixabay/Viganhajdari     Ovi podaci uključuju redovnu i neregularnu migraciju, a značajan broj ljudi migrirao je tražeći azil, prenosi RTK2.
      Najveći trend kontinuiranog odlaska zabeležen je do 2016. godine, dok je kasnije primetan značajan pad.
      Najveći broj građana koji su migrirali sa Kosova tokom ovog perioda bio je u 2015. godini, kada je otišlo preko 75.000 ljudi. Dve godine kasnije emigracija je opala na oko 12.000 građana.
      Većina migranata u 2017. godini bili su redovni migranti, a razlozi za njihov odlazak bili su: spajanje porodice, sklapanje brakova, zapošljavanje, studiranje itd.
      Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, žitelji Kosova migrirali su uglavnom u zemlje Evropske unije, ali bilo je građana koji su identifikovani kao imigranti u Sjedinjenim Državama i Kanadi.
      Što se tiče podataka za 2018. godinu, vlasti ih još uvek nisu finalizovale, ali prema nekim parametrima koje su službenici objavili pokazalo se da je trend napuštanja Kosova opao i tokom 2018. godine.
      Iz ministarstva unutrašnjih poslova saopštavaju da je poznato da ima oko 3.500 građana koji su 2018. godine podneli zahtev za azil u zemljama EU.
      Predsednik Odbora za zaštitu ljudskih prava i sloboda na Kosovu Bedžet Šalja kaže da je iseljavanje ljudi sa Kosova u zapadne zemlje borba za opstanak.
      Ocenjuje da je „Kosovo zemlja koja ne pruža osnovne uslove svojim građanima i perspektivi mladih“.
      „Emigracija se dešava zbog nedostatka posla. Mladi ljudi, iako završavaju studije ili stručne škole, ne mogu da nađu posao. Nepotizam se ukorenio na Kosovu, ako nemate političku podršku ne možete da nađete posao, a u odsustvu mogućnosti oni su prisiljeni da napuste zemlju i bave se poslom koji nije u skladu sa njihovim kvalifikacijama. Prisiljeni su da pobegnu zbog boljeg života“, ocenio je Šalja povodom objavljivanja izveštaja o broju ljudi koji su napustili Kosovo.
      https://www.danas.rs/drustvo/kosovo-napustilo-vise-od-170-000-ljudi-za-pet-godina/
    • By Поуке.орг инфо
      Nemački mediji tvrde da će 12. juna u Vašingtonu biti "potpisan" plan za Kosovo, koji podrazumeva "razmenu teritorija".
       
       
      Agencija Beta prenela je danas pisanje nemačkog dnevnika "Frankfurter rundšaua" (Frankfurter Rundschau) da su "Evropska unija i SAD spremne da prihvate razmenu teritorija između Srbije i Kosova" i da bi, navodno, u Vašingtonu 12. juna trebalo da bude "potpisan sporazum o promeni granice koji bi stupio na snagu šest meseci kasnije".
      List u komentaru Adelhajd Velfl piše da "raste pritisak na Kosovo i Srbiju da potpišu sporazum o normalizaciji odnosa, ali i opasnost sa tim povezane promene granica na Balkanu".
      Prema pisanju lista, "ideja podele Kosova je stara" i da je za Zapad doskora promena granica bila neprihvatljiva, pošto bi se to kosilo sa ustavom Kosova, planom Martija Ahtisarija, koji je u pravnom smislu iznad ustava Kosova, i zaključcima Kontakt grupe usvojenim pre početka pregovora 2006. godine.
      Uz konstataciju da se to po svoj prilici u Briselu više ne čuje, u komentaru nemačkog lista se navodi da od augusta 2018. i komesar za proširenje Johanes Han i visoka predstavnica Federika Mogerini pristaju na povlačenje etničkih granica, a da je i administracija SAD pod predsednikom Donaldom Trampom napravila zaokret od 180 stepeni. 
      "Nedavno je procureo dokument koji sadrži plan podele Kosova. U 17 tačaka reč je o povlačenju nove granice između Albanaca i Srba na severu Kosova i o pripajanju Kosovu nekoliko, pretežno Albancima naseljenih sela iz Srbije", piše "Frankfurter rundšau".
      Prema pisanju lista, grad Kosovska Mitrovica dobio bi poseban status, a za vodosnabdevanje ključno jezero Gazivode i rudnik Trepča bili bi privatizovani na 99 godina i podeljeni među stalnim članicama Saveta bezbednosti UN. 

      Deo ideje je i da u albanskoj luci Valona bude izgrađena mornarička baza za NATO, u albanskom gradu Kučovo vazduhoplovna baza, a da autoput kroz Srbiju, takozvani koridor 10, bude stavljen pod međunarodnu zaštitu.
      "Sporazum Srbije i Kosova tako bi trebalo da bude potpisan 12. juna u Vašingtonu i da stupi na snagu šest meseci kasnije", piše dnevnik.

      Ovo o čemu piše nemački list kosi se dosadašnjim stavom nemačke kancelarke Angela Merkel koja se protivila promeni granica, a slično su govorile i drugi zapadni državnici i diplomate. 

       
      http://mondo.rs/a1168046/Info/Srbija/Kosovo-podela-Kosova-plan-za-podelu-Kosova.html
       
    • By SerbCro
      Citam proroka Izaiju, a prethodno Jeremiju, I Bog zbog grijeha svoga naroda Izraela odvodi ih u ropstvo, predaje ih neprijateljima, I drugim nacijama takodjer obecava propast zbog grijeha I nepravde. 
      Svaki put dok su otisli od boga, posljedica je bila da su izgubili svoju teritoriju.
      Da li smo nebeski narod, ili jedan od najbezboznijih naroda ? Da li smo zasluzili to sto nam se desilo sa Kosovom I uopce situaciju u kojoj zivimo? Da li trebamo da se ponizimo pred bogom I kajemo I trazimo milost I oprost, ili I dalje da nastavimo sa svojim ponosom, samopravednoscu I grijesima ? 
      Neki od opce poznatih grijeha naseg naroda : predbracni I vanbracni Blud, razvodi, incesti, pornografija,  vracarastvo, okultizam, astrologija, neumerenost u jelu I picu, kradje, laganje, odobravanje zla, abortusi, ubojstva, psovanje, nepravjedni sudovi, korupcija, nasilje, nemarenje za boga I za njegovu rijec...Spisak je puno duzi, slobodno dodajte. Da li to ima I kod drugih naroda ? Ima, ali mi trebamo cistiti svoje dvoriste. 
      Bude li bog postedjeo zlikovca zato jer su I drugi zlikovci? Ne vjerujem.
    • By Милан Ракић
      (Opaska uredništva: Donosimo CJELOVITO poglavlje ”Tragedija djece s Kozare i iz ‘dignutih srpskih sela”’ iz mnonografije Ive Goldsteina ”Jasenovac”, Fraktura, Zaprešić, 2018, s dozvolom autora, jer se JEDINO tako može razumjeti i epizoda u Sisku. Ovaj tekst, kako naglašava prof. Goldstein, ”nije odgovor biskupu Vladi Košiću i drugima, nego skrupulozno objašnjenje tragedije kozaračke djece” s obzirom da smo svjedoci podlog iskrivljavanje činjenica s prozirnom nakanom da se relativizira ustaški zločin. 
      Goldsteinova knjiga nije odgovor na revizionističke knjige koje se posljednjihgodina objavljuju o Jasenovcu. Nacionalisti (ili revizionisti), ovisno oprovenijenciji, ustraju u tvrdnji da Jasenovac nije bio logor smrti, štoviše, posežuza izmišljotinom da je tek 1945. postao stratište, dok se, s druge strane, brojjasenovačkih žrtava morbidno uvećava preko svake mjere. Međutim, tajrevizionizam nije dostojan polemike.
      Goldstein je pokušao, po svom najboljem znanju i uvjerenjima, napisati cjelovitupriču o Jasenovcu. Htio je pokazati da se Jasenovac ne može svoditi samo nabroj stradalih, što ga banalizira i politizira. Jasenovac treba shvatiti izvanhrvatsko–srpskog prepucavanja, koje je Viktor Ivančić nedavno nazvao “šugavimhrvatskim revizionizmom i srpskom žrtvoslovnom pornografijom”.
      Goldsteinova je monografija utemeljena na obilju arhivske građe, pročitanih memoara, knjiga i raznih drugih tekstova, pisana je akribično, odgovorno, bez ideoloških predrasuda, zadnjih namjera i politikantskih motiva).
       
      ***  
      Djeca s Kozare i iz “dignutih” srpskih sela počela su masovno umirati odmah po dolasku u logor, još dok su bila s majkama. Bez hrane i vode, bez higijene i lijekova, nije im ni moglo biti spasa, iako su majke i druge zatočenice činile sve u njihovoj moći. Dragi Rađenović (1922.) kći Dušanka (1939.) umrla je od iscrpljenosti na rukama, a devetomjesečni Dušan umro je od gladi jer je Draga ostala bez mlijeka. “Svako jutro bi se u logorskom krugu pojavio ustaša s grobarima koji su skupljali mrtvu djecu, bacali na tačke ili kolica i odvozili.”
      Nijemci su roditelje te djece odvodili na rad u Reich, ali nisu preuzimali djecu mlađu od dvanaest godina (njima je bilo u interesu da obitelji radnika ostanu na životu kako bi zarađivali na doznakama iz Reicha u NDH – preko kliringa). Ona su morala ostati u logoru, a roditelji su otišli. Djeca od četiri do dvanaest godina dobila su kartončiće obješene o vratu s osnovnim podacima. Neka od mlađe djece ostala su uz majke. Ustaše su uvjeravali roditelje da će im djeca, dok oni budu izbivali, “otići da odgoj u državne domove i privatnicima u Zagreb”.
      Diana Budisavljević kasnije je shvatila “da je to bio samo izgovor da se majke lakše odvoje od svojih najdražih. Djeca su ostavljena u logoru da tamo propadnu.” Neki je ustaški oficir “održao majkama govor rekavši kako su one sve nemajke, kako ne hrane svoju djecu, kako ih ne odgajaju, kako će ih oni od njih odvesti i odgajati u ustaškom duhu”.[ii]
      U izvještaju Ministarstva udružbe tvrdi se kako je “roditeljima obrazložena korist te dječje kolonizacije, pa se nije vršila nikakova sila”, što je, naravno, bila laž. Odvajanje, zapravo otimanje djece majkama u Staroj Gradiški pamte svi preživjeli zatočenici: “U logor su došli Maks Luburić, Ljubo Miloš i Ivica Matković s grupom ustaša. Razlog te posjete bio je oduzimanje djece od roditelja. Užasavajuća vriska majki i plač djece. Slika je bila stravična, porazna. Starija djeca su bježala po logoru pokušavajući se sakriti. Žene su se počele tući s ustašama za svoju djecu. Nastalo je zvjersko batinanje, kundačenje. Sve je bilo uzalud.”
      Istovremeno su “ustaše tjerali taj narod da pjeva u povorci, da pjeva kako se ne bi čuo plač i jauk djece koja su naricala za majkama”. “Djeca su strašno plakala i vriskala, majke su kukale za dječicom. Plakale su tako da bi se i kameno srce smilovalo.”
      Damjani Zvečevac uzeli su sina Mihajla, starog osamnaest mjeseci, kojeg više nikad nije vidjela. Bosiljka Lončar, koja je tada imala jedanaest godina, opisuje kako se njezin sedmogodišnji brat Stevo nije htio odvojiti o majke: “Objesio se majci oko vrata, vrišti i ne da se. Plačemo. Majka moli da pođe, lagano ga gura od sebe, ali Stevo ništa ne čuje. Jednog trena prilazi onaj brkati ustaša, vadi 10 kuna, daje Stevi da ostavi majku. Stevo gura ustašu i kune, ustaša ga snažno povuče prema izlazu.” No Stevo se otrgnuo, “potrčao je majci i ponovo joj se objesio oko vrata. Ustaša pritrči i opet ga počne vući, otrgao ga je s majčina vrata, ali Stevo dohvati majčinu pregaču, nastojeći se bar tako zadržati, majka odveže pregaču te ustaša odvuče Stevu zajedno s pregačom”.
      U Jablancu su djeca vikala “Mama, ne daj me”, a “ako je neka od majki pošla za kolima na kojima su bila djeca, bila bi izudarana kundacima”. Njemački oficir vidio je “u nekom dvorištu stotine djece, već odvojene od njihovih majki i sabijena zajedno na nečovječni način kako čekaju daljnju sudbinu. Sanitarnih uređaja gotovo i nema i djeca leže na dvorištu pod vedrim nebom i plaču za hranom.”[iii]
      I tako je, prema preciznim statistikama, 12.263 djece mlađe od petnaest godina ostalo u jasenovačkom logorskom kompleksu (u Jasenovcu III i Staroj Gradiški, a u tu su statistiku uključena i djeca smještena kasnije u privremenom logoru kraj Siska). Ni hrane, pa čak ni vode nije bilo dovoljno, a o higijenskim potrepštinama i lijekovima da se i ne govori.
      Logori su bili prepuni, dio djece nije se mogao smjestiti pod krov, nego je ostao na otvorenom. O svoj toj djeci trebalo se, po ustaškim naredbama, brinuti dvadesetak logorašica (među njima i Giordana Mandić Friedländer) i logorski liječnici. Angažirali su i malo starije djevojčice, dopremljene u logor, poput Bosiljke Lončar. S obzirom na okolnosti oni su bili posve bespomoćni. Djeca su nakon nekoliko dana uglavnom posve klonula, mnoga čak i bez snage za plač. Umirala su tiho, ona manja i bolesnija brže od ostalih (Ilija Jakovljević tvrdi da je “svakog dana umiralo od proljeva po 10 do 15 sirotića”).
      Bosiljka Lončar ušla je u “veliku salu. Na podu četiri reda male djece, novorođenčadi i starije bebe, poredani jedno do drugoga kao male veknice. Plaču, uneređena, gladna, po njima crni rojevi muha. Nekoja još imaju dovoljno snage da plaču. Užasnute prizorom nismo znalo što da radimo. Kleknula sam i uradila jedino što sam mogla, tjerala sam muhe orahovom grančicom.”
      Giordana Mandić kasnije je svjedočila: “Logoraši su nam donijeli dvije kante vode da operemo djecu. Kada sam ušla u sobu s kojom sam zadužena imala sam što da vidim. Jedno dijete ležalo je s glavom u izmetu, druga djeca u mokrini ležala su jedno preko drugoga. Prišla sam jednoj djevojčici s namjerom da je podignem iz lokve prljavštine, a ona me gledala kao da se smiješi. Već je bila mrtva. Jedan 10-godišnji dječak, sasvim gol stajao je pored zida jer nije mogao sjesti. Iz njega je visilo crijevo prekriveno muhama. Druga djevojčica je sjedila leđima naslonjena na zid, ispruženih nožica, opuštenih ramena i ruku niz tijelo. Kad sam čučnula da je pomaknem iz blata, samo je skliznula niza zid. I ona je bila mrtva.”
      I Jelka Lukić-Bjegović tvrdi kako su “djeci ispadala crijeva i tako su u mukama umirala”.[iv] Radi se o takozvanom prolapsu (ispadanju) rektuma, stanju koje je u medicini dobro opisano, a do kojeg dolazi zbog slabljenja mišića i vezivnih tkiva koji rektum drže na mjestu. U djece je to bilo izazvano općom slabošću i dugotrajnim proljevima.
      Za preživjelu djecu u Staroj Gradiški u jednoj je zgradi ograđenoj bodljikavom žicom osnovan dječji logor. Dovezli su slamu, pohabane pokrivače, organizirali zasebnu kuhinju i donijeli stare posude za jelo.
      Viktor Budicki, zatočenik Stare Gradiške, bio je po užoj struci bakteriolog “koji se nikad nije bavio praktičnim liječenjem” te je nastojao na svaki način pomoći djeci. “Nametnuo se za dječjeg liječnika”, pa je zajedno s još nekolicinom liječnika nagovorio zapovjedništvo da se osnuje nešto što se moglo nazvati “dječjom bolnicom”, ali u njoj nije bilo ni najosnovnijih pomagala – “Niti je bilo lijekova, niti se davala hrana po propisima struke, niti su prostorije bile higijenske, niti se ijedno dijete izliječilo u toj tobožnjoj bolnici”, ali su ipak “bolesna djeca odvojena od zdrave i na taj je način suzbijeno širenje zaraze.”[v]
      A onda se dogodio teško zamisliv zločin.
      Svjedočilo mu je više zatočenica. Božica Stulić-Ptiček i Marijana Amulić opisuju kako su neka “djeca bila smještena u dvije prostorije jedne zgrade u krugu logora”. Nekoliko dana nisu dobivala ni hrane ni vode. Božica Stulić sjeća se “izgriženih ručica kako vire ispod vrata”. Djeca su masovno umirala. Onda je došao Ante Vrban te naredio da se “leševi iznesu”, da bi potom zalijepio prozore papirom i s maskom na licu ubacio plin ciklon u prostorije s djecom. “Potom je zalijepio i ulazna vrata.” Tako je, po kasnijem priznanju samog Vrbana, ubijeno 63-oje kozaračke djece, ali se branio time kako je “otrovao slabu djecu”, što i nije laž, jer su zatočenice, po vlastitu priznanju, morale “djecu, već polumrtvu od gladi i iscrpljenosti, stavljati u džakove i odnositi u sobe u koje su puštali ciklon.”
      “U logoru je poslije tog jezivog umorstva zavladala užasna tišina. Na sve nas je pala neka mora, hodale smo pognutih glava, za čitav život osuđene da nosimo u sebi teret svirepog uništavanja djece s Kozare”, zaključila je Amulić. Neke su zatočenice narednih dana morale prati goleme količine “krvavog i prljavog dječjeg rublja”.(vi)
      Po Zagrebu se vrlo brzo pročulo o strašnim dječjim patnjama u jasenovačkom logorskom kompleksu. Austrijanka Diana Budisavljević, supruga poznatog zagrebačkog kirurga i sveučilišnog profesora Julija Budisavljevića, uspjela je preko poznanstva s visokim njemačkim vojnim predstavnicima u Zagrebu isposlovati dozvolu da 9. i 10. srpnja s jednom komisijom posjeti Staru Gradišku. U njoj je bilo i šesnaest medicinskih sestara.
      Diana Budisavljević bila je užasnuta jezivim prizorima, strašnijima od svega što se čulo u Zagrebu: “Ušli smo u tzv. dječju bolnicu. Najprije nekoliko soba u kojima su djeca ležala na krevetima (..). A onda je došlo nešto stravično. Sobe bez ikakvog namještaja. Bile su tu samo noćne posude, a na podu su sjedila ili ležala neopisivo mršava mala djeca. Svakom se djetetu već mogla nazrijeti smrt u očima. Što s njima učiniti? Liječnik je rekao da je tu svaka pomoć već prekasna (…) većina ih je umrla još tijekom dana (…) U jednu sobu u kojoj je vladala difterija i već su sva djeca bila nasmrt bolesna nismo ni ulazili, kako ne bismo i druge zarazili (…) Preuzela sam bolnicu i pokušala sam uz pomoć žena iz hrvatskog logora, koje su se brinule za djecu, dobiti podatke za ova mala iznemogla bića (…) Neka su djeca imala ceduljice s podacima oko vrata. Za neke od preostalih sam uspjela dobiti neke podatke, ali mala umiruća stvorenja nisu mogla ništa kazati. Umrla su djelomično tamo, a djelomično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca.”
      Diana Budisavljević natjerala je preko Nijemaca, koji su opet izvršili pritisak, Didu Kvaternika da uz mnogo oklijevanja i uz suglasnost samoga Pavelića odobri izvlačenje djece iz logora.
      Luburić i drugi ustaše na mnoge su načine nastojali opstruirati akciju. Išlo se dotle da je čak i dr. Budisavljević od supruge “tražio da sve obustavi”, jer da postoji “opasnost da on i njegovi suradnici završe u logoru”.
      Ustaše su pronijeli i vijest da pomoć koju Budisavljević šalje, navodno, u logore, zapravo završava u partizanskim rukama. Ilija Jakovljević sarkastično konstatira kako su “ustaše htjeli odgoditi predaju, dok ne budu gotove lijepe odorice i još ljepše kapice, ali onima iz Crvenog križa nije bilo ni do odorica ni do kapica nego do djece”, a onda zaključuje da ga je zbog svega toga “gušilo u prsima, ali nisam mogao zaplakati”.[vii]
      U Staroj Gradiški Diana Budisavljević susrela se s Maksom Luburićem, koji je bio “bijesan” što mora pustiti djecu. Kazao joj je da ima “dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo”, svjedočila je Budisavljević.
      U međuvremenu, kako je vrijeme prolazilo, a o djeci se nitko nije brinuo i “nitko ih nije hranio (…) ona su pojela svu travu. Predstavnici Crvenog križa su ih htjeli odmah odvesti, ali im je rečeno da moraju dobiti posebnu dozvolu od Luburićeva brata. Djeca su umirala, a dobivanje dozvole je trajalo dva-tri dana.”
      Gospođa Budisavljević posjetila je i logor u Mlaki, gdje su bile smještene srpske žene i djeca – “Neke trudne žene rađale su u logoru bez ikakve pomoći.” Isprva su se zatočenice u Mlaki protivile ponudi da Budisavljević i njezini suradnici odvedu njihovu djecu, ali, ubrzo, kad su “zbog uzrujavanja i gladi ostale bez mlijeka” i kad su uvidjele da ostanak njihove djece u logoru znači vjerojatno njihovu smrt, pristale su da ih se odvede – “Lomile su ruke i molile komandanta logora da preuzmemo djecu.”[viii]
      U akciji izvlačenja sudjelovao je i istaknuti pedagog i socijalni radnik Kamilo Brössler/Bresler, kao dužnosnik Ravnateljstva za socijalnu skrb (odnosno načelnik odsjeka za zaštitu djece i obitelji) – njega je prvo kontaktirala Diana Budisavljević s molbom da pomogne, pa je on kontaktirao delegata Međunarodnog crvenog križa u Zagrebu dr. Schmidlina, pa tek onda svog pretpostavljenog, ministra Lovru Sušića, koji “nije ozbiljno shvatio moje izlaganje i kazao mi je da nije baš preporučljivo da se u to pletem”.
      Bresler zna da je Diana Budisavljević lobirala i dalje na raznim adresama, ali 1951. “nije znao čijom je zaslugom došlo do toga da su ustaške vlasti dopustile otpuštanje djece iz logora”.
      Naposljetku je Bresler dobio od Sušića nalog da sudjeluje u akciji. Pomoć su pružili i Crveni križ, kao i crkvene organizacije Caritas i Katolička akcija. Temeljem dozvole pokrenut je transfer 6230-ero kozaračke djece. Budisavljević je o tim danima, od polovine srpnja do početka kolovoza 1942., govorila kao o “napornim danima, punima stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili”.
      U izvještaju Ministarstva udružbe tvrdi se kako je “roditeljima obrazložena korist te dječje kolonizacije, pa se nije vršila nikakova sila, te u prijevozu nije bilo smrtnih slučajeva. No, bilo je slučajeva posvemašnje izgladnjelosti”.
      Prije negoli su utrpana u vlak za Sisak, djeca su dobila šalicu mlijeka koje su iz kazana dijelile aktivistice Crvenog križa te četvrt kruha, svjedočio je tada sedmogodišnji Branko Stojnić. A što se tiče izvještaja Ministarstva udružbe, da “u prijevozu nije bilo smrtnih slučajeva” – to je bila laž. Samo je u prvom transportu iz Jasenovca za Zagreb, u kojem je bilo 850 djece, nakon 30 sati putovanja umrlo njih sedamnaestero.
      Djeca su smještena po bolnicama, domovima za gluhonijemu i drugu djecu, po raznim ustanovama, u logore u Jastrebarskom i u Gornjoj Rijeci kod Križevaca te u privatne domove u Zagrebu i Sisku.[ix]
      Ni u logoru u Sisku stanje nije bilo bolje. General Edmund Glaise von Horstenau svjedočio je da su “u logoru u adaptiranoj tvornici uvjeti užasni. Nekolicina muškaraca, mnogo žena i djece, bez dovoljno odjeće, spava se na kamenoj ploči, jauci nadaleko, krik i plač. Zapovjednik logora – hulja, ignorirao sam ga, ali umjesto toga rekao sam mom ustaškom vodiču: ‘Ovo je dovoljno da se čovjek ispovraća’. A onda najgore od svega: soba uz čije zidove leži na slami koja je upravo donesena zbog mog pregleda, nešto poput 50-ak gole djece, od kojih su polovina mrtvi, a druga polovica umire. Ne treba zaboraviti da su izumitelji koncentracionih logora Britanci za vrijeme Burskog rata. Međutim, ti logori su dostigli svoj vrhunac odvratnosti ovdje u Hrvatskoj, pod Poglavnikom instaliranim od naše strane. Najveće od svih zala mora da je Jasenovac, u koji nijedan običan smrtnik ne smije priviriti.”
      Logor u Sisku Glaise von Horstenau nazvao je, kao što sam spomenuo, “vrhuncem strahote”, Jasenovac nije uspio posjetiti.[x]
      Kamilo Bresler opisuje kako djeca koja su stizala u Zagreb “od iznemoglosti nisu više mogla jesti kruh koji su im davali” te da su bolovala od raznih bolesti. Iako su prilike na novim adresama bile neusporedivo bolje, mnoga se djeca nisu mogla spasiti (od 3236 djece pristigle u Jastrebarsko u sljedeća tri mjeseca umrlo je između 449 i 768).
      No daleko je to bilo od ustaške propagande koja je prijetvorno tvrdila da se “na državnom dobru u Jastrebarskom mali Kozarčani oslobođeni partizanskog ropstva oporavljaju od pretrpljenih patnji”. Diana Budisavljević na svoje je oči vidjela kako je na zagrebačkom Glavnom kolodvoru jedan radnik, povratnik iz Reicha, u transportu tražio kćer: “Dobio je dozvolu da prođe uzduž čitavog vlaka, ali malu djevojčicu nisu našli. Otac je zvao ‘Ljubo, Ljubo’ duž čitavog transporta, ali nije bilo odgovora na očev zov (…) Najednom se prolomi strašan očev krik. U jednom malom umirućem djetešcu prepoznao je kćer, koja je nekad bila tako punašna i jaka. Kažem ocu neka dijete što je brže moguće odnese u baraku gdje čekaju liječnici. Sav obliven suzama čovjek je jedva imao snage preuzeti taj, ah, kao perce lagani teret. Preuzeo je svoje djetešce živo i doveo ga još do liječnika, iako je svaka pomoć bila prekasna.”
      Ukupno je u Zagrebu umrlo 716-ero djece. Sva umrla djeca iz tih sabirališta pokopana su u zajedničku grobnicu na Mirogoju kao bezimene žrtve, jer su u Zagreb dolazila obilježena samo brojem. Ako je na kartončiću obješenom djeci oko vrata i bilo zapisano ime, ti su kartončići na putu nestajali, jer su ih djeca – pojela.
      Većinu preživjele djece preuzele su obitelji iz Zagreba i drugih dijelova Hrvatske. Neke su prihvatile djecu iz čistog altruizma (u Jeronimsku dvoranu na Tomislavovu trgu, gdje je bio smješten dio djece, “Zagrepčanke su donosile voća i kolača (…) umivale su i češljale djecu”), a druge su, čini se ponajprije one seoske, tražile samo malo veću djecu koja bi mogla i raditi u domaćinstvu.
      Kad su u logor u Sisku dolazili ljudi da bi uzeli dijete i poveli ga kući, “stotine ručica bilo je podignuto uz molećive jauke: ‘Uzmi mene, uzmi mene!'” Tek je manji dio djece tijekom rata vraćen roditeljima ili rođacima.
      U prihvatilištu u Gornjoj Rijeci u samo u prva tri dana po dolasku umrlo je 68-ero pristigle djece. Josef Konforti, stigavši u Gornju Rijeku, priznaje kako je “mislio da je nekome zaista stalo do toga, da ta djeca budu ljudski tretirana, ali smo se ubrzo uvjerili, da čuvari nisu mnogo žalili niti su odgovarali za djecu”.
      Potkraj kolovoza 1942. partizani su iz logora u Jastrebarskom oslobodili oko 900 kozaračke djece i prebacili ih na oslobođeni teritorij.
      Na kraju je od 7000 djece koja su izvučena iz jasenovačkog kompleksa spašeno njih oko 3000 do 3500, a ostala su pomrla. Gotovo 5000 djece poumiralo je od bolesti i gladi ili bilo poubijano u jasenovačkim logorima, a da iz njih nije ni izašlo.[xi]
      Oko 400 muške i ženske djece od četiri do četrnaest godina, uglavnom srpske s Kozare, ali i židovske (bilo je i jednih i drugih iz Sarajeva, Livna, Kutine itd.), preživjelo je u logoru Jasenovac III Ciglana likvidacije i odvođenje u Reich u ljeto 1942. Gotovo sva su tada ostala bez roditelja. Sakrivala su se po tavanima radionica i po zatočeničkim barakama.
      Mnogi su ih logoraši hranili onim što su sebi otkidali od usta. Zapovjedništvo je to, naravno, znalo, pa je u jednom trenutku naređeno da se pregleda cijeli logor i djeca pokupe. “Stotinjak jačih” izabrano je da po opustjelim selima “beru voće i vrše ostale lakše radove”. Oni su nestali kad ustašama više nisu bili potrebni.
      Luburić je, posavjetovavši se sa svojim suradnicima, naredio da se još jedna grupa od stotinjak djece izdvoji te da se – na veliko čudo svih zatočenika – registrira i smjesti u posebne, relativno dobre prostorije. (Ljubo Miloš na suđenju je izjavio da je odluka o posebnom tretmanu te djece došla od Pavelića – naime da se “mala djeca kojoj su roditelji ubijeni odgoje u ustaškom duhu”. Našlo se među zatočenicima 5–6 učitelja i učiteljica koji su bili zaduženi da uče djecu čitanju, pisanju i pjevanju, među njima i Josip Stazić, navodno bivši narodni zastupnik HSS-a. Stazić se spasio iz logora i poslije rata živio u Zagrebu, a drugi učitelji smaknuti su potkraj 1942. ili 1943 (Bijelić, Dragičević, Dragišić, Gaćeša i Nikola Rebrović).[xii]
      Osim toga “ujutro i uvečer njihove su skupine pod nadzorom ustaških podčasnika vježbale, marširale, kao da su u nekoj vojnoj školi. Pjevali su hrvatske i ustaške pjesme i davorije, kao neki mali ‘pravoslavni Hrvati’. Luburić ih je, naime, želio pretvoriti u ustaše (navodno je izjavio da će to biti ‘njegovi janjičari’). No, konac nije trebalo dugo čekati”, iako je Luburić tvrdio da će ih poslati u podčasničku školu u Bjelovar.[xiii]
      Ne zna se što je presudilo toj djeci – je li možda to što su Ivica Matković i Ivan Slišković, neposredno odgovorni za projekt, bili nezadovoljni rezultatima njihova odgoja, jer da “se ne napreduje dovoljno u ustaškom duhu”? Ili su ih ubrzo “pokosile želučane i crijevne bolesti”? Kako bilo da bilo, “kad je Luburić stigao u Jasenovac, prijavili su mu stvar, pa je on odredio da se djeca, koja su i onako bila na teret opskrbnog budžeta, pobiju”. Tako je, po neposrednom očevicu dr. Nikoli Nikoliću, 14. i 16. listopada bilo likvidirano prvo 150 ili 200, nakon toga još sedamdesetoro djece te 29. listopada još oko 100 “bolesne djece”.
      Po izjavama raznih svjedoka, u logoru je ujesen 1942. “ostalo još oko stotinu djece”, uglavnom na radu u obrtničkim radionicama. Dio je spašen transportom koji je organizirala Diana Budisavljević. A onda su “u kasnu jesen”, tvrdi Ilija Ivanović, koji je bio u toj grupi, “ustaše izgleda došle do zaključka da nas je previše ostalo.
      Jedne večeri naredili su da se postrojimo. Ustaški oficir je išao pored stroja i pojedinačno postavljao pitanja – gdje radimo i na kakvom smo zanatu. Potom nas je rastavljao u dvije grupe, naposljetku nas 54 se vratilo na radna mjesta.” Sutradan je krenula glasina kako “na životu treba ostati 40 djece”. Navečer je došao “jedan ustaša i nas 14 izdvojio i odveo pred zapovjedništvo. Čekali smo bespomoćno nekog krvnika da nas vodi na stratište.” Naposljetku nas, “nakon dugog čekanja, vratiše nazad”. I tako su ti dječaci nastavili raditi, u okviru grupe koja je nosila ime “dječja”.
      Ivanovićeva priča i izjave drugih svjedoka djelomično nisu u skladu s tvrdnjama dr. Nikolića i teško je danas precizno rekonstruirati tragičnu priču o jasenovačkim dječacima. Jedino je sigurno da je tek nekolicina dječaka dočekala oslobođenje, čini se devetorica – sedmorica su preživjela proboj iz Logora III Ciglana (Desimir Bajić, Živko Gigović, Ilija Ivanović, Milutin Mirić, Radovan N. Popović, Ostoja Popović i Rajko Stojaković), a dvojica su preživjela selidbu Brzog sklopa (Ostoja Mijić i Dušan Prelić).[xiv]
      __________________
       JUSP Jasenovac, Popis žrtava; Neugasla sjećanja, 62-64.
      [ii] Jakovljević, Konclogor na Savi, 99; Neugasla sjećanja, 68; Lukić, Rat i djeca Kozare, 22, 39; Tuleković, Stradanje porodice Stojnić, 146; Lazić, Internacije srpskog stanovništva s Kozare u Slavoniju; Dnevnik Diane Budisavljević, 61; Grünfelder, Sustigla ih Šoa, 180, 182-183, 193, 269.
      [iii] JUSP Jasenovac, Popis žrtava; Neugasla sjećanja, 53-54; Sećanja Jevreja, 131, 171; Riječi koje nisu zaklane IV, 88; Riječi koje nisu zaklane V, 39.
      [iv] Mihovilović, Ćelija smrti, 13; Miliša, Jasenovac, 286 i d.; Jakovljević, Konclogor na Savi, 100; Riječi koje nisu zaklane V, 40-41; Ogrizović, KozarAačka djeca, 293 i d.; Neugasla sjećanja, 67.
      [v] Jakovljević, Konclogor na Savi, 100-101.
      [vi] HDA, fond 421, JT SRH, serija 421.4.3.3, Spisi istražnih i krivičnih predmeta Odjeljenja bezbjednosti 1947-1951., Optužnica Pavelić-Artuković, Zapisnici svjedoka iz ranijih procesa pred sudom, kut. 123, zapisnici 17, 18; Lukić, Rat i djeca Kozare, 25-26; Neugasla sjećanja, 14, 78; Halilbegović, Bošnjaci u jasenovačkom logoru, 83.
      [vii] O Juliju Budisavljeviću, Batelja, Blaženi Alojzije Stepinac, knj. 1, 186, 265, 266, 339, 426; knj. 125, 128, 129, 316, 380, 387, 543, 548; O Diani Budisavljević, Batelja, Blaženi Alojzije Stepinac, knj. 1, 186, 204, 266, 267; knj. 3, 9, 15, 125, 129, 252, 316, 319, 483-486, 489; Dnevnik Diane Budisavljević, 46, 71-74; Jakovljević, Konclogor na Savi, 107.
      [viii] Dnevnik Diane Budisavljević, 84, 86, 92.
      [ix] Mataušić, http://www.forum.tm/vijesti/revizionisticki-pamflet-igora-vukica-o-kozarackoj-djeci-5849.
      [x] Broucek, General im Zwielicht, 167.
      [xi] HDA, MU NDH, 61357/1942, kut. 10; HDA, fond 421, JT NRH, kut. 129, Optužnica Pavelić – Artuković, 7a. Zapisnici svjedoka, Kamilo Bresler, 59-60; Građa za povijest narodnooslobodilačke borbe, t. II, 203; t. III, 211-213; t. IV, 196-197; Nova Hrvatska, Zagreb, 23. srpnja 1942.; Lengel-Krizman, Zagreb u NOB-u, 182-185; Vjesnik, Zagreb, 27. srpnja 1988.; Ogrizović, Kozaračka djeca, 294-297, 304, 309; Dnevnik Dijane Budisavljević, 31, 69-94; Lukić, Rat i djeca Kozare, 22, 39, 54; Tuleković, Stradanje porodice Stojnić, 147, 151; Mihovilović, Ćelija smrti, 14-15; Sećanja Jevreja, 228-229; o Brössleru – HBL 2, 355-356; Yeoman, Visions of Annihilation, 145; Jakovljević, Konclogor na Savi, 107; Peršen, Ustaški logori, 272-279, 281-282, 288-290; Goldstein, Zagreb 1941-1945, 267 i d.
      [xii] HDA, fond 1561, SDS RSUP, 013.3.19., 5; 015.7-12/f, str. 53; osim učitelja Nikole Rebrovića (1914.) iz Maje pored Gline, sina Mije, Hrvata, partizana, druge osobe nije više moguće identificirati – JUSP Jasenovac, Popis žrtava; Miletić, Jasenovac, knj. 2, 668, 673.
      [xiii] Nikolić, Jasenovački logor, 390.
      [xiv] HDA, fond 1561, SDS RSUP, 013.3.19., 5; Miletić, Jasenovac, knj. 2, 1110; Miller, Izabran za umiranje, 45; Ciliga, Jasenovac: ljudi pred licem smrti, 68; Sećanja Jevreja, 41, 132; Ogrizović, Kozaračka djeca, 297; Riječi koje nisu zaklane IV, 89-91; Riječi koje nisu zaklane V, 40-46; Nikolić, Jasenovački logor, 390; Dnevnik Diane Budisavljević, 73-74; Motl – Mihovilović, Zaboravljeni, 154, 186-187, 201-203, 241, 256-257, 282-284, 667-669, 862, 863, 869; Ciglana, katalog izložbe, 25; Škiljan, Politički zatvorenici, 78.
      (Preneseno iz monografije Ive Goldsteina ”Jasenovac”, Fraktura, Zaprešić, 2018., str. 557-566, s dozvolom autora).
      http://www.autograf.hr/tragedija-djece-s-kozare-istina-o-krvavoj-brutalnosti-ustasa/
       
    • By Драгана Милошевић
      U Dubaiju, u okviru generalne skupštine Interpola završen je i drugi krug glasanja o prijemu Kosova u tu organizaciju. Takozvano Kosovo NIJE PROŠLO!

       
      U prvom krugu "za" prijem Prištine glasalo je 76, protiv je bilo 56, dok su 22 članice bile uzdržane.
      Navodi se da su u prvom krugu Maroko i Rusija glasale protiv prijema Prištine u članstvo te međunarodne policijske organizacije.

      Kako Tanjug saznaje, usledio je šok predsedavajućeg Generalne skupštine i Generalnog sekretarija, nakon čega je mimo procedura određena pauza od 20 minuta pre drugog glasanja.
      View image on Twitter   558 people are talking about this   Twitter Ads info and privacy      
      Ministar Nebojša Stefanović se oštro usprotivio odluci da se odredi pauza i pitao je predsedavajućeg na osnovu kog pravila je određena pauza, na šta nije dobio odgovor.
      Protiv prijema Kosova u Interpol u drugom krugu glasala je 51 država, 68 je bilo "za", a uzdržano 16.
      Prisutnima se pre rasprave obratio ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović koji je oštro reagovao zbog kršenja Rezolucije 1244 UN, međunarodnog prava, kako i samih procedura Interpola.
      Za raspravu su se javljale zemlje delegati i obrazlagale svoju odluku, a u korist Srbije su se za reč javile Španija, Maroko, Kipar, Kina, Bjelorusija, Rusija.
       
      Prve su podršku Srbiji pružile Namibija, Rumunija, Venecuela i Surinam, javio je RTS.
      Glasalo se u dva kruga, a za članstvo je bila neophodna dvotrećinska podrška zemalja članica.
      Glasanje o tom predlogu omogućeno je nakon što je predsedavajući u Interpolu odbacio zahtev Srbije i još pet zemalja-članica da skupština ukloni sa dnevnog reda izjašnjavanje o članstvu Kosova.
      Srpska delegacija, posle svega što se dešavalo prethodnih dana i nedelja, upozoravala je da sve ide ka tome, da se Kosovo, preko reda i pravila, nađe među članicama Interpola. Ipak, pravda je bila na strani Srbije.
      Kosovo je do sada tri puta podnosilo zahtev za članstvo - 2010, 2015. i 2017. godine.
      http://mondo.rs/a1146853/Info/Srbija/Glasanje-o-prijemu-Kosova-u-Interpol-danas.html
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...