Jump to content

Двадесет осам година од упокојења оца Александра Шмемана

Оцени ову тему


Препоручена порука

Двадесет осам година од упокојења оца Александра Шмемана

13уторакдец 2011

Posted by radiosvetigora

smeman-28-godisnjica.jpg?w=529

Протојереј др Александар Шмеман, убраја се у ред чувене плејаде православних руских мислилаца и слови за неодступног богослова Православља и мисионара Цркве 20. вијека. Један је од утемељивача савремене мисионарске мисли, аутор популарних богословских дјела, врсни проповједник и мајстор усмене ријечи, али, прво и изнад свега, частан свештеник посвећен Православљу и својој Цркви.

Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама дјетињства преселио се из Естоније у Француску, гдје је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најприје у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском универзитету. Већ у раној младости, млади Александар, свој прави духовни дом проналази у Христовој Цркви, гдје кроз свакодневно дјелатно учешће у божанственој Литургији, бива уведен у свето Православље. Године Другог свјетског рата и период њемачке окупације Француске, било је вријеме његовог пресудног опредјељења за богословске студије на руском Богословском институту Светог Сергија у Паризу (1940-1945). Током петогодишњих студија превасходно се посвећује изучавању црквене историје, из које, по самом завршетку, и постаје предавач прво као лаик, а потом и као свештеник. Темом из области литургијског богословља стиче звање доктора богословских наука. Суштинска питања литургијског богословља и историје хришћанске Цркве била су, од самог почетка, центар његовог духовног и научног интересовања као и сваког потоњег интелектуалног дјеловања. Године 1951. коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. вијека, отац Георгије Флоровски. Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962. успјешно дјеловати и сам отац Шмеман, преузимањем положаја Декана све до своје смрти 13. децембра 1983. године.

На положају декана и предавача црквене историје и литургијског богословља, отац Шмеман је провео најдужи период свога тамошњег живота, када је, очигледно његовом заслугом, Академија и постала главни расадник Православља у Америци, центар литургијског и евхаристијског препорода, а његова личност остала упамћена као незаборавна успомена и дивно сјећање на овог великог православног богослова, неодступног борца, оца и учитеља.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Протојереј Александар Шмеман: Вера у Христа и(ли) вера у чудо

smeman-vera-u-hrista-ili-vera-u-cudo.jpg?w=529

Један од највећих неспоразума међу верујућима и неверујућима састоји се у односу једних и других према чуду. Верујући много воле да се позивају на чуда, због чега се ствара утисак да је целокупна њихова вера и заснована само на „чудима“, на натприродним појавама.

Верујући не схватају да та непрестана позивања на чуда, на приче о лавовима који копају гробове за свете отшелнике, о чудесним уплитањима оностраног у свакодневни живот, о сновима и виђењима – веома често, уместо да убеде неверујуће и да их привуку вери, постижу противан ефекат и само их још више разјарују и окрећу против вере. И заиста, ако би у свету уистину било толико чуда – свуда, стално, свакодневно – као што то тврде неки верујући и као што се може пронаћи у одређеној верској литератури – онда је сасвим неразумљиво како у свету још увек постоје неверујући…

С друге стране, са стране неверујућих, њихово упорно порицање ма чега „чудеснога“, њихова несавладива жеља да не признају, не виде, не осете, макар и разуму несхватљиве, али несумњиве продоре у живот оног неизрецивог и необјашњивог, што се не може свести само на таблицу множења – такође сведочи о неком страшном духовном слепилу и ускогрудости.

ДВА ТАБОРА

Тако су се створила, и стоје један насупрот другоме, два табора – подједнако тврдоглава и подједнако непомирљива. Једни тврде, и када је потребно и када није: чудо, натприродно нарушавање природних закона. Други, пак, одговарају: нема никаквих чуда, све се до краја може објаснити, све је то разумски објашњиво, рационално. Очигледно је, дакле, да су и једни и други, и верујући и неверујући, једноставно заборавили – а можда никад нису ни знали – да питање о чудима у Хришћанству уопште није тако једноставно и да се никако не може свести на просту дилему: или природно, или натприродно, или природни закони, или њихово нарушавање. Управо би из тог разлога разматрање питање о чуду требало започети од његовог хришћанског схватања и разумевања. На самом почетку, требало би напоменути да Јеванђеље пориче чудо као „узрок вере“, као доказ постојања Божјег. На једном месту је речено да Христос није могао да учини чудо због неверовања људи. Ма како, дакле, да дефинишемо чудо, за хришћане вера не потиче од чуда, него чудо потиче од вере.

Ни то још није све, јер се управо и ради о томе да сама суштина Хришћанства пориче чудо као основу религије, као „срж“ религије. И заиста, чему учи, и шта обзнањује Хришћанство? Да је Христос – Син Божји, Бог Који је постао човек, примивши на себе нашу, човечју природу. То искључује сваку могућност да људи буду приведени Богу путем „натприродних“ доказа и доказивања, јер је очигледно да би Христос, да је хтео да примора људе да поверују у Њега, Он то као Бог и учинио посредством чуда. То се није догодило, и Христос је у сећању Цркве и у сећању човечанства превасходно остао у лику сиромашног и прогоњеног Човека и бескућника. Христос се умарао, плакао, страдао, био искушаван. У ноћи када ће бити предат на смрт, Он је свог Оца молио да не допусти да окуси очајање смрти. Када је, пак, Христос извршио највеће од свих чуда – када је васкрсао из мртвих – ни ученици, ни жене, који су дошли на гроб, нису Га препознали никако другачије него вером, неким унутрашњим и тајанственим, а не нашим „објективним“ знањем. Пре тога су, међутим, сви одбацили Христа, сви су Га се одрекли, и Христос умире на Крсту. И зато, када започне ширење вере у Христа, када започне Његово прихватање као Бога, Спаситеља и Учитеља, оно неће започети „доказима“ који потичу од чуда, него управо од прихватања Христа у том човечјем, смиреном лику. Управо је тада, када је Сам Христос, идући на Крст, рекао: „Жалосна је душа Моја до смрти“ (Мт 26,38), када је умирао на Крсту, римски капетан, који Га је распињао, рекао: „Заиста Човек овај Син Божји беше“ (Мк 15,39).

Ово је довољно да бисмо утврдили следеће: чудо, схваћено као неко неразумљиво, видљиво нарушавање најелементарнијих, апсолутних природних закона, као неки божански „трик“, изведен зато да би људи поверовали у Бога – не чини срж хришћанског доживљаја, хришћанског поимања чуда. Понављам да они који прихватају Христа, не чине то због чуда, него због љубави, прихватају Га и следе за Њим превасходно срцем. Управо такво разумевање хоће и тражи Сам Христос: „Ако Ме љубите, заповести Моје сачувајте…“ (Јн 14,15). „Ако Ме љубите“…

ЈЕВАНЂЕЉЕ И ЧУДА

Упоредо с тим, Јеванђеље је уистину препуно чуда: чудесних исцељења, васкрсавања мртвих, виђења и томе сличног. Како да се та несумњива „чуда“ хришћанске вере усагласе са њеним порицањем чуда као обичног доказа? О томе ћемо говорити у ономе што следи. Пре свега, међутим, морам да кажем да је тајна чуда, у његовом хришћанском поимању, неодвојива од тајне слободе, а то значи и од хришћанског схватања човековог места у свету, његовог места у природи – и по односу према природи, и према њеним такозваним законима.

Према томе, чудо и доказ чуда не чине средиште хришћанске вере, као што се понекад може закључити на основу речи и списа верујућих људи. Негде сам рекао да је један од највећих грехова самих верујућих против њихове вере њихово свођење религије до нивоа натприродних појава које нарушавају природне законе и тиме наводно доказују и постојање Бога и истинитост хришћанске религије. Поновићу још једном да је у Јеванђељу речено да у неким местима Христос није могао да начини чудо због неверовања људи, чиме се потврђује хришћанско учење о томе да не потиче вера од чуда, него чудо од вере.

Пређимо сада на други став – на онај који је карактеристичан за неверујуће и који је, нажалост, врло често повезан с неуздржаним причама самих верујућих о чудима. Овај став подразумева радикално побијање чуда као нечега немогућег, као и покушаје да се објасне, па чак и унизе оне тајанствене и необјашњиве појаве које верујући називају „чудом“. Ако у првом случају имамо пример да сами хришћани издају дух Хришћанства, у другом је пред нама ништа мања ускогрудост, слепило, неразумевање и тврдоглавост. Пре свега, међутим, морамо разумети оба ова става у њиховим дубоким психолошким коренима.

ЧУДО КАО НАЈБОЉИ ДОКАЗ ЗА НЕВЕРУЈУЋЕГ

Ако верујући тако много говори о чудима и о чудесном, онда то није зог тога што сама његова вера нужно зависи од тих чуда, него зато што се њему чини да је чудо најбољи доказ за неверујућег. Тако је тешко говорити о суштини вере, о блаженој испуњености душе вером, о љубави и радости које се вером откривају! Верујући из најбоље намере, да тако кажемо, покушава да пренесе то искуство на оне речи, за које се њему чини да су „објективне“ и способне да сруше скептицизам, неверовање неверујућег. Он често не разуме да шкоди и самоме себи и вери коју брани, јер то чини због преобиља ревности и љубави према Богу.

Неверујући, са своје стране, ако тако тврдоглаво и упорно пориче чак и очигледна чуда, такође то не чини због неких негативних осећања, него због тога што и он нешто брани. Шта? Управо оне „природне законе“, о чијем нарушавању тако воле да причају поборници и заштитници чуда. Неверујући ту исказују и својеврсно поштовање према религији јер, ако је Бог створио природне законе, кажу они, зашто их онда све време „нарушава?“ Уколико верујући види и хоће да „докаже“ пре свега свемогућство Божје, Бога као Бога, неверујући са подједнаком ревношћу брани онај непоколебиви и на свој начин такође чудесни, па чак и необјашњиви поредак и устројство живота и васељене, изван којега све постаје хаос и самовоља. Човек са тако свесним ставом неће прихватити веру због „чуда“, јер му она изгледају не само непотребна, него чак и као нешто што унижава појам о религији. „Ако је то религија, ако је то вера“, као да говори такав човек, „само ви останите уз њу, то није за мене!“

Можда би се, у садашњем тренутку, разрешење овог многовековног неспоразума састојало у томе да се, са бесплодне расправе о чуду, најпре пређе на покушај разумевања онога о чему говори Хришћанство, о чему говори Јеванђеље, када говори о чуду. Као да су се сви договорили да чудо дефинишу као нарушавање природних закона, и да при том расправљају да ли је оно могуће или није! А шта ако хришћанско чудо – уопште не значи нарушавање природних закона, ако је оно више, крајње испуњење тих закона, ако између њега и тих толико помињаних „закона“ нема никакве противуречности које виде и они који хоће чуда, и они који их побијају? Да, то је тешко доказати, јер је овде реч о нечему што се више може осетити, увидети и прихватити срцем, него доказати. Такво поимање чуда карактеристично је за онога ко и сам живот и свет, а самим тим и „природне законе“ превасходно схвата као чудо.

Сам природни закон схвата се, у том случају, као неко чудо, необјашњиво у својој дубини и својој мудрости. Зар нису управо такво искуство имали они велики научници који су и откривали природне законе, који су дубље и присније продрли у тајне природе, него остали људи? Такво је, у сваком случају било Ајнштајново и Пастерово искуство. Такво је било и искуство великог француског палеонтолога и антрополога, Тејар де Шардена. Ако је, пак, сам свет, ако је сам живот чудо у које никада нећемо престати да проничемо, које никада неће престати да задивљује и усхићује човека – онда се граница између религиозног чуда и тог општег осећања чудесног на неки начин брише. Наиме, религиозно чудо разликује се од те васељенске чудесности само у једном: то чудо је плод љубави, а љубав је најтајанственији, најмање проучени али, сигурно, и најдубљи од свих природних закона.

Христос је чинио чуда, али никада зато да би тиме „доказао“ своје божанство или да би људе приморао да поверују у Њега. Напротив, Он је чуда чинио због тога што је љубио, сажаљевао, састрадавао, и што је страдања и потребе других људи схватао као своје сопствене. И све што ми знамо о љубави, целокупно наше искуство љубави, ма колико да је оно ограничено – указује на њену потресну, уистину чудесну силу и могућности. У љубави постаје могуће оно што нам се, људски посматрано, чини као немогуће. У љубави човек превазилази своју природну ограниченост и открива још један – виши природни закон, који за њега обично остаје скривен. Он, на тај начин, у љубави налази кључ за све природне законе и њихову крајњу потчињеност човеку, његовом духу и његовом царском достојанству. Чуда без љубави су – обмана и самообмана, и она се заиста морају и могу порицати. Љубав је, међутим, чудо, и то чудо открива нам чудесне могућности. А њих не увидети и не признати – значи не увидети и ништа не разумети на земљи.

Извор: Православље

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 1 year later...
 

ПОВОДОМ 30-ГОДИШЊИЦЕ ОД УПОКОЈЕЊА ОЦА АЛЕКСАНДРА ШМЕМАНА

 

 

Пре тридесет година, 13. децембра 1983. године, уснуо је у Господу велики пастир и богослов Цркве, декан и професор Академије Св.Владимира; писац великог броја богословских дела и неколико стотина богословских текстова; вишедеценијски учесник у бројним међуправославним и међухришћанским комсијама, симпосионима и конференцијама; један од најистакнутијих хришћанских интелекуалаца и мисионара Православља на Западу, баћушка прото-јереј др Александар Шмеман, без кога је немогуће замислити православно богословље ХХ века.

 

Отац Александар је био изузетан човек у сваком погледу. Још за време његовог живота био је познат као легенда, а његов став је увек био пун ентузијазма и поштовања.

 

smeman.jpg

 

 

Благовесник Царства Божијег, чије присуство и радост живота је објављивао у својим делима. Отац Александар Шмеман је увек говорио истину, не плашећи се последица. И на много начина је био пророк, Божији човек, који је проповедао Јеванђеље у свој његовој пуноћи и истини. Нажалост, људи више воле таму света, одбијајући да се баве истином, притом и не размишљајући о томе шта и како ми радимо у Цркви? Александар Шмеман се уздигао изнад свакодневице црквених пастира, јер нам његове беседе и „Дневник“ откривају човека који радост Христовог Васкрсења жели да подели са сваким човеком. И он је то и заиста чинио, пре свега сваки пут када је служио Свету Литургију, а потом када је ту радост записао у својим делима о Литургији. За оца Александра Евхаристија је била смисао његовог пастирског деловања и богословствовања.

 

По сведочанствим људи који су имали тај благослов да га познају Отац Александар је имао изузетан дар. Могао је рећи само неколико речи, али те речи су остављате тако дубог утисак на саговорнике, чак животни. Делом, то је због дара образовања руског племића. Отац Александар је дошао из аристократске породице, био је веома сеуларно образован - секуларно у најбољем смислу те речи . Али, главна ствар је да је његова брига била брига о сваком човека, и да пријатељства која је остварио, иако чак и краткотрајна, никада нису остала без трага.

Рођен је 13. маја 1921. године, у руском градићу Ревељу (Естонија) од родитеља из угледне хришћанске породице. У раним годинама детињства преселио се из Естоније у Француску, где је са руском емиграцијом и остао све до свог коначног одласка у Америку 1951. године. Прво образовање започео је најпре у руској војној школи у Версају, из које потом прелази у гимназију, а касније и наставља студије у француском лицеју и на Париском Универзитету.

 

Године 1951., коначно одлази у Америку и придружује се колективу академије Светог Владимира у Њујорку, коју је тада градио један од најутицајнијих православних богослова 20. века, отац Георгије Флоровски.

 

Самим престижом дубокоумне личности овог угледног православног богослова, Академија се уздигла на завидну академску и теолошку раван, на којој ће од 1962., успешно деловати и сам отац Шмеман,преузимањем положаја Декана све до своје мучне смрти 13. децембра 1983. године.

 

После три деценије од смрти овог великог учитеља Цркве, његова дела и данас су врло радо читана и препричавана у богословским и небогословским круговима,а посебно његов Дневник, који је водио од 29. јануара 1973. до 1.јуна 1983. године.

 

О каква све то беше срећа, последње су речи које је о.Александар записао у свом Дневнику. Данас када се навршава три деценије од његовог преласка у Царство Небеско, и ми понављамо те његове речи, О каква све то беше срећа, што нам је Господ подарио таквога оца и пастира Цркве.

 



Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...