Jump to content
marija

Патолошки лажови

Recommended Posts

Šta je uopšte laž, da li je to samo ono što izgovorimo ili je laž i ono što svesno prećutimo da bismo obmanuli druge.

Šta znači prevariti, slagati i obmanuti, da bi se stekla korist ili šta.

zašto ljuid lažu, da bi prevarili, iz straha, da bi stekli korist, da bi "zaštitili"

kažu da laž uništava prijateljstvo a istina ljubav joooj

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ljude češće vezuju zajedničke laži nego zajedničke istine. Na zajedničkim obmanama počivaju mnoga prijateljstva i mnoge ljubavi. Mnogi obmanjuju sebe. I traže one koji će potvrditi njihove samoobmane. Ovo, sasvim pogrešno, smatraju podrškom i razumevanjem.

Mnnogi lažu sebe i zahtevaju da drugi podupru njihovu laž.

Kao najcrnje neprijatelje doživljavaju one koji dovode u pitanje njihova samozavaravanja. Ne podnose tuđu sumnju jer ne mogu da podnesu vlastitu.

Što je samoobmana veća, potreba za spoljnom potvrdom je izraženija. Ponekad poprima očajničke razmere.

Ovom vrstom potvrde se naveliko trguje. Spremno lažemo druge da su bolji nego što jesu, kako bi oni, zauzvrat, lagali nas. Čak se osećamo prevarenim ako se na našu laž odgovori istinom. Tada smo veoma ljuti što smo dali a da ništa nismo dobili.

Veoma često se, umesto ljudi, druže njihove obmane. Tako, zamazujući oči jedni drugima, jedni druge povlačimo sve niže i niže.

Zato se tako lako naizgled velika prijateljstva i ljubavi pretvaraju u neprijateljstvo i mržnju. Zato se tako lako iz ushićenja pada u razočaranje. Dovoljan je dašak istine pa da sruši kulu izgrađenju od zavaravanja i samozavaravanja. Kada pomislimo - ta osoba nije ono što smo mislili da jeste, to najčešće znači - ta osoba nije spremna da naše samoobmane podrži onako bezuslovno i sa onoliko žara koliko smo se tome od nje nadali.

Klonimo se zajedničkih laži. One su najgora usluga koju možemo da učinimo i koju mogu da nam učine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ljudi na različite načine i iz različitih razloga obmanjuju druge. Ali veoma često obmanjuju i sebe same a da nisu svesni da to čine. Zašto ljudi obmanjuju?

Da bi izbegli kaznu koja ih može sustići zbog nečega što su učinili ili nameravaju da učine. Ovo je veoma rasprostranjen motiv obmanjivanja, i kod odraslih i kod dece.

Da bi sproveli ili dobili ono što žele. Mnogi strahuju da ih drugi, zbog vlastitih interesa, predrasuda, inercije ili iz zavisti i sadizma, mogu sprečiti da postignu ono što smeraju pa zato prikrivaju svoje prave namere.

Da bi izvukli korist za sebe. Onaj ko na tuđ račun želi da izvuče neku korist za sebe, pokušaće da prevari one koje bi da iskoristi.

Da bi zadobili moć. Obmana je moćno oružje za podjarmljivanje drugih. Lažju se veoma delotvorno vlada.

Zbog uživanja u obmani. Ima onih koji se ponose veštinom obmanjivanja, kao dokazom vlastite izuzetnosti i više vrednosti (videti tekst Varalica).

Da bi sačuvali slobodu. Da bi sačuvali svoju slobodu, a izbegli otvoren sukob, ljudi će se ponekad poslužiti obmanom.

Da bi bili prihvaćeni, omiljeni, cenjeni, poštovani. Pribegavamo obmani onda kada verujemo da nas drugi prihvataju, cene i poštuju ne zbog onoga što jesmo, već zbog onoga što oni od nas traže i očekuju. Tada se pretvaramo da smo onakvi kakvi drugi očekuju i traže da budemo. Pritom se često varamo, projektujući na druge zahteve koje sami sebi postavljamo.

Iz stida. Ljudi se pretvaraju da su ono što nisu jer se stide onoga što jesu.

Da bi se zaštitili. Ljudi ponekad lažu bez zle namere, iz čisto odbrambenih razloga, onda kada im izgleda da je obmana jedini ili najpogodniji način da se sačuvaju od drugih, često daleko moćnijih. Da bi sačuvali svoju privatnost. U ovom slučaju je obmana način da se za sebe sačuva ono što se nepozvanih ionako ne tiče i da se osujete nesnosno nametljivi radoznalci koji bi da svuda zabodu svoj nos. A naročito onde gde mu nikako nije mesto.

Obmanjivati druge može biti ružno, ali je ponekad neophodno. To može biti sredstvo za ostvarenje loših namera ali i sredstvo samoodbrane. Može biti izraz slabosti ili sigurnosni izlaz iz nemoguće situacije.

Obmanjivati sebe je uvek pogubno.

Sebe obmanjujemo jer sebe odbacujemo. Jer ne prihvatamo ono što jesmo i kakvi jesmo.

Samoobmana je izraz samoprezira.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лешек Колаковски

О лажи

Преношење лажних информација спада, рекло би се, у поредак природе. Лептир каже птичици: ,, Ја нисам лептир, већ увели листић.'' Оса каже пчелици: ,,Ја нисам оса, већ пчела, у шта се, пчелице, можеш уверити'' – и додаје учено - ,, ако употребиш своје олфакторне сензоре'' (то заиста чине неке врсте оса). Одмах нам пада у очи разлика између ове 2 лажи. Хвалимо лептирића који, опонашајући листић, спасава себи живот од грабљивица које га могу појести. Међутим, љути нас оса која опонаша пчелу, да би ушла у кошницу и опљачкала храну коју су сакупиле вредне пчеле.

Слично је и са лажима, код људи које сматрамо моралним: једне нас љуте, док друге сматрамо оправданим. Неки философи су бранили екстремне и строге забране лагања – као што су чинили Свети Августин и Кант. Забрана која налаже да се у свим околностима не сме лагати, у односу на сложене људске проблеме, не само да је безнадежна већ је, што је још и горе, у примени понекад у супротности са забраном да се буде срдачан према ближњима или оправданим друштвеним интересима. Узмимо, међутим, питање рата, у коме је заваравање непријатеља, као саставни део ратне вештине, неопходно. Узмимо чак дипломатију и бизнис. Узмимо и најпростији, сасвим неизмишљен, односно истинит пример из времена окупације: ако се негде крије Јеврејин и дођу немачки полицајци те почну да се распитују не станује ли ту неки Јеврејин – може ли неко бар мало савестан рећи да, у име племенитог начела нелагања (истинољубивости), човека треба изручити џелатима који ће га усмртити?

Власти често лажу своје грађане, било директно, било прећуткивањем ствари које, као прећутане, стварају искривљену слику стварности. То су често лажи које властима служе у одбрани од критике или да прикрију своје безакоње и грешке. Понекад су те лажи оправдане; осим ствари које се увек морају прикривати ради безбедности земље, постоје лажи које се чине у друштвеном интересу; на пример ако влада намерава да девалвира своју валуту, она то мора негирати; упозоравање на девалвацију унапред може довести ди тога да финансијски шпекуланти почине држави огромне штете, јер се као скакавци сместа могу бацити на шпекулације.

Штавише, друштвене врлине, као што су дискреција и пристојност, веома често дотичу лаж, али је немогуће не признати да би колективни живот био знатно гори, него што јесте, да тих ,,врлина'' нема и да не само што не бисмо удисали чист ваздух истине, него бисмо живели у просташтву. Јер, оне који увек и без размишљања говоре оно што сматрају истином – било да је то тачно или нетачно – сматрамо простацима.

С времена на време дискутује се о томе да ли би лекари требали обавештавати болеснике о њиховом безнадежном стању (директно лажући или откривајући истину). О том питању у различитим земљама постоје различити обичаји, лако је наћи аргументе и за једну и за другу страну; мећутим, ти аргументи се по правилу позивају на хуманитарне резоне, на интерес болесника или њихових породица, а не на вредност истине као такве.

Кратко речено, у складу је са здравим разумом прихватити да постоје околности у којима, добра ради, треба лагати; цео проблем састоји се у одређењу ,,добре ствари'', јер ћемо лако постати склони развлачењу тог начела, да је све што је у нашем приватном интересу заправо ,,добра ствар'', тако да ће бити тешко измислити правило које би све могуће појединачне случајеве одређивало унапред.

Заштитници строгих забрана лажи веле: када би свако лагао када му падне на памет или када му то одговара, било би потпуно уништено поверење у друге људе, а поверење је нужан услов сваког реда и заједничког живота људи; на тај начин лаж би се, додају, окренула против лажљиваца, јер и тако нико никоме не би веровао.

То није неразборит аргумент, али није ни уверљив, ако би требало да оправдава апсолутну забрану лажи. Међутим, ако никада не бисмо веровали у истинољубивост других, живот би у суштини био несносан. Чини се да нам не прети потпун прекид међусобног поверења. Углавном знамо када се можемо ослонити на информације које износе други, а када морамо бити будни, јер сумњамо да је у интересу другог човека да нас доведе у заблуду, односно да управо има такву намеру. Људи ретко лажу без разлога, премда постоје ноторни лажови: на пример, познавао сам писца коме се никада није могло веровати, јер је волео да измишља приче о свом животу, које је непрестано, у зависности од околности или саговорника, мењао; мада је то чинио на оригиналан и забаван начин, тако да је било задовољство слушати га, сви су знали да се те приче не смеју узимати здраво за готово; међутим, није постојала бојазан да одсуство врлине истинољубивости у његовом карактеру доведе до наношења зла другима. Исто тако познајемо случајеве патолошких лажљиваца који не успевају да било шта истинито кажу, већ све, без јасног разлога, изврћу и кривотворе и чине то без маште; такве, међутим, презиру, мада су њихове лажи и извртања истине нешкодљиви, јер им и тако нико не верује.

Чак обичне лажи, као рецимо, у политици, бизнису или ратовима, не нарушавају поверење у приватним односима међу људима, јер у тим областима сви су будни, знају ко их и због чега може лагати. Лажне рекламе су чак мање штетне него што нам се чини. У свим земљама постоје правне рестрикције које спречавају директно пружање лажних информација о рекламираним производима; под претњом казне једноставно је забрањено продавати чесменску воду у паковању које тврди да је то успешан лек против рака. Међутим, сме се изјављивати да су сапун марке ,,Чудо'' или пиво ,,Хамбург'' најбољи на свету. У том случају, циљ тв рекламе није навођење на закључак како је сапун марке ,,Чудо'' најбољи на свету, већ је циљ да се изглед паковања сапуна марке ,,Чудо'' упамти и да, када у продавници треба да изаберемо сапун, изаберемо производ који се чини познатим после вишекратног гледања рекламе; односно, реклама не без разлога рачуна са нашим урођеним конзерватизмом, рачуна с тим да имамо осећање како нам је сапун марке ,,Чудо'' познат, чак и ако уопште за њега не знамо.

Када говоримо о политичкој лажи, ваља направити значајну разлику. Политичка лаж, која је честа, мада ограничена слободом изражавања и критиком у демократским земљама, не укида разлику између истине и неистине. Извесни министар може изјавити да нешто није знао, иако јесте. Слагао је, према томе, без обзира да ли ће се његова лаж обелоданити или не, па разликовање истине и лажи остаје правоснажно. Другачије стоји ствар у тоталитарним земљама, особито у комунизму на његовом врхунцу, у време стаљинизма. Тамо се потпуно брисала разлика између оног што је истинито и оног што је политички исправно, тако да су људи који су из страха понављали ,,политички исправне речи'' донекле и сами веровали у њих, а вође често и саме бивале жртве властитих лажи. Циљ је био учинити да се та разлика у главама грађана изгуби, тако да људи знају шта ваља говорити као политички исправно, а заборављати на постојећу разлику, односно, да се може кривотворити историјска истина и на тај начин једноставно не лагати, већ уништавати сама идеја истине у нормалном смислу речи. Тај циљ није био у потпуности постигнут, међутим пустошења умова до којих је тај систем доводио била су огромна, посебно у Совјетском Савезу, а мање у Пољској, где тоталитарни режим никада није достигао такав ниво. Слобода изражавања и критике не могу искоренити политичку лаж, али могу повратити нормалан смисао речима, као што су ,,лаж'', ,,истина'' или ,,истинољубивост''.

На основу тога да је лаж допустива и да се добра ради може лагати, не сме се закључивати да можемо инсистирати на формули ,,лаж је понекад добра, а понекад лоша'', јер је та формула толико нејасна да практично може оправдати све наше лажи. Из тога, исто тако, не проистиче да се деца од почетка могу васпитавати у том духу. Сигурније је учити децу да је лаж, без изузетка, једноставно рђава и на тај начин у њима створити рефлекс, због кога ће се осећати бар нелагодно када лажу. Остало ће научити сама – брзо, лако и без помоћи одраслих.

Ако је, међутим, апсолутна забрана лагања безуспешна, а понекад и у супротности с другим, значајним забранама, како онда наћи опште начело допустљивости лажи? Такво опште начело, које би непогрешиво решавало сваки појединачни случај, понављам не постоји. Ипак, сме се потражити одређено наравоученије које може бити од помоћи.

Прво наравоученије гласи: треба учинити напор и не лагати самог себе, односно, ако се и лаже, знати да се лаже. Самообмањивање је посебна и значајна тема, коју ипак морам одложити на страну. Довољно је знати да је то управо тако.

Друго, морамо имати у виду да су наша самооправдавања као и појам ,,добра ради'', који лаж треба да учине хвале вредном, увек сумњиви, ако је,,добро'' једноставно наш приватни интерес.

Треће, морамо имати у виду и то да лаж такође није добра ни онда када је допустива или чак препоручљива, у име важнијих добара.

Четврто, добро је знати да лаж често штети другима, а још чешће лажљивцу, јер га разара изнутра.

Памћење тих правила неће допринети да постанемо – или бар не већина нас – свети и безгрешни, нити ће уклонити лаж у свету, али нас може научити опрезности у баратању лажима као оружјем, онда када је треба употребити.

Лешек Колаковски, Мини предавања о макси стварима, Београд, 2001 године, стр. 22-26

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лешек Колаковски

Рађамо се готово увек као припадници одређене етничке скупине, а та припадност нам је дата, јер свој народ не бирамо, као што не бирамо ни породицу. Наше касније везе са људима – пријатељске, сексуалне или друштвене – најчешће су ствар избора.

Могло би се чинити да наша лоцираност у свету, која не зависи од наше воље, из тог разлога не обавезује, не намеће нам никакве обавезе – јер нисам се уписивао у свој народ, нити сам своје родитеље молио да ме донесу на свет – обавезују нас само врсте припадности које смо својевољно изабрали. У стварности су наша општа осећања обрнута: лојалност према властитој земљи, породици, најближим људима сматра се апсолутном обавезом. Због тога се њихова издаја сматра посебно кажњивом ствари, док разне друге међуљудске односе, које сами бирамо – као на пример, политичке организације – можемо сами, својевољно одбацити, а да не наиђемо нужно на осуду. Међу тим двема формама лојалности постоји још једна, средња, лојалност према религиозним заједницама или Цркви. Она је посредничка, јер иако нам религиозна припадност није крвљу дата (,,људи се не рађају као хришћани, већ то постају'', како је то говорио Свети Јероним), она је ипак у огромном броју случајева средина у којој се рађамо и у том погледу је одлучујућа; а у оним заједницама где се деца обично крштавају одмах по рођењу, као у римокатоличкој цркви, религиозна припадност се такорећи увек изводи из породичне. И промену вероисповести или напуштање властите религиозне заједнице осећамо болно, као жигосање од стране заједнице, док у исламу апостасија за собом аутоматски повлачи најтежу казну.

Па ипак, уопште није чудно, што је издаја заједнице, којој не припадамо по избору, већ случајно, на основу рођења, посебно сурово жигосана. Народ је, као и људска јединка, дело природе, није настао на основу намере или плана, те се због свог постојања не мора правдати: постоји јер постоји и тиме што постоји – правоснажно постоји. Како народу припадамо без избора, ту припадност носимо некако у себи, лишавајући се и одричући јој правоснажност, као да усмрћујемо сам народ.

Другачије ствар изгледа по питању заједнице којој припадамо захваљујући чину воље, као на пример у случају политичке партије или Цркве (управо ограђујући се). Те заједнице морају да се правдају због свог постојања, због чега постоје, чему служе; њихово постојање легализују задаци које врше. Црква је носилац истине и давалац добара која су потребна за вечно спасење. Партија је истовремено носилац истине и збориште енергије која треба да нам обезбеди земаљско спасење, на пример, градећи савршен свет и уништавајући непријатеље савршеног света или у најмању руку сређујући неке ствари, битне за благостање човечанства. Претпоставимо да сам члан неке секте, али у одређеном тренутку опажам да је та секта дело шарлатана и превараната, да се издаје за Бога, у намери да од присталица извуче новац или их натера на сексуалне услуге; према томе, напуштам ту секту, односно – издајем је. Слично могу напустити или издати партију, јер сам се, рецимо, уверио да поробљава уместо да ослобађа људе. У таквим случајевима природно је да реч ,,издаја'' користе чланови секте или партије, али не и други, јер реч сама по себи није неутрална, садржи осуду, док већина нас не осуђује људе који су иступили из неке секте настале у Америци, коју је оформио неки сулуди варалица или неки припадник фашистичке или комунистичке партије. По правилу реч ,,издаја'' користимо тако да се не може рећи да је издаја понекад добра, с обзиром да изневерена заједница не заслужује ништа друго. У таквом случају, о томе да ли нешто јесте или није издаја, одлучује моје властито мишљење о учињеној издаји: Немац, који је за време рата радио за савезнике, за непријатеље хитлеровске државе, према томе није издајник, већ храбар бранилац добре ствари. Другим речима, чини се да нешто сматрамо издајом или не, у зависности од тога да ли је то морална обавеза или је у најмању руку само морално добро.

Одмах видимо да се ствар запетљава у двозначностима. Не желимо да кажемо да је издаја добра, али тада у сам у појам издаје пакујемо своје различите политичке и моралне судове, који не морају бити очигледни. Сигурно је да можемо намерно отерати у смрт некога ко има права да очекује нашу лојалност, што је посебно огаван случај издаје, тако да и Јуда и Брут седе у истом кругу дантеовског пакла.

Али, Хитлер је такође имао права да очекује лојалност од својих генерала, међутим, те генерале, који су га напустили и хтели да га убију, ипак нећемо послати у пакао. Можемо рећи да је држава једно, а народ друго, и да за добро народа смемо да се одрекнемо (или издамо) државу која је оруђе зла, иако ту државу већина народа може подржавати и она да буде суверена, као што су то били Хитлерова Немачка или Стаљинов Совјетски савез, а не насилно поробљена, као Средња Европа после Другог светског рата. У нашем 20-ом веку веома је тешко понављати изреку: ,, Био или не био у праву, ово је моја земља''; у 19-ом веку било је лакше сложити се с тим да се краљ или земља не смеју издати – иако та земља веома греши, она је моја земља, а не на пример, освајачева.  У 20-ом веку нису одлучујућа везаност за традицију, ни лојалност народу, већ идеологија; кад је идеологија исправна, издаја није издаја. Не можемо без ограда прихватити да је издаја допуштена, ако сама држава није правоснажна; према којим критеријумима онда одлучујемо о правоснажности државе? У складу са међународним правом, правоснажна је свака држава коју признају УН иако су међу њима и најогавније тираније, рушилачке државе, чије би рушење могло представљати заслугу. АЛи, с обзиром да се идеологије разликују, не постоји сагласност у погледу оцена издаје. Совјетски агенти који су радили против демократских земаља да би помогли комунистичкој тиранији, углавном су то чинили из идејних побуда, бар у почетном периоду (последњих неколико деценија то су већ радили због новца или уцена).

Можемо ли рећи да људи попут совјетске шпијунске мреже из Кембриџа имају оправдање, јер су били идејно ангажовани? А ако нису, да ли је то због тога што је њихова идеологија била погрешна или злочиначка? Ту видим отешкоће. Идеолошки мотиви често нису ништа више од емоција, а ако треба да оправдавамо емоције, све се може оправдати, те би и сам појам издаје, као нечег лошег, изгубио смисао.

Па ипак, имамо осећање да не смемо остати на показивању двозначности и нејасности, да нам је појам издаје као чина који је по природи зло потребан, и не може се описати, а да се не претпостави нужно нека политичка идеологија или философија; међутим, потребно нам је једноставно и нерафинирано разликовање добра и зла. Људи који, на пример, одају туђе тајне изнете им у поверењу – због властите користи или забаве ради – најочигледније чине издају.

Тамо где су издани и напуштени људи појединци, најлакше је рећи шта је издаја, чак и ако жртве ту издају опросте, као нас учи пример Светог Петра, који се свог Учитеља и Спаситеља у тренутку опасности одрекао иако га је Он и поред тога, знајући све унапред, одредио за свог наследника и градитеља Цркве. Теолошке интерпретације тог славног догађаја можемо изоставити.

Политичка издаја је углавном двозначна, и то не из једног разлога: прво, зло и добро најчешће нису у политици добро одвојени, ретко се догађају тако једнозначне ситуације какве су постојале за време Другог светског рата; друго, из истог разлога морамо разликовати вече од мањег зла, односно, морамо признати да су добру ствар за време рата радили они људи, без обзира на све што знамо о комунизму и исходу рата, који су се борили с најгорим демоном, хитлеровском државом; треће, не могу се заборавити мотивације: људи који издају рђаву ствар, али то чине из личне користи, а не због тога што је то рђава ствар, не заслужују поштовање, иако, с друге стране, не постоји оправдање ни за оне, који из идеолошких, а не из егоистичких разлога служе рђавој ствари, уколико није тешко препознати рђаву ствар. Па ипак, ништа не можемо с тим што у политици не постоји апсолутно добро, што нас лако наводи на знатно сумњивију претпоставку, да не постоји апсолутно зло.

Према томе, није тешко предвидети да ће се људи често свађати око оцењивања појединих случајева: да ли овакво или онакво понашање заслужује да се назове издајом? Ако, ипак, постоји мала сумња у случајевима када су жртве појединци, а не државе, народи или цркве, онда у тим случајевима мање-више знамо чега се треба држати, а када знамо и држимо се тога, те ћемо мање сумњати тамо где се ради о држави, народу или цркви.

Извор: Лешек Колаковски, Мини предавања о макси стварима, Београд 2001. године, стр: 48-52

Share this post


Link to post
Share on other sites

Muskarci lazu vise,ali zene lazu bolje!

5 znakova da žena laže

Da li ste ikada posumnjali u istinitost reči koje silaze sa njenih izazovnih usana? Kada razmišlja jedno, a govori nešto potpuno druge telo je to koje je može odati. Otkrivamo vam 5 osnovnih znakova govora tela koji će vam pokazati šta je laž, a šta je istina.

1. Čitajte joj sa usana

Obratite pažnju da li nervozno oblizuje ili gricka usne ili vidiljivo guta pljuvačku. Prema psiholozima, laganje postaje vidljivo upravo u grčenju mišića grla koji su “zaduženi” za gutanje. Suva usta takođe mogu biti jedan od pokazatelja neiskrenosti.

2. Detalji su važni

Obratite pažnju i na to koliko je smisleno i povezano ono što vam govori.

•Da li samo “okreće” iste rečenice, a zapravo ne govori ništa?

•Da li na pitanja odgovara pitanjima…?

Na taj način ona želi da dobije na vremenu, kako bi mogla da izmisli još ponešto. Ali – jednom kada krene sa izmišljenom pričom – laž će ići sve dalje i dalje. Ukoliko je u ovoj tački razgovora zbunite pitanjima oko detalja ili potpitanjima – brzo ćete je dovesti u nepriliku.

3. Kako govori?

Pažljivo je slušajte. Svaki drhtaj u njenom glasi ili povišen ton, može biti znak da nešto nije u redu. Da li pravi duge pauze između rečenica? Možda i tu dobija na vremenu kako bi došla do nekih novih ideja.

Nagle bujice reči, kada jednostavno ne može da prestane da govori i koje je ostavljaju gotovo bez daha, a zatim ponovo dugo ćutanje … Sve ovo može značiti da je užasno nervozna, upravo zbog toga što vas laže.

4. Šta sa rukama?

Lažljivci sakrivaju ruke – i to - ili iza leđa ili tako što ih prekrštaju jednu preko druge. Ukoliko je iskusnija u lažima i dobro zna kako da laže, bolje će kontrolisati i ruke: opustiće ih pored tela ili spustiti na sto pred sobom.

5. Oči najbolje govore – pratite njen pogled

•Jedan od najprepoznatljivijih znakova laganja je i izgled zenica. Kada izgovara laž, njene zenice će se raširiti.

•Tačno pre nego izgovori neistinu, neće skretati pogled. Ali, jednom kada laž izgovori, počeće da trepće više i brže nego obično – i to čak i do 8 puta brže. Pošto je tokom laganja napeta i na njega troši dosta energije - ta napetost i nervoza će se osloboditi kroz učestalo treptanje.

•Pogled usmeren na dole i u stranu, kao i poluspušteni kapci tokom odgovaranja na neko od vaših pitanja, takođe su znak neiskrenosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najnovije istraživanje pokazalo je da muškarci svaki dan izgovore šest laži i da lažu dvostruko više od žena. A da ne bi ostalo samo na tome, donosimo i ono o čemu najčešće lažu.

Muškarci lažu dvostruko više od žena, pokazalo je najnovije istraživanje. Znanstvenici su došli do zaključka da svaki muškarac u prosjeku dnevno servira šest laži svojoj partnerici, šefu ili kolegi, a žene to u prosjeku rade tri puta dnevno, prenosi dailymail.co.uk.

Istraživanje u kojem je sudjelovalo 2000 ispitanika pokazalo je i da je najčešća laž kod muškaraca i žena – "Nije mi ništa, dobro sam."

0202_238

Share this post


Link to post
Share on other sites

Najčešće ženske laži 

Zašto su neke veze iskrenije od drugih? Zašto su neki parovi otvoreniji jedni prema drugima dok neki više vole da lažu partnera? Niko ne zaslužuje da mu se laže ali i pored toga žene, bez sumnje, lažu puno i često a i muškarci nisu ništa bolji.

Poverenje je nešto što se stvara i nadgrađuje od prvog dana veze pa ako se na njemu dovoljno ne radi, žena vam može lagati. Često se kaže kako postoje "bele laži", one koje se upotrebljavaju kada nekoga želimo da oraspoložimo ili da učinimo da se bolje oseća. Pošto su žene 'nežna stvorenja' one lažu kako bi poštedele svog muškarca.

Ovo su neke od najčešćih ženskih laži za koje morate znati. Ukoliko se desi da nekad čujete neku od njih od svoje pertnerke bolje je unapred da znate njeno pravo značenje.

Ti si savršen

Volim te baš takvog kakav si i ne bi promenila ništa kod tebe." Uozbiljite se; niko nije savršen. Na početku veze sve kažu isto zato što vas ne poznaju dovoljno, ali nakon nekog vremena definitivno će pronaći nešto što će poželeti da promene.

U pravu si

Svaka rasprava sa vašom devojkom se završava tako što vam kaže da ste u pravu? Možda vas to čini ponosnim, ali morate znati da je ovo velika laž. Verovatno nije ni razmišljala o mogućnosti da možete biti u pravu već vam povlađuje samo da bi vas ućutkala. Vrlo dobro zna da ćete ubrzo shvatiti kako je ona, u stvari, bila u pravu i kako od vas očekuje - izvinjenje.

Sve je u redu

Najčešća laž u žena je "Dobro sam" koju dobijete kada je pitate da li je sve ok. Kada vidite da je uznemirena, da se čudno ponaša ili da ne želi sa vama da razgovara prirodno je da joj postavite takvo pitanje ali se ne nadajte da ćete dobiti iskren odgovor. Žene ne žele da kažu pravu istinu ali očekuju da sami shvatite šta nije u redu. Uvrnuto, zar ne?

Obožavam sport

Možda će se u početku slagati sa vama i ostajati kući svakog vikenda da zajedno gledate fudbalsku utakmicu ali to ne znači da ona u tome istinski uživa. Svesno će prihvatiti da radi takve stvari da bi vam pokazala kako je različita od ostalih i da imate zajedničkih interesovanja. Dok ćete vi biti presrećni što ste pronašli savršenu devojku, jer budite iskreni - koliko njih zaista voli sport - neće proći puno vremena a ona će početi sa žvocanjem svaki put kad sednete ispred tv-a.

Volim da provodim vreme sa tvojim prijateljima

Na početku veze joj to neće predstavljati problem ali kasnije će se sve promeniti. Čak iako su u pitanju vaši najbolji prijatelji ona će očekivati da svo slobodno vreme provodite sa njom a ne sa ortacima. Ako vam to eksplicitno ne kaže, onda će sigurno reći nešto u zavijenoj formi. Tek kad svedete druženja na minimum onda će se pretvarati da uživa u njihovom društvu.

Tvoja porodica je super, volim da provodim vreme sa njima

Istina? Možda dva puta mesečno. Razmislite malo o tome. Zar zaista možete poverovati da ona uživa da provodi vreme sa vašom familijom gde svi posmatraju svaki njen pokret, pomno slušaju svaku njenu reč i prećutno je kritikuju? Neće imati problem da provede neko vreme s njima onda kada je to neophodno ali da to radi sa velikim uživanjem čak i kada otvoreno tvrdi da se odlično provodi - nemojte poverovati ni za trenutak.

Tvoj račun u banci nije bitan

Verujete u ovu izjavu? Svi znamo da je to laž. Sve žene žele muškarca koji je finansijski stabilan i nezavistan, muškarca koji može da osigura njenu budućnost bez finansijskih problema. Ovo naravno ne znači da morati biti bogati da biste imali devojku, ali da morate imati nešto novca, to sigurno.

Odličan si u krevetu

Ako ona počne priču o ovoj temi a da ja vi ništa niste pitali, onda imate razloga da joj ne verujete. Ako krene da vam udeljuje komplimente na račun vašeg seksualnog umeća to ne znači da 100% stoji iza toga što govori. Žene kojima je stalo do svojih muškaraca imaju običaj da govore ono što znaju da muškarci žele da čuju kako bi se bolje osećali. Razmislite dobro o svojoj devojci, vašoj vezi i seksualnom životu pa sami zaključite da li zaista zaslužujete te komplimente ili ne.

Ne brini, svima se dešava

Ako napravite malu grešku u nečemu što radite ili se bar jednom ne pokažete u krevetu, ovu laž ćete sigurno čuti. Ona ne želi da vam pokaže koliko je uznemirena ili čak ljuta na vas te vam stoga govori jedno a misli nešto sasvim drugo. Jedino što vam preostaje da uradite je da se potrudite da se ubuduće nikakve greške ne dešavaju ili ih bar svedite na minimum.

Share this post


Link to post
Share on other sites


Постављена слика


Лаж је веома  деликатна ствар. Међутим, иако има  једно значење, нису увек исти разлози  због којих неко лаже. Неко лаже јер  се плаши како ће неко да реагује  на његову личност ако не задовољава одређена очекивања; неко лаже јер свесно и патолошки не може да живи без  лагања којим храни своју мегаломанију; неко лаже да би спасио некога од неке неприлике; неко лаже безазлено као  деца која не разликују истину од имагинарног; неко лаже а да и не зна зашто  лаже; итд. Тешко је одредити зашто  човек лаже. Но, можда би се дефиниција проблема могла исцрпети појмом „слабости“. Човек лаже јер не жели да буде виђен  у тами где егзистира, а на шта  можда и није поносан, па се представља у светлости коју не поседује. Нажалост, има и оних који су поносни у  својим лажима, те и другима прљају умове и срца само да би увећали  трепет агоније. Као да нема довољно  драме и проблема без њихових  лажи. Мало лажи направи највеће  скандале. Постоји једна страшна  поука која каже: „Стотину пута поновљена  лаж – постаје истина!“. То важи како за оног који говори лаж (да сам  у њу поверује) тако и за оне којима се обраћа (који желе да поверују лаж). Углавном тако настају највеће идолатрије и демагогије – и у великом  и у малом. Међутим, и да је човек  само „слаб“ опет је питање како се поставити. Са једне стране човек треба да се представи какав јесте, а са друге стране, ако није вољан променити  неке своје негативне одлике, другима  се и не „исплати“ да буде какав  јесте јер ће све ићи на општу  штету. Неминовно је да дође до неке врсте интервенције или санкције по таквог. Такви, знајући то а не мењајући негативне особине, изналазе нову обману за себе и друге –  лукавство. Префриган човек је највећи  лажов. Он је истински мађионичар и  опсенар. Демонски речено – клеветник. Зашто? Јер не мењајући себе задржава себе у негативном погледу а притом се представља као позитиван човек. Ако он или она још поверују у то, онда могу да постану велики тирани захтевајући од других беспоговорну послушност и оданост њиховим  фикцијама. Заиста, рађа се ланчана  реакција. Зато је још болнија поука  која каже: „Видљиви непријатељ није опасан јер се за таквог издаје, али невидљиви  непријатељ у лицу блиског пријатеља  је онај којег не можеш да предвидиш!“. Веома је опасна психологија оног човека који лаж види као истину јер немајући критеријум он ће све  предузети да реализује своје  жеље – и неће бирати средства којим  ће и друге упропастити вукући их за собом. То може бити безазлени проблем у малом друштву до великог проблема у целој држави, али поуздано је да највећа одроњавања крећу са ситним честицама. Постоји лаж као свесно разликовање лажи од истине али и постоји лаж која себе више не види као лаж него као једину истину. Докле год смо свесни овог првог увек ћемо имати могућност да се отрезнимо од заблуде, али ако закорачимо на овај други пут – са њега је тешко да ћемо се икада вратити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...