Jump to content
Katoblepa

Однос православних хришћана према злим људима

Recommended Posts

Како треба поступати дао је господ Исус Христ одговор. Ко вас удари по десном образу ви му окрените и други.

Укратко, покажите онима који су против вас и истине да сте бољи од њих не ароганцијом или ограниченошћу него узвишеношћу, смиреношћу и мудрошћу која слави господа Бога. Понекад је ово најтежа ствар за урадити али уз Божију помоћ све је могуће.

0510_music

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како треба поступати дао је господ Исус Христ одговор. Ко вас удари по десном образу ви му окрените и други.

Укратко, покажите онима који су против вас и истине да сте бољи од њих не ароганцијом или ограниченошћу него узвишеношћу, смиреношћу и мудрошћу која слави господа Бога. Понекад је ово најтежа ствар за урадити али уз Божију помоћ све је могуће.

0510_music

Hristos je dobio samar i pred judejskim prvosvestenikom Kajafom pa se bunio sa razlogom.

Treba paziti kako tumacimo Hristove reci.

A ovaj citat koji ste naveli govori o tome da na zlo ne treba uzvracati zlim, a to opet ne znaci da ga treba tolerisati.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мислим да "клоните се од зла" више подразумева да сами не чинимо зло него да се клонимо злих људи.  kov Имам куму која каже да, када је сама у кући, спава са очевим пиштољем поред кревета.  :) Она има тридесет и неку годину, да не мислите да се ради о детету. Питала сам је да ли би више волела да она буде нечија жртва или да неко буде њена. Питала сам је шта, ако од страха убије провалника, а овај би можда нешто украо и отишао? Лично људе не посматрам као добре или зле, а ако ми неко намерно учини нажао или ме превари гледам да то не уради трећи пут.  joooj Обично дам шансу за поправак и већина је искористе на прави начин.  0202_238 

Share this post


Link to post
Share on other sites

параноја је једина болест која напредује током живота, чак и шизофренија копни са годинама ...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ljubite neprijatelje svoje,blagosiljajte one koji vas kunu,činite dobro onima koji vas mrze,i molite se za one koji vas vrijedjaju i gone!

Ovo su reči Hristove,njegov nauk kakvi bi trebali biti i kako bi se trebali ponašati.No,mnoge političke i religiozne vodje koje sebe zovu hrišćanima ne drže se ovoga.Već naprotiv,ubijaju druge ljude.Kako neko može biti hrišćanin ako ubija?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да преформулишем како неко може бити добар човек а убијати другог човека?

Не ослобађа човека ова или она вера од убиства или учињеног зла.

Све се пише до века починиоца и  сејачу зла и добра.

Наши избори су оно што нас уздиже и баца у понор ма ко ми били.

 

 

 

"Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем."

владика Николај Велимировић

Share this post


Link to post
Share on other sites
[...].Kako neko može biti hrišćanin ako ubija?

 

Хоћеш гледати  и ћутати када ти неког ближњог кољу и нападају, јер по твоме не може бити хришћанин ако убија ? Ђе ту логика ?

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.“

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ReligijaSnaznogCoveka.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЦРКВА И СЕКТЕ - Зоран Јовановић

(11) О РАТОВАЊУ И ЗАПОВЕСТИ "НЕ УБИЈ"

 

 

" Не убиј "," И ко убије човека да се погуби "," И ко рани ближњега својега, како учини тако да му буде: Улом за улом, око за око, зуб за зуб " (3Мој. 24.17-20); и : " живот за живот, око за око, зуб за зуб, рука за руку, нога за ногу " (5Мој. 19.21). Ове заповести представљају принцип старозаветног живљења, принцип правде и правичности - тј. како ти мени, тако и ја теби!

Из Старозаветне Библије знамо да се Господ често ословљава као " Господ Бог над војскама " (Амор. 4.13 ; Иса. 46.10), или " Господ је велики ратник " (2Мој. 15.3); да има своју војску и своје војводе (Књ. Ис. Нав. 5.13-15 ; Мт. 26.53 ; 2Књ. о Цар. 6.17).

Сама Старозаветна Библија сматра да постоје ратови које Бог не само да одобрава, него и наређује (5Мој. 2.21-23 ; 3.2-6 ; гл. 20 ; 32.39-40). Такође постоји и Божија заповест којом се наређује убиство кривог појединца (3Мој. 20.9-13 ; 24.16-21 ; 5Мој. 17.6 ; 18.20 ; 22. 22). То директно значи да је неко морао да изврши то убиство! Па да ли и он преступа заповест "не убиј " ? Ако је тако, онда испада да Бог противуречи самоме Себи !

Додајмо свему овоме и то, да је Бог благословио Исмаила и обећао да ће умножити његово племе, иако је овај био убица: (1Мој. 16.10-12 ; 17.20). О "суровостима " у Старом Завету погледати: (2Мој. 4.22-23 ; 11.4-5 ; 12.12 ; 32.27-29 ; Иса. 13.13-18 ; Јер. 48.10).

Дакле, старозаветна заповест "око за око, зуб за зуб " - рекли смо изражава принцип правде; правичности. Да ли је Христос игде рекао да то не ваља? Не, Он то није рекао. Он је рекао само то - да има нешто боље од тога, а то је љубав и опраштање. И то је неоспорно тачно! У име те љубави Он тражи од нас опраштање, да примимо још један шамар ако нас неко удари, да му дамо и огртач ако нам затражи хаљину (Мт. 5.21-22,38-44). То пише, и то се не може порећи. А да ли је рекао да дамо главу и живот ако нам нападач то затражи? Такав захтев није нигде записан!

Старозаветни цитат на који се Христос позива гласи у целини: " живот за живот, око за око, зуб за зуб, ... ". Међутим, Он овде изоставља оно " живот за живот " и уопште га не коментарише. Зашто?! Знамо шта треба да радимо ако нам неко распали шамар, ако нас потера једну миљу; знамо шта треба да радимо ако нам неко затражи хаљину, или зајам. А шта да чинимо ако нам неко затражи главу, тј. живот? На то питање није дат директан одговор. Речено је да треба љубити ближњега свога као самога себе. И не само њега, него и непријатеље. Али није речено да треба да их волимо више него саме себе. Према томе, ту је граница! Ако нападач затражи да ме ошамари, да ћу му. Да ћу му и хаљину, и огртач, и зајам. Али ако ми затражи (угрози) живот - е, ту је тачка! Нигде у Јеванђељу није речено да га морам дати. Дакле, имам право да се браним - ако треба и рукама, и ногама, и било каквим другим оружјем.

У осталом, Христос нигде није рекао да живот вреди колико и један шамар, једна хаљина, зајам, или трка на једну миљу. " Живот је вреднији од хране и тело од одела " (Мт. 6.25) - то су Његове речи.

Божија заповест " не убиј ", јесте основно правило хришћанског морала. Али она представља идеално стање људског друштва, а само човечанство је далеко од тога. Докле год је света, и људи, биће и ратова и буна, јер је рат у својој сржи, излив грешне људске природе и њене изопачености - Он је физичко и морално зло! Сам Господ Исус Христос нам то потврђује речима: " тако мора да буде " (Мт. 24.1-7). Запазимо, Он није рекао: " пазите, ни за живу главу не учествујте у тим ратовима " - него само " немојте да се уплашите ". Осим тога у Св. Писму нигде не стоји заповест " не ратуј ".

Када су Јовану Крститељу војници поставили питање шта да чине да би се спасили он им није викнуо: " Оканите се ваше војне службе, тог крвавог заната ", већ само: " не злостављајте никога и не оптужујте лажно, и будите задовољни својом платом " (Лк. 3.14).

Једном приликом Господу је пришао римски официр и замолио га за помоћ. Господ тада није рекао: " скини војну униформу па ћу ти помоћи ", већ напротив похваљује с дивљењем веру овог многобожца (Мт. 8.5-13). То што је помогао једном многобожцу, само по себи и није чудо - због тога је Он и сишао међу људе. Али има нешто друго - да је Он био против војне службе сигурно не би пропустио овакву прилику да поучи капетана да напусти своју службу.

Ево још једног примера: У Кесарији је живео римски капетан чете. Побожан и богобојазан са целим домом својим, који је чинио многе милостиње народу, и молио се стално Богу. На крају су молитве и милостиње његове изишле на спомен пред Богом, и Он му је послао ап. Петра да крсти њега и све у његовом дому (Д. ап. 10.1-48). Као што видимо, капетан је примио крштење и дарове Духа Светога иако је био војно лице, и нико: ни Петар, ни анђео, ни сам Бог, нико му није поставио услов да напусти своју војну службу, у којој је свакако било не само парадирања, него и ратовања. Али, и ћутање понекад зна пуно тога да нам каже!

Дакле, по речима Св. Писма, и по Божијим поступцима, произилази јасно да војна служба, укључујући и рат - јер она због тога и постоји - није Богом забрањена! Господ Исус Христос је једном приликом рекао: " Нико нема веће љубави од ове: да неко положи свој живот за своје пријатеље " (Јн. 15.13 ; 1Јн. 3.16). Као што видимо, дати живот за пријатеља Христос не захтева изричито, али бар похваљује.

Хришћанин може ићи у рат да брани своју породицу, пријатеље, своју отаџбину, и свој народ, али при томе не сме бити испуњен мржњом према непријатељу, нити чинити ратне злочине.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/Sekte/Crkva-I-Sekte11.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
Да преформулишем како неко може бити добар човек а убијати другог човека?

Не ослобађа човека ова или она вера од убиства или учињеног зла.

Све се пише до века починиоца и  сејачу зла и добра.

Наши избори су оно што нас уздиже и баца у понор ма ко ми били.

 

 

 

"Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем."

владика Николај Велимировић

 

Mudro je govorio vladika Nikolaj.

Хоћеш гледати  и ћутати када ти неког ближњог кољу и нападају, јер по твоме не може бити хришћанин ако убија ? Ђе ту логика ?

Hoćemo li stvarati sopstvenu logiku ili slušati reči i zapovesti Gospodnje?

 

„Размотримо и вођење ратова. Слепи су они који покушавају да хришћанство угурају у прокрустовску постељу тупог пацифизма. Одбрамбени рат се недвосмислено благосиља од Цркве. Из Светих војника - од војсковођа до војника - није само једна дивизија састављена Цару Небеском у лику Светих. Али ако је у исламу вођење ратова засновано на мржњи према убијенима, у хришћанству је основ војничког подвига љубав према онима који се штите - од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн. 15:13), а те речи се са правом односе на оне који су са чашћу погинули у борби. Такво је Христово учење и само човек моћан духом и вољом може да га испуни.“

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/ReligijaSnaznogCoveka.htm

Ne govorim samo o odbrambenim ratovima,postoje i osvajački u "ime Hrista".

Share this post


Link to post
Share on other sites
"Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам и не кунем. Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме више везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу. Ови су ме учинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор, где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем."

 

ово је суштина и потпун одговор....

Share this post


Link to post
Share on other sites

JЕВАНЂЕЉЕ И РАТ

 

Затворимо сад књигу Старога Завета Божјег и отворимо књигу Новог Завета Божјег.

Чујем ли добро Ваше питање, генерале:

- Да ли је Спаситељ био за рат?

Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета?

Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом. (Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју (Приче Сол. 19, 15).) Нисте ли посматрали, како после једне такве шибе и дете и мајка плачу? Плаче и мајка од бола да ублажи бол детињи. И нисте ли гледали дирљив случај, да после шибе дете се ипак смеје а мајка плаче? О небеска љубави материнска! Ко од нас у зрелим годинама не благосиља мајку своју за нешто шибе што је од ње добио у детињству? И ко баш у том поступку мајчином не види још јачи доказ брижне љубави њене? И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави.

Господ Христос открио је људима циљ њихова живота на земљи, и показао јасно пут како се томе циљу стиже. Пре Њега људи нису знали ни циљ свога живота нити пак пут којим се томе циљу долази. Било је великих мудраца код народа на земљи, који су имали јаснију или нејаснију слутњу човечјег циља и пута, и који су о томе говорили. Али своје речи они нису могли људима фактима доказати нити, још мање, царство духовних стварности отворити и показати. Христос је открио људима, да је живот циљ животу. То јест, да је живот бесмртни циљ овоме полуживоту. Царство небеско је сјајни град, ка коме ми хитамо кроз овај свет, кроз ову шуму од символа и сигнала, који указују на тај град. Јер по речима апостола Христовога: овдје немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Живот у животу вечном, у сјајном граду ангелском, у царству небеском, то је циљ. А пут ка томе циљу јесте сам Он, Његов пример, и све Његове заповести. Иштите најприје царства Божјега (Мат. 6, 33). То је основна и главна, то је једина разумна тежња људска. То је управо све. Остало је споредно. Наиме: и храна и одело, и здравље, и обиталиште, и мир, и осигураност и знање, и умење, и све остало што нам је нужно за овај тренутак битисања на земљи ово ће вам се све додати, вели Господ. Оно што је главно, оно ће нам се дати, а ово споредно све ће нам се додати. За богаташа, који би понудио сиромаху на дар пуну кулу злата, била би ситница и узгредица дати му још и подвоз до те куле, и храну и одело и послугу. И за Бога, Богаташа над богаташима, који нуди људима бесмртни и нестарећи живот у близини Својој, ситница је и узгредица дати им све оно што им треба на њиховом земаљском путу. И Бог то ваистину и даје, само ако су наше очи управљене у Њега као очи слушкиње у госпођу своју. Душа је претежнија од тела, рекао је Месија рода људског. (Лк. 12, 23). И још: каква је корист човјеку да сав свијет добије а души својој науди (Мат. 16, 26)? У вези пак са ратом могло би се рећи: шта користи једном човеку или једном народу, да цео свет покори, а душу своју огреши и изгуби? Ма колико да је царство земаљско, оно данас јесте а сутра није, док је царство Цара Небеснога непролазно. Било је људи и пре Христа, који су опажали, да циљ човечјег живота апсолутно није на земљи, нити се може наћи на земљи. Још мање у земљи, тј. у смрти. Из искуства они су могли сазнати, да није било живог човека, који је сматрао неки предмет на земљи циљем свога живота а да достигнувши тај предмет није се расхладио и разочарао. Данас пак јасно је сваком правом хришћанину, јасније од светлости дана, да човек не може наћи крајње циљеве свога живота на земљи нити ма где у овој материјалној васиони. Циљ је наш изван свеколиког материјалног света, у царству суштине и духовне стварности, у царству Божјем, а не у овом пределу символа и сигнала тога царства. То је Господ не само казао него и показао. Показао је Он то целим бићем Својим, драмом Својом пре и после смрти и кроз сву историју Цркве Своје. Можете ли ми веровати, кад Вам кажем, да Он то показује посвећенима и до дана данашњега?

Ако ли сад неки хришћански народ, то јест народ коме је откривен циљ људског живота, гресима својим заклони тај циљ пред својим видом и разумом, онда он постаје слеп и безуман. И као слеп и безуман почиње тражити крајње циљеве на земљи, и стварати идоле на место Бога, и грабити се за царство земаљско, и ругати се Христу Господу. Јер му се у том стању Христос чини неприродан а он сам себи природан; Христос нереалан, а он реалан! Тада је тај народ у рату против истине, против Бога. Како онда да не буде у рату против суседа својих! Отпасти од Христа значи отпасти од циља живота, и обратно.

Но звати се хришћанином, именом највеће части у оба света, не значи само знати циљ живота но радосно ходити прописаним путем ка томе циљу. Пут је, истина тијесан (Мат. 7, 14) што води у живот вечни, али је просечен јасно, и кроз деветнаест столећа утабан довољно од светитеља и праведника Божјих, да се не мора лутати ни лево ни десно. Кротост, смерност, милост, љубав, нада, вера, тихост, уздржљивост, благост, пост, молитва, праштање, глад и жеђ за правдом Божјом, трпељивост, и остале све врлине које су красиле Христа, и све заповести, које је Он дао, то су сигнали пута ка циљу врховноме. То је пут. Ко мени служи, за мном нек иде (Јов. 12, 26), рекао је Путовођ. И још је храбрио говорећи: Ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота (Јов. 8, 12). Када су се апостоли Његови показали спори у разумевању пута, изложеног и указаног речима, онда је Он њима, и нама рекао: Ја сам пут (Јов. 14, 6). Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе. Тим ратом ослобађа се човек од рита греховних, које му заклањају визију циља и пута. Тим драговољним ратом он олакшава себе од бремена страсти за телом и земљом, од бремена, под којим иначе клеца и пада час лево час десно украј Пута. А ко ратује против себе, он може онда несметано ходити правим путем правоме циљу. Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи.

Као што видите, ни циљ ни пут, како нам је Господ наш открио и показао, не садрже у себи рат ни човека против човека нити народа против народа.

Откуда онда рат међу хришћанима? Отуда, што није одсутан рат у хришћанима. А присутан је рат у хришћанина опет отуда, што су хришћани или посумњали у Циљ или пренебрегли Пут. Ово двоје пак не сме се раздвајати, ако се жели избећи рат. Јер знати за прави циљ а ићи као рак уназад супротним путевима, значи исмевати Бога, клањати се идолима и одрицати се Христа. Средњи Век у Европи, пружа нам јасан пример, како народи хришћански могу јасно знати циљ живота, а међутим ићи кривим путевима, који одводе од тога циља. Због тога је долазила шиба кроз међусобне ратове хришћанских народа или кроз ратове, наметнуте им од неверних. Нико тако тачно ни скрупулозно није усвајао циљ живота људског, онако како га је Господ открио, као што је то чинила Света Византија. Ипак је дошла пропаст. А пропаст је дошла отуда, што су Византинци својим безакоњима увредили Бога, кога су познавали, газећи Божји закон, којим су се хвалили. Усвајали су циљ Христов, а ходили су својим грешним путевима. И десило се са њима оно што је у Јеванђељу и проречено: Слуга који зна вољу господара својега, и није учинио по вољи његовој, биће бијен много. А који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк. 12, 47-48). Тиме се објашњава горка шиба Свете Византије, доброг познаваоца воље господареве, и мање горка шиба незнабожачких народа, рђавих познаваоца воље господара својега. Тиме се још објашњавају чешћи ратови међу хришћанима него међу нехришћанима. Хришћани су слуге, који знају вољу Господара свога, али је не извршују, због чега бивају шибани често и много. А нехришћани не знају ни Циљ ни Пут, то јест не знају вољу Господара свога, због чега бивају бијени мало. Једино тиме се објашњава зашто је Европа имала више ратова за последњих сто и педесет година него сав остали свет укупно.

Својим Јеванђељем Господ Христос је научио људе, како да воде рат против самих себе. Да би тим ратом себе укротили, култивисали, смирили, облагородили, и, чак, обожили. За тај рат, и само за тај, Он је исцртао једну прецизну стратегију и тактику. Он је дивно показао људима, какви треба да буду, да не би дошло до рата; међу њима или на њих. Он није тврдио, да неће бити рата; него је Он учио, како да се не проузрокује рат. Али Својим пророчким духом Он је провидео, да сви људи неће хтети Њега послушати, и да ће због тога бити многи ратови. Чућете ратове и гласове о ратовима. Јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6-17). Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству - шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41). Има људи, који са осетљивим задовољством проричу ратове, као зла маћеха што се радује шиби пасторчета. А мајка плаче кад помисли на шибу свога детета, ма и најгорега. Тако и Христос. Испуњен безграничном љубављу према људима, према деци Својој, па предвиђајући рат заплака се (Лк. 14, 41).

Христос је прорекао ратове чак и за последња времена. И споменуо је узроке њихове. А узроци ће бити у томе, што ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и што ће се безакоње умножити и охладњети љубав многијех (Мат. 24, 12-24). Лажни христоси указиваће људима лажне циљеве живота; лажни пророци прорицаће лажне догађаје; а безакоња и охладнела љубав водиће људе погрешним путевима. Једни људи неће знати ни циљ ни пут живота. Други ће знати циљ, али ће због слабости карактера ићи странпутицом. Трећи ће знати и циљ и пут, али ће свесно и злобно одбацити обоје, као што су јеврејске старешине негда свесно и злобно одбацили обоје и распели Христа. И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним.

Из свега овога јасан је наук,

1. Да је Господ Христос открио циљ живота и пут;

2. Да је Христос Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самога себе у циљу одстрањења других ратова;

3. Да они, који не воде рат против самих себе, против својих страсти, порока и греха, неминовно га воде против Бога и својих ближњих;

4. Да рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RatIBiblija/Nikolaj030322.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites
JЕВАНЂЕЉЕ И РАТ

 

Затворимо сад књигу Старога Завета Божјег и отворимо књигу Новог Завета Божјег.

Чујем ли добро Ваше питање, генерале:

- Да ли је Спаситељ био за рат?

Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета?

Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом. (Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју (Приче Сол. 19, 15).) Нисте ли посматрали, како после једне такве шибе и дете и мајка плачу? Плаче и мајка од бола да ублажи бол детињи. И нисте ли гледали дирљив случај, да после шибе дете се ипак смеје а мајка плаче? О небеска љубави материнска! Ко од нас у зрелим годинама не благосиља мајку своју за нешто шибе што је од ње добио у детињству? И ко баш у том поступку мајчином не види још јачи доказ брижне љубави њене? И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави.

Господ Христос открио је људима циљ њихова живота на земљи, и показао јасно пут како се томе циљу стиже. Пре Њега људи нису знали ни циљ свога живота нити пак пут којим се томе циљу долази. Било је великих мудраца код народа на земљи, који су имали јаснију или нејаснију слутњу човечјег циља и пута, и који су о томе говорили. Али своје речи они нису могли људима фактима доказати нити, још мање, царство духовних стварности отворити и показати. Христос је открио људима, да је живот циљ животу. То јест, да је живот бесмртни циљ овоме полуживоту. Царство небеско је сјајни град, ка коме ми хитамо кроз овај свет, кроз ову шуму од символа и сигнала, који указују на тај град. Јер по речима апостола Христовога: овдје немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Живот у животу вечном, у сјајном граду ангелском, у царству небеском, то је циљ. А пут ка томе циљу јесте сам Он, Његов пример, и све Његове заповести. Иштите најприје царства Божјега (Мат. 6, 33). То је основна и главна, то је једина разумна тежња људска. То је управо све. Остало је споредно. Наиме: и храна и одело, и здравље, и обиталиште, и мир, и осигураност и знање, и умење, и све остало што нам је нужно за овај тренутак битисања на земљи ово ће вам се све додати, вели Господ. Оно што је главно, оно ће нам се дати, а ово споредно све ће нам се додати. За богаташа, који би понудио сиромаху на дар пуну кулу злата, била би ситница и узгредица дати му још и подвоз до те куле, и храну и одело и послугу. И за Бога, Богаташа над богаташима, који нуди људима бесмртни и нестарећи живот у близини Својој, ситница је и узгредица дати им све оно што им треба на њиховом земаљском путу. И Бог то ваистину и даје, само ако су наше очи управљене у Њега као очи слушкиње у госпођу своју. Душа је претежнија од тела, рекао је Месија рода људског. (Лк. 12, 23). И још: каква је корист човјеку да сав свијет добије а души својој науди (Мат. 16, 26)? У вези пак са ратом могло би се рећи: шта користи једном човеку или једном народу, да цео свет покори, а душу своју огреши и изгуби? Ма колико да је царство земаљско, оно данас јесте а сутра није, док је царство Цара Небеснога непролазно. Било је људи и пре Христа, који су опажали, да циљ човечјег живота апсолутно није на земљи, нити се може наћи на земљи. Још мање у земљи, тј. у смрти. Из искуства они су могли сазнати, да није било живог човека, који је сматрао неки предмет на земљи циљем свога живота а да достигнувши тај предмет није се расхладио и разочарао. Данас пак јасно је сваком правом хришћанину, јасније од светлости дана, да човек не може наћи крајње циљеве свога живота на земљи нити ма где у овој материјалној васиони. Циљ је наш изван свеколиког материјалног света, у царству суштине и духовне стварности, у царству Божјем, а не у овом пределу символа и сигнала тога царства. То је Господ не само казао него и показао. Показао је Он то целим бићем Својим, драмом Својом пре и после смрти и кроз сву историју Цркве Своје. Можете ли ми веровати, кад Вам кажем, да Он то показује посвећенима и до дана данашњега?

Ако ли сад неки хришћански народ, то јест народ коме је откривен циљ људског живота, гресима својим заклони тај циљ пред својим видом и разумом, онда он постаје слеп и безуман. И као слеп и безуман почиње тражити крајње циљеве на земљи, и стварати идоле на место Бога, и грабити се за царство земаљско, и ругати се Христу Господу. Јер му се у том стању Христос чини неприродан а он сам себи природан; Христос нереалан, а он реалан! Тада је тај народ у рату против истине, против Бога. Како онда да не буде у рату против суседа својих! Отпасти од Христа значи отпасти од циља живота, и обратно.

Но звати се хришћанином, именом највеће части у оба света, не значи само знати циљ живота но радосно ходити прописаним путем ка томе циљу. Пут је, истина тијесан (Мат. 7, 14) што води у живот вечни, али је просечен јасно, и кроз деветнаест столећа утабан довољно од светитеља и праведника Божјих, да се не мора лутати ни лево ни десно. Кротост, смерност, милост, љубав, нада, вера, тихост, уздржљивост, благост, пост, молитва, праштање, глад и жеђ за правдом Божјом, трпељивост, и остале све врлине које су красиле Христа, и све заповести, које је Он дао, то су сигнали пута ка циљу врховноме. То је пут. Ко мени служи, за мном нек иде (Јов. 12, 26), рекао је Путовођ. И још је храбрио говорећи: Ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота (Јов. 8, 12). Када су се апостоли Његови показали спори у разумевању пута, изложеног и указаног речима, онда је Он њима, и нама рекао: Ја сам пут (Јов. 14, 6). Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе. Тим ратом ослобађа се човек од рита греховних, које му заклањају визију циља и пута. Тим драговољним ратом он олакшава себе од бремена страсти за телом и земљом, од бремена, под којим иначе клеца и пада час лево час десно украј Пута. А ко ратује против себе, он може онда несметано ходити правим путем правоме циљу. Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи.

Као што видите, ни циљ ни пут, како нам је Господ наш открио и показао, не садрже у себи рат ни човека против човека нити народа против народа.

Откуда онда рат међу хришћанима? Отуда, што није одсутан рат у хришћанима. А присутан је рат у хришћанина опет отуда, што су хришћани или посумњали у Циљ или пренебрегли Пут. Ово двоје пак не сме се раздвајати, ако се жели избећи рат. Јер знати за прави циљ а ићи као рак уназад супротним путевима, значи исмевати Бога, клањати се идолима и одрицати се Христа. Средњи Век у Европи, пружа нам јасан пример, како народи хришћански могу јасно знати циљ живота, а међутим ићи кривим путевима, који одводе од тога циља. Због тога је долазила шиба кроз међусобне ратове хришћанских народа или кроз ратове, наметнуте им од неверних. Нико тако тачно ни скрупулозно није усвајао циљ живота људског, онако како га је Господ открио, као што је то чинила Света Византија. Ипак је дошла пропаст. А пропаст је дошла отуда, што су Византинци својим безакоњима увредили Бога, кога су познавали, газећи Божји закон, којим су се хвалили. Усвајали су циљ Христов, а ходили су својим грешним путевима. И десило се са њима оно што је у Јеванђељу и проречено: Слуга који зна вољу господара својега, и није учинио по вољи његовој, биће бијен много. А који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк. 12, 47-48). Тиме се објашњава горка шиба Свете Византије, доброг познаваоца воље господареве, и мање горка шиба незнабожачких народа, рђавих познаваоца воље господара својега. Тиме се још објашњавају чешћи ратови међу хришћанима него међу нехришћанима. Хришћани су слуге, који знају вољу Господара свога, али је не извршују, због чега бивају шибани често и много. А нехришћани не знају ни Циљ ни Пут, то јест не знају вољу Господара свога, због чега бивају бијени мало. Једино тиме се објашњава зашто је Европа имала више ратова за последњих сто и педесет година него сав остали свет укупно.

Својим Јеванђељем Господ Христос је научио људе, како да воде рат против самих себе. Да би тим ратом себе укротили, култивисали, смирили, облагородили, и, чак, обожили. За тај рат, и само за тај, Он је исцртао једну прецизну стратегију и тактику. Он је дивно показао људима, какви треба да буду, да не би дошло до рата; међу њима или на њих. Он није тврдио, да неће бити рата; него је Он учио, како да се не проузрокује рат. Али Својим пророчким духом Он је провидео, да сви људи неће хтети Њега послушати, и да ће због тога бити многи ратови. Чућете ратове и гласове о ратовима. Јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6-17). Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству - шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41). Има људи, који са осетљивим задовољством проричу ратове, као зла маћеха што се радује шиби пасторчета. А мајка плаче кад помисли на шибу свога детета, ма и најгорега. Тако и Христос. Испуњен безграничном љубављу према људима, према деци Својој, па предвиђајући рат заплака се (Лк. 14, 41).

Христос је прорекао ратове чак и за последња времена. И споменуо је узроке њихове. А узроци ће бити у томе, што ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и што ће се безакоње умножити и охладњети љубав многијех (Мат. 24, 12-24). Лажни христоси указиваће људима лажне циљеве живота; лажни пророци прорицаће лажне догађаје; а безакоња и охладнела љубав водиће људе погрешним путевима. Једни људи неће знати ни циљ ни пут живота. Други ће знати циљ, али ће због слабости карактера ићи странпутицом. Трећи ће знати и циљ и пут, али ће свесно и злобно одбацити обоје, као што су јеврејске старешине негда свесно и злобно одбацили обоје и распели Христа. И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним.

Из свега овога јасан је наук,

1. Да је Господ Христос открио циљ живота и пут;

2. Да је Христос Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самога себе у циљу одстрањења других ратова;

3. Да они, који не воде рат против самих себе, против својих страсти, порока и греха, неминовно га воде против Бога и својих ближњих;

4. Да рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/RatIBiblija/Nikolaj030322.htm

Pažljivo sam pročitao ovaj tekst.

I dalje mi nije jasno kako neko ko sebe naziva hrišćaninom može povesti rat i ubijati ljude.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...