Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

winux59

Potop, argumenti za i protiv

Recommended Posts

Pitanje istorijske realnosti i karaktera Potopa iz 1. Knjige Mojsijeve nije obicno akademsko pitanje od interesa samo za malu grupu naucnika i teologa. Ako je svetski Potop stvarno unistio celokupnu prepotopnu ljudsku populaciju, kao i sve kopnene zivotinje, osim onih koje su se sacuvale u posebnoj Barci koju je konstruisao Noje onda su istorijske i naucne implikacije ogromne. Veliki Potop i dogadjaji povezani sa njim neizbezno postaju veoma znacajni za pravilno shvatanje antropologije, geologije, i svih drugih nauka koje se bave istorijskim i preistorijskim dogadjajima i fenomenima.

DUBINA POTOPA

Jedan od najznacajnijih biblijskih argumenata za globalni Potop je izjava u 1. knjizi Mojsijevoj 7,19-20:

“I navaljivase voda sve vecma po zemlji, i pokri sva najvisa brda sto su pod celim nebom. Petnaest lakata dodje voda iznad brda, posto ih pokri.” Nije potrebno biti profesionalni naucnik da bi se uvidele ogromne implikacije ovih biblijskih izjava. Ako je samo jedna (da ne spominjemo sve) od velikih planina bila pokrivena vodom, Potop bi u potpunosti bio univerzalan, jer voda ima tendenciju da izjednacava sopstveni nivo - i mora to da ucini brzo! Herbert S. Leopold daje sledecu izjavu:

“Kolicina vode sa sada odredjuje poredjenjem sa samo jednim dostupnim standardom za takve vode - planinama. Za njih se kaze da su bile ‘prekrivene‘. Ne samo njih nekoliko, vec ‘sva najvisa brda sto su pod celim nebom‘. Jedan od ovih izraza, sam po sebi, zahtevao bi sticanje utiska da autor pokusava da predstavi ideju o apsolutnoj univerzalnosti Potopa, to jest, ‘sva najvisa brda‘. Pa ipak, posto se ‘sva‘ koristi cesto u relativnom smislu, pisac uklanja sve moguce sumnje dodajuci frazu ‘sto su pod celim nebom‘. Dvostruko ‘sve‘ ne moze da dozvoli toliku relativnost u znacenju. Skoro da sadrzi hebrejski superlativ. Prema tome, smatramo da ovaj tekst objasnjava pitanje univerzalnosti Potopa. Fraza “petnaest lakata dodje voda iznad brda” ne znaci da je Potop bio samo petnaest lakata (6,7 m) dubok, jer je ta fraza opisana sledecom: “pokri sva najvisa brda”; niti to neophodno znaci da su planine bile pokrivene do dubine od samo petnaest lakata, jer bi to zahtevalo da su sve prepotopne

planine bile potpuno iste visine. Pravo znacenje ove fraze pronalazi se poredjenjem sa 1. Knjigom Mojsijevom 6,15, gde nam je receno da je visina Barke bila trideset lakata. Mnogi tumaci smatraju da fraza “petnaest lakata” u stihu 7,20 mora, prema tome, da se odnosi na gaz Barke. Drugim recima, Barka je potonula u vodu do dubine od petnaest lakata (samo polovina njene ukupne visine) kada je

bila u potpunosti natovarena. Takva informacija predstavlja dodatnu podrsku ovom konkretnom argumentu o univerzalnom Potopu, zato sto nam govori da je Potop “pokrio” vrhove najvisih planina do dubine od najmanje petnaest lakata. Da Potop nije pokrio planine bar do te dubine, Barka ne bi mogla da pluta preko njih tokom 5 meseci u toku kojih su vode “stajale” nad zemljom.

TRAJANJE POTOPA

Pazljivo istrazivanje biblijskih podataka otkriva cinjenicu da je Potop trajao 371 dan, ili nesto vise od godinu dana . To da je Potop trajao vise od godinu dana u potpunosti se slaze sa ucenjem o njegovoj univerzalnosti, ali se ne moze pravilno povezati sa teorijom lokalnog Potopa. Iako mogu da postoje razlike u mislje ju medju biblijski religioznim ljudima o opstoj dubini Potopa (u zavisnosti od

visine prepotopnih planina), ne moze biti sumnje u vezi sa njegovim trajanjem.

Dvadeset i jedna nedelja “stajanja” Neki komentatori su pretpostavili da su vode nastavile da se dizu tokom 150 dana tokom kojih su vode “stajale nad zemljom”, jer se “zatvorise izvori bezdanu i ustave nebeske, i dazd s neba prestade” (8,2) tek posle kraja perioda od 150 dana (8,3). To je svakako moguce tumacenje teksta, ali je bolje zakljuciti zajedno sa Leopoldom4 da je Potop dostigao svoju maksimalnu dubinu posle prvih 40 dana i nastavio da odrzava taj nivo dodatnih 110 dana pre nego sto je poceo da opada (7,24; 8,3). Nasa osnova za ovu pretpostavku nalazi se u 7,4 i 7,12 gde citamo da su kise padale “cetrdeset dana i cetrdeset noci”; i 7,17 gde nam je receno da “bi Potop na zemlji za cetrdeset dana”. Vecina od “voda nad svodom” (1. Mojsijeva 1,7) je morala da padne kroz “ustave nebeske” tokom prvog perioda od 40 dana; i iako “ustave nebeske” nisu bile zatvorene jos narednih 110 dana (8,2), kisni period tokom ovog drugog perioda je mogao da doprinese samo odrzavanju

Potopa pri njegovoj maksimalnoj dubini.

Trideset i jedna nedelja “opadanja”

Ljudska masta se zaista pokrece pri pomisli na tako veliki Potop koji bi prekrio visoke planine zemlje u toku perioda od sest nedelja i zatim nastavio da opstaje nad tim planinama jos dodatnih sesnaest nedelja, tokom kojih su pojedini preziveli ljudi plutali na povrsini okeana bez obale! Ali, ako je tesko uklopiti biblijski koncept o Potopu, koji pokriva vrhove planina u toku sesnaest uzastopnih nedelja, sa teorijom lokalnog Potopa, sta mozemo da kazemo o cinjenici da je dodatna trideset i jedna nedelja bila neophodna da bi se vode dovoljno povukle kako bi Noje mogao slobodno da izadje iz Barke

na planini Ararat? Artur K. Kustans je nedavno objavio knjizicu u odbranu teorije lokalnog Potopa, u kojoj pokusava da se izbori sa ovim problemom:

“Postoje odredjene cifre navedene u tekstu, koje, ako ih pravilno protumacimo, obezbedjuju neke prilicno iznenadjujuce informacije o stopi kojom su se vode povlacile. U 1. Knjizi Mojsijevoj 8,4 receno nam je da se Barka spustila, to jest prizemljila 17. dana 7. meseca... Zapis zatim izjavljuje da su se vode povlacile (1. Mojsijeva 8,5) do 1. dana 10. meseca, kada je ocigledno postalo moguce videti kopno. Pre toga, gavran pusten sa Barke nije nasao bilo kakvo mesto za odmor u okviru razdaljine slobodnog leta 10tako da moramo da pretpostavimo da se vrh na kome se Barka prizemljila nije pojavio iznad vode do tog vremena. Ocigledno, da je kopno moglo da se vidi, gavran bi nasao mesto gde bi mogao da se nastani umesto da luta napred i nazad kako je opisano u 1. Knjizi Mojsijevoj 8,7. Tokom

tog intervala, od 17. dana 7. meseca do 1. dana 10. meseca, nivo vode je opao mozda 7,5 ili 9 m. Jasno je da cim je nivo opao za kolicinu jednaku gazu camca da ce se suvo kopno pojaviti... a 7,5 m za 74 dana je jednako padu nivoa od oko 10 cm na dan.” Kustans zatim nastavlja da prikazuje da je pad nivoa vode od samo nekoliko centimetara na dan odgovarajuc za ograniceni Potop, ali ne i za univerzalni.

Medjutim, kada se vratimo na tekst 1. Knjige Mojsijeve otkrivamo da to nije mogao da bude slucaj. Jer tekst iz 8,4-7 ukazuje da su “vrhovi planina” mogli da se vide 40 dana pre nego sto je gavran poslat. Kustans pretpostavlja da je gavran bio oslobodjen 40 dana posle prizemljenja Barke i da je period od 74 dana opisan u 8,5 preklapao period od 40 dana spomenut u 8,6. Ali, ako je to tacno, celokupna epizoda sa pticom, ukljucujuci i donosenje maslinovog lista, bila bi zavrsena 2 nedelje pre nego sto su se vrhovi planina uopste videli!6 Noje nije poslao gavrana da odredi da li su se bilo kakvi vrhovi planina pojavili, kako Kustans pretpostavlja, vec da bi dobio informaciju o prirodi tih izlozenih oblasti. Aleksandar Hajdel objasnjava: “40 dana posto su vrhovi drugih planina postali vidljivi, Noje je otvorio

prozor Barke i poslao gavrana (8,5-7). Divlja, svastojeda ptica je letela napred i nazad, nekada udaljavajuci se od Barke, a nekada joj se vracajuci, dok se vode nisu povukle sa zemlje, ali ona se nije ponovo vratila u Barku. Ona je verovatno nasla meso nekog lesa kako pluta u vodi ili izlozeno na vrhovima planina, ili neka vodena stvorenja zarobljena na vrhovima planina, pri povlacenju voda, i to je obezbedjivalo dovoljno za opstanak necistog gavrana sa njegovim lesinarskim sklonostima. Neuspeh gavrana da se vrati na Barku ne dokazuje da se on pokazao nekorisnim za namenjenu svrhu i da je eksperiment bio neuspesan. Sasvim suprotno, to je bio dobar znak jer je dokazao da su vode opale znacajno i da iako je spoljasnji svet i dalje bio neprijateljski i negostoljubiv, vise nije bio toliko negostoljubiv za tako snaznu i neprobirljivu pticu kao sto je gavran.” Stavise, tesko da se moze preterano naglasiti da nije samo vrh visoke planine, na kojoj je Barka stala, bio taj koji je mogao da se vidi 1 dana 10. meseca. Biblija nas obavestava da se tog dana “pokazase vrhovi od brda”. Drugim recima, vode Potopa mora da su se povukle vise desetina metara kako bi razliciti planinski vrhovi, razlicitih visina, mogli da se vide. Niti Biblija uci da su vrhovi planina i dalje bili potopljeni poslednjeg dana 9. meseca i da su onda iznenada iznikli 1. dana 10. meseca. Sa podjednakim opravdanjem bi neko mogao da tvrdi da je zemlja jos uvek bila potopljena 26. dana 2. meseca jer nam je receno da je zemlja bila suva 27. dana 2. meseca. Ocigledno da BIblija govori o definitivnim stupnjevima isusivanja

u stihovima 11, 13 i 14, sa implikacijom o jednolicnom procesu izmedju stupnjeva. Na slican nacin, od dana kada je Barka prizemljila na najvisi vrh pla11nine Ararat, sve vise nizih vrhova se pojavljivalo iznad voda, kako su se one postepeno povlacile. Nema sumnje da su se tokom najveceg dela 9. meseca videli vrhovi razlicitih panina. Ali, takodje je tacno da se 1. dana 10. meseca “pokazase vrhovi od brda”. Jednostavno se desilo da je Bog izabrao taj datum, a ne neki raniji, kako bi oznacio stupanj u povlacenju voda.

Redosled dogadjaja, onako kako je iznet u prvom delu 8. poglavlja 1.

Knjige Mojsijeve bi, prema tome, izgledao na sledeci nacin: (1) Posto vode “stajase nad zemljom” tokom 150 dana, pocele su da se povlace. (2) Barka je lezala na planini Ararat istog dana kada su vode pocele da opadaju, jer je 17. dan 7. meseca predstavljao upravo 150. dan od pocetka Potopa. (3) Vode su nastavile da se povlace, tako da su 1. dana 10. meseca (74 dana kasnije), vrhovi razlicitih nizih planina mogli da se vide. To bi pretpostavljalo pad od mozda 5 ili 7 metara na dan, bar tokom pocetne faze ovog perioda opadanja. (4) Nivo Potopa je nastavio da pada jos 40 dana, tako da je Noje,

ne bojeci se vise da ce se Potop vratiti, poslao gavrana da istrazi uslove van Barke. Ti dogadjaji su skicirani na slici 2. Umesto da predstavlja zamerku konceptu opsteg Potopa, stopa opadanja

nivoa vode tako postaje jak argument u njegovu korist. Jer ako nista nije moglo da se vidi osim vrhova planina, posto su vode opadale 74 dana, nemamo nikakvu drugu mogucnost nego da zakljucimo da je Potop prekrio celu zemlju. Trajanje Potopa prilikom opadanja, kao i prilikom stajanja, navodi nas da mislimo o njemu kao o opstoj, a ne samo lokalnoj katastrofi.

GEOLOGIJA POTOPA

Posto je veliki broj argumenata protiv sveobuhvatnog Potopa bio zasnovan na pretpostavljenim geoloskim zamerkama, veoma je vazno shvatiti da Biblija ima da kaze nesto i o geoloskom faktoru. U stvari, prvi zapis Potopa kaze da se “taj dan razvalise svi izvori velikoga bezdana” (7,11). Po Braunu (Brown), Drajveru (Driver) i Brigsu (Briggs), rec “tehom” (prevedeno sa “bezdan” u ovom stihu) ima prvenstveno znacenje kao (1) “dubine podzemnih voda”, (2) “mora”, i (3) “dubine prvobitnog okeana”. Prema tome, tesko da se moze sumnjati da fraza “tehom raba” (“velikoga bezdana”) ukazuje na

“tehom” iz 1. Knjige Mojsijeve 1,2 i odnosi se na okeanske dubine i podzemne rezervoare prepotopnog sveta. Verovatno su okeanski baseni bili prelomljeni i izdignuti u dovoljnoj meri kako bi prelili vode preko kontinenata, zajedno sa onim vodama koje su bile nad “svodom” (atmosferom) i koje su padale kroz “ustave nebeske”.

Bliska veza koja postoji izmedju 1. Knjige Mojsijeve 7,11 i 1,2-10 mora biti ocigledna svima koji su pazljivo istrazivali tekst. Na primer, Franc Delic (Franz Delitzsch) nam skrece paznju na cinjenicu da je “Potop ostvaren uz saradnju podzemnih i nebeskih sila, koje su probile ogranicenja postavljena nad vodama drugog i treceg dana stvaranja”. Ali, najznacajnija cinjenica koja se treba uociti je da ti geoloski fenomeni nisu bili ograniceni na samo jedan dan. U stvari, Biblija navodi da je ovo razvaljivanje “izvora velikoga bezdana” nastavilo trajanje u periodu od pet meseci, jer se tek posle 150 dana “izvori bezdanu... zatvorise” (8,2). Tako veliko i produzeno geolosko izdizanje okeanskih dubina se ne moze povezati sa teorijom da je Potop bio jednostavno lokalna poplava u nekom delu Bliskog

istoka. Umesto toga, ova biblijska informacija daje znacajnu podrsku konceptu o geografski opstem Potopu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

VELICINA NOJEVE BARKE

Prema 1. Knjizi Mojsijevoj 6,15, Noju je naredjeno da nacini Barku na sledeci nacin: “U duzinu neka bude trista lakata, u sirinu pedeset lakata, i u visinu trideset lakata.” Prvo pitanje koje treba razmotriti je, naravno, duzina lakta koji se koristio u ovom odeljku. Vavilonci su imali “kraljevski” lakat od oko 50, Egipcani su imali duzi i kraci lakat od oko 52 i 45 cm, dok su Jevreji ocigledno imali dugacak lakat od 52 cm (Jezekilj 40,5) i obican lakat od oko 45 cm.

Dok je svakako moguce da je lakat spomenut u 1. Knjizi Mojsijevoj 6. poglavlju bio duzi od 45 cm, mi cemo uzeti ovaj kraci lakat kao osnovu za nase proracune. Po ovom standardu, Barka je bila 135 m dugacka, 22,5 m siroka i 13,5 m visoka. Posto je imala 3 palube (1. Mojsijeva 6,16), imala je ukupnu povrsinu paluba od oko 9.100 m2 (sto je priblizno jednako povrsini 20 terena za kosarku), a njena ukupna zapremina je bila 41.000 m3. Ukupna tonaza Barke (koja predstavlja pre meru kubnog prostora nego tezinu, pri cemu je jedna tona u ovom slucaju jednaka 2,8 m3 korisnog skladisnog pros-

tora) bila je oko 13.960 tona, sto bi je svrstalo u okviru kategorije velikih metalnih okeanskih brodova koji postoje danas.

Artur Kustans postavlja pitanje da li je Barka mogla stvarno da bude toliko velika, i predlaze, bez dokaza, da je lakat u tim danima mogao da bude daleko kraci od 45 cm. Zatim on nastavlja:

“Mislim da ce bilo ko shvatiti, ko pokusava da zamisli konstrukciju broda 135 m dugackog od strane cetvoro ljudi, da samo velicina drvne gradje za izgradnju ‘gradjevine‘ 13,5 m visoke (sto odgovara stambenoj zgradi od 4 sprata) izgleda po samoj svojoj masivnosti izvan moci cetvoro ljudi. Sa svim sredstvima koja su imali na raspolaganju, kasniji graditelji su narednih 4.000 godina konstruisali prekomorske brodove koji su retko premasivali 45 do 60 m. Danasnji brod kraljica Marija (Queen Mary) ima ukupnu duzinu od 310 m, sto je nesto malo vise od dve duzine Barke. Tek 1884. godine je brod Eturija (Eturia) bio sagradjen sa duzinom koja je premasivala duzinu Barke.”

Medjutim, Biblija ne kaze da su Noje i njegova tri sina morali da konstruisu Barku bez pomoci najamnika. Svejedno, slazemo se da sama masivnost Barke uzbudjuje mastu. U stvari, to je sama sustina naseg argumenta: jer izgleda neshvatljivo da je Noje morao da sagradi brod takve velicine samo da bi izbegao lokalni Potop. Sama velicina Nojeve Barke bi morala da eliminise glediste o lokalnom Potopu iz ozbiljnog razmatranja, medju onima koji prihvataju 1. Knjigu Mojsijevu doslovno.

POTREBA ZA BARKOM

Ne samo da bi Barka tako ogromnih proporcija bila nepotrebna za lokalni Potop, vec ne bi uopste bilo potrebe za Barkom! Cela procedura konstruisanja takvog broda, ukljucujuci vise od jednog veka planiranja i teskog rada, jednostavno da bi se izbegla lokalna poplava, tesko moze biti opisana kao bilo sta drugo osim kao potpuno neozbiljna i nepotrebna. Koliko bi razumnije bilo da je Bog samo upozorio Noja na dolazece razaranje, kako bi on mogao da se preseli u oblast koja nece biti pogodjena Potopom, kao sto je Lot izveden iz Sodoma pre nego sto je vatra pala sa neba. Ne samo to, vec

bi takodje i veliki broj zivotinja svih vrsta, i svakako ptica, lako mogao da se preseli, bez da se smestaju i odrzavaju godinu dana u Barci! Cela prica se granici sa parodijom ako je Potop bio ogranicen na neki deo Bliskog istoka. Pisci su imali poteskoca da pronadju zastupnike lokalnog Potopa koji su voljni da se suoce sa implikacijama ovog narocitog argumenta. Medjutim, Artur Kustans je nedavno predlozio da je Barka bila jednostavno objekat lekcija prepotopnim ljudima:

“Bila bi potrebna prava energija i vera da bi se sledio Nojev primer i gradile druge Barke, ali ne bi bilo potrebno nista od toga kako bi se spakovalo nekoliko stvari i migriralo. Nije postojalo nista sto je Noje mogao da ucini kako bi ih zaustavio, osim ako bi nestao veoma tajno. Takav odlazak bi tesko mogao da deluje kao neka vrsta upozorenja, kao sto je to namerna konstrukcija Barke mogla da ucini. A nadahnuce za preduzimanje takvog posla je bilo dato Noju ostavljajuci ga u neznanju o tacnim granicama Potopa. On je bio ubedjen da ce citavo covecanstvo biti unisteno, i verovatno je pretpostavio da ce, prema tome, Potop biti sveobuhvatan. Takva pretpostavka je za njega mogla da bude neophodna.” Ali, kako neko moze vrlo pazljivo da cita opis Potopa iz 1. Knjige Mojsijeve 6-9 i da dodje do zakljucka da je Barka bila sagradjena samo da bi se upozorili bezbozni, a ne kako bi se prevashodno spasili putnici Barke od smrti davljenjem? Takodje, kako mozemo da oslobodimo samog Boga od optuzbe za obmanu, ako kazemo da je On naveo Noja da veruje da ce Potop biti univerzalan, kako bi ga ohrabrio da radi na Barci, kada je sve vreme znao da nece biti univerzalan?

U pogledu zivotinja u Barci, Kustans zauzima stav da su to bile samo odomaceni varijateti koji ce biti korisni coveku:

“Da pocnemo time da postoji puno dokaza koji pokazuju da je odomacivanje zivotinja prvi put sprovedeno negde u toj opstoj oblasti.

Pretpostavljajuci da su takve vrste, koje su bile pripitomljene u vekovima izmedju Adama i Noja, bile vezane za te oblasti koje je nastanjivao covek i nisu se sirile izvan njih, bilo kakav Potop koji bi unistio coveka takodje bi zbrisao i te zivotinje. Proces pripitomljivanja bi tada poceo iznova i verovatno pod daleko manje idealnim uslovima... Skoro je sigurno da domace zivotinje nisu mogle same da migriraju... Iz tog razloga, ako neiz nekog drugog, bar neke zivotinje bi bile uzete na Barku... ali to su verovatno bili domaci varijateti.”Ali, gde 1. Knjiga Mojsijeva predlaze da Noje treba da smesti u Barku samo domace zivotinje? Cilj Potopa je bio da unisti “od coveka do stoke i do sitne zivotinje i do ptica nebeskih” (6,7), i “da istrebi svako telo u kojem ima ziva dusa pod nebom” (6,17, citat iz 6,12-13.19-21; 7,2-4.8.14-16; 8,1.17-19; 9,8-17). A to je bilo izvrseno kada “izgibe svako telo sto se micase na zemlji, ptice i stoka, i zveri i sve sto gamize po zemlji i svi ljudi. Sve sto imase dusu zivu u nosu, sve sto bese na suhu, pomre. I istrebi se svako telo zivo na zemlji, i ljudi i stoka, sto god gamize i ptice nebeske, sve, velim, istrebi se sa zemlje” (7,21-23). Potpuno isti izrazi su korisceni u 1.

poglavlju 1. Knjige Mojsijeve za opisivanje razlicitih vrsta kopnenih zivotinja koje je Bog stvorio. Ako su samo domace zivotinje dovedene u Barku, da li treba da pretpostavimo da je Bog stvorio samo domace zivotinje u 1. poglavlju 1. Knjige Mojsijeve? U stvari, nisu mogli da budu upotrebljeni jasniji izrazi od onih koje je primenio autor kako bi izrazio ideju celokupnosti kopnenih zivotinja u svetu. Kada se to jednom prizna, svi sporovi u vezi geografskog opsega Potopa se moraju zavrsiti, jer niko ne bi tvrdio da su sve kopnene zivotinje bile ogranicene na mesopotamsku dolinu u Nojevo vreme!

Dzozef P. Fri (Joseph P. Free), profesor arheologije na Viton koledzu, zakljucuje:

“Cinjenica da je svako zivo stvorenje trebalo da bude unisteno ukazivala bi na to da je cela zemlja bila podvrgnuta Potopu (1. Mojsijeva 7,4). Verovatno su se zivotinje rasirile preko najveceg dela zemlje; opsti Potop bi bio neophodan kako bi se one unistile... Svakako da su sve glavne grupe zivotinja bile predstavljenje u Barci. Varijacije koje danas opazamo u okviru glavnih grupa zivotinja mogle su da se razviju za nekoliko hiljada godina (manje vise) posle Potopa.” cinjenica da je Noju bilo naredjeno da izgradi Barku “za spasenje doma svojega” (Jevrejima 11,7) i da mu je bilo naredjeno da povede po dvoje od svake vrste zivotinje “da im se sacuva seme na zemlji” (7,3) dokazuje da je Potop bio univerzalan po obimu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

SVEDOCANSTVO APOSTOLA PETRA

Jedan od najznacajnijih biblijskih tekstova koji govori o velicini Potopa moze se naci u 2. Petrovoj poslanici 3,3-7:

“... I ovo znajte najprije da ce u posljednje dane doci rugaci koji ce ziveti po svojim zeljama, i govoriti: Gde je obecanje dolaska Njegova? Jer otkako oci pomrese sve stoji tako od pocetka stvorenja. Jer navalice nece da znaju da su nebesa bila od pre i zemlja iz vode i usred vode Bozjom reci.

Zato tadasnji svet bi vodom potopljen i pogibe. A sadasnja nebesa i zemlja tom istom reci zadrzana su te se cuvaju za dan strasnoga suda i pogibli bezakonih ljudi.”

U ovom tekstu Biblije, Petar govori o danu, koji je sa njegove tacke gledista u buducnosti, kada ljudi nece vise ozbiljno misliti o Hristovom drugom dolasku kao katastroficnoj, univerzalnoj Bozjoj intervenciji u tok svetskih dogadjaja. A razlog za takav skeptican stav ce biti nista drugo nego slepa privrzenost ucenju uniformizma - ucenju koje tvrdi da prirodni zakoni i procesi nisu nikada bili poremeceni (ili da su noviji i visi zakoni uvedeni) kako bi doslo do potpunog unistenja ljudske civilizacije kroz direktnu Bozju intervenciju. A posto to nikada nije bio slucaj u prosloj istoriji, nema razloga za strah da ce se ikada desiti u buducnosti!

Odgovarajuci ovim skepticima poslednjeg dana, apostol Petar istice dva dogadjaja u proslosti koji se ne mogu objasniti na osnovu uniformizma. Prvi od tih dogadjaja je stvaranje sveta: “Da su nebesa bila od pre i zemlja... Bozjom reci”; a drugi dogadjaj je Potop: “Tadasnji svet bi vodom potopljen i pogibe.

Ali je drugi od ta dva dogadjaja, Potop, taj koji sluzi kao osnova Petrovog poredjenja sa Hristovim drugim dolaskom i konacnim unistenjem sveta. Jer isto kao sto je “tadasnji svet” unisten vodom, tako se i “sadasnja nebesa i zemlja”, zasticena kako vec jesu, Bozjim vecnim obecanjem, od druge vodene katastrofe (1. Mojsijeva 9,11-19), svejedno “cuvaju za dan strasnoga suda i pogibli bezakonih ljudi”.

Govoreci o dogadjajima drugog i treceg dana stvaranja, Petar koristi izraze “tadasnji svet” u smislu koji je ocigledno univerzalan. Na isti nacin, niko ne moze da negira da Petar koristi izraze “sadasnja nebesa

Ako je Potop bio ogranicen na region Mesopotamije, tesko je uvideti kako je Petrovo pozivanje na Potop moglo da ima bilo kakvu vrednost kao suprotstavljanje ucenju uniformizma, koji pretpostavlja da “sve stvari” nikada do sada nisu bile pogodjene univerzalnom kataklizmom. Niti je lako oprostiti Petru za veliku nepreciznost kada opisuje Potop takvim kosmickim izrazima i u tako apsolutno univerzalnom smislu, ako je Potop bio samo lokalna poplava.

Meril F. Junger, profesor Starog zaveta na Teoloskom fakultetu u Dalasu, naglasava sustinski znacaj Petrovih izjava u odredjivanju velicine i efekata Potopa:

“Na to da je prepotopna era, opisana od strane Petra kao ‘tadasnji svet‘, bila klimatski i geoloski razlicita od ‘sadasnjih nebesa i zemlje‘ (2. Petrova 3,7), jasno je ukazano u apostolovom ozbiljnom upozorenju na-turalistickim skepticima, koji se rugaju ideji Hristovog natprirodnog drugog dolaska na zemlju time da ‘sve stoji tako od pocetka stvorenja‘ (2. Petrova 3,4). Protiv lazne naturalisticke teorije uniformizma, apostol iznosi istinu o natprirodnom katastrofizmu, onako kako je posvedoceno Nojevim Potopom. Tako, trece poglavlje 2. Petrove poslanice obezbedjuje mocnu podrsku

Novom zavetu po pitanju geografske univerzalnosti Potopa. Bilo sta manje od katastrofe takvih proprocija poremetilo bi celokupnu jacinu Petrovog argumenta i dalo bi puno ohrabrenja onima koje je tako svecano upozorio.

POTPUNO UNISTENJE SIROKO RASPROSTRANJENE LJUDSKE RASE

Nas sedmi i konacni osnovni argument za univerzalni Potop je zasnovan na biblijskom svedocanstvu o ukupnom unistenju ljudske rase van Barke. Takav argument, da bi bio ubedljiv u prikazivanju geografski opsteg Potopa, mora da ukljuci, dva podargumenta: (1) Biblija uci da je celokupno covecanstvo nestalo prilikom Potopa i (2) ljudska rasa se rasirila daleko izvan Bliskog istoka, ako ne i po celoj zemlji, do pocetka Potopa. U razvijanju ovog argumenta, iznecemo cetiri glavna razloga za verovanje da Bibilija uci o potpunom unistenju covecanstva i dva glavna razloga za verovanje da su se prepotopni ljudi rasirili sirom zemlje do pocetka Potopa.

Moralna svrha Potopa. Potop je morao da unisti celokupnu ljudsku populaciju izvan Barke, jer Biblija jasno kaze da je svrha Potopa bila da istrebi gresno i degenerisano covecanstvo, a ova svrha nije mogla da bude ostvarena unistenjem samo dela ljudske rase. Usmeravajuci sada nasu paznju na najznacajnije tekstove Biblije koji bacaju svetlo na ovo pitanje, citamo u sestom poglavlju 1. Knjige Mojsijeve.

Neprestano, skoro monotono ponavljanje fraza koje opisuju potpunu iskvarenost prepotopnog covecanstva ispunjava umove religioznih ljudi osecajem strahopostovanja i zaprepascenja. Svaka izjava je izgleda sracunata da impresionira citaoca idejom o univerzalnom grehu; ne samo pojedinacnim grehovima ove grupe ili te regije, cak ni u specificnim vremenima ili prilikama, vec na greh celokupnog doba i celokupne ljudske rase koja je u potpunosti iskvarila svoj put na zemlji i koja je sada sazrela za sud svetog Boga.

V. Grejem Skrudz je vesto i graficki skicirao biblijsku sliku prepotopnog covecanstva:

“Uzasni uslovi stanja sazeti su u nekoliko uzasnih reci - reci koje vicu i gore: nevaljalstvo, zle misli, pokvarenost i nasilje; a ti gresi su bili veliki, rasireni, ‘na zemlji‘, neprestani, ‘svagda samo zli‘, otvoreni i drski, ‘pred Bogom‘, obilni i univerzalni, ‘svakog tela‘... Ovo je izuzetan dogadjaj! Posle 1.600 godina ljudske istorije, populacija je bila u potpunosti moralno iskvarena da nije bila sposobna da zivi; a

od celokupnog covecanstva samo cetiri muskarca i cetiri zene su postedjeni, zato sto nisu posli za ostalim gresnicima.”

U svetlu ovih cinjenica, zakljucak izgleda samoocigledan, to jest, da iznesena Bozja namera unistenja “coveka koga sam stvorio”, zbog njegove beznadezne iskvarenosti i u cilju zapocinjanja ispocetka sa Nojem, nije mogla biti ostvarena unistavanjem samo dela covecanstva i dozvoljavajuci time ostatku Adamovih potomaka da nastave svojim gre snim putevima. Izuzetan slucaj Noja. Cinjenica da je celokupno covecanstvo, a ne samo deo ljudske rase, bilo unisteno Potopom, naglasena je u Bibliji ponovljenim izjavama da su Noje i njegova porodica bili jedini koji su izbegli vode suda.

Odeljci u 1. Knjizi Mojsijevoj glase:

“Ali Noje nadje milost pred Gospodom... Noje bese covek pravedan i bezazlen svojega veka; po volji Bozjoj svagda zivljase Noje (6,8-9)... sto je god na zemlji sve ce izginuti. Ali cu s tobom uciniti zavet svoj: i uci ces u kovceg ti i sinovi tvoji, i zena tvoja i zene sinova tvojih s tobom (6,17- 18)... I rece Gospod Noju: Udji u kovceg ti i sav dom tvoj, jer te nadjoh pravedna pred sobom ovoga veka (7,1)... I istrebi se svako telo zivo na zemlji, i ljudi i stoka, sto god gamize i ptice nebeske, sve, velim, istrebi se sa zemlje; samo Noje osta i sto s njim bese u kovcegu. I stajase voda povrh zemlje sto i pedeset dana. A Bog se opomenu Noja... (7,23,24; 8,1).“

I ako bi mogla da ostane neka zaostala sumnja u umovima teologa u vezi toga da li je Nojeva porodica predstavljala jedine koji su preziveli Potop, imamo dve nedvosmislene izjave apostola Petra po ovom pitanju: “Koji nekad ne htese da slusaju kad ih ocekivase Bozje trpljenje u vreme Nojevo, kad se gradjase kovceg, u kome malo, to jest osam dusa, ostade od vode (1. Petrova 3,20).I prvoga sveta ne postede (kosmos), nego sacuvavsi samo Noja, propovednika pravde, navede Potop na svet (kosmos) bezboznicki (2.Petrova 2,5).”

Izgledalo bi savrseno ocigledno iz proucavanja ovih tekstova da je Noje bio postedjen zbog svog pravednickog karaktera. Na isti nacin, Potop je dosao kako bi unistio druge zato sto su oni bili nepravedni. Ako bi se ispostavilo da je samo deo ljudske rase izvan Barke bio unisten Potopom, onda moramo da zakljucimo jednu od dve stvari: (1) Postojali su ljudi izvan Barke koji su

bili podjednako pravedni koliko i Noje, i zbog toga im je Bog dopustio da takodje izbegnu vode Potopa; ili (2) posedovanje pravednickog karaktera nije bio jedini faktor koji je odredjivao ko ce izbeci Potop.

Druga mogucnost je podjednako neodrziva, jer Biblija ne daje nikakav nagovestaj, bilo gde, da su ljudi bili unisteni iz bilo kakvog drugog razloga osim zbog svoje bezboznosti. Ako su bilo koji bezbozni ljudi stvarno izbegli Potop, oni su to morali da ucine na osnovu jednostavne cinjenice da nisu ziveli u toj narocitoj oblasti u kojoj se Potop odigrao (pretpostavljajuci da je Potop bio lokalan); ili su bili jaci i dovitljiviji od drugih gresnika i tako su, na jedan ili na drugi nacin, uspeli da izbegnu nadolazece potopne vode. Ali, ako je ovo bio slucaj, onda su oni koji su umrli u vodama, doziveli to samo zato

sto su bili dovoljno nesrecni da zive na pogresnom mestu ili zato sto nisu bili dovoljno snazni ili pametni, a ne jednostavno zato sto su bili bezbozni. Ovde zastajemo kako bi postavili pitanje: Da li moze razumna i razborita hermeneutika da tolerise, makar za trenutak, takvo tumacenje biblijskog ucenja o Potopu? Mozemo da se ne slazemo oko razlicitih metoda tumacenja ili cak oko toga da li biblijski zapis treba da bude prihvacen kao autentican, proveren i pouzdan. Ali, kada zreli i obuceni teolozi mogu da ispituju opis Potopa u Bibliji, i u Starom i u Novom zavetu, i da zakljuce da Biblija nema

stvarnu nameru da uci da je Potop bio poslat da unisti sve bezbozne ljude, onda biblijska hermeneutika, po nasem misljenju, prestaje da bude naucna i istrazivacka disciplina.

Prema tome, obe gore spomenute mogucnosti moraju da budu odbacene bez oklevanja. Biblija zaista uci da je Potop unistio celokupno covecanstvo van Barke, jer niko van Barke nije bio pobozan, i Bog je poslao Potop kako bi unistio bezbozne.

Svedocanstvo Isusa Hrista. Izgleda da je Isus nacinio posebno naglasavanje odabiranjem svojih ilustracija i upozorenja iz onih delova Starog zaveta koji ce postati predmeti nepoverljivog prezira i ismevanja tokom nadolazecih vekova. Na primer, u Mateji 19,4 on se poziva na stvaranje Adama i Eve u Raju; u Luki 17,29 na unistenje Sodoma ognjem i sumporom sa nebesa; u Luci 17,32 na preobrazaj Lotove zene u stub od soli; u Mateju 12,40 na iskustvo Jone u stomaku velike ribe; u Luci 11,32 na pokajanje Ninevljana prilikom propovedanja Jone. I kao dodatak svemu ovome, Isus se

posebno pozivao na Noja i Potop u 17. poglavlju Jevandjelja po Luci. Zbog nase naredne rasprave, moramo da ukljucimo deo njenog konteksta u citat u ovom odeljku:

“I kako je bilo u vreme Nojevo, onako ce biti u dane Sina covecijega: jedjahu, pijahu, zenjahu se, udavahu se do onoga dana kada Noje udje u kovceg, i dodje Potop i pogubi sve. Tako, kao sto bi u dane Lotove: jedjahu, pijahu, kupovahu, prodavahu, sadjahu, zidahu; a u dan kada izidje Lot iz Sodoma, udari oganj i sumpor iz neba i pogubi sve. Tako ce biti i u onaj dan kad ce se javiti Sin coveciji (Luka 17,26-30. Vidi Matej 24,39).”

Sada je veoma znacajno da zapazimo kontekst u koji Isus postavlja unistenje Potopom. On je postavljen zajedno sa razaranjem Sodoma i razaranjem bezboznih u vreme Hristovog drugog dolaska. Ova cinjenica je od ogromnog znacaja kao pomoc za odredjivanje smisla u kome se rec “svi” koristi u pozivanju na one koji su bili unisteni Potopom.

Sila Hristovog upozorenja bezboznima, u vezi propasti koja ih ceka prilikom njegovog drugog dolaska, podsecajuci ih na razaranje Sodomljana, bila bi neizmerno oslabljena kada bismo znali da su neki od Sodomljana, na kraju svega, pobegli. To bi ulilo nadu bezboznima da bi neki od njih mogli da izbegnu Bozji gnev u tom nadolazecem danu suda. Ali, mi zaista nemamo nikakvih razloga za razmisljanje da je ijedan Sodomljanin izbegao razaranje kada je vatra pala sa neba.

Na tacno isti nacin, Hristovo upozorenje buducim generacijama, na osnovu onoga sto se desilo bezboznima u Nojevo vreme, bilo bi besmisleno da je deo ljudske rase izbegao vode suda. U stvari, jedina karakterizacija koju je Isus izneo o onima koji su nestali u Potopu bila je ta da su oni jeli i pili, i zenili se i udavali.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извод са предавања на Православном богословском факултету у Београду:

Потоп и вавилонска кула

Библијски писац дефинитивно не говори о неком историјском потопу. Народи који немају великог контакта са водама, којима је вода дефицитарна имају митове да је некада земља била потопљена.

Неке од занимљивих теорија потопа говоре о томе да је у питању више једна врста страха који човек носи од самог рођења. Дакле, нека психо-аналитичка теорија и да је то повезано са преднаталним боравком у утроби. Колико је она тачна ми у то не можемо улазити, али врло често се дешава да деца имају страх од воде. Чак и научници говоре о неким катаклизмама које су се дешавале.

Занимљиво је да то јахвеистички писац доживљава (додуше и свештенички писац такође) као казну за грех и то је једна занимљива форма размишљања библијског теолога која је опет нама данас мало страна. Проблем у свету настаје у оном тренутку када онај који је назначен да буде господар света, свештеник творевине, онај који је створен по лику и подобију злоупотребљава тај исти свет. Тада и он сам бива увучен у стихију света која може да донесе и такву врсту катаклизме. То је и учење у Цркви, где се човек предаје стихијама, престаје да буде господар творевине, а господар творевине је и господар самога себе. То може бити само у сарадњи са Богом. То ће се видети и у причи о кули вавилонској, а и у причи о првородном греху где Бог налаже човеку: све можеш само то не можеш. Та тежња ка томе шта не може, говори о људској охолости и спремности да одбаци самога Бога, да пређе своју меру и самим тим уноси стихију. Преступ у случају изгнанства из едемског врта је био те врсте, морални пад је исто преступ богопромишљеног начина живота код људи и он изазива извесну реакцију, у овом случају реакцију Бога кроз природне феномене. Дакле, битно је не усмеравати мисли (када је потоп у питању) како је то могло бити и шта је то могло бити. Као и Каинов знак, не знамо шта је значио ни како је изгледао. Чак и када би га видели не би га знали протумачити.

У овом случају у самом факту потопа, не знамо шта се ту мислило, какву информацију човечанство носи о потопу. Локалних поплава је било у свим местима где су постојале велике реке и где постоји могућност поплаве долазило је до поплава локалног карактера. Територија Месопотамије је по томе јако позната, долина реке Нил такође. За људе који су записивали ове догађаје то је био потоп читавог света. Значи, не треба улазити у причу да ли се ради о локалном потопу или о неком глобалном који се збио негде у праисторији на нама непознат начин. Дакле, та прича о потопу, будући да постоји код многих народа, ушла је у Библију у две верзије. То су извештаји из круга јахвистичког и каснијег свештеничког предања. Теологија и једног и другог је јако блиска, готово идентична: до потопа је дошло због греха. Ова теолошка констатација је револуционарна у историји људске мисли. Међутим, људи који су давали коначан изглед Петокњижју су оба ова предања интегрисали у једну причу (тзв. редактори). Не знамо тачно када се то могло десити. Једна од теорија је за време ропства у Вавилону.

Када би се ова два предања одвојила добили би смо два потпуно независна извештаја о потопу. Докази да је то тако могу се видети на следећим местима:

- два пута се описује поквареност људског рода услед које долази до потопа: 6, 5-8 и 6, 9-13;

- два пута Бог заповеда Ноји да направи лађу: 6, 14 и 22 и 7, 2-5;

- два пута је описан улазак у лађу: 7, 7 и 10 и 7, 13 и 16;

- на два начина су бројане животиње које су ушле у барку: 6, 19-21 узет је од сваке врсте по један пар, а према 7, 2-9 животиње се деле на чисте и нечисте; од чистих животиња уводи се у лађу седам пари, а од нечистих по један пар;

- хронологија потопа је двострука: према 7, 12 потоп настаје услед кише која пада четрдесет дана и ноћи, а према стиховима 7, 11 и 8, 14 да се закључити да је потоп трајао годину дана;

- према неким текстовима, 7, 12 и 8, 2, потоп је настао услед непрекидног падања кише, међутим 7, 11 говори да се тај дан развалише сви извори бездана и отворише се уставе небеске. То је слика свемира коју су имали стари Јевреји: вода над сводом и вода по сводом.

- језички је лако одвојити ова два предања једно од другог: јахвистичко предање је карактеристично по томе што се Бог увек именује као Јахве, сем у 7, 9 где се једанпут назива Елохим; јахвистички извештај је карактеристичан по мноштву антропоморфизама, животиње се деле на чисте и нечисте, нема хронологије као код свештеничког извештаја (уводи 40 дана што је симболика), потоп је схваћен као киша, после потопа Ноје приноси жртву и због тога се појављује бројка седам пари чистих животиња (јер да је био само један пар, након жртвовања, врста би изумрла). У свештеничком извештају Бог се назива Елохим, нема антропоморфизама, Бог негде из неба све посматра и гледа и кажњава, писац не разликује чисте и нечисте животиње, склоност према хронологијама, до потопа долази услед отварања устава небеских.

Када писац каже „сва земља би потопљена“, питање је да ли он мисли на целу земљу у шта за Јеврејина значи „сва земља“. Када је Јосиф био високи чиновник у Египту и када је завладала глад сви народи долазе код њега да узимају жито. Лако је закључити да је за библијског писца „сва земља“ земља за коју он зна. Када је Израил освајао обећану земљу страх је обузео „све народе“ под небом. Дакле, писац говори о делу света који је њему познат, а локалних поплава је било. Међутим, има неких ствари које писац на вешт начин теологизира. Бог наређује Ноји да сагради барку и ту се користи реч „тебах“, што је страна реч у јеврејском. Библијски писац ову реч повезује са малим ковчегом у који је стављен Мојсије. Дакле, као и у већини случајева, библијски писац не претендује да износи историјске факте. Он се користи старим предањима која нису постојала само код Јевреја већ и код других народа. Да ли је било глобалне поплаве или је реч само о локалним поплавама, тешко да ћемо наћи општи консензус. Библијско писцу је једини битно да је до потопа дошло због моралне извитоперености човека. Ту се износи теологија да морални грехопад изазива физичку реакцију, стихије природе.

И у извештају о градњи вавилонске куле писац нема амбиција да прикаже историјске факте, да је у току ноћи дошло до пометње језика и да људи више нису могли да се разумевају. То прво није ни идеал библијске теологије. Идеал библијске теологије је склад и разумевање међу људима.

Као једна од главних теолошких идеја, којом писац прерађује један стари мит са истока, могао би се узети мит о дивовима који покушавају да се попну до богова. Овај мити изражава људски порив да се попне на престо Свевишњега. Ово и библијски писац узима као текстуалну подлогу да са њоме изрази нешто друго. Он је имао више теолошких идеја које је хтео да покаже и текст је временски добио на значењу.

Прво, сама градња града и устројавање цивилизације је дело Каиново. У библији постоји једна врста одбојности према култури, цивилизацији. То је због тога што се култура и градови античког века из социјалне равни устројавао на неједнакости људи. Силни градови, куле које су грађене су подизани на нечијем зноју и крви. То је једна априорна ставка коју библијски теолог има према таквим феноменима. Та строга хијерархијска подељеност људи античког века која је највише оличавана кроз изградњу великих монументалних зграда и градова је била нешто што библијски писац није гледао са симпатијама.

Следећа ставка је што се та кула подиже неком другом богу који и није Бог.

У 5, 11 постоји једна дискусија сукобљавања са митом који некада владао. Јахве мора да сиђе на земљу и да види где је та кула, она је за њега невидљива. Он је из своје висине једва примећује. То је на известан начин изругивање ранијем миту.

Ова кула је нађена у ископинама Вавилона, као степенаста пирамида. Била је висока као ширина темеља, 91,5 м. Питање је да ли писац мисли на ову кулу или на кулу која је раније била ту, није познато а није ни битно јер њему кула као кула није толико занимљива. Та кула је грађена не из разлога да се људи попну на небо, већ је она била светилиште, на врх те куле се служило врховном богу. Она је, дакле грађена из религијских разлога. Библијски писац можда у овом контексту омаловажава и оспорава вавилонски култ бога Мардука. То би могао бити други ниво значења.

Поред овога у самом тексту се показује да је сама кула, сама идеја људска Богу готово смешна. У причу се уклапа и једна констатација коју писац уноси као речи Божије (6. стих): гле народ један и један језик у свих... Библијски писац говори о човековим могућностима и границама. Охолост која је једнако присутна код човека од самог почетка је била нешто што је писац хтео да означи као лошу амбицију. Пориви овакве врсте, тежња ка нечему преко, немање мере се људима показују као негативни. Духовно биће мора имати нека ограничења. Животиње га немају, али су зато животиње.

Трећи аспекат је дијалог са цивилизацијом. Да ли је цивилизација по себи нешто што је прихватљиво и потребно човеку или не. Библијски писац јахвеиста, означавајући Каина као градитеља првога града, износи једну доста сумњичаву идеју о томе да ли је урбани начин живота по вољи Богу или не. И дан данас у Цркви постоји становиште да се на свет гледа као на стециште страсти, разузданости и безбожности. И то је један легитиман поглед оних који не живе у њему, али само њих.

Креативност човека по себи је неопходна. Он је биће које ствара и влада, али како и на који начин то је већ друго питање. Стиче се утисак да писац има негативан однос према тој злоупотреби човека према творевини, али и односа међу људима, према цивилизацијском које уништава оно суштинско људско, где се човек доводи у неприродно стање. Значи, постоји једна врста полемике у тексту где писац дискутује и спори цивилизацију, али не цивилизацију као такву него неке феномене који се појављују у друштву.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Na osnovu cega mislis da se globalni potop uopste nije desio.

koji su najjaci argumetni protiv njega?

Не тврди се да се сигурно није десио, већ да је погрешно пажњу усмеравати на питање "шта је било" и "како је било". Таквих прича о потопу имаш и у митским представама других народа. Нпр. Еп о Гилгамешу говори о потопу и о једном човеку и његовој породици који су једини преживели. Овде се тај човек зове Утнапиштим. Постоје многе варијанте ове приче које су се шириле из Месопотамије и Индије (погледај Мирче Елијаде, Историја веровања и религијских идеја). Морамо да разумемо једну ствар: библијски писци су писали у категоријама свога времена. Категорија мишљења тога времена била је митотворна. (Треба добро проучити и схватити шта значи начин мишљења и шта је митотворни начин мишљења и изаћи из лаичког схватања да је мит=измишљотина). Зато, сасвим је нормално да писац, желећи да саопшти извесну теолошку идеју, ту идеју смешта у форме актуелног, раширеног и добро познатог мита. Као што би и данас било нормално и делотворно одређену идеју изразити у формама препознатљивог и актуелног философског мишљења. Сходно томе, потпуно је погрешно хватати се за само слово мита, па испитивати историчност потопа. Помињао сам на форуму чувени Платонов "мит о пећини" у његовом делу Држава. У том миту, који говори о људима затвореним у подземној пећини, иза чијих леђа гори ватра, док они посматрају своје одразе на зиду, Платон је пружио једну веома добру теорију сазнања, епистемологију. То је оно што нас, као порука мита интересује. Потпуно би погрешно било питање усмерити ка истраживању да ли је постојала та пећина, људи и ватра у њој.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Таквих прича о потопу имаш и у митским представама других народа. Нпр. Еп о Гилгамешу говори о потопу и о једном човеку и његовој породици који су једини преживели. Овде се тај човек зове Утнапиштим. Постоје многе варијанте ове приче које су се шириле из Месопотамије и Индије (погледај Мирче Елијаде, Историја веровања и религијских идеја).

To sto price o potpu postoje i kod drugih naroda ne treba da umanji vrednost same price,vec je mozda dokaz kolektivnog secanja na dogadjaj koji se zaista desio.Taj je dogadjaj u Bibliji opisan na jedan logican i detaljan nacin.

Ovaj stih govori da se Potop zaista desio :

"И ово знајте најпре да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим жељама,. И говорити: Где је обећање доласка његовог? Јер откако оци помреше све стоји тако од почетка створења.

Јер навалице неће да знаду да су небеса била од пре и земља из воде и усред воде Божијом речи.

Зато тадашњи свет би водом потопљен и погибе.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И видео клип представља један примитиван приступ Библији. Глупље од било ког "креационисте" који буквално историјски схвата причу о потопу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Библија дефинитивно говори о свеопштем потопу. То је једна чињеница, међутим да ли се такав свеопшти потоп догодио тешко је икако рационално поткрепити.

Познањем свијета каквог данас знамо, јако је тешко наћи аргумент да је оваква планета била у прошлости потпуно потопљења.

Навео бих само неколико ствари:

Нојева барка, према опису из Светог Писма била је изграђена примитивним начином, дакле искључиво повезивањем дрвених елемената, и евентуално ако су тад постојали некакви примитивни челични материјали за повезивање. Међутим такву катаклизмичну поплаву која подразумијева да је земља какву ми познајемо, била у потпуности потопљена, не би пребродили ни савремени бродови, а тек једна примитивна барка. Остаје једино да је Божија сила чувала барку да се не распадне усљед џиновских таласа и морских струја које су се тад формирале.

Прича о потопу подразмујева да су све копнене животиње по врстама биле укрцане у барку. Због тога би било очекивати да су се након завршетка потопа све размилиле са једног мјеста широм планете. То би за посљедицу имало да данас имамо поларизовану биогеографију, гдје би епицентар разноврсности животињског света требао бити јачи ка Арарату, а слабији када се одмиче од њега. Биогеографија какву данас познајемо уопште није поларизована, него изузетно разноврсна са појеидним подручјима које имају ендемске врсте. Остаје дакле опет једино могућност да се чврсто вјерује да су животње по Божијој заповјести одмилиле директно на наређену им локацију.

Извјештај из потопа наводи да су се отвориле небеске уставе и да је вода са овог мјеста 40 дана непрестано падала. Међутим ми данас знамо да нема никаквог свода изнад нас и да према томе нема никаквих вода изнад свода. Свод не претпоставља атмосферу према Библији. Древни свет није знао за атмосферу. Свод је представљао границу између створеног и нествореног света, а вода изнад свода крајњу границу. Но уколико узмемо у обзир да је свод атмосфера, присуство воде у малом филму око атмосфере, драстично би реметило могућност живота испод атмосфере, повећавајући темепратуру испод и претварајући земљу у један кључали котао под притиском. Даље, температура на тој висини, када се превазиђе атмосфера и зађе у простор свемира, приближава се апсолутној нули и никаква пара нити течни облик воде ту не може да обитава. Соларни вјетрови свкако не би омогућили да и такав један слој обавија атмосферу. Но узимајући могућност да се некако вода здржавала као пара, у том котлу би могле живјети само изузетне бактерије, а никако људи, животиње и многе биљне врсте. Остаје дакле једино могућност да се, вјерује да је Бог чудесним начином штитио људе од утицаја високе температуре и притиска који је владао док је атмосфера била обавијена водом, да је на чудесан начин омогућавао да вода у вакууму има агрегатно стање паре и тако даље.

Уколико претпостављамо да је данашња планета, са хималајским вијенцима, андским масивом, и другим планинским масивима и вјенцима, била у потпуности за 15 метара више потопљена, толика количина воде не би имала гдје да се повуче. Закон спојених посуда подразумиејва, да док би ниво воде досегао свој максимум, све подземне пећине и простори би најприје морали бити попуњени водом, тако да воде нема гдје да се повуче. Претпостављајући чак да прије потопа нису постојали океански басени, расједи, јаруге и бразде те кањони, него да су они настали у току катаклизме, опет простор који данас заузимају окенаски басени, и бразде, мањи је од количине воде која би била толика да се прекрију хималајски вијенци. Подводне бразде и јаруге су само локалног карактера, не глобалног. Могуће је тврдити да није било високих планина, и да је сва земља била равна као Војводина, питање је само откуд онда мора и китови који се помињу у извјештају о Стварању? Ради ли се можда о некаквим плитким морима дубине пар стотине метара, или воденим површинама попут Бајкалског језера? Може бити. Једин спас да се поткрепи могућност комплетног потапања планете је да је земља имала мањи пречник него данас. И да је процес катаклизме започео тиме што су се појавиле спонтане реакције у средишту које су изазвале шириње коре на чему су се јавиле напуклине, тектонске плоче итд. Чиме би ово било изазвано ако не наглим порастом температуре у унутрашњности....Али то би имало за посљедицу кључаље све подземне воде (бездана) и питање је како су морске животиње преживјеле такву катаклизму, а да не остану скуване или на неки други начин угрожене? Како сам навео да се воде од небеских устава не могу посматрати као реалне, јер нема свода нити воде изнад свода, онда има мањка воде да и релативно поравну земљу у потпуности потопи.

Трајање потопа од 150 дана, када је сва земља била прекривена водом, имало би за посљедицу да је сва планета данас прекривена седиментним наслагама, које би биле присутне и на Тибету на висини од 5000 метара рецимо...али таквих наслага осим на локалном нивоу нема.

Ето неколико разлога за размишљање.

Мислим да је од свега најјачи аргумент, то што не постоји свод нити воде изнад свода. Евидентно је да је свод и воде изнад свода вуку поријекло из древног схватања космологије. Св.Василије Велики тумачећи Шестоднев, сматра да су воде изнад свода Божијим промислом ту због тога што одмах испод свода стоје окачени Сунце које грије и друга небеска тијела. Како је према древном схватању за сагоријевање била потребна вода, не ваздух, ето разлога због чега је вода изнад свода била потребна. Међутим нама је данас јасно да то није тако.

Зашто Христос спомиње потоп у једном наврату, питаће се неко ако се потоп није догодио? Па неће сигурно разувјеравати народ рационалним чињеницама, јер није дошао да проповједа геологију и географију, када је предање о потопу завјештање Јеврејског народа и крајње знање које су они тад посједовали, док са спасењем вјера или невјера у потоп немају везе. Дубљи смисао потопа може да се схвати, и као таквко има оправдану улогу, а то је пут Цркве кроз историју. Онако како је описан потоп и барка, те људи који су на њој, слично пролази Христова Црква (као барка), у мору безакоња (као потопу) до свог коначног циља, царства небеског (као планине Арарат).

Share this post


Link to post
Share on other sites

И видео клип представља један примитиван приступ Библији. Глупље од било ког "креационисте" који буквално историјски схвата причу о потопу.

Klip je sprdnja na pojedine tvrdnje kreacionista... ni vise ni manje od toga... ne pretenduje da bude ozbiljna analiza Biblije...

Share this post


Link to post
Share on other sites

To sto price o potpu postoje i kod drugih naroda ne treba da umanji vrednost same price,vec je mozda dokaz kolektivnog secanja na dogadjaj koji se zaista desio.Taj je dogadjaj u Bibliji opisan na jedan logican i detaljan nacin.

Ovaj stih govori da se Potop zaista desio :

"И ово знајте најпре да ће у последње дане доћи ругачи који ће живети по својим жељама,. И говорити: Где је обећање доласка његовог? Јер откако оци помреше све стоји тако од почетка створења.

Јер навалице неће да знаду да су небеса била од пре и земља из воде и усред воде Божијом речи.

Зато тадашњи свет би водом потопљен и погибе.

Мораш да узмеш у обзир космолошка схватања људи тога доба. Схватите да људи нису могли да говоре другачије него што им је њихова свест допуштала. А свест се обликује светом око себе. Тумачење Библије је озбиљан посао. Имајмо на уму да надахнуће библијских писаца не значи божанско диктирање текста. Библијски тект, иако надахнут од Бога, никако не искључује људску слободу, свест и креативност. Треба се мало потрудити па овде разликовати божанску поруку, од људског космолошког схватања у првом веку.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Klip je sprdnja na pojedine tvrdnje kreacionista... ni vise ni manje od toga... nije ni predvidjen kao ozbiljna analiza Biblije...

Тема је озбиљна и не би требало људе збуњивати са неозбиљним клиповима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Извод са предавања на Православном богословском факултету у Београду:

Потоп и вавилонска кула

.....

INDIJANCI SU BILI U AMERICI PRE POTOPA

Prvi argument protiv ucenja da su svi ljudi izvan Barke bili unisteni je izrazen na sledeci nacin:

“Ako su sigurne cinjenice da su americki Indijanci bili u Americi pre oko 8.000 godina pre nove ere do 10.000 godina pre nove ere, onda je univerzalni Potop ili unistenje coveka moralo da bude pre tog vremena, a zbog paralela izmedju 1. Knjige Mojsijeve i vavilonskog opisa Potopa tesko bi se pronasao neki teolog koji bi zeleo da postavi Potop u tako rano vreme od 8.000 do 10.000 godina pre nove ere.”

Pokazace se da se ovaj argument zasniva na pitanju relativne hronologije. Da bi bio valjan, obe njegove pretpostavke se moraju pokazati tacne: (1) naucni metodi datiranja za prve ljude su pouzdani i, prema tome, sigurno je da su direktni potomci americkih Indijanaca ziveli u zapadnoj hemisferi 10.000 godina pre nove ere; i (2) zbog paralela izmedju vavilonskog i biblijskog opisa Potopa, sam Potop nije mogao da se odigra pre manje od 10.000 godina pre nove ere.Vavilonski opis Potopa Pre svega, moramo da obratimo paznju na drugu Ramovu pretpostavku kako bismo odredili zasto paralele izmedju vavilonskog i biblijskog opisa sprecavaju mogucnost odigravanja Potopa pre manje od 10.000 godina pre nove ere. Izgleda da postoji opste slaganje medju semitskim teolozima da je datum

sastavljanja Epa o Gilgamesu, bar u svojoj akadskoj pesnickoj formi na dvanaest plocica, bio priblizno 2.000-1.700 godina pre nove ere. Opis Potopa, koji se nalazi na 11. plocici ovog epa, verovatno je postojao u nezavisnom pisanom obliku daleko pre nego sto je ugradjen u upotpunjeni Ep o Gilgamesu. Semitski Vavilonci, koji su proizveli ovaj izvanredni ep, mogli su da pozajme mnoge elemente svog opisa Potopa od Sumera ciju su kulturu usvojili.5 To da su Sumeri takodje imali legendu o Potopu bilo je dokazano otkricem delova glinene plocice u Nipuru datiranom na oko 2.000 godina pre

nove ere ili ranije. Posto vavilonski opis Potopa sadrzi blize paralele sa bibijskim opisom, mozemo da pretpostavimo ili da su Sumeri imali vise od jedne verzije i da su Vavilonci kopirali najprecizniju, ili da su Vavilonci primili svoju tradiciju o Potopu direktno od svojih amoritskih predaka koji su izgleda mali blize veze sa Avramovim precima nego Sumeri. Zaista je zapanjujuce videti koliko su velike oblasti opsteg slaganja zmedju biblijskog i vavilonskog opisa Potopa. Kako Junger istice, oba opisa:

1) navode da je Potop bio Bozji plan, (2) slazu se da je katastrofa bila bozanski otkrivena heroju Potopa, (3) povezuju Potop sa poremecajima u ljudskom rodu, (4) pricaju o oslobadjanju heroja i njegove porodice, (5) tvrde da e heroju Potopa bilo bozanski naredjeno da izgradi veliki brod da bi sacuvao zivot, (6) ukazuju na fizicke uzroke Potopa, (7) navode trajanje Potopa, (8) menuju mesto prizemljenja broda, (9) govore o slanju ptica u odredjenim ntervalima kako bi utvrdili nivo voda, (10) opisuju cinove bogosluzenja koje zvodi heroj posle svog oslobadjanja, i (11) govore o darivanju posebnih blagoslova heroju posle katastrofe. Sa druge strane, mora se uvideti da postoji toliko vaznih razlika u detaljima izmedju ova dva opisa (biblijski opis je daleko racionalniji i dosledniji od

vavilonskog), da je sasvim nemoguce pretpostaviti da 1. Knjiga Mojsijeva na bilo koji nacin zavisi od Epa o Gilgamesu kao od izvora. Aleksandar Hajdel je pazljivo analizirao broj tih razlika, medju kojima su i sledece: (1) Autori Potopa. U 1. Knjizi Mojsijevoj samo jedan i jedini pravi Bog je taj koji donosi Potop zbog moralnog pada covecanstva; u vavilonskom opisu Potop je poslat zbog naglosti Enlila i suprostavljanju volji drugih bogova. (2) Najavljivanje Potopa. U 1. Knjizi Mojsijevoj sam Bog upozorava Noja da sagradi Barku i daje covecanstvu 120 godina da se pokaje; u vavilonskom

opisu bogovi cuvaju Potop kao tajnu, ali Ea daje Utnapistimu (vavilonskom Noju), bez znanja Enlila, nagovestaj o nadolazecoj propasti.

(3) Barka i njeni putnici. U 1. Knjizi Mojsijevoj Barka je velicine 300 x 50 x 30 lakata sa tri palube i nosi osmoro ljudi, dve od svake neciste zivotinje i sedam od cistih, i hranu; u vavilonskom opisu Barka je velicine 120 x 120 x 120 lakata sa devet paluba i nosi Utnapistimovu porodicu i rodjake, kapetana broda, sve zanatlije (ili obrazovane ljude), “seme svih zivih stvorenja”, i svo njegovo zlato i srebro.

(4) Uzroci i trajanje Potopa. U 1. Knjizi Mojsijevoj Potop je prouzrokovan razvaljivanjem izvora velikoga bezdana i otvaranjem ustava nebeskih, i ti uslovi traju 150 dana, za kojima dolazi jos 221 dan tokom kojih vode opadaju; u vavilonskom opisu kisa je jedini uzrok koji se spominje i ona prestaje posle samo sest dana. Posle neodredjenog broja dana, Utnapistim i drugi napustaju Barku.

(5) Scena sa pticom. U 1. Knjizi Mojsijevoj prvo je poslat gavran, a zatim tri puta golubica u intervalima od po sedam dana; u vavilonskom opisu prvo se salje golubica, zatim lasta, i na kraju gavran, u neodredjenim intervalima. Vavilonski opis ne spominje maslinov list. (6) Prinosenje zrtve i blagoslovi. U 1. Knjizi Mojsijevoj Gospod milostivo prima Nojevu zrtvu, daje njemu i njegovoj porodici moc da se mnoze i napune zemlju, naglasava svetost ljudskog zivota i obecava da nece ponovo unistiti zemlju vodenom poplavom. U vavilonskom opisu gladni bogovi “su se skupili kao muve nad zrtvenikom” jer su toliko dugo vremena bili liseni zrtve. Pokrece se svadja izmedju bogova Enlila i Ee, i Enlil na kraju blagoslovi Utnapistima i njegovu zenu posto ga je Ea prekorio za njegovu naglost u donosenju Potopa. Utnapistim i njegova zena su nagradjeni tako sto su proizvedeni u bogove i odvedeni u carstvo bogova. Politeizam i zbunjenost oko detalja u vavilonskom opisu izgleda da ukazuju na dug period usmenog prenosenja. Ipak, posto 1. Knjiga Mojsijeva sadrzi Bogom nadahnut zapis velikog Potopa, upecatljive slicnosti dva opisa cine da je veoma tesko pretpostaviti da su Vavilonci primili svoj opis Potopa iz tradicije koja je bila usmeno prenosena vise od sedam hiljada godina od vremena sirenja naroda iz Vavilona do kasnog cetvrtog milenijuma pre nove ere, kada je konacno mogla da bude zapisana za buducnost na jedanaestoj plocici Epa o Gilgamesu. Ali, to je upravo ono sto bismo morali da pretpostavimo ako su Indijanci naseljavali Severnu Ameriku neprestano od pre oko 10.000

godina pre nove ere i ako pisanje nije bilo izumljeno do tek pre oko 3.000 godina pre nove ere.

Mora se shvatiti da ubacivanje 7.000 godina izmedju Vavilona i Avrama stvara vise problema nego sto ih resava. Da ih spomenemo: (1) poredjenje sa biblijskom hronologijom; (2) blizina Potopu bar polovine poslepotopnih patrijaraha zbog srazmerno kratkog vremenskog opsega izmedju Potopa i Vavilona (zidanja kule); i (3) apsurdnost razdvajanja Ragava, Seruha, i Nahora hiljadama godina, narocito imajuci u vidu cinjenicu da su razliciti mesopotamski gradovi nazvani po njima. Stavise, tesko je uskladiti prva poglavlja 1. Knjige Mojsijeve sa konceptom o sedam hiljada godina dugom periodu opste nepismenosti izmedju suda Vavilonu (kada je Bog razdvojio jezike narodima) i uspona blisko-istocnih civilizacija u cetvrtom milenijumu pre nove ere. U stvari, Biblija izgleda ukazuje da je bar deo covecanstva pravio i cuvao pisane zapise tokom citavog perioda od Adama do Avrama. U vezi prepotopnog perioda, Ram priznaje:

“U cetvrtom i petom poglavlju 1. Knjige Mojsijeve imamo spisak imena, starosti ljudi, gradova, poljoprivrede, metalurgije i muzike. To ukazuje na sposobnost pisanja, racunanja, izgradnje, uzgajanja, topljenja i komponovanja. [tavise, to su radili neposredni potomci Adama.”

Ako se sada dozvoli da Biblija ukazuje da su ljudi mogli da citaju i pisu pre Potopa, zar nije razumno pretpostaviti da su Noje i njegovi sinovi mogli da obezbede precizan pisani opis Potopa za poslepotopno covecanstvo? Zar ne mozemo takodje da pretpostavimo da je veliki broj ljudi posedovao sposobnost da cita i pise sve do suda Vavilonu, mozda vec hiljadu godina posle Potopa? Na takav zakljucak ukazuje jedinstvo njihovog govora (1. Mojsijeva 11,1), jedinstvo njihovog cilja u protivljenju Bozjim direktnim naredbama da napune zemlju (1. Mojsijeva 11,3-4; vidi 1,28; 9,1), i pre svega, velicinom njihovog projekta za izgradnju (“Hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj ce vrh biti do neba” - 11,4) koji zahteva znanje iz matematike i inzenjerstva.

Da pismenost i pisani zapisi nisu nestali sa zemlje cak ni posle suda Vavilonu ukazuje se cinjenicom da nam Biblija obezbedjuje spisak patrijarha i njihove starosti, ne samo za prepotopni i prevavilonski period, vec takodje i za poslevavilonski period sve do Avrama. Verovatno su ti patrijarsi (Falek, Ragav, Seruh, Nahor i Tara) bili siroko razdvojeni vezama u dugoj liniji od Mesijinih ljudskih predaka izmedju razdvajanja jezika u Vavilonu i Avramovog rodjenja.12 Ali, bez obzira da li imamo ili ne potpuni spisak ljudskih veza u ovom delu linije ka Mesiji, cinjenica da imamo imena nekih od njih, zajedno

sa njihovim starostima pri rodjenju njihovih prvih sinova i njihovim ukupnim zivotnim vekom, ukazuje da je rodoslovni zapis odrzavan negde tokom citavog perioda.

Prema tome, prva poglavlja 1. Knjige Mojsijeve ukazuju da je postojao bar mali deo civilizacije na Bliskom istoku koji je povezivao civilizaciju Vavilona sa Sumerima i Vaviloncima (citat iz 1. Mojsijeve 10,6-14). Secanje na “zlatno doba” koje je prethodilo razdvajanju jezika i raseljenju ljudi iz Vavilona mora da je odzvanjalo dugo posle toga u umovima ljudi, obezbedjujuci plodno seme

za uspon nove civilizacije u cetvrtom milenijumu pre nove ere, isto kao sto je takozvano “mracno doba” koje je usledilo posle pada Rima bilo samo prelaz ka jos vecim kulturnim dostignucima perioda renesanse.

Pod tim okolnostima, veoma je tesko shvatiti da je proteklo vise od 4 ili 5 hiljada godina izmedju suda Vavilonu i Avramovog vremena; jer ako su pisani dokumenti bili poznati u bilo kom delu Bliskog istoka tokom tih hiljada godina, cudno je da se najraniji pisani oblik za koji se zna da postoji sastoji iz piktografa koji datiraju ne ranije od sredine cetvrtog milenijuma pre nove ere. Bilo bi pravilnije, imajuci u vidu biblijske cinjenice, pretpostaviti da su Amoriti (i verovatno Sumeri) primili svoje nadmocnije opise Potopa od direktnih predaka Avrama koji su cuvali pisane zapise od vremena Vavilona.Prema tome, iako su Sumeri nezavisno razvili sopstveni oblik pisma, predanje o Potopu (i bez sumnje tradicija o Stvaranju i Padu u greh) bi bilo ocuvano vise generacija posle Potopa u pisanim zapisima koji su odavno nestali.

Privodeci ovaj deo rasprave zakljucku, slazemo se sa drugom Ramovom pretpostavkom, to jest, da zbog paralela izmedju vavilonskog i bibilijskog opisa Potopa, sam Potop (i sud Vavilonu) nije mogao da se odigra pre vise od 10 hiljada godina pre nove ere. Mi mislimo da je ta pretpostavka tacna, ne samo zbog problema objasnjavanja upecatljivog predanja o Potopu kod Vavilonaca kao proizvoda vise milenijuma cisto usmenog prenosenja vec, sto je jos vaznije, zbog nemogucnosti postavljanja biblijske slike poslepotopne civilizacije i linije poslevavilonskih patrijarha u takav hronoloski okvir. 1. Knjiga Mojsijeva 11. poglavlje tesko se moze razvuci kako bi pokrila period od 8-10 hiljada godina.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

×