Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Guest

Епископ липљански ЈованЋулибрк

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

44598779.jpg



Свети Архијерејски Сабор, у седници од 26/13. маја 2011. године донео је ову одлуку: „На основу члана 69. (тачка 18) и члана 105. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор је изабрао Високодостојног Протосинђела Јована (Ћулибрка), докторанта Универзитета у Јерусалиму, за Викарног Епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом: Епископ липљански." Хиротонија Високодостојног протосинђела Јована за Епископа обавиће се у недељу, 4. септембра 2011. године, у Манастиру Пећкој Патријаршији.


СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Животопис протосинђела Јована (Ћулибрка) нареченог за викарног епископа липљанског

o.Jovan%20Culibrk.jpg

Архимандрит Јован (Ћулибрк) је рођен 16. априла 1965. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршио у (Босанској) Градишци. Јужнословенске језике и књижевности студирао на универзитетима у Бањој Луци и Загребу, где је дипломирао на Катедри за стилистику радом о Милошу Црњанском за који је добио Бранкову награду Матице Српске 1991. године (данас се тај рад у виду књиге Црно сунце, и око њега круг - Стварање, Подгорица, 2001 - користи на постдипломским студијама). Теологију је студирао на Православним богословским факултетима у Београду и у Србињу, где је дипломирао радом о Никону Јерусалимцу. Магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи Јад Вашем и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму; добитник је награде Голде Меир за 2004. годину. Магистарски рад је одбранио код др Давида Банкира, шефа Међународног института за проучавање холокауста у Јад Вашему. Тренутно припрема докторат из исте области са др Јоавом Гелбером. Говори енглески, руски и јеврејски језик, служи се немачким, грчким и с неколико словенских језика.

Као искушеник био од 1991. године у Манастиру Савина, а 1992. прешао у Цетињски манастир, где је замонашен уочи Ивањдана 1993. године. У чин јерођакона рукоположен је од Високоиреосвештеног Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на Светог Луку Апостола и Петра Цетињског 31. октобра 1995. године, а у чин јеромонаха на Духовски Понедељак 16. јуна 1997. године у Манастиру Стањевићи. У чин протосинђела произведен је о Петровдану 2007. године на Цетињу. Од 1997. године старешина је Манастира Морачника, задужбине Балше III, и са благословом Митрополита Амфилохија стара се о обнови цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори) а сличним поводом је боравио у Италији 2001. (сарадња са италијанским институцијама на заштити културног наслеђа СПЦ на Косову и Метохији); у Италији је боравио и 2002. године као гост италијанске падобранске бригаде „Фолгоре", на додели Ордена Светог Саве истој бригади 2004. године и поводом учешћа на конференцији о Косову у италијанском парламенту 2008. године. У Израелу је учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања 2007. године, а у Центру Вили Брант у Јерусалиму одржао је 2008. године предавање Косово: Европеизам на суду. У Израелу је боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, а о распаду Југославије и последицама по међуетничке односе је говорио на међународној конференцији у организацији Центра Видал Сасун у Јерусалиму 2006. године.

Осамдесетих година 20. века архимандрит Јован је објавио низ радова о савременој музици и култури, те о теорији и пракси савремених медија и питању пост- и супра-модернизма у стручним магазинима и часописима. Године 2001. је уредио ЦД на коме су снимљене песме Светог Николаја Жичког и Охридског (Песме изнад Истока и Запада). Сличних резултата је имао и рад на Радио-Светигори, чије се емисије из серијала Дјеца апокалипсе - дјеца Окривења емитују и реемитују од 1998. године.

Организовао је интернет сајт Митрополије Црногорско-приморске, и уредник је за литургичку књижевност на Пројекту Растко - Библиотеци српске културе на интернету.

Од 1993. до 2003. године предавао књижевност, српски и словенски језик те општу историју и био секретар Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Учествовао је у стварању Радио-Светигоре 1998. године, прве црквене радио-станице у СПЦ, на којој сарађује до данас, а главни уредник магазина Светигора био је од 2002. до 2003. године. Од лета 2003. године ужива гостопримство Мајке Цркве Јерусалимске, где је до 2005. године служио у Манастиру Светог Георгија Хозевита, а потом повремено и по потреби опслужује Манастир Сарандари - Четрдесетодневну Гору и друге светиње Свете Земље.

Интертестаментарне студије

Члан је Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Старог Завета. Учествовао је у име СПЦ на Шестом академском сусрету између православља и јудаизма на Ван Лировом институту у Јерусалиму 2007. године. Придружени је члан Теолошког братства у Светој Земљи које се бави односом хришћанства и јудаизма, за које је одржао неколико предавања. Објављивао је на тему рукописа Мртвог мора, а на Философском факултету у Београду је 2009. године држао два предавања на постдипломској радионици о јеврејској историји и култури.

Косово и Метохија

Од јуна 1999. године са благословом Блаженог спомена Патријарха Павла борави у Пећкој Патријаршији и стара се о сарадњи са КФОР-ом и УНМИК-ом. Тамо је радио на заштити светиња и народа, избављању избеглица и остатака народа на Метохији, пописивању убијених, рањених, несталих, протераних и избеглих, на документовању страдања и на повратку Срба на Метохију. Члан је Одбора за Косово и Метохију САСабора СПЦ.

Деведесетих година 20. века у име Богословије Светог Петра у сарадњи са професорима Философског факултета у Никшићу учествује у оснивању Богословско-философског симпосиона у дане Светих Кирила и Методија. У том својству је уредио прва два зборника са тог симпосиона - Јагње Божије и звијер из бездана - Философија рата (са протођаконом Радошем М. Младеновићем) и Светост и одговорност - Светигора, Цетиње, 1996. и 1998). Приредио је Сабрана дјела руског математичара и историософа Игора Шафаревича на српском језику, као и зборник Никон Јерусалимац: Личност-вријеме-дјело (Светигора, Цетиње, 2004) са истоименог међународног симпосиона одржаног на Скадарском језеру 2000. године. С радовима о Никону Јерусалимцу учествовао је на научним скуповима о Григорију Палами у Србињу (Никон Јерусалимац и исихастичко предање), у Минску о Четвртом Васељенском сабору (Влияние догматов Четвертого вселенского собора на Никона Иерусалимского) и на Превлаци о древнохришћанском и светосавском наслеђу у Црној Гори (Пророк нестворене свјетлости: о мало познатој карактеристици другог утицаја Свете Земље).

Одбор за Јасеновац

Године 2002. учествовао је на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму, радом СПЦ и Јасеновац. Координатор је Одбора за Јасеновац САСабора СПЦ, у којем Одбору је од његовог оснивања 2003. године. Одбор је развио широку активност, утичући значајно на отаџбинском, регионалном и међународном плану на свест о страдању српског народа и Цркве у Другом светском рату и на просављање Новомученика Јасеновачких. Од оснивања, тридесетак сарадника Одбора је школовано у Јад Вашему у Јерусалиму и учествовало заједно са архимандритом Јованом на међународним конференцијама о образовању о холокаусту 2004, 2006, 2008. и 2010. године. Сарадници Одбора су урадили мултимедијални ЦД Јасеновац - Доња Градина - Индустрија смрти 2005. године, одржавају интернет сајт Одбора и раде на питању Јасеновца у медијима, просвети, науци, музеологији итд. Настојањем Одбора, у богословије СПЦ уведено је обавезно образовање о Јасеновцу као и поклоничко путовање у Јасеновац. Одбор одржава и редовне семинаре за наставнике богословија. Одбор за Јасеновац је током година консултован од великог броја домаћих и страних институција у питању страдања у Другом светском рату у Југославији, и веома често је учествовао у посредовању између наших и страних институција на овом пољу; захваљујући том раду Одбор за Јасеновац СПЦ има утврђену међународну позицију и значајан глас у питању којим се бави. Посебну тежину има сарадња са Центром Симона Визентала у проналажењу и процесуирању још живих нацистичких злочинаца. Протосинђел Јован је учествовао је на низу конференција, симпосиона, радионица и меморијалних догађаја везаних за ову тему у Бањој Луци, Сарајеву, Јерусалиму, Београду, Новом Саду, Њујорку итд.

Војска

Октобра 2002. године архимандрит Јован је уведен у резервни састав 63. падобранске бригаде, где је прошао падобранску обуку и редовним војничким путем дошао до подофицирског чина. У Израелу је у саставу својих студија проучавао војно-цивилне односе код професора Бен Арија и сарађивао са изасланицима одбране Србије у Израелу, упућујући се у питање духовничке службе у тамошњим условима, учествујући нпр. 2008. године као представник Министарства одбране Србије на међународном окупљању падобранаца. Члан је уредништва часописа специјалних снага Војске Србије Падобранац, сарадник у издавачком програму Медија центра Одбрана и Факултета безбедности, а за потребе Министарства одбране Србије тренутно координише сарадњом између Војног архива Србије и Архива Јад Вашема.

СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Прва Света Архијерејска Литургија Епископа липљанског Јована

pecarsija038.jpg

Сутрадан по рукоположењу у епископски чин, Његово Преосвештенство Епископ липљански Г. Јован, на празник Светог Иринеја Лионског служио је прву Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светих Апостола у Пећкој Патријаршији уз саслужење четрнаест свештеника и свештеномонаха и двојице ђакона.

У Светој Литургији молитвено су учествовали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј и новоизабрани Епископ ремезијански Г. Андреј који је својим појањем придодао духовној атмосфери и благољепију богослужења.

Готово сви саслужитељи Епископу Јовану на овој Светој Литургији били су његови ученици у Цетињској богословији којима је био и разредни старешина а који су му у знак захвалности за подучавање у богољубљу и братољубљу, речима и делом, даровали одежду у којој је и служио са њима. Владика је у рукама држао жезал, украшен седефом и слоновом кости, дар и благослов Јерусалимске Патријаршије који му је предао лични изасланик Патријарха Теофила, архимандрит Макарије Мавројанакис.

У првом Архијерејском слову Владика Јован је исказао благодарност Богу на милости којом је огрејао његову душу великим сабором архијереја Српске Цркве на челу са Патријархом Иринејем, свештенства, монаштва и народа Божијег који су се сабрали у Дом Спасов Пећаршије да га укрепе својим молитвама на почетку архијерејског служења. Велику радост исказао је и због благослова да је у овај свети дан могао удружити молитве са Његовим Преосвештенством Епископом бачким Г. Иринејем на спомен његовог небеског покровитеља Светог Иринеја Лионског. Честитајући Владици Иринеју имендан Владика Јован му је пожелео многаја и благаја љета, што су сви присутни потврдили громогласним појањем многољествија.

Текст и фото: П. Кондић

СПЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа липљанског г. Јована

7. Септембар 2011 - 8:36

O ЈАСЕНОВЦУ, ПАДУ У ВРТЛОГ ЗАБОРАВА

И ВАСПОСТАВЉЕЊУ

„Достојно јесте и праведно Тебе пјевати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком мјесту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увијек јеси, и на исти начин јеси, ти и Једнородни Син Твој и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“

Ево ову вјеру у васпостављење и обновљење предлажем пред Вас ваша Светости и - од данас браћо - архијереји, чије су „красне ноге благовјесника мира и добара“, како је говорио Григорије Богослов поздрављајући архијереје окупљене у Цркви Анастасији, цркви обновљења с којом се отоич опраштао, донијеле вас данас на Метохију, у Мајку свих српских Цркава, свештену Пећку Патријаршију, да хиротонијом запечатите то што ме изабрасте међу себе, на предлог мога архијереја, оца и учитеља Митрополита Амфилохија.

А избор је наш био у дан и дане опет новог страдања те се као никад испунише на нама ријечи пјесника наше народне теодицеје да „јошт нико чашу меда не попи да је чашом жучи не загрчи“, на поуку нама призванима на архипастирско делање да смо ту да народу служимо, његово бреме носимо и њему рачун подносимо, као што је то био предодређен да чини сваки архијереј који је приклонио своју главу под овим сводовима испод којих стојимо.

Како се и Свети Григорије, напуштајући Цариград, осјетио позван, како сам он вели, „да вам и сами јавно поднесемо одговор за ово чиме смо управљали“, тако се и ја - иако тек се прихватајући дјела - осјећам дужан да посвједочим и повијест кажем одакле то долазимо и куда смо се намјерили.

А та је кажа је голема; и започиње – нечудним чудом – баш у данашњи дан прије двадесет и седам година, када су ноге српских архијереја, међу којима и неких од вас, дошавши да освештају обновљени храм Светог Јована Претече ступиле у Јасеновац и његову равницу, која како вели пјесник, „није Кнешпоље него поље невоље“.

Покољење једно, исповиједам, покољење синова и кћери матера отетих с ножева и очева испузалих из јама, покољење којем су блажену ноћ ископали са сретнијем видом из очињих јама, родило се из јасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с јасеновачким јауком и јасеновачким муком. И умјесто „искони бје логос“ и „слово“ и „ријеч“, говорили смо „искони бје јаук“ и „искони бје мук“, и за пјесником из небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и њихова студен остаће у нама заувијек“, јер наш мук бјеше сахрањен испод сивих стијена без смисла и без значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бјесмо покољење за заборав и очај створено, покољење у коме је образ Божији био затомљен и заћутао, и лажју био прекривен.

Али „ако и матер заборави пород свој, ја те заборавити нећу“ вели Господ, Он који „жижак тињајући неће утрнути“ . И дотаче се Вишњи оног покрета душе о коме говори Свети Максим Исповједник, покрета који се сачувао испод омамљујуће бајке о прогресу као исконски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку у којој „Бог прегаоцу даје махове“, двиг који захтијева подвиг и жртву и који је у коријену Јовове ријечи „није ли човјек на војсци на земљи?“ И у данашњи дан пред скоро три деценије, кад походише јасеновачку Нову Голготу и Ново Косово ноге архијерејске и кад се испуни вријеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина“, и обновисмо се!

И огледнуше се мочваре јасеновачке у свеопштој крстионици, у Кинерету, језеру Галилејском, и Јордану; и Охриду, нашој словенској бањи крштења и ословесења, на којем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онај „који нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи“ и познасмо јасеновачку жртву као Жртву Голготску и своје дједове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи.

И као што тек у свјетлости Христовој препознајемо свјетлост, тек када смо били лишени бремена лажи с наших плећа, могли смо се запитати где смо били, сагледати себе како куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла и видјети себе као никада пре, слике траума и изопачења.

И сазнали смо да „Онај од Кога смо и Онај што нас возљуби неће да нас остави“ и могли смо иступити из себе и познате нам долине суза, из бола за који је Владика Николај рекао да су „громови слаби да га објаве“, и за Авра'амом коме Господ нареди „лех леха“ – да изађе из дома свог - и на „акеда“, на Авра'амовом везивању Исаака, подиже храм, поћи да тражимо вољу Божју, непредвидиву и заумну.

Јер, како чух од блаженог спомена Патријарха Павла, Господ рече Саулу да изврши жестоки гњев Његов на Амалику – и то би воља Његова; и Господ рече „Не убиј“ Мојсију – и то би воља Његова. И тражити вољу Божију, за себе и народ мој, биће мој главни задатак као епископа, и ту се Ваша Свeтости и браћо архијереји нећу умарати тражећи Ваш савјет и мисао, јер ако чему учи Света Земља и свештена историја то је да пропаст долази где нема савјета и да је премудрост у савјету многих.

И зато, исповедајући благодат, проповедајући милост, не тајећи доброчинства, са Исаијом, који „чу глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? И ко ће нам ићи?“ одговарам Вашем свештеном позиву и говорим: „Пошаљи мене!“

А онима који нам данас говоре Са Језекиљем „не види нас Господ, оставио је Господ ову земљу“ и са Јеремијом „гдје је жито и вино?“ – мислећи да смо оборени и расути говоримо: гле овог народа окупљеног овде, који се као пшеница мљео зубима зверова, и сабрао се овде као што је овај хљеб који смо преломили и раздијелили био расијан по горама, и сабран постаде један. Гле народа, умивеног, преображеног и освештаног, који Бога свога, Који га је обновио и васпоставио, а и ја с њима и пред њима, и с Никоном Јерусалимцем, благодарим и пјесмопјевам, прослављам и поштујем као Бога мојега, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, Једнослвну и Једнопрестолну, у вијекове. Амин.

Share this post


Link to post
Share on other sites

735001_500972923286785_2141129464_n.jpg
Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.

Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.

Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.

Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.

Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.

У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.

Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.

Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.

Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).

После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.

Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.

Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.

На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.

Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.

(Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
 



Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Dominika,
      Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.
       
      После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

      Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

      У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

      Снимак устоличења:
       
      Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

      У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

      У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
      Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);
      и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

      Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

      Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.
      У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

      Извор, Превод Поуке.орг
    • Од Dominika,
      Другог и трећег марта у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајрес су биле одржане свечаности поводом устоличења новог Митрополита Аргентине Антиохијске Патријаршије, Јована (Ал-Хури).
      Петог октобра 2018. године Синод Антиохијске Патријаршије изабрао је новог митрополита Аргентине у место владике Силвана (Мурси), који је постао митрополитом Горе Либан за заслуженог, емеритованог владику, 95-годишњег Георгија (Ходра). Новим митрополитом је постао досадашњи архимандрит Јаков (Ал-Хури). Његова  епископска хиротонија била је одржана 9. децембра у престоници Сирије – Дамаску – у саборној цркви Пресвете Богородице.
       
      После хиротоније нови владика учио је до почетка марта шпански језик, пошто Антиохијска Црква у Аргентини углавном  - поред арапског користи овај језик за време служби, а верници су не само арапског, него такође  хиспанског порекла, који су примили православље својом одлуком. 

      Устоличење је одржано у суботу 2. марта 2019. године, поподне, у саборној цркви св. Ђорђа у Буенос Ајресу. Чин је почео литијом улицама главног града Аргентине уз појање псалма 'Славите Име Господње'. После уласка у храм и првог архијерејског благослова Владике Јакова у својој катедрали локални свештеници су га увели у трон аргентинских митрополита. 

      У свом говору митрополит Јаков је рекао да долази из изворне земље Антиохијске Цркве, значи Блиског Истока. Тамо  први пут они, који су изабрали Христа, добили су име 'хришћани'. Тамо  кроз векове верници у тешким околностима сведоче о Богу. Тамо је настао хришћански монашки живот који траје до наших дана, и био је пренет у друге земље. 

      Снимак устоличења:
       
      Следећег дана, 3 марта, у Недељу о Страшном Суду, Владика Јаков је први пут служио Божанствену Литургију као већ устоличен митрополит Аргентине.

      У својој беседи истакнуо је да мером Божје правде је Божија милост, а да је наш задатак да будемо бар минимално милосрдни, у основним стварима, о којим је рекао Христос у Јеванђељу читаном тог дана.

      У овим свечаностима учествовали су антиохијски јерарси из Латинске Америке: 
      Митрополит Чилеа Сергије (Абад), Митрополит Бразила Дамаскин (Мансур), Митрополит Мексика Игнатије (Самаан), викарни епископ Антиохијске Патријаршије у Аргентини Теодор (Гхандур);
      и јерарси других помесних источних и оријенталних православних Цркава: српски епископ Аргентине Кирил (Бојовић), цариградски митрополит Аргентине Тарасије, митрополит Аргентине Игнатије (Полугродов) из Московске Патријаршије, епископ Каракаса и Јужне Америке Јован из Руске заграничне Цркве, архиепископ Кисаг (Моурадиан) из јерменске Цркве, архиепсикоп Хрисостом Јован (Гхасали) из сиријске Цркве.

      Литургију су служили ови епископ осим владике Тарасија због напете ситуације и прекинуте евхаристијског општења између Московске и Цариградске патријаршије.

      Из католичке Цркве били су присутни римокатолички архиепископ Буенос Ајрес Марио Аурелио и администратор маронитске епархије у Аргентини епископ Јован Хабиб Шами.
      У цркву св. Ђорђа дошли су такође амбасадори: Либана, Сирије, Грчке, Египта.

      Извор, Превод Поуке.орг

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Обзиром на тренутно здравствено стање игуман Јефрем ипак неће присуствовати церемонији устоличења, због којег је и отишао у Украјину. Подсећамо да је Света Гора у понедељак на својој ванредној седници донела одлуку да не шаље своје изасланике на овај догађај, али да су ватопедски и ксенофонтски игумани отишли као чланови делегације Константинопољске Патријаршије. Са друге стране, познато је да Ватопед годинама ужива материјалну помоћ руског народа, те је одлазак игумана Јефрема на "устоличење" примљен са великим изненађењем.
      https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/02/blog-post.html?m=1&fbclid=IwAR2BH4lvkZLuFu3QYiTUvXq8OaUJ-OqoZ5R7JKdzaxjcIogEELiV-pwSvDY
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ватопедски игуман Јефрем дошавши у Кијев на устоличење "поглавара цркве Украјине" Епифанија, завршио је у једној од кијевских болница са дијагностификованим инфарктом.

       
       
      Обзиром на тренутно здравствено стање игуман Јефрем ипак неће присуствовати церемонији устоличења, због којег је и отишао у Украјину. Подсећамо да је Света Гора у понедељак на својој ванредној седници донела одлуку да не шаље своје изасланике на овај догађај, али да су ватопедски и ксенофонтски игумани отишли као чланови делегације Константинопољске Патријаршије. Са друге стране, познато је да Ватопед годинама ужива материјалну помоћ руског народа, те је одлазак игумана Јефрема на "устоличење" примљен са великим изненађењем.
      https://svetogorskestaze.blogspot.com/2019/02/blog-post.html?m=1&fbclid=IwAR2BH4lvkZLuFu3QYiTUvXq8OaUJ-OqoZ5R7JKdzaxjcIogEELiV-pwSvDY

      View full Странице
×
×
  • Create New...