Jump to content

Оцени ову тему


Препоручена порука

  • Гости

44598779.jpg



Свети Архијерејски Сабор, у седници од 26/13. маја 2011. године донео је ову одлуку: „На основу члана 69. (тачка 18) и члана 105. Устава Српске Православне Цркве, Свети Архијерејски Сабор је изабрао Високодостојног Протосинђела Јована (Ћулибрка), докторанта Универзитета у Јерусалиму, за Викарног Епископа Његове Светости Патријарха српског, са титулом: Епископ липљански." Хиротонија Високодостојног протосинђела Јована за Епископа обавиће се у недељу, 4. септембра 2011. године, у Манастиру Пећкој Патријаршији.


СПЦ

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Животопис протосинђела Јована (Ћулибрка) нареченог за викарног епископа липљанског

o.Jovan%20Culibrk.jpg

Архимандрит Јован (Ћулибрк) је рођен 16. априла 1965. године у Зеници. Основну школу и гимназију завршио у (Босанској) Градишци. Јужнословенске језике и књижевности студирао на универзитетима у Бањој Луци и Загребу, где је дипломирао на Катедри за стилистику радом о Милошу Црњанском за који је добио Бранкову награду Матице Српске 1991. године (данас се тај рад у виду књиге Црно сунце, и око њега круг - Стварање, Подгорица, 2001 - користи на постдипломским студијама). Теологију је студирао на Православним богословским факултетима у Београду и у Србињу, где је дипломирао радом о Никону Јерусалимцу. Магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи Јад Вашем и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму; добитник је награде Голде Меир за 2004. годину. Магистарски рад је одбранио код др Давида Банкира, шефа Међународног института за проучавање холокауста у Јад Вашему. Тренутно припрема докторат из исте области са др Јоавом Гелбером. Говори енглески, руски и јеврејски језик, служи се немачким, грчким и с неколико словенских језика.

Као искушеник био од 1991. године у Манастиру Савина, а 1992. прешао у Цетињски манастир, где је замонашен уочи Ивањдана 1993. године. У чин јерођакона рукоположен је од Високоиреосвештеног Митрополита Црногорско-приморског Амфилохија на Светог Луку Апостола и Петра Цетињског 31. октобра 1995. године, а у чин јеромонаха на Духовски Понедељак 16. јуна 1997. године у Манастиру Стањевићи. У чин протосинђела произведен је о Петровдану 2007. године на Цетињу. Од 1997. године старешина је Манастира Морачника, задужбине Балше III, и са благословом Митрополита Амфилохија стара се о обнови цркава и манастира на Скадарском језеру (Зетској Светој Гори) а сличним поводом је боравио у Италији 2001. (сарадња са италијанским институцијама на заштити културног наслеђа СПЦ на Косову и Метохији); у Италији је боравио и 2002. године као гост италијанске падобранске бригаде „Фолгоре", на додели Ордена Светог Саве истој бригади 2004. године и поводом учешћа на конференцији о Косову у италијанском парламенту 2008. године. У Израелу је учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања 2007. године, а у Центру Вили Брант у Јерусалиму одржао је 2008. године предавање Косово: Европеизам на суду. У Израелу је боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, а о распаду Југославије и последицама по међуетничке односе је говорио на међународној конференцији у организацији Центра Видал Сасун у Јерусалиму 2006. године.

Осамдесетих година 20. века архимандрит Јован је објавио низ радова о савременој музици и култури, те о теорији и пракси савремених медија и питању пост- и супра-модернизма у стручним магазинима и часописима. Године 2001. је уредио ЦД на коме су снимљене песме Светог Николаја Жичког и Охридског (Песме изнад Истока и Запада). Сличних резултата је имао и рад на Радио-Светигори, чије се емисије из серијала Дјеца апокалипсе - дјеца Окривења емитују и реемитују од 1998. године.

Организовао је интернет сајт Митрополије Црногорско-приморске, и уредник је за литургичку књижевност на Пројекту Растко - Библиотеци српске културе на интернету.

Од 1993. до 2003. године предавао књижевност, српски и словенски језик те општу историју и био секретар Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу. Учествовао је у стварању Радио-Светигоре 1998. године, прве црквене радио-станице у СПЦ, на којој сарађује до данас, а главни уредник магазина Светигора био је од 2002. до 2003. године. Од лета 2003. године ужива гостопримство Мајке Цркве Јерусалимске, где је до 2005. године служио у Манастиру Светог Георгија Хозевита, а потом повремено и по потреби опслужује Манастир Сарандари - Четрдесетодневну Гору и друге светиње Свете Земље.

Интертестаментарне студије

Члан је Комисије Светог Архијерејског Синода за превод Старог Завета. Учествовао је у име СПЦ на Шестом академском сусрету између православља и јудаизма на Ван Лировом институту у Јерусалиму 2007. године. Придружени је члан Теолошког братства у Светој Земљи које се бави односом хришћанства и јудаизма, за које је одржао неколико предавања. Објављивао је на тему рукописа Мртвог мора, а на Философском факултету у Београду је 2009. године држао два предавања на постдипломској радионици о јеврејској историји и култури.

Косово и Метохија

Од јуна 1999. године са благословом Блаженог спомена Патријарха Павла борави у Пећкој Патријаршији и стара се о сарадњи са КФОР-ом и УНМИК-ом. Тамо је радио на заштити светиња и народа, избављању избеглица и остатака народа на Метохији, пописивању убијених, рањених, несталих, протераних и избеглих, на документовању страдања и на повратку Срба на Метохију. Члан је Одбора за Косово и Метохију САСабора СПЦ.

Деведесетих година 20. века у име Богословије Светог Петра у сарадњи са професорима Философског факултета у Никшићу учествује у оснивању Богословско-философског симпосиона у дане Светих Кирила и Методија. У том својству је уредио прва два зборника са тог симпосиона - Јагње Божије и звијер из бездана - Философија рата (са протођаконом Радошем М. Младеновићем) и Светост и одговорност - Светигора, Цетиње, 1996. и 1998). Приредио је Сабрана дјела руског математичара и историософа Игора Шафаревича на српском језику, као и зборник Никон Јерусалимац: Личност-вријеме-дјело (Светигора, Цетиње, 2004) са истоименог међународног симпосиона одржаног на Скадарском језеру 2000. године. С радовима о Никону Јерусалимцу учествовао је на научним скуповима о Григорију Палами у Србињу (Никон Јерусалимац и исихастичко предање), у Минску о Четвртом Васељенском сабору (Влияние догматов Четвертого вселенского собора на Никона Иерусалимского) и на Превлаци о древнохришћанском и светосавском наслеђу у Црној Гори (Пророк нестворене свјетлости: о мало познатој карактеристици другог утицаја Свете Земље).

Одбор за Јасеновац

Године 2002. учествовао је на Трећој међународној конференцији о Јасеновцу у Јерусалиму, радом СПЦ и Јасеновац. Координатор је Одбора за Јасеновац САСабора СПЦ, у којем Одбору је од његовог оснивања 2003. године. Одбор је развио широку активност, утичући значајно на отаџбинском, регионалном и међународном плану на свест о страдању српског народа и Цркве у Другом светском рату и на просављање Новомученика Јасеновачких. Од оснивања, тридесетак сарадника Одбора је школовано у Јад Вашему у Јерусалиму и учествовало заједно са архимандритом Јованом на међународним конференцијама о образовању о холокаусту 2004, 2006, 2008. и 2010. године. Сарадници Одбора су урадили мултимедијални ЦД Јасеновац - Доња Градина - Индустрија смрти 2005. године, одржавају интернет сајт Одбора и раде на питању Јасеновца у медијима, просвети, науци, музеологији итд. Настојањем Одбора, у богословије СПЦ уведено је обавезно образовање о Јасеновцу као и поклоничко путовање у Јасеновац. Одбор одржава и редовне семинаре за наставнике богословија. Одбор за Јасеновац је током година консултован од великог броја домаћих и страних институција у питању страдања у Другом светском рату у Југославији, и веома често је учествовао у посредовању између наших и страних институција на овом пољу; захваљујући том раду Одбор за Јасеновац СПЦ има утврђену међународну позицију и значајан глас у питању којим се бави. Посебну тежину има сарадња са Центром Симона Визентала у проналажењу и процесуирању још живих нацистичких злочинаца. Протосинђел Јован је учествовао је на низу конференција, симпосиона, радионица и меморијалних догађаја везаних за ову тему у Бањој Луци, Сарајеву, Јерусалиму, Београду, Новом Саду, Њујорку итд.

Војска

Октобра 2002. године архимандрит Јован је уведен у резервни састав 63. падобранске бригаде, где је прошао падобранску обуку и редовним војничким путем дошао до подофицирског чина. У Израелу је у саставу својих студија проучавао војно-цивилне односе код професора Бен Арија и сарађивао са изасланицима одбране Србије у Израелу, упућујући се у питање духовничке службе у тамошњим условима, учествујући нпр. 2008. године као представник Министарства одбране Србије на међународном окупљању падобранаца. Члан је уредништва часописа специјалних снага Војске Србије Падобранац, сарадник у издавачком програму Медија центра Одбрана и Факултета безбедности, а за потребе Министарства одбране Србије тренутно координише сарадњом између Војног архива Србије и Архива Јад Вашема.

СПЦ

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Прва Света Архијерејска Литургија Епископа липљанског Јована

pecarsija038.jpg

Сутрадан по рукоположењу у епископски чин, Његово Преосвештенство Епископ липљански Г. Јован, на празник Светог Иринеја Лионског служио је прву Свету Архијерејску Литургију у Саборној цркви Светих Апостола у Пећкој Патријаршији уз саслужење четрнаест свештеника и свештеномонаха и двојице ђакона.

У Светој Литургији молитвено су учествовали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј и новоизабрани Епископ ремезијански Г. Андреј који је својим појањем придодао духовној атмосфери и благољепију богослужења.

Готово сви саслужитељи Епископу Јовану на овој Светој Литургији били су његови ученици у Цетињској богословији којима је био и разредни старешина а који су му у знак захвалности за подучавање у богољубљу и братољубљу, речима и делом, даровали одежду у којој је и служио са њима. Владика је у рукама држао жезал, украшен седефом и слоновом кости, дар и благослов Јерусалимске Патријаршије који му је предао лични изасланик Патријарха Теофила, архимандрит Макарије Мавројанакис.

У првом Архијерејском слову Владика Јован је исказао благодарност Богу на милости којом је огрејао његову душу великим сабором архијереја Српске Цркве на челу са Патријархом Иринејем, свештенства, монаштва и народа Божијег који су се сабрали у Дом Спасов Пећаршије да га укрепе својим молитвама на почетку архијерејског служења. Велику радост исказао је и због благослова да је у овај свети дан могао удружити молитве са Његовим Преосвештенством Епископом бачким Г. Иринејем на спомен његовог небеског покровитеља Светог Иринеја Лионског. Честитајући Владици Иринеју имендан Владика Јован му је пожелео многаја и благаја љета, што су сви присутни потврдили громогласним појањем многољествија.

Текст и фото: П. Кондић

СПЦ

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа липљанског г. Јована

7. Септембар 2011 - 8:36

O ЈАСЕНОВЦУ, ПАДУ У ВРТЛОГ ЗАБОРАВА

И ВАСПОСТАВЉЕЊУ

„Достојно јесте и праведно Тебе пјевати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком мјесту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увијек јеси, и на исти начин јеси, ти и Једнородни Син Твој и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, и када смо отпали подигао си нас опет, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо, и даровао нам Царство Твоје будуће.“

Ево ову вјеру у васпостављење и обновљење предлажем пред Вас ваша Светости и - од данас браћо - архијереји, чије су „красне ноге благовјесника мира и добара“, како је говорио Григорије Богослов поздрављајући архијереје окупљене у Цркви Анастасији, цркви обновљења с којом се отоич опраштао, донијеле вас данас на Метохију, у Мајку свих српских Цркава, свештену Пећку Патријаршију, да хиротонијом запечатите то што ме изабрасте међу себе, на предлог мога архијереја, оца и учитеља Митрополита Амфилохија.

А избор је наш био у дан и дане опет новог страдања те се као никад испунише на нама ријечи пјесника наше народне теодицеје да „јошт нико чашу меда не попи да је чашом жучи не загрчи“, на поуку нама призванима на архипастирско делање да смо ту да народу служимо, његово бреме носимо и њему рачун подносимо, као што је то био предодређен да чини сваки архијереј који је приклонио своју главу под овим сводовима испод којих стојимо.

Како се и Свети Григорије, напуштајући Цариград, осјетио позван, како сам он вели, „да вам и сами јавно поднесемо одговор за ово чиме смо управљали“, тако се и ја - иако тек се прихватајући дјела - осјећам дужан да посвједочим и повијест кажем одакле то долазимо и куда смо се намјерили.

А та је кажа је голема; и започиње – нечудним чудом – баш у данашњи дан прије двадесет и седам година, када су ноге српских архијереја, међу којима и неких од вас, дошавши да освештају обновљени храм Светог Јована Претече ступиле у Јасеновац и његову равницу, која како вели пјесник, „није Кнешпоље него поље невоље“.

Покољење једно, исповиједам, покољење синова и кћери матера отетих с ножева и очева испузалих из јама, покољење којем су блажену ноћ ископали са сретнијем видом из очињих јама, родило се из јасеновачке Градине, и наш први плач стапао се с јасеновачким јауком и јасеновачким муком. И умјесто „искони бје логос“ и „слово“ и „ријеч“, говорили смо „искони бје јаук“ и „искони бје мук“, и за пјесником из небића понављали: „Ми долазимо из Црних шума и њихова студен остаће у нама заувијек“, јер наш мук бјеше сахрањен испод сивих стијена без смисла и без значења подигнутих на пољу нашег рађања, и бјесмо покољење за заборав и очај створено, покољење у коме је образ Божији био затомљен и заћутао, и лажју био прекривен.

Али „ако и матер заборави пород свој, ја те заборавити нећу“ вели Господ, Он који „жижак тињајући неће утрнути“ . И дотаче се Вишњи оног покрета душе о коме говори Свети Максим Исповједник, покрета који се сачувао испод омамљујуће бајке о прогресу као исконски људски двиг, праобраз оне жудње ка напретку у којој „Бог прегаоцу даје махове“, двиг који захтијева подвиг и жртву и који је у коријену Јовове ријечи „није ли човјек на војсци на земљи?“ И у данашњи дан пред скоро три деценије, кад походише јасеновачку Нову Голготу и Ново Косово ноге архијерејске и кад се испуни вријеме, „као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина“, и обновисмо се!

И огледнуше се мочваре јасеновачке у свеопштој крстионици, у Кинерету, језеру Галилејском, и Јордану; и Охриду, нашој словенској бањи крштења и ословесења, на којем смо сви први пут Богу рекли „Ти!“. И заблиста у њима као у горским очима Онај „који нас гледа кроза све звезде на небу и све ствари на земљи“ и познасмо јасеновачку жртву као Жртву Голготску и своје дједове и баке сараспете на Крсту Христовоме и саваскрсле Њиме и с Њиме у Дан невечерњи.

И као што тек у свјетлости Христовој препознајемо свјетлост, тек када смо били лишени бремена лажи с наших плећа, могли смо се запитати где смо били, сагледати себе како куцасмо на врата најтамнијих одаја пакла и видјети себе као никада пре, слике траума и изопачења.

И сазнали смо да „Онај од Кога смо и Онај што нас возљуби неће да нас остави“ и могли смо иступити из себе и познате нам долине суза, из бола за који је Владика Николај рекао да су „громови слаби да га објаве“, и за Авра'амом коме Господ нареди „лех леха“ – да изађе из дома свог - и на „акеда“, на Авра'амовом везивању Исаака, подиже храм, поћи да тражимо вољу Божју, непредвидиву и заумну.

Јер, како чух од блаженог спомена Патријарха Павла, Господ рече Саулу да изврши жестоки гњев Његов на Амалику – и то би воља Његова; и Господ рече „Не убиј“ Мојсију – и то би воља Његова. И тражити вољу Божију, за себе и народ мој, биће мој главни задатак као епископа, и ту се Ваша Свeтости и браћо архијереји нећу умарати тражећи Ваш савјет и мисао, јер ако чему учи Света Земља и свештена историја то је да пропаст долази где нема савјета и да је премудрост у савјету многих.

И зато, исповедајући благодат, проповедајући милост, не тајећи доброчинства, са Исаијом, који „чу глас Господњи гдје рече: кога ћу послати? И ко ће нам ићи?“ одговарам Вашем свештеном позиву и говорим: „Пошаљи мене!“

А онима који нам данас говоре Са Језекиљем „не види нас Господ, оставио је Господ ову земљу“ и са Јеремијом „гдје је жито и вино?“ – мислећи да смо оборени и расути говоримо: гле овог народа окупљеног овде, који се као пшеница мљео зубима зверова, и сабрао се овде као што је овај хљеб који смо преломили и раздијелили био расијан по горама, и сабран постаде један. Гле народа, умивеног, преображеног и освештаног, који Бога свога, Који га је обновио и васпоставио, а и ја с њима и пред њима, и с Никоном Јерусалимцем, благодарим и пјесмопјевам, прослављам и поштујем као Бога мојега, Тројицу Једносуштну и Нераздељиву, Једнослвну и Једнопрестолну, у вијекове. Амин.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...
  • 1 year later...

735001_500972923286785_2141129464_n.jpg
Бадњи дан, кад су се - године нулте - персијски маги вођени звездом већ били прикучили „дому хлеба“, што на ивриту значи Бејт Лехем, Витлејем, и за њих је био предукус божићног загрљаја Бога и човека, како се то надахнут списима семиолога, математичара и свештеника Павла Флоренског, загинувшег у Гулагу, пре неколико деценија неодољиво изразио митрополит Амфилохије. Но, Персијанци ће идући пут у значајнији поход у Свету Земљу доћи тек 614. године, направивши покољ какав ће тек донекле да понове крсташи године 1099, када ће Јерусалим да ослободе од ислама, а муслимане и све остале житеље Светог Града, укључујући и тамошње хришћане, од живота.

Персијанци ће у том свом походу ићи од једног до другог манастира у Јудејској пустињи, масакрирајући монахе, чије мошти - обично пуне просторије лобања и костију - до данас поносно показује сваки од обновљених манастира, којих је, авај, много мање данас него што их је било 614. године. Тада је ромејски цар Ираклије пошао на Персију да поврати Часни крст који су Персијанци однели из Светог Града и Персију тако страшно поразио да је она нестала као велика сила за наредних више од тринаест векова, вративши се на велика врата на светску сцену тек када је на чело Ирана 1979. године дошао ајатолах Хомеини.

Поражене крсташе ће пак у Светој Земљи заменити отоманска империја, која ће на другој страни Босфора, прешавши 1389. године преко Косова, стићи до Беча где ће бити поражена 1683. године, чиме ће почети њено опадање и пропаст. У смутном времену које је уследило султановом поразу под Бечом, шака Срба која се с доласком Турака слегла у катуне Црне Горе искористила је прилику и на Бадњи дан 1708. године искоренила своје сународнике који су примили веру освајача. На Цетињу су целу акцију - чији је резултат био толико неизвестан да се тадашњи митрополит Данило спремао да од Цетињског манастира направи црногорску Масаду - извела осморица људи, наиме по Његошевом извештају, петорица браће Мартиновића, двојица владичиних послужитеља и Вук Бориловић.

Цела та епизода би била ништа више од полумитске основе за Горски вијенац, да није било Жан Пол Сартра. Корифеј генерације ‘68 је наиме био члан Раселовог суда, самономинованог трибунала на чијем челу је био философ Бертран Расел а који је намеравао да буде „савест човечанства“ и судио између осталог САД за злочине у Вијетнаму. Спремајући оптужницу, Сартру се учинило да је „ратни злочин“ преслаба дефиниција за оно што Американци чине у Вијетнаму и околини, те је појам геноцида добрано растегао у односу на дефиницију Рафаела Лемкина коју су усвојиле и Уједињене Нације 1948. године, те је Раселов суд осудио САД за геноцид над народом Вијетнама, што је било са одушевљењем прихваћено од слободоумних интелектуалаца тог времена.

Када су након Титове смрти у Југославији биле отворене табу теме историје, међу њима је можда главна била геноцид у Другом светском рату, а човек који се наметнуо као ауторитет на том пољу био је такође члан Раселовог суда - Владимир Дедијер. За невољу, он је са собом донео и Сартрову дефиницију геноцида и као последица тога у енормној литератури о геноциду насталој осамдесетих година у Југославији, у којој су били пољуљани сви ауторитети па и ауторитет УН и њених конвенција, холокауст, геноцид, ратни злочини и злочини против мира и човечности се не разазнају и не разликују, и „геноцид“ је постало све - од комунистичког робијања у Митровици и Голог отока до масакра усташа и четника на Блајбургу и Кочевском рогу.

У међувремену, пао је Берлински зид и идеали шездесет осме постали су „заповест дана“ у уједињеној Европи, што је најчешће симболизовано уласком једног од вођа париског маја 1968, Данијела Кон-Бендита, у Европски парламент. Босна је постала бојиште за вредности Нове Европе, и у њу су - према сопственим исказима - духовни потомци шездесетосмаша хрлили као Хемингвеј у Шпански грађански рат; Руанди и њених 800.000 побијених за само сто дана нико није био крив што није на сат и по времена лета од Париза. На крилима својих, сада добро етаблираних, епигона Сартр је са својом дефиницијом геноцида стигао у Хаг и даље знамо: Горски вијенац је од мистичног историософског спева замало постао хашки еквивалент Mein Kampf, а цетињски Бадњи дан с почетка осамнаестог столећа балканска верзија Кристалне ноћи.

Укратко, од осамдесетих година прошлог века је јавни дискурс на простору бивше Југославије толико контаминиран речју „геноцид“ да је она скоро изгубила значење, те није ни чудо када је 14. децембра ове године Хилари Клинтон са Атифете Јахјагом потписала Споразум о заштити и очувању одређених културних добара, при чему је Клинтонова назвала Грачаницу „српском и православном“, да нико од бројних коментатора овог догађаја није обратио пажњу на то да се у тексту Споразума геноцид у Другом светском рату спомиње чак два пута.

Наиме, Сједињене Државе потписују овакве споразуме са државама у којима своје културно наслеђе имају амерички грађани, нарочито они који су у САД дошли као жртве прогона и геноцида у Другом светском рату. Споразум Клинтон-Јахјага јесте инициран највећим делом скрнављењем јеврејског робља на Драгодану у Приштини, али одредница из Члана 1 каже да се Споразум односи на културно наслеђе „свих националних, верских и етничких група које живе или су живеле на овој територији и које су биле жртвама геноцида у Другом светском рату“.

Да се овај члан односи искључиво на Јевреје, не би било препреке да се уместо уопштеног појма „геноцид“ који се односи на све народе жртве употреби појам „холокауст“ који се односи само на Јевреје. Јевреја је додуше било релативно мало – неколико стотина на Косову и Метохији, а број им се био понешто увећао током рата онима који су из других крајева окупиране Југославије бежали у за Јевреје много сигурнију италијанску окупациону зону. (И не само за њих: „већ су исти терали оно Срба што је остало још код својих домова да слободно могу посећивати цркве и молити се Богу, па чак сваке недеље црква је била пуна од Италијана“ посведочио је избеглица Чедомир Н. Билибајкић својевремено).

После капитулације Италије, и домаћи Јевреји и избеглице су постали жртвом прве акције албанске СС дивизије „Скендербег“, у чијем је дневном ратном извештају од 13. јула 1944. године написано: „Од 25. маја до 5. јула дивизија ‘Скендербег’ је ухапсила 510 Јевреја и Срба-комуниста“; Берген-Белсен је био коначна дестинација многима од њих.

Свакако да се делом формулација о геноциду односи и на Роме, о којима имамо најнепоузданије податке, јер их је било најтеже пописати, јер је геноцид над њима био стихијски и најмање планиран и, коначно, јер се он све донедавно најмање истраживао.

Но, све то оставља ипак довољно отворена врата да се у жртве геноцида на Косову и Метохији у Другом светском рату, поменуте у Споразуму Клинтон-Јахјага, уброје и оних, према конзервативним проценама, десет хиљада систематски убијених српских жртава, те неких четрдесет хиљада Срба који су напустили италијанску, тридесет хиљада немачку и двадесет и пет хиљада бугарску окупациону зону, што је све променило слику етничког простора Косова и Метохије.

На страну реминисценције и поређења с прошлошћу (у збегу у Пећкој Патријаршији је у Другом светском рату умрло стотину и двоје људи, што се ипак 1999. године није поновило, упркос бројно већем збегу), остаје наравно питање јесу ли и колико су САД вољне, спремне и у могућности да слово Споразума, утемељеног на историјској спознаји о геноциду над Србима на Косову и Метохији у Другом светском рату, као и на чињеници да „места на којима се обавља верска служба, места од историјског значаја, споменици, гробља и споменици умрлима“ на том простору припадају српској популацији избеглој пред геноцидом у САД, спроведу у дело и заштите, јер су „забринуте да пропадање или нестајање предмета културног наслеђа представља осиромашење културног наслеђа свих нација света“.

Како год било, за загрљајем Бога и човека у „дому хлеба“ уследио је покољ дванаест хиљада витлејемске деце на коју је Ирод посумњао да је међу њима нови цар који ће га збацити; хоће ли за прокламацијама добрих намера и права уследити нови март 2004, или ће се наћи неко ко ће опет да пуни храмове као што су то чинили италијански војници у своје па и у наше време, осведочићемо се сами, чиме историја Косова и Метохије неће бити ништа мање библијска.

(Аутор је епископ липљански и викар Патријархов)
 



Ово порука је постављена и на насловној страници. Погледајте!
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Животопис блаженопочившег умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића)

       
      Епископ др Атанасије Јевтић рођен је од православних родитеља, српског рода, Милана Д. Јевтића, и Савке, рођ. Брисић, земљорадникâ, у селу Брдарици, у шабачко-ваљевском крају (Западна Србија), на други дан Божића, 26. децембра 1937, тј. 8. јануара 1938. године. Основну школу завршио је у Драгињу, а нижу гимназију започео 1949. у Шапцу и завршио осмољетку 1953. у Дебрцу. Учио је затим Богословију у Раковици и завршио у Београду, јуна 1958 (у генерацији са садашњим Епископом Амфилохијем и Лаврентијем). По завршетку Богословије, уписао Богословски факултет у Београду 1958.г., али је у новембру исте године позван на одслужење двогодишњег војног рока у Подгорици (обука 6 месеци) и на Косову (годину и по у Вучитрну и Приштини). По повратку из војске је замонашен по благослову Епископа Шабачко-Ваљевског Јована, од Архим. Јустина Поповића, у манастиру Пустињи код Ваљева, уочи Ваведења 3. децембра 1960. године, а затим, као сабрат манастира Троноше код Лознице, наставио и завршио студије на Богословском факултету у Београду, јуна месеца 1963. године. Дипломирао са општом оценом 8,88 (врло добар).
      За време студија рукоположен од Епископа Јована у чин јерођакона на Богојављење 1961, а на Успење Пресвете Богородице 1963.г. у свештенички чин.
      Завршивши Богословски факултет, поднео молбу Св. Архијерејском Синоду ради одласка на постдипломске студије у Грчку. Фебруара 1964.г. послан од Њ.Светости Патријарха Српског Германа на Теолошку академију на Халку код Цариграда (Турска), где је остао до месеца јуна исте године. Због тамошњих тешких политичких прилика прешао у лето исте године у Јеладу, на Свету Гору, и с јесени на Теолошки факултет у Атину, где је под руководством професора догматике и академика др Јована Кармириса припремио на грчком докторску тезу из догматике, на тему: Еклисиологија Апостола Павла по Светом Златоусту. Докторску тезу одбранио с одличним успехом 2. јуна 1967.г. на истом факултету. После тога остао у Атини још годину дана и настављајући богословски рад углавном на изучавању Светих Отаца Цркве.
      За време четворогодишњег боравка у Атини, служио као парохијски свештеник у атинској Руској цркви, станујући једно време у богословском интернату Грчке Цркве, а затим у приватном стану. Све време боравка у Грчкој био у сталној вези са својим Епископом – Шабачковаљевским Јованом. У јесен 1968. г., добивши за то благослов од свог Духовника и свог Епископа, прешао у Париз, на Богословски институт Светог Сергија, ради продужетка даљих богословских студија и изучавања француског језика. По проведеној једној години изабран од Професорског савета Института за професора, за Увод у теологију и Патрологију са Аскетиком, и на том положају остао три године. Последњу годину (1971-2) предавао и Историју Цркве византијског периода. Боравећи у Паризу, повремено пратио извесна предавања из Патрологије на римокатоличком Теолошком факултету (Institut Catholique de Paris), и нека предавања из византијске књижевности на Сорбони ( Hautes Etudes). У својству професора Института Светог Сергија учествовао на Првој теолошкој конференцији Православних теолога у Америци, септембра 1970.г. у Бостону (Holy Cross). За четири године боравка у Француској опслуживао је, према потребама, православне парохије руске, српске, грчке и француске, а живео у дому студената Института Светог Сергија. Током лета посећивао је Св. Земљу, Србију и Грчку.
      Вративши се из Париза у лето 1972.г. с јесени постављен од Св. Архијерејског Синода за управника Дома студената при Богословском факултету. Следеће 1973.г. изабран за доцента на Богословском факултету за катедру Патрологије (Црквена књижевност и мисао Светих Отаца Истока и Запада). Предавао и Историју Хришћанске Цркве низ година, као и неко време Историју Српске Цркве. Године 1983. биран за ванредног, а 1987. за редовног професора на катедри Патрологије. Биран за Декана Богословског факултета 1980/81. и 1990/91. У том периоду рада на Факултету, објавио је око две стотине научних радова. Тада почиње да излази његово дело Патрологија (књ.2).
      Доласком у Београд, брзо се укључио у културна кретања престонице, поглавито активним учествовањем на бројним трибинама, где је својим отвореним иступањима, одличним познавањем теолошке и философске мисли, те својственом му ерудицијом и свестраношћу, задобио велике симпатије и подршку, нарочито омладине, у бројним дијалозима са апологетима марксизма и материјализма. Позната су и његова реаговања у штампи (посебно у листу Православље, гдје је сматран за једно од првих пера). Истовремено и напоредо са професорским дужностима, делатно је учествовао у буђењу успаване светосавске и косовске свести и савести Српскога народа, подсећајући на озбиљност ситуације на Косову и Метохији, али и у другим Српским земљама. Учествујући својим прилозима у прикупљању докумената и сведочанстава о новомучеништву, заветовао их је будућим и садашњим генерацијама као документ времена и на тај начин враћао дуг пострадалим Србима и својој Цркви. Такође, многобројне младе људе је својим примером надахнуо и упутио на изучавање богословља, подстакнуо на ступање у свештенички и монашки чин… Својим пастирско-еклисијалним деловањем допринео измирењу и превазилажењу расколâ, а особито тзв. Америчког раскола.
      Ратне 1991.г. бива од Св. Арх. Синода изабран на Ивандан 7. јула хиротонисан и устоличен у Вршцу за Епископа Банатског, где је остао непуних годину дана, да би га Св. Арх. Сабор на мајском заседању 1992. изабрао за Епископа Захумско-Херцеговачког. Због ратног пожара није могао бити устоличен у седишту Мостару, него у Требињу, на Видовдан 1992.г. Нови Епископ, са седиштем у манастиру Тврдошу, наследио је Епархију која више деценија није имала свога Епископа-пастира. Током рата, многоразлично је помагао свој народ, војску, сирочад, избеглице, рањенике и остале невољнике и паћенике, обнављајући православну веру у Херцеговини крштавајући, причешћујући и просвећујући богомповерени му народ(покренуо епархијски часопис Видослов, који редовно излази од Божића 1993. до данас). Године 1994. изабран је за првог ректора новоотворене Духовне академије Светог Василија Острошког у Србињу. Његовом заслугом Херцеговином су пронете мошти Светог Василија Острошког и Тврдошког Чудотворца (10.-11.маја 1996).
      Услед тешке повреде вратних пршљенова (3.дец.1998), молио је Сабор Епископа за разрешење од архипастирских дужности. На септембарском заседању 1999.г. Св. Арх. Сабора усвојена му је оставка на активно управљање Епархијом ЗХиП (на његово место изабран садашњи Епископ Григорије), а сâм је остао да борави у манастиру Тврдош крај Требиња. После тога, прилично времена проводи на Косову и Метохији (нарочито од доласка страних NATO трупа, јуна месеца 1999), помажући тамошњем Епископу и страдалном народу. Током 2001/2002.г. провео је осам месеци у Јерусалиму изучавајући јеврејски језик ради превода Светог Писма Старог Завета на српски, и упознавајући боље Св. Земљу Господњу, као и служећи у Јерусалимској Патријаршији, нарочито на Гробу Господњем. (Претходно посетио Св. Земљу 3 пута и Синај 2 пута). По повратку из Јерусалима, послан је од САСабора, од јуна 2002.г. до маја 2003.г. на испомоћ оболелом Епископу Жичком Стефану, када је са другим Епископима припремио уношење у Календар Светих Епископа Жичког и Охридског Николаја… По повратку из Жиче, ради у Манастиру Тврдошу превод Светог Писма са јеврејског и грчког, повремено напише понеки текст, или одржи неко предавање. За време погрома Срба на Космету, марта 2004, био је свих тих дана присутан са страдалним народом, свештенством и монаштвом…
      Епископ Атанасије је посебно као јеромонах био учесник многих домаћих и међународних научних скупова из области црквене историје, теологије, философије и хришћанске културе. Истовремено је сарађивао у многим црквеним и световним публикацијама код нас и у иностранству. Аутор је бројних књига, студија, чланака, огледа и беседа на више светских језика. Преводи са старогрчког, старословенског, и др. језика. Његови богословски, антрополошки, патролошки, црквено-историјски радови залазе у све периоде историје Цркве и обухватају скоро сва важнија питања православног библијско-светоотачког богословља. Његови литерарни теолошко-философски радови и иступања добили су и званичну потврду избором у Удружење књижевника Србије. До сада је објавио више десетина књига.
       
      · Преузето из књиге Еп.Атанасија Христос Алфа и Омега, Манастир Тврдош-Братство Св. Симеона Мироточивог, Требиње-Врњци 2004., стр. 303-307.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Порфирије (Перић) рођен је 22. јула 1961. године у Бечеју. Прво је од троје деце Радивоја и Радојке Перић, који су се, после Другог светског рата, из села Осиње крај Дервенте у Босни и Херцеговини доселили у Војводину. На крштењу је добио име Првослав. Основношколско образовање стекао је у Чуругу, а гимназију „Јован Јовановић Змај“ завршио је у Новом Саду 1980. године.
       
      Похађао је студије археологије на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Убрзо је почео да студира и на Богословском факултету Српске Православне Цркве, на којем је и дипломирао 1987. године. 
      У чин мале схиме замонашио га је, на Томину недељу, 11. априла 1986. године, његов духовни отац, тада јеромонах др Иринеј (Буловић), садашњи Епископ бачки. Исте године, епископ рашко-призренски Павле (Стојчевић), потоњи патријарх српски, рукоположио је монаха Порфирија у чин јерођакона у манастиру Свете Тројице у Мушутишту 23. јуна 1986. године.
       
       
      Последипломске студије похађао је на Богословском факултету Националног и Каподистријског универзитета у Атини (1987-­1990.). На истом училишту стекао је звање доктора наука (2004.). У чин јеромонаха рукоположен је на Аранђеловдан, 21. новембра 1990. године, у манастиру Светих Архангела у Ковиљу. Тада је постављен за игумана те свете обитељи. За Епископа јегарског, викара Епархије бачке, изабран је на заседању Светог Архијерејског Саборa 14. маја 1999. године. Хиротонисао га је Патријарх Павле (Стојчевић) у новосадској Саборној цркви 13. јуна 1999. године. За Митрополита загребачко-љубљанског изабран је на седници Светог Архијерејског Сабора 26. маја 2014. године. Блажене успомене Патријарх Иринеј (Гавриловић) га је, 13. јуна исте године, увео у митрополитски трон у храму Преображења Господњег у Загребу, на којем је митрополит Порфирије наследио блаженопочившег митрополита Јована (Павловића).  
       
      Ванредни је професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Говори грчки и енглески, а служи се руским језиком.
      На позив епископа бачког др Иринеја, јерођакон Порфирије је 1990. године привремено прекинуо последипломске студије теологије у Атини и прихватио се дужности игумана светоархангелске обитељи у Ковиљу, на којој је остао до 2014. године. Његовим постављењем за игумана започео је препород манастира. Обновљeни су стари и изграђени нови конаци, подигнут је параклис и отпочело је фрескописање манастирског храма.
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом ”Земља живих”.
      Игуман Порфирије старао се да живот монаха и богослужбени типик Ковиља буду устројени по угледу на аутентичну монашку духовност и богослужбени опит светогорских општежића. Манастир је постао препознатљив по неговању византијског црквеног појања, али и по отворености према друштвеној заједници. 
      На иницијативу епископа Порфирија, формиране су четири терапијске заједнице за лечење од болести зависности, под називом Земља живих. Од оснивања прве заједнице 2005., до почетка 2021. године, кроз ова јединствена лечилишта у којима су знања и вештине медицинских наука испреплетане са вековним православним духовним искуством, прошло је готово 4000 штићеника. 
      Братство манастира је вишеструко умножено, па је оно, у тренутку одласка Митрополита Порфирија са места игумана, бројало 25 монаха.
       
       
      Читаву деценију владика Порфирије је био један од редовних учесника емисије Буквар православља која је емитована на телевизији Нови Сад. Такође је, од почетка емитовања телевизијске емисије Агапе аутора и водитеља Александра Гајшека (2005.), па све до избора за Митрополита зaгребачко-љубљанског (2014.), уз почившег академика др Владету Јеротића и друге истакнуте мислиоце био њен чест гост. У својству представника традиционалних Цркава и верских заједница у Србији, епископ Порфирије је најпре био члан (2005-2008), а затим и председник Савета Републичке радиодифузне агенције (2008-2014).
      Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију
      Био је први архијереј Српске Православне Цркве коме је поверено старање над организацијом верског живота у Војсци Србије (2010 – 2011.).
      Почев од 2002. године, владика Порфирије је председник Управног одбора Српског привредног друштва „Привредник“ у Новом Саду, где се посебно ангажовао у прикупљању средстава за стипендирање даровитих српских ђака и студената.
      Програм свог пастирског деловања митрополит Порфирије је представио у приступној беседи на устоличењу, у јуну 2014. године, рекавши: 
      „Увек ћу бити спреман да учествујем у изграђивању мостова између људи и народа, потпуно свестан да има оних који ће и са једне и са друге обале бацати камење на мостоградитеље. Али, на то ме обавезује сам Господ који је у Сину своме Јединородном премостио јаз између Бога и човека.“
       
       
      О свом идентитету и темељним вредностима на којима заснива своје послање Митрополит је том приликом рекао: „Ја јесам Србин, али сам пре свега хришћанин, а то је универзална вредност и зато ћу проповедати и сведочити Христа. Волим свој народ, али волим и волећу и све друге народе, сваког човека, сваку икону Божију”. 
      Митрополит Порфирије негује пријатељске и сарадничке односе са бројним представницима Римокатоличке цркве и других верских заједница, као и са многим научним и културним прегаоцима у Загребу.
      Слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја, материјална обезбеђеност сваког појединца су оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи.
      Био је домаћин Осмог састанка Свеправославне мреже за проучавање религија и деструктивних култова који је, под покровитељством Епархије загребачко-љубљанске, одржан септембра 2015. године у Љубљани. 
      Завршио је обнову Богородичиног манастира у Лепавини, поред Копривнице, једног од најстаријих духовних центара православног народа у Хрватској.
       
       
      Лауреат је награде Богословске академије Светог Игнатија у Стокхолму (Шведска) за 2016. годину. Ово признање додељено му је „за допринос помирењу народа на Балкану и предани рад на унапређењу јединства међу хришћанима“. Поводом примања награде, митрополит Порфирије је у Стокхолму одржао предавање на тему слободе и људских права. Говорећи о томе да слобода и људско достојанство имају своје извориште у Цркви Христовој, рекао је да су „слобода избора, слобода савести, слободан проток људи и идеја и материјална обезбеђеност сваког појединца оно што хришћанство као аутентични персонализам са собом носи“ и истакао да „то не значи да се хришћанство залаже за пролазне људске вредности, већ да потврђује вечне вредности у чијој је жижи човек и његово спасење“.
      Признање Удружења за верску слободу у Републици Хрватској за 2019. годину додељено је Митрополиту Порфирију за миротворни допринос у промовисању културе дијалога и верских слобода.
      Докторску тезу Могућност познања Бога код апостола Павла по тумачењу светог Јована Златоустог Владика Порфирије одбранио је на Богословском факултету Националног и Каподистријског Универзитета у Атини 2004. године. Исте године је постао доцент на Катедри за катихетско и пастирско богословље Православног богословског факултета Универзитета у Београду. На тој је катедри наследио академика Владету Јеротића, са којим је дуги низ година на многим пољима блиско сарађивао.
       
       
      Као ванредни професор Православног богословског факултета, од 2015. године, изводи наставу на предметима основних студија Пастирско богословље са психологијом и Теологија Новог Завета, као и на другим предметима мастер и докторског студијског нивоа. Учествовао је у покретању и промовисању Библијског института при Богословском факултету.
      Аутор је књига Лицем к Лицу – Библијско-пастирска промишљања о Богу, човеку и свету (Београд – Загреб, 2015) и Премудрост у Тајни сакривена – Огледи из Теологије апостола Павла (Београд, 2020), тридесетак научних, стручних и популарних радова објављених у домаћим и међународним часописима. Збирка интервјуа и обраћања, које је дао током прве две године од постављења за Митрополита (2014-2016), објављена је 2016. године под насловом Загреб и ја се волимо јавно.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Света Архијерејска Литургија на којој ће бити извршен свечани чин устоличења Његове Светости г. Порфирија у најсветији трон Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског биће служена 19. фербруара 2021. године у београдској Саборној цркви Светог архангела Михаила са почетком у 9 часова. О датуму свечаног увођења у трон Патријараха српских у Пећкој Патријаршији, историјском седишту поглавара Српске Православне Цркве, јавност ће бити накнадно обавештена.

       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Блаженопочивши Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић.

       
      Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
      Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије.
      После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године.
      Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу.
      Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
      Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године.
      Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Mитрополит црногорско-приморски Амфилохије (Радовић) је рођен на Божић 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћира и мајке Милеве, рођене Бакић.
      Световно име му је било Ристо. Потомак је по сродству војводе Мине Радовића, једног од првих племенских капетана црногорских, који је присајединио Морачу Црној Гори 1820. године. Будући митрополит је провео детињство у патријархалној породици, која је остала верна Православљу и заветима предака у тешким послератним временима нарастајућег атеизма под комунистичком влашћу. Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а Богословију Светог Саве у Раковици у Београду. Дипломирао је на Богословском факултету у Београду 1962. године. Упоредо са Богословским факултетом студирао је класичну филологију на Филозофском факултету у Београду.
      Велики утицај на духовно узрастање митрополита Амфилохија извршили су Преподобни отац Јустин Поповић, велики богослов и духовник Српске Православне Цркве, и светогорски старац Пајсије.
      После завршеног факултета, постдипломске студије наставља у Берну и Риму, где је магистрирао на Источном понтификалном институту (1965). Одатле одлази у Грчку, где борави седам година и где прима ангелски образ и свештенички чин. У том периоду, у Атини је одбранио докторат о Светом Григорију Палами, који је привукао пажњу ондашње европске теолошке јавности. После годину дана проведених на Светој Гори одлази за професора на Православни институт Светог Сергија у Паризу, а од 1976. године постаје доцент, па редовни професор на Богословском факултету Светог Јована Богослова у Београду (касније Православног богословског факултета Универзитета у Београду), на катедри за Православну педагогију (катихетику) са методиком наставе. У два мандата био је и декан факултета. Докторат honoris causa Московске духовне академије примио је 2003. године, Института теологије Белоруског државног универзитета у Минску 2008. године, Православног теолошког института Светог Сергија у Паризу 2012. и Санкт-петербуршке духовне академије 2014. године. Oдлуком Националног комитета друштвених награда Руске Федерације 2001. године одликован je орденом Ломоносова, који му је уручен на свечаности у Кремљу у присуству око 4.000 угледних званица. За почасног члана Словенске академије књижевности и уметности изабран је 2015. године.
      Говорио је грчки, руски, италијански, њемачки и француски језик, док је користио у научном раду старогрчки, латински и црквенословенски.
      Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао га је маја 1985. године за Епископа банатског. Хиротонисао га је 16. јуна 1985. године у београдској Саборној цркви Патријарх српски Герман уз саслужење: Митрополита црногорско-приморског Данила, Епископа бачког Никанора, браничевског Хризостома, жичког Стефана, шумадијског Саве, далматинског Николаја, тимочког Милутина, зворничко-тузланског Василија, аустралијско-новозеландског Василија, бањалучког Јефрема и мачванског Данила. Међу њима био је и Митрополит кефалонијски Прокопије, који је га је својевремено у Грчкој замонашио, а потом и произвео у архимандрита. Устоличен је 21. јула 1985. године у Вршцу.
      Одлуком Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве Епископ банатски Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу. Свечано устоличење за Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског извршио је Патријарх српски Павле са епископима 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру.
      Митрополит Амфилохије је био члан Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве у више сазива. Предсједавао је тим тијелом и био замјеник обољелог Патријарха српског Павла од краја 2007. године до његовог упокојења, као и местобљуститељ Патријарашког трона од упокојења патријарха Павла, 16. новембра 2009. до избора Патријарха српског Иринеја 22. јануара 2010. године. Администрирао је Епархијом рашко-призренском од маја 2010. године до устоличења Епископа рашко-призренског Теодосија крајем децембра исте године. Администрирао је Епархијом буеносајреском која је установљена на његов предлог) од њеног оснивања у мају 2011. до избора тадашшњег Епископа диоклијског Кирила (Бојовића) за њеног епархијског архијерејска 2018. године.
      Уснуо у Господу 30. октобра 2020 године у Клиничко-болничком центру Црне Горе у Подгорици.








       
       
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...