Jump to content
Претражи у
  • Још опција
Прикажи резултате који садрже
Прикажи резулте из
Небитан Лик

Не, ово није хришћанство

Оцени ову тему

Recommended Posts

ЧЛАН

Морам са свима вама да поделим овај "западни" видео клип који покушава да објасни шта је то хришћанство. Морам, јер ово што се овде показује као хришћанство није хришћанство већ јерес. Нажалост, оваква слика хришаћнства, овакво разумевање хришћанства, присутно је и у главама многих православних хришћана, па чак и теолога.

Погледајте добро овај видео, а ја ћу потом, део по део, објаснити зашто ово није хришћансво и шта је заправо аутентично хришћанство, оно које је у духу Светог Предања Цркве. Питање је веома важно. Јер од нашег начина схватања хришћанства, зависи и однос према свету око нас, зависи и однос према људима око нас, поготово према онима "који нам нису по мери". Дакле, то наше схватање директно утиче и на питања која нас свакодневно заокупљају.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Гледала сам овај клип,превише је упрошћен,намењен широким народним масама као просто, неадекватно објашњење Хришћанства.Намењен инстант човеку не улазећи у дубину хришћанства.Ово је "хришћанство у глобалу",хришћанство где је потрабна само "вера" без личног труда,намењено да брзо,површински "објасни" и привуче људе хришћанству.Као комерцијални клип.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

То није чак ни хришћанство у глобалу. То је псевдохришћанство, секташтво, јерес. Почећу да пишем, вечерас.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ma takav plitki video, ali u pravu je gospodin Aleksander, sve je to uzeto s pogrešnog kraja a to "ispaštanje" je savim u neskladu s Jevanđeljem i teologojom objašnjeno. Na sve se gleda kao na hronološki redoslijed događaja, nekakvu story a ne toliko kao na odnos Boga i ljudi a o Božijoj nadvremenosti, motivaciji, ljubavi tamo nije ni spomena. O mnogo važnih stvari tamo nema ni riječi. O ljubavi Božijoj se tamo nije reklo ništa iako čitavo Jevanđelje je samo o tom - o Božijoj ljubavi i milosrđu. Onako imam dojam da je film bezvezan, ništa puno ne objašnjava ali puno zamagljuje, neko ko nema zaista pojma šta je hrišćanstvo bi mogao steći skroz krivu predstavu na osnovu gledanja tog filmića.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Морам са свима вама да поделим овај "западни" видео клип који покушава да објасни шта је то хришћанство. Морам, јер ово што се овде показује као хришћанство није хришћанство већ јерес. Нажалост, оваква слика хришаћнства, овакво разумевање хришћанства, присутно је и у главама многих православних хришћана, па чак и теолога.

Погледајте добро овај видео, а ја ћу потом, део по део, објаснити зашто ово није хришћансво и шта је заправо аутентично хришћанство, оно које је у духу Светог Предања Цркве. Питање је веома важно. Јер од нашег начина схватања хришћанства, зависи и однос према свету око нас, зависи и однос према људима око нас, поготово према онима "који нам нису по мери". Дакле, то наше схватање директно утиче и на питања која нас свакодневно заокупљају.

Мики Маус верзија... :)

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Ево и текста, да нам буде лакша анализа:

Šta je hrišćanstvo?

Glavno načelo hrišćanstva je verovanje u Isusa kao Sina Božjeg

i spasioca čovečanstva. Ali, od čega je čovečanstvu potrebno spasenje?

Da bismo na to odgovorili moramo se vratiti na početak.

Hrišćanstvo uči da postoji samo jedan bog

i da je “na početku” taj bog stvorio ceo univerzum rečju.

Bog je na Zemlji stvorio dvoje ljudi,

muškarca i ženu, Adama i Evu.

Oni su trebali da se staraju o vrtu u kome su živeli,

i smeli su da jedu sa svakog drveta osim

sa drveta poznanja dobra i zla.

Nešto kasnije, Evu je Satana doveo u iskušenje

i ona je pojela voćku sa ovog drveta. Zatim je Adam takođe jeo.

U tom momentu njih dvoje postaju svesni, i spoznaju “dobro i zlo”,

što se pokazuje kroz sram od njihove golotinje.

Ishod neposlušnosti Bogu je njihovo isterivanje

iz Vrta, i oni postaju smrtni.

Mnogo generacija posle Adama,

Bog je izabrao čoveka koji se zvao Abraham

čiji je zadatak bio da napravi veliki narod.

Narod iz koga će se jednog dana roditi Mesija

koji će osloboditi čovečanstvo od okova greha

i smrti.

Naš savremeni kalendar deli vreme na dva dela oko približnog

datuma rođenja Isusa za koga hrišćani

veruju da je obećani Mesija.

Prema Novom Zavetu,

Isusa je rodila devica po imenu Marija,

živeo je bezgrešan život, a onda

se dobrovoljno žrtvuje kao zamena za ispaštanje grehova čovečanstva.

Reč “ispaštanje” se koristi da se opiše čin koji

plaća za ili briše nečije grehe i prestupe.

3 dana kasnije, Isus pobeđuje smrt putem uskrsnuća

iz mrtvih da bi otvorio raj onima koji

su poverovali u njega i veruju mu za oproštaj

njihovih grehova.

Uskrsnuti Hrist se pokazao mnogim ljudima

tokom narednih 40 dana, pre nego što se uzneo u raj. Odatle on vlada i

upravlja sa Bogom Ocem

i šalje Svetog Duha da uči svoje sledbenike.

Takođe se smatra da će se jednog dana Isus

vratiti na Zemlju da sudi svim ljudima,

živim i mrtvim, i dati večni život

onima koji su verovali u Njega, i večnu smrt

onima koji nisu.

Hrišćani zovu poruke Isusa Hrista

Jevanđeljem, što znači “dobre vesti”.

I to je hrišćanstvo.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Па да кренемо:

Šta je hrišćanstvo?

Glavno načelo hrišćanstva je verovanje u Isusa kao Sina Božjeg

i spasioca čovečanstva. Ali, od čega je čovečanstvu potrebno spasenje?

Ово је тачно. Први "символ вере", прво вероисповедање хришћана било је да је Исус - Христос, односно да је Исус Месија, Спаситељ. И то не било какав Месија, већ сами Син Божији,

Од чега је дошао да спасе свет? То је кључно питање које је, у овом случају, вододелница између хришћанства и псевдохришћанства. Ово би питање себи требало да постави сваки хришћанин: КОЈИ ЈЕ РАЗЛОГ ХРИСТОВОГ ОВАПЛОЋЕЊА? Односно, ОД ЧЕГА ОН ТО СПАСАВА СВЕТ? Одговор следи у даљој анализи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

teško je kad ovu,kako zvonko reče, -miki maus verziju-treba da negiraš i da istim ljudima (koji u glavi imaju sliku hrišćanstva kao ovu ovde-a ima ih ohoho) objasniš šta je zaista hrišćanstvo...

a šta je najteže prilikom tog objašnjenja-verovatno zato što treba koristiti miki maus terminologiju jer većina samo nju razume

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
АДМИН

" и то је Хришћанство" ...

Бухахаха , смесно бате, смесно...

Па ја у толико речи не могу да опишем себе а камоли Хришћанство.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН
Da bismo na to odgovorili moramo se vratiti na početak.

Hrišćanstvo uči da postoji samo jedan bog

i da je “na početku” taj bog stvorio ceo univerzum rečju.

Bog je na Zemlji stvorio dvoje ljudi,

muškarca i ženu, Adama i Evu.

Oni su trebali da se staraju o vrtu u kome su živeli,

i smeli su da jedu sa svakog drveta osim

sa drveta poznanja dobra i zla.

Nešto kasnije, Evu je Satana doveo u iskušenje

i ona je pojela voćku sa ovog drveta. Zatim je Adam takođe jeo.

U tom momentu njih dvoje postaju svesni, i spoznaju “dobro i zlo”,

što se pokazuje kroz sram od njihove golotinje.

Ishod neposlušnosti Bogu je njihovo isterivanje

iz Vrta, i oni postaju smrtni.

Чувено враћање "на почетак", како би се сазнала истина. Та протологија (=учење о почетку, о истини на почетку) је наслеђе из јелинске философије. То је онај, за јелински ум, компликовани однос између једног и мноштва. Ако је читав свет у промени, шта је онда истинито. Односно, шта је то што има сталност (нема истине без сталности, сталност је особина истине)? На том питању "ти естин" (=шта јесте) је никла античга грчка философија. Стари Јелини су почев од пресократоваца, чувених јонских философа, па све до новоплатониста, заступали једну монистичку онтологију. Шта то значи? То значи да је истина (постојање као постојање) у том једном, непроменљивом - које се јавља у свим овим променама које опажамо, а које само остаје непроменљиво иза свих тих промена. Само зато можемо тврдити да нешто јесте. За пресократовце то је била нека од одређених или неодређених материја (вода, ваздух, апеирон, ватра, итд.). За Платона су то биле трансцедентне идеје (банално речено, по Платону, можемо тврдити да човек јесте иакко људи умиру, зато што постоји вечна, непроменљива идеја човека), за Аристотела апстрахована врста, итд. То једно и непроменљиво, ма шта оно било, је истина. Сама промена, сама историја је нешто што следи после - дакле, једна декаденција тог једног. Ово је посебно изражено у Плотиновом новоплатонизму. То ће рећи, да је антички поглед на истину постојања - ПРОТОЛОШКИ: истина је на почетку, ако се враћамо уназад, доћићемо до ње.

Такав поглед су усвојили и неки хришћански оци. Нпр. Ориген, као један од веома утицајних. Такво схватање је посебно усвојено међу западним хришћанима у традицији Светог Августина. Но, такав поглед је присутан и међу многим православним хришћанима, све до данас. И по том схватању, истина је на почетку. Да бисмо је схватли, морамо се вратити "на почетак". Где? Наравно, у Рајски врт, у причу о Адаму и Еви, у стање "пре пада". Погледајмо какве последице по схватање саме суштине хришћанства има овакав поглед. Али, погледајмо и како изгледа аутентични, предањски поглед на ово питање. Објашњење ускоро следи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

По оваквом, протолошком схватању истине постојања, први људи су на почетку били бесмртну, у слози и љубави са Богом. Живели су срећно и безбрижно и уживали у рајском врту... 0912_sport.gif' class='bbc_emoticon' alt=':0912_sport:' /> 0914_sport 1307_womens

По том схватању, дакле, човек је био бесмртан, у јединству са Богом - једном речју, савршен. И ионда, због свог непослушања, та бесмртност му бива, по правди и закону јел`, одузета. Човек бива КАЖЊЕН. Такође, човек бива изагнан из Раја, дакле, јединство са Богом бива разорено. Закључак: од савршеног долази до несавршеног. Дешава се ПАД. А истина је, да поновим, ПРЕ тог пада, "на почетку". Дакле, једна, попут античке грчке, ПРОТОЛОГИЈА.

Шта овде не ваља? Нећу сада да улазим у питање буквалног тумачења Књиге Постоња. То нас тренутно не занима.Занимају нас закључци које изводимо из те Књиге. Прво, ако је човек био у јединству са Богом, ако је био савршен, како је могао да од Њега отпадне? То је питање поставио Свети Максим Исповедник. Јер, ако је Бог пуноћа бића, све оно што се може пожелети, вечно и бескрајно што се може пожелети, шта је онда човек мога да пожели, будући да је био у јединству са Богом, а да то већ није имао, пита се Свети Максим? То би значило да има нечег већег од Бога, што би значило да је и Бог несавршен. Свети Максим закључује да је НЕМОГУЋЕ БИТИ У ЈЕДИНСТВУ СА БОГОМ ПА ОД ЊЕГА ОТПАСТИ. Зато што то јединство значи ПОКОЈ, мировање - циљ и смисао самог нашег покрета (вољног и делатног). Само постојање покрета, промене (Адамова одлука је свакако један покрет воље, промена), сведочи да човек није био у том покоју - односно, није био у јединству са Богом па онда од њега отпао. Ево речи Светог Максима:

Дакле, уопште ни код кога од створених (бића) није престала сила којом се по природи крећу ка своме циљу, нити је утихнула енергија која их носи ка њиховом циљу, нити је, пак, тежња која их креће пожњела свој труд, бестрашће и мировање...[1]

Јер уопште није могуће бити са Христом како јесте, и опет некада од Њега сасвим отпасти, пошто ће у њему бити завршетак векова и стајање свих крећућих се (створених) бића, у којем (стајању) уопште неће бити промене (на горе) ниједнога од постојећих бића.[2]

[1] Максим Исповедник, Амбигва 7, PG 91, 1073 B

[2] Максим Исповедник, Таласију LIX, PG 90, 625 B

О чему се овде онда ради и шта значи ова прича о Адаму? Наставак следи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Да видимо прво шта значи тај ПАД прародитеља, првородни грех, како га називамо. По тумачењу Отаца Цркве, човек је био пред једним императивом, пред једним призивом Божиј ДА БУДЕ БЕСМРТАН. Пазите добро: ДА БУДЕ бесмртан. Бесмртност је ЦИЉ који је стављен пред човека. Што ће рећи да је ПАД или ПРВОРОДНИ ГРЕХ, заправо, неостварење или ПРОМАШАЈ тог циља. Грчка реч за грех "амартиа" то и значи - промашај циља. Дакле, овде треба да изађемо из некаквог морализаторског схватања греха, који је првенствено на западу, а одатле веома утицајно и на истоку, у хришћанству, на жалост, превладао. Такође, треба да изађемо из јуридичких схватања последица које грех, као промашај циља, носи. Односно, траба да изађемо из категорија КАЗНЕ. Свакако, термина казне и јуридичког схватања има и у Библији, али где? У Старом Завету. Међутим, СЗ није завршетак, савршенство. Јер да јесте, не би Нови долазио.

Да видимо даље. Један Свети Иринеј Лионски каже да је Адам био "нипиос" (=дете, одојче). У овом изразу видимо да човек није био савршен, већ је био пред императивом узрастања и постизања крајњег циља (као што дете долази до стадијума одраслог човека). Свети Теофило Антиохијски каже да је Бог створио човека "нити смртног нити бесмртног већ способног и за једно и за друго". И ово о бесмртности сведочи као о једном императиву који човек није имао па изгубио, већ га није оставрио. Кад је човек пао? Има ли препадне, рајске историје? Погледајте шта каже Свети Максим:

Јер пошто је човек, говораше (Свето Писмо) одмах са бићем (постанком), кроз непослушност, оставио свој почетак иза себе, и није могао искати оно што је иза њега остало; и, пошто почетак природно ограничује покрет оних што су под њим постали, зато је с правом назван и крајем, у којем, као узроку покрета покретаних (створених), добија пут (свој) свршетак.[1]

[1] Максим Исповедник, Таласију LIX, PG 90, 613 C

Видите да је пад лишен историчности? Пад представља иницијалну свест, иницијалну слободу са којом су људи почели да постоје. Дакле, НЕ ПОСТОЈЕ препадни, савршени људи, јер човек је одмах, како свети Максим каже, са својим бићем, са својим почетком постојања, пао. Овде свети Максим каже да је Адам оставио свој почетак, због непослушности. То на први поглед може да збуни, ако се не позанје мисао овог светитеља. Почетак и Крај, о којима светитељ говори, нису некакви временски тренуци, некакве временске димензије. Почетак и Крај су Воља Божија о свету, садржана и показан кроз Сина Божијег. "Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи", каже Господ. Та воља Божија као Почетак јесте шта? Па управо да се створи свет и да тај свет постоји вечно. Како? Бесмртност није "природна особина", па да буде дата и одузимана. Постоји само једна и једина вечност - вечна ЗАЈЕДНИЦА љубави Оца, Сина и Светога Духа. НЕМА ДРУГЕ ВЕЧНОСТИ. И Свети Оци кажу да је нелогично тврдити да је човек створен као бесмртан јер би то значило да је Бог створио другог бога, а што је само себи контрадикторно јер "створено" и Бог никако не иду заједни. Ако је створено онда није Бог и обрнуто, ако је Бог онда није створен. Питање бесмтности човека и света је питање уласка човека и света кроз човека у ту ЈЕДИНУ вечност - у заједницу љубави Оца, Сина и Светога Духа. Како? Тако што ће се створени свет ПОИСТОВЕТИТИ са Сином Божијим. Шта то значи? То значи да се Син Божији оваплоти, да постане човек и да тако, бивајући вечно Син Божији, сада, бивајући и човек, унесе створено у ту вечну заједницу, тај вечни однос Отац-Син. Да се тако на творевину излије Дух Живототворни (Дух Свети) који од Оца исходи. Да све створено постане Тело Сина Божијег - и као такво да буде и само названо Сином Божијим. То је Тајна обожења (=тхеосис), како свети Оци кажу. Е ту су Тајну први људи одбили и зато је све створено остало у границама своје створене природе - у границама почетка и краја, у границама смрти. Наставак следи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Из овога што сам до сада рекао, подвукао бих следеће ствари које требају да разбију погрешне предрасуде о хришаћнству:

1. Нема "препадне историје". Прича о Адаму и Еви је прича о односу Бижије воље (Почетак оком говори Свети Максим) и човекове воље. То је прича у сусрету две слободе - Божије и људске.

2. Првородни грех нема никакве везе са моралношћу, нити какве везе са јуридиком. Првородни грех је промашај циља, смисла због којег су човек и свет створени.

3. Питање бесмртности. Човек није био бесмртан, па му је онда Бог ту бесмртност одузео. Човек није досегао, није остварио циљ да буде бесмртан.

4. Смрт није Божија казна већ природно стање човека и света. Свет постоји као самодовољан, самообјашњив, ослоњен на себе самога, на своју створену природу (тако су људи одлучили да га схвате и такав су му смисао дали). Зато је свет смртан - јер је створен и остао је на тим својим природним категоријама јер није ушао у заједницу са Нествореним.

5. Истине нашег постојања, дакле, нема на почетку историје. Где је онда она? Она је на њеном крају - истина, дакле, није протолошка већ есхатолошка.

Ове поставке нам битно, готово суштински мењају схватање самог хришћанства. Наставак следи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
ЧЛАН

Да видимо какве последице има сада схватање самог хришћанства, ако се ово горе узме у обзир. Обзиром да је човеков проблем постојање као постојање (смртност), а да проблем смрти нема веза са некаквим Божијим кажњавањем због лошег владања, онда имамо следеће. Црква није некаква установа за учење о моралу и моралности. Наравно, ово не значи сокољење на неморал, немојте ме тако схватити. Обзиром да смрт није никакв казна, то онда ни добро владање, морално владање, само по себи (пазите: само по себи, да ме не бисте схватили да негирам морал) није "лек за бесмртност". Моралу се можемо учити свуда, у Цркви и ван ње. Црква није и не може бити монополиста на морал. Потврда овога јесте чињеница да у Цркви имамо моралне али и неморалне људе. Такође, ван Цркве имамо моралне и неморалне људе. Наравно, Црква као део друштва коме припада, свакако треба да се бави питањима етике, у оној мери у којој се њоме баве и друге "институције" од утицаја на само друштво. Међутим, то није суштина онога што Црква јесте и што ради. Црква, коликогод причала о моралу не спашава људе са том причом. Чиме их онда спашава? Црква спашава оним што она јесте. А шта је Црква? Црква је Тело Христово. Да ли је ово метафора? Да, у извесном смислу. Међутим, то никако није метафора ако се под тим схвата да је догађај Цркве, а то је у првом реду догађај служења Евхаристије (Литургије), заправо догађај самога Христа. Евхаристијско сабрање=Христос, Син Божији. То значи да Црква спашава својим начином постојања, не у моралном смислу, већ зато што се то Сабрање поистовећује са Сином Божијим. Пазите, не имитира Сина Божијег, већ чини да Син Божији буде присутан кроз то Сабрање, као његова ипостас, као његово "ја". Дакле "ја" Цркве је сами Син Божији. Више о томе рећи ћу на крају, када будем говорио о Христу као корпоративној личности. Сажето речено, Црква спашава зато што постоји као Син Божији. То је она Тајна обожења, коју сам горе спомињао.

Тиме што се поистовећујемо са Христом, што бивамо кроз то поистовећење унети у однос Отац-Син, спашавамо се. Од чега? Од смрти. Зашто онда и даље умиремо? И то ћу објаснити на крају. Наставак следи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...