Jump to content

Вршњачко насиље! Ваша мишљења и искуства


Препоручена порука

  • Гости

Девојчице с оне стране закона

Занемариване и злостављане у најранијем детињству крећу путем криминала. – Склоне су пићу, дроги, туку се, краду. – Самоповређивање као вапај за помоћ

Неповерљиве и веома затворене

„Ма, ту малу из шестог три сам пребила јер сам чула да је причала нешто о мени. Као, ја сам глупача која има крш оцене. Ма истресла сам је насред игралишта. Нико није смео да приђе да је брани. Сад кад ме види, само спусти главу. Не сме, бре, ни ћао да ми каже. Нек’ се зна ко је главни. И опет ћу да бијем, само ако чујем да неко каже нешто за мене. А ону из седмог два сам дохватила јер ми је ишла не живце. Мрзим позерке. Глуме добре рибе, а у ствари су сто пута горе од мене. Ништа није урадила, нервирала ме је...”

Тако Ј. М., ученица седмог разреда, објашњава новинарима „Политике” због чега бар једном месечно претуче неку од ученица школе коју похађа или девојчицу из краја. Безначајна чарка брзо прерасте у физички обрачун, а често није потребан разлог. За трен ока прораде песнице и нокти, а одмах уследи и шутирање и чупање за косу.

„Дисциплиновала” је, каже, барем десет девојчица до сада. И не каје се. Била је увек у праву, тврди. Свако вече је у граду. Пије пиво. Обрадовала се што је захладнело. Може да обуче омиљену кратку, уску јакну са капуљачом. Тамна шминка око очију је обавезна. Не скида патике „најки двојка”.

– Од ћалета сам једва искукала 12.000 за њих – добацује.

Књиге не чита. Каже да су смор. Повремено погледа филм. Омиљен јој је „Осми путник”. Воли хорор акције.

– Није то само крв. Глупаче које бијем не могу да разумеју такав филм – појашњава.

Живи са оцем и старијим братом. Мајку није упознала. Не жели о њој ни да прича.

Углавном није имала проблема због испада. Једном ју је само ишамарала мајка девојчице којој је поцепала мајицу.

– Нисам смела да кажем ћалету. Пребио би ме да зна. Али зато ми старији брат увек држи страну. Штити ме кад год ми нека старија риба прети – каже Ј. М.

Али, шеснаестогодишња Л. К. из исте школе није била те среће. На врата њеног стана покуцала је полиција.

– Крала сам мобилне телефоне. Као да је то нешто најгоре. Шта све други раде... Имам мобилни, али сам имала прилике да узмем и туђи. Неки лик је оставио мобс на столу у кафићу. И док је његова цица зевала наоколо, запалила сам са „нокијом”. Све је било ОК, док нисам скинула телефон малој из школе. Провалила ме и њени маторцису позвали полицију – прича Л. К.

Не мари за то, али криво јој је, каже, због кеве.

– Појела се када су јој јавили где сам. Дошла по мене, почела да плаче. Мени труба, матора се секира. Па сам признала да је фон код мене. Дала га мурији, а они ме послали на неку спику. У социјално или тако нешто. Е тек је ту био смор. Риба, шатро психић ме смарала. Пита, знаш ли где си погрешила, зашто си то урадила, немој опет. Ма, ужас – препричава Л. К.

Обећала је да неће више да краде. Није то ни урадила, каже, зато што родитељи нису могли да јој купе мобилни, само јој је „дошло”. Није планирала ни да их прода. Комшиница јој је причала да је једноставно украсти па је, каже, хтела да проба.

Ове две приче нису усамљени случајеви и све је више девојчица којима насилно понашање није страно. Злостављању, крађама, алкохолу прибегну још у основној школи. Преузимају улоге дечака за које се девијантно понашање углавном везује.

Странпутицу криминала раније су бирали клинци притиснути сиромаштвом. Економски моменат данас не игра пресудну улогу. Више нема правила. Осим једног – с оне стране закона газе деца која вапе за пажњом. Испоставило се да породицама из којих потичу малолетни делинквенти мора нешто да недостаје. Потпуне или непотпуне, оне изнедре проблематичан подмладак склон моралном посрнућу.

– Девојчице које се отисну у криминал најчешће су занемариване и злостављане у најранијем детињству. Од увреда и застрашивања, на пример, оца алкохоличара до батина и сексуалног насиља. Недостају им подршка и разумевање. Сигурност им је ускраћена, па су и саме неповерљиве и веома затворене. Зато су склоне бежању од куће и школе, а онда су ту и проституција и наркоманија већ од 11. године – каже Милена Јовић, психолог у Заводу за васпитање деце и омладине.

Малолетнице које одаберу пут мимо закона, пре или касније стигну у ову установу. Центар за смештај деце са изреченим васпитним мерама део је завода који нема чуваре ни стражаре. У њему је тренутно збринуто 48 деце прекршилаца закона. Распоређени су у групе од по шест до осам дечака или девојчица о којима даноноћно брину васпитачи.

– У последње две године повећан је број женске популације у овој кући, а драстично се мења и однос броја деце са изреченом васпитном мером и без ње, у корист „кажњених”. Од укупног броја девојчица које су овде боравиле пре три године, 12 одсто њих је извршило кривична дела, а сада их је више од половине. Није само број алармантан. Недела су комплекснија него пре. Раније су биле „специјализоване” за провале или џепарења и то су били појединачни прекршаји. У последње време приписују им се вишеструка кривична дела. Дешава се да једна девојчица буде одговорна за крађу, разбојништво и злоупотребу психоактивних супстанци – објашњава Драган Роловић, директор завода.

Женску васпитну групу у овој установи чини осам девојчица од којих пет може да се „похвали” изреченом васпитном мером – најмање шест месеци до највише две године боравка у заводу. После прилагођавања углавном се уписују у основну или средњу школу. А најчешће се опредељују за фризерски занат или „шегртују” као помоћнице кувара.

Ако васпитачи и стручни тим процене, боравак може бити скраћен и укинут, али делинквенти могу завредети и строжу казну. Пресељење у ригорознију кућу раније је било пракса, међутим, последњих година опада број деце која не желе да се поправе. У казнено-поправне домове претпрошле године премештено је 14 одсто штићеника, лане девет одсто, а ове године ниједан. Томе су допринели услови живота у заводу који су за последњих дванаест месеци драстично промењени набоље.

Клинци нису пресрећни када долазе у установу, али ни када одлазе из ње.

– Јавља се проблем отпуста. Питање је колико је здрава средина којој их препуштамо – додаје Роловић.

Под овим кровом имају до пет оброка дневно, чисту постељу, телевизију и Интернет, топлину и бригу. А напољу се уклапају у конкретан миље који не одолева изазовима малолетничког криминала. Њихова снага је, у ствари, привидна, а тескоба о којој не говоре сувише огољена.

– Самоповређивање је посебно карактеристично за делинквенткиње. Ране на видним местима од засецања оштрим предметима или гашења цигарете су апел за помоћ. „Било ми је тешко, види шта сам урадила”, типична је реченица којом се јадају. Желе да се ожиљци виде, тиме указују да их нешто мучи, да не знају како то да реше, али о проблему не разговарају – објашњава Јовићева.

Последњих година девојчице су склоније наркотицима него дечаци. Експериментишу. Пробају све врсте дрога, од траве до хероина. И док су некада међу малолетницима прави зависници углавном били мушког пола, данас то не важи.

– Изједначио се број девојчица и дечака који нам се обраћају за помоћ или код нас долазе огрезли у наркоманији. Са њима радимо по посебним програмима и у томе нам помажу Институт за ментално здравље и Специјална болница за болести зависности у Драјзеровој улици. Не кажем да програми дају охрабрујуће резултате, јер ми можемо да збринемо и да помогнемо деци зависницима онолико колико нам она то дозволе, а посебно се трудимо да остале кориснике центра заштитимо од наркоманије – каже Роловић.

Миленија Симић– Стефан Деспотовић

[објављено: 26/10/2009]

Политика

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Devojchice-s-one-strane-zakona.sr.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...
  • Одговори 123
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Ништа друго ни не може да се очекује кад је држава одузела и родитељима и наставницима права да дисциплинују децу. 

To je drugi par cipela. Sa jedne strane, ljudski mozemo i pozvani smo da razumemo nasilnike, i decu nasilnike i da im ne lupimo etiketu jer ma kako strasno izgledalo, resivo je, ta deca mogu izrasti

"Šale" my ass... To je samo socijalno prihvatljivo zlostavljanje. Zoran Milivojević je isto u Emocijama rekao da ono što na socijalnom nivou deluje kao "duhovito nadmetanje" zapravo moćno oruži

Деца се убијају због силеџија из школских клупа

skola-1.jpg

Дечак који је извршио самоубиство почетком лета у Нишу учинио је то јер није могао више да трпи свакодневна шиканирања и батине које је добијао од „другова", али и даље нико у Србији не жели да говори о страшној страни одрастања. О овоме се углавном не прича, а број дечака и девојчица који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова - и то јер су сиромашни или другачије изгледају - како тврде саговорници Пресса, све је већи

Дечак који је почетком лета извршио самоубиство у Нишу учинио је то јер више није могао да трпи насиље својих вршњака, који су га свакодневно задиркивали, шиканирали и тукли, открива Пресс. Несрећни школарац је чак осам пута добио батине од својих „другара" из клупе, а нико од наставника, директора и школских психолога ништа није учинио да се детету помогне.

Ово је само један - додуше, најбруталнији - пример вршњачког насиља у српским школама, једне од последњих табу-тема наше јавности. О томе се у Србији углавном не прича, а чак и када се деси таква трагедија, ствари се гурају под тепих. А број девојчица и дечака који са масницама на телу и души сваког дана долазе са часова, како тврде саговорници Пресса, све је већи.

Неће да буду тужибабе

Бранка Кордић, психолог у Телефонском саветовалишту за превенцију самоубистава, ово илуструје случајем од пре само неколико дана.

- Петнаестогодишњак, такође жртва насиља, рекао ми је: „Не знам ни зашто вас зовем, већ сам решио да се убијем!" - каже Бранка Кордић. - Испричао је да већ неко време трпи малтретирање својих вршњака, да га туку, отимају му новац, вређају га, да родитељима не може да каже јер су оптерећени другим стварима, а ако за то сазна неко у школи, испашће тужибаба.

Она каже да се о самоубиствима младих који су жртве вршњачког насиља ћути, због чега се и не зна колико њих у Србији годишње дигне руку на себе.


- Број самоубистава међу младима се у последњих пет година у целом свету учетворостручио. Самоубиство је на другом месту узрока смрти у узрасту од 15 до 24 године. Иако је број самоубистава код младих испод 14 година редак, Републички Завод за статистику наводи да је у 2000. години било чак девет самоубистава деце испод 15 година. Ово не износимо због сензационализма и застрашивања, већ да отклонимо често присутно веровање да је детињство период безбрижности и среће у ком нема места за тугу и стрес. Школе и све образовне институције јако чувају податке о самоубиствима и покушајима самоубиства младих. То је прича која је обавијена велом тајне због социјалне осуде, али и страха од одговорности свих који раде са децом, од психолога, педагога, наставника, па до директора школе - упозорава Бранка Кордић.

Дечак који је између свакодневног шиканирања и смрти одабрао ово друго, завивши у црно и своје родитеље и читаву породицу, само је један од многих који су трпели и трпе насиље на малом или великом одмору. Потресни случај родитеља овог несрећног дечака подстакао је најистакнутије српске психологе да, уз помоћ Пресса, скрену пажњу јавности на оно о чему се не говори.

Они желе да охрабре родитеље чија деца трпе насиље да најзад проговоре о последњој великој тајни одрастања у Србији.

Постојећи систем, и поред покушаја кроз разне пројекте, не успева да се ухвати у коштац са проблемом вршњачког насиља. А да је ово забрањена тема уверио се и новинар Пресса приликом покушаја да ступи у контакт са породицама деце која су биле жртве насиља - не желе да причају јер се њихова борба да дођу до правде свела на неуспелу битку са системом који нема одговор на овај проблем. Проблем који почиње још од момента када крену у школу.

То потврђује и професорка српског језика из једне београдске школе која је желела да остане анонимна и која каже да су искуства показала да вршњачко насиље почиње још у првом разреду.

- Знам за случај детета из првог разреда којем свакодневно отимају ужину. То су први кораци једног будућег насилника, што ће се до петог разреда, када данашња деца улазе у пубертет, већ претворити у отворено физичко насиље, тучу, повређивање, Ургентни центар, лекарске налазе... Полиција не може да се укључи јер су деца мала па школа и наставници испадну грбави, јер под сопственим кровом не могу држати насиље под контролом. И за нас је то ужасан стрес јер смо ми одговорни за децу док су у школи - каже она.
Почиње већ у првом разреду

Наша саговорница додаје да су запосленима у школама одузети сви инструменти и оруђа којима могу да спрече насиље. Остављене су им само васпитне и дисциплинске мере - у преводу: огромна административна процедура која траје месецима, што у ствари представља само додатно време да се насиље и даље дешава.

- То је бирократски толико сложено да све време док траје процес насилници остају у школи, свесни да школа не може ништа предузети против њих док не напуне 14 година, и понашају се још насилније, повређују децу и све, а не сносе никакве последице. Испада да је школа увек крива, а школа то не може да спречи. Министарство просвете је заузело готово трговачки став да је муштерија увек у праву, јер су нам оставили само бирократско оруђе, што значи да се налив-пером боримо против физичке силе.

Она оцењује да су највећи проблем, заправо, родитељи.

- Они подржавају децу и њихово насилничко понашање, правдајући то „њиховом напраситом нарави", јер код куће спроводе политику насиља и сами су узор својој деци за такво понашање. Ми бисмо изашли на крај са децом, али не можемо са родитељима, јер на сваку нашу одлуку која им се не допадне шаљу инспекцију у школу, повлаче политичке везе и подносе разноразне пријаве Министарству. Малтретирају нас, а ми се повлачимо.

Са друге стране, родитељи деце која су жртве постају огорчени, жале нам се и траже да их школа заштити, а ми немамо механизме да им помогнемо. Ово је системски проблем који се у време економске кризе још више продубио. Зато би требало скратити бирократску процедуру и дати школама овлашћење да насилну децу могу пребацити у друге школе, што ће зауздати насилне родитеље и натерати их да двапут размисле кад саветују своју децу да се са „непријатељем из школске клупе" обрачунају песницама - каже наша саговорница.

Препознајте вршњачко насиље


Психолог Ана Покержник објашњава како да родитељи препознају да дете трпи вршњачко насиље.

1. Дете се неуобичајено понаша и повлачи се у себе.
2. Мења навике у исхрани.
3. Погоршава успех у школи јер емоционално пати, опхрвано је проблемима и нема енергију да учи.
4. Избегава друштво.
5. Има физичке симптоме - главобоље, стомачне тегобе које немају органску основу, већ се јављају зато што дете пати.
6. Изостаје и бежи из школе.
7. Понаша се насилно.


извор: ПРЕС

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ух, прочитао сам само првих пар реченица

страшно је то шта се догађа

мислим да такво понашање деца понесу од куће, из породице - недостатак саосећања (емпатије)

Шта то децу тера да буду сурова? Осећање револта или беса које носе из породице? Или је то просто научено насилничко понашање, психичко и физичко, које постоји у породици? Занемаривање? Ја не знам.

Ту је и ТВ. Нпр. када су почели да емитују оно америчко рвање, деца су почела да опонашају све то и да се бију по двориштима, да скачу једни на друге и све редом. Оно што кажу као: ,,Не покушавајте ово код куће", којим придевом то да назовем?

Читао сам у некој књизи како су посматрали децу у обданишту и још тада, у тако малом узрасту, су приметили да има веома саосећајне (емпатичне) деце, док има и оне која то нису.

Нисам још увек родитељ, али сам имао прилику да чувам децу и да их гледам како одрастају, и све више ми се чини истинита она идеја да су првих неколико година живота, можда, најважнији за васпитање, као и то да деца уче понашање од родитеља.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

naravno da je to strasno i da treba nesto preduzeti, ali sa tim roditeljima

Uzasno je da se dovede do takvog raspleta; da se covjek zapita, a gdje su bili svi oni gluvi slijepi i nijemi koji su znali vidjeli i cutali (kao i u zlostavljanju djece u porodici). Gdje nastavnici, pedagozi, socijalni radnik, drugovi, roditelji jednog i drugog djecaka, SVI?

SVI SMO ZA SVE KRIVI.

Djecak nasilnik je vjerovatno zrtva nasilja i sam. Jednostavno korelira sa zlostavljajem i zanemarivanjem. ne mora biti cak ni klasicno zlostavljanje, samo emocionalno zanemarivanje.To moze biti dijete imucnih roditelja koje naizgled ima sve (sve osim paznje i ljubavi). Ta djeca prije svega trebaju pomoc, da posle ne bi i ona postala probem. Najsmislenija je prevencija. To se jos ne radi dovoljno u skoli. Tu je mjesto, a poceti jos kod uciteljice.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Iako ne sa ekstremnim posljedicama kao u prvom, uzasnom, primjeru, nimalo bezopasno psihicko zlostavljanje od strane vrsnjaka:

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/181720/Bila+sam+'vazduh'+za

Znam za slican ovakav slucaj ovde u gimnaziji u Banjaluci: djevojka je zbog sikaniranja u razredu morala preci u drugu skolu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Неко је као камен, а неко је као памук. Проблем је што ће увек јачи да малтертира слабијег. Не могу да заборавим један догађај. Нисам се никад насилнички понашао, просто нисам тај тип човека, чак сам и сам некад трепео насиље али сам преживео то некако.

Међутим, једном сам срео друга из основне школе после дугог низа година, некако смо почели да причамо и он мени каже "Ти си мене малтретирао у школи". Јa се забезекнуо, "кога сам ја то малтертирао"? Премотам мало филм и сетим се. Нaравно, ја то нисам тад доживаљавао тако, али на њега је то лоше утицало, чим се сећа. И ко зна како је то утицало. Ја себе не доживаљавам као силеџију, нити су мене тако доживљавали, и ко ме је познавао и ко ме познаје свакако ће рећи да сам далеко од било каквог силеџије и насилника, међутим очигледно сам се према том другу тако доносио, а нисам марио за то. И дан данас кад се сетим тога буде ми баш жао и душа ме боли што је неко због мене трпео бол.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Све више личимо на америчко друштво..и по коментарима..и по размишљању..НСП је урадио своје...

Аман Браћо и Сестре...

Дал је ко од вас ишао у школу, обданиште или факултет...

Па вазда смо се нешта гуркали .."тукли" .. и шта нам је хвалило?

Па зар свиленкасти и пуше да будемо?

Mene su gurkali i tukli jer sam bio manji i slabiji od ostalih. Zbog toga sam citavog zivota imao ozbiljne probleme sa samopouzdanjem i dugo vukao traume zbog toga. Gade mi se ovakvi postovi nekog napaljenka i siledzije shvatam da bih jako voleo da je tada postojala svest o tome u drustvu. Ali neee mi smo srbi! Sta nam fali da se malo "gurkamo" i da se malo "bijemo" i da se malo "izivljvamo" nad slabijima... jer mi smo jaki i opasni... naravno tresu nam se gace kad stanemo pred nekim jacim od nas al zato udri po slabijima ... cast i srpski ponos su u pitanju...

Trebalo bi da te bude sramota...

A jel znas sta nam zaista fali? Dok si se "gurkao" zaboravio si da ucis tu skolu u koju si isao... zato ti sad "hvali" malo gramatike... SRPSKE!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

мене су тукли као клинца..и ја сам се тукао(бранио) и никаквих проблема са самопуздањем немам..већ баш обрнуто...научио сам да се борим за своја права...у Сарајеву су ме нападали мухамеданци јер сам Србин...у Србији у избетглиштву јер сам избеглица изјелица...и сваки нови град је доноси сличне проблеме..

да нисам показао зубе био би ко Multivers и имао проблема са самопоуздањем... :)

п.с

Multivers де ме батали са шупљом..

Моја поента је да неће све у животу да вам буде потаман...и да нису сви добронамерни..

ако у младости не научите да излазите у сусрет таквим проблемима...има да имате доста проблема у животу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sramota...

Ima dece koja jednotavno nemaju te neandertalske gene i nisu kdra da "uzvrate" silom na silu... bezumno razmisljanje totalno...

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Sramota...

Ima dece koja jednotavno nemaju te neandertalske gene i nisu kdra da "uzvrate" silom na silu... bezumno razmisljanje totalno...

молим модератора да регаују на ове провокације..и вређање...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
молим модератора да регаују на ове провокације..и вређање...

Kakvo vredjanje? Ko je tebe uvredio ovde?

I sto sad ne pokazes zube kao sto predlazes drugima? De ti je sad zustrina?

Pa kazes "znas sta multivers, dobro je sto te nema ispred mene, jer bi ti ja @$%#!~ familiju......"

Svasta...

Covek je lepo rek`o potpuno tacnu stvar - ima dece koja nemaju bitku u krvi, i kojoj treba normalna zastita od siledzija...

Ima dece koju je Bog tako dao da budu umiljati i mirni, bez imalo zelje da budu nasilni, i da na silu vracaju silom... iako se to tebi mozda ne dopada, ali to je tvoj problem... ne moraju ni pod razno da budu svi kao ti - daleko bilo - da im je svaki impuls na drugog osveta i milo-za-drago...

I nemoj da me i ti nerviras, lak sam jutros na obaracu...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Kakvo vredjanje? Ko je tebe uvredio ovde?

Covek je lepo rek`o potpuno tacnu stvar - ima dece koja nemaju bitku u krvi, i kojoj treba normalna zastita od siledzija...

Ima dece koju je Bog tako dao da budu umiljati i mirni, bez imalo zelje da budu nasilni, i da na silu vracaju silom... iako se to tebi mozda ne dopada, ali to je tvoj problem... ne moraju ni pod razno da budu svi kao ti - daleko bilo - da im je svaki impuls na drugog osveta i milo-za-drago...

 

јел ти читаш моје поруке или спаваш?

Ај лепо размисли још једном...и види о чему ја куцкам..и прочитај поеруке дотичног..

и ако имаш проблема са живцима ..молитва Брате!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеници и вјерни народ Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке на челу са Преосвећеним владиком Кирилом (Бојовићем) данас су упутили поруку молитвене подршке и љубави Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Амфилохију, који се од 6. октобра налази на лијечењу од корона вируса у Клиничком центру Црне Горе.

       
      Порука на посебан начин, кроз фотографије и натписе, показује бригу и молитвене жеље за опоравак Митрополита Амфилохија, чијим благословом и трудом је и основана Епархија буеносајреска, формирана одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 26. маја 2011. године. Молитве за Митрополитов опоравак стижу из свих крајева ове Богом спасаване Епархије.
      “Ваше Високопреосвештенство Митрополите Амфилохије, ваша духовна деца Епархије јужно-централноамеричке, коју сте ви основали, моле се за ваше здравље и оздрављење”,  “Ваша духовна деца из Костарике се моле за ваш опоравак”, “Бог да чува нашега Митрополита Амфилохија”,”Драги Митрополите ваша духовна деца из Аргентине шаљу поздраве и моле Бога за ваш брзи опоравак”, само су неке од порука привржености и љубави упућене Митрополиту Амфилохију.
      Од оснивања ове Епархије Митрополит је био њен епископ-администратор па све до 2018. године када је за првог Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког изабран владика Кирило. Трудом и посвећеношћу Митрополита Амфилохија, његовим мисионарењем, које је наставио владика Кирило, на благословеним просторима Јужне и Централне Америке наставља се дјело Светих апостола Христових, граде се православне цркве и народ се у њима сабира. Отуда и не чуди повезаност и блискост коју вјерни ове Епархије осјећају и показују за свог духовног оца Митрополита Амфилохија. Слике говоре више од ријечи.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Гост у студију васељенског радија „Светигора“ био је Његово преосвештенство епископ Каракаса и Јужне и Америке г. Јован из Руске Заграничне Православне Цркве. Доносимо звучни запис целокупног разговора који је водио ђакон Павле Божовић.    Звучни запис разговора   Извор: Радио Светигора
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Након Молебана Пресветој Богородици, који је служен у Саборном храму Светог Василија Острошког, свенародна литија у одбрану вјере православне и светиња прошла је, у четвртак 23. јануара 2020. године, од никшићке Саборне цркве преко Трга Шака Петровића кроз град Никшић до главног градског трга „Слободе“.     Литију је предводио Епископ захумско-херцеговачки Г. Димитрије са свештенством и монаштвом двије Епархије.   Свештеном ходу, при поласку из Саборног храма, придружио се и већи број вјерника из приградских насеља Страшевина и Кличево, који су заједно са надлежним парохом, протојерејем-ставрофором Велимиром Јововићем, литијски дошли до никшићке Саборне цркве Светог Василија Острошког.   Величанственом сабрању вјерног народа, који на миран и достојанствен начин, са иконама, свијећама, црквеним барјацима, духовим пјесмама и молитвама, изражава своје неслагање са дискриминаторским Законом о слободи вјероисповјести, упереним против епархија СПЦ у Црној Гори, на Тргу „Слободе“, обратио се Преосвећени Епископ Димитрије.   Он је казао да је велика част и велики Божји благослов бити у овим литијама и заблагодарио никшићком свештенству, на челу са Владиком Јоаникијем, што су га позвали да дође у град Светог Василија Острошког.   „Чудесне су ове везе које је успоставио свештени ход Светог Оца нашег Василија, који је ходао од Завале и Тврдоша до Никшића и Острога. Чудесан свештени ход који нас је за све вјекове везао у једно, тако да Херцеговци знају да овдје имају увијек човјека, то је Свети Василије Острошки, а тај благослов се продужава кроз вјекове, кроз вријеме“, рекао је Владика захумско-херцеговачки.   Додао је да је велика љубав и велика радост доћи у Никшић, у град Светог Василија, а он је, како је истакао, дошао вечерас, овдје да се научи нечему.   „Ви сте посланица Божја, ви сте посланица написана, не мастилом на папиру, него, ви народе Божји, ваша вјера, ова Црква жива, посланица написана у срцима свих вас, коју ми који дођемо читамо и надахњујемо се љубављу Божјом. То ви нама преносите, ко је паметан и мудар ћути и учи из овог пророчког гласа Божјег, који се одашиље од ваших срдаца“.   „Ваша срца су залог бољитка, залог нашег препорода, јер пророштво ваше није прорицање просто будућих добара, него је то откривење нама воље Божје. Воља Божја је да љубав и мир влада, воља Божја је да влада чојство и јунаштво, да влада поштење, честитост, истина свуда и за све, једино тако ће бити бољитка за ово друштво, за ову државу, за све нас лично“, навео је Преосвећени Епископ.   Поручио је да оно што вјерни народ жели овим литијама јесте правда.   „Али не само за нас, него за све људе свих идеолошких опредјељења, свих националних опредјељења, свих вјерских опредјељења. Ово су литије, које само могу добро донијети овој држави, тако да они који говоре да су оне против, варају се зато што овај народ, и ви сви, свједочите да сте пуни љубави, да желите да сви уђу у истину, да сви уђу у радост Господа, да се сви наслађују правдом Божјом“, закључио је Владика захумско-херцеговачки Димитрије.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од slovoA,
      Питања за разматрање.
      Излагање мишљења.docx
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
×
×
  • Креирај ново...