Jump to content

Препоручена порука

Ja nemam uninije,ja sam razocarana u ljude...i sta jos da dodam,volim i ja Hrista...ali duhovnika ne zelim,jednostavno to ne zelim.Necu.

Који је разлог за такву одбојност према духовницима, ако није тајна? 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 180
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Покајничка молитва против ђаволског унинија   "Знам, Владико мој, да безакоња моја надвисише главу моју, али је безмерна величина милосрђа Твога и неисказана милост незлобиве доброте Твоје, и нема г

Зато што није довољно знати "шта је" него и "како" се из тог стања излази.   Прво иде физиологија. На расположење пуно утиче исхрана и физичка активност, то треба регулисати под хитно. Па онда окруж

Који је разлог за такву одбојност према духовницима, ако није тајна? 

Zašto ne možemo da se obratimo direktno Bogu?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зато што је апсолутна онтолошка другост у односу на нас. 

Znači osuđeni smo na komunikaciju sa bićima sebi sličnima?Čemu molitva onda....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не можеш ти као човек да се молитвом винеш у нестворено, али можеш да изађеш из себе као покрет ума "ка горе", остајући створен, да би твоја молитва била препозната. Бог успотавља контакт са човеком, како каже св. Исак Сирин произвољење је наше али Бог савршава, "одозго".

Al opet ti pišeš nešto o čemu ja ne pričam.Reč je samo o komunikaciji sa Bogom.Ne želim da budem nestvoren,želim da čujem nebeskog Oca.Ispada da je On nešto nama ljudima totalno daleko i nepristpačno i jedino ako On sam želi obratiće nam se a mi smo nebitni u celoj to priči.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Који је разлог за такву одбојност према духовницима, ако није тајна?

Ne znam.Prave se vazni.A svi smo mi nekakvi jadnici,preklindi,nesposobnjakovici,naivcine...Ne kazem ja nista ni protiv koga,to bi bilo ne fer prema manjini...Ne znam zasto,ne zelim da neko nepoznat ima uvid,a sve cesce i kontrolu nad mojim zivotom...i da me dodatno smara nekakvim svojim zapovestima,kao da je on Bog.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ne znam.Prave se vazni.A svi smo mi nekakvi jadnici,preklindi,nesposobnjakovici,naivcine...Ne kazem ja nista ni protiv koga,to bi bilo ne fer prema manjini...Ne znam zasto,ne zelim da neko nepoznat ima uvid,a sve cesce i kontrolu nad mojim zivotom...i da me dodatno smara nekakvim svojim zapovestima,kao da je on Bog.

Па нису сви гуруи ко твој "владика Артемије". Ти изгледа имаш предрасуде. Што је неко бољи духовник то је скромнији и ненаметљивији а таквих је јако много у православљу, хвала Богу.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To nije moj Vladika.....Ne svidja mi se u kom smeru odlazi ova prica.Ja sam iznela svoj stav,a on je jasan-depresija i uninije nisu isto.Nije svaka bolest posledica greha,Bog nam salje bolesti i zato da nas necemu nauci ...Duhovnik nije neurohirurg,pa da otvara lobanje i da ispituje mozdane strukture trazeci nesto,on pored svega ispoveda ljude...Necu da duzim i da skrecem sa teme,nije mi to namera.

Измењено од Дијана.
pripazi na neprimjerene izjave
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

To nije moj Vladika.....

Мало те пецкам због ове поруке. :)

 

Ziv bio ,Vladiko!

P.s. Neka se niko ne usudi da mi obrise ovaj post !

Svako ima pravo na svoje misljenje,bilo ono ovako ili onako.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

P.s.Pa kad mi brisu postove,a ja necu da pretim Bozijom kaznom za sve koji pravednike muce svojim neznanjem,ja sam smirena...no samo moram da postupam u skladu sa Arsenijinim zakonom improvizovanog jednonogog aikida koji kaze,postuj neprijatelja,njegove greske ce ti doneti pobedu. :-D

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Zašto ne možemo da se obratimo direktno Bogu?

Можемо да покушамо...некада успе некада не.

 

Својим речима разговараш са Њим као да причаш са блиским пријатељем. 

 

И решење проблема некако спонтано дође. Ја пробала и некада успе, некада не...вероватно некада превише закерам  :.mislise.

 

Али заиста рецимо сморен си није ти ни до чега и тако из чиста мира певушим Достојно јест...онда долази колегиница са неком идејом или томе слично.

 

Хоћу рећи можемо да се обратимо директно Богу,или неком Његовом посреднику / светитељу, ништа нас у томе не спречава.

 

Сетила сам се једног предавања о. Дејана Дејановића, каже моли се Богу да се добро удаш/ожениш па када се то деси видећеш како си се молио.

 

Наше је да се трудимо и молимо. А да ли ће молитва бити услишена зависи од тога да ли је то добро за наше спасење...јер човек често иште превише...није свестан својих могућности.

 

Потребно је "само" да научимо да Му свој живот предамо са поверењем...ситница  joooj

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ja nemam uninije,ja sam razocarana u ljude...i sta jos da dodam,volim i ja Hrista...ali duhovnika ne zelim,jednostavno to ne zelim.Necu.

Схватам твоју разочараност...пролазила сам и ја кроз то...дошла до тога да су такозвани црквени људи много надобуднији од обичних људи.

 

Једно мисле...друго причају...треће раде...лудило

 

Бити духовник је велика одговорност и по мени то звање мора да додели неко искусан у вери. Ја бих увела неку комисију која одређује ко може да буде духовник.

 

Овако имамо ситуацију да сваки свештеник може бити духовник а то није добро. Још кад чујем иди код свог парохијског свештеника смрачи ми се.

 

Била сам сведок многих ломова које су људи доживели слушајући неискусне духовнике (нервни слом,мождани удар).

 

Искусан духовник мора да процени шта та душа може да понесе...не можеш беби да даш одмах да грицка шаргарепу.

 

Проблем је што се многи поставе као да тачно знају шта теби треба и издају команде шта да радиш...за кога да се удаш...не носиш панталоне...

 

Некад ми се чини да су заборавили да састрадавају са људским невољама...него товаре још више...заборавили су да је Бог љубав...скоро да се то не чује.

 

Све у свему људи који немају довољно животног искуства,него у књизи пише то и то и тако треба.

 

Занимљиво је како и строги и благи свештеници имају своје светитеље које цитирају...тако да си на почетку збуњен.

 

Али онда сконташ да је у томе лепота...сви смо различити и добро је да постоје.

 

Неко воли диктатуру...веруј ми да их има питају за сваку ситницу,беже од одговорности...други су блажи дају ти савет па кажу ти сама види...нема наметања.

 

Дакле, хтедох рећи опрезно бирај коме ћеш се обраћати кад зашкрипи...има добрих духовника и у цркви и у манастиру само их треба пронаћи.

 

Распиташ се као кад идеш код лекара за неку болест...само што је овде у питању нешто много тананије и осетљивије...лекар који лечи душу.

 

За почетак гледај где си ти у односу на Бога. Нека ти Христос буде императив...а онда ћеш доћи и до духовника по твојој мери.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Када нас нападну осећања разочарања и очаја, и када нас савладају, морамо храбро да устанемо и да се помолимо Богу, а Он ће нам штедро помоћи, рекао је Његово Блаженство Митрoполит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, у најновијем издању Реч Предстојатеља.     Вољени Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије, сваке седмице обраћа се свом духовном стаду путем видео-записâ Реч Предстојатеља, емитованих на украјинском језику.   Његово Блаженство је говорио о читању Еванђеља у Недељу 18. по Педесетници, у којем Спаситељ васкрсава сина Наинске удовице (Лк. 7, 1-16), примећујући да свака еванђелска перикопа има алегоријско значење које се односи на живот нас хришћана.   Удовица је људска душа, а син је наша вера. Бог је дао веру свакој души. Не постоји човек који нема вере, рекао је митрополит Онуфрије. Човек мора веровати у Бога, мора му се предати, јер је Бог Извор живота, додао је Митрополит кијевски и све Украјине.   Блажењејши је скренуо пажњу на оне несрећне случајеве када човек престане да верује у Бога и у људе, и тако западне у очајање. Очајање је знак да је у човеку умрла вера, објаснио је митрополит Онуфрије.   Морамо се молити Богу и не обраћати пажњу на лоше помисли, а помоћ од Бога ће сигурно доћи, рекао је Предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, наводећи пример човека алкохоличара, који се, уз Божју помоћ, не само носио са очајањем и помислима о самоубиству, него се борио и против своје зависности.   Још је боље живети тако да не западамо у очајање, а да би то тако било, морамо живети у складу са заповестима Божјим, рекао је Његово Блаженство Митрополит кијевски г. Онуфрије. Будимо храбри чак и када нас очајање савлада, устанимо и помолимо се Богу! А Бог, који је Створитељ света и Господар света, сигурно ће нам вратити заинтересованост за живот, који је дар Божји, и који очекује и жели свака људска душа и цео свет, поручио је митрополит Онуфрије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Како препознати код себе симптоме љубавне зависности?
      Осећај „ја не могу да живим без тог човека“ и „ја не могу бити срећан без те особе“ је симптом зависности. Љубав је слобода. Људи могу бити заједно или не, могу се чак и растати заувек, али човеку који воли је већ добро због тога што вољена особа постоји.
      Зависан човек очекује од односа „љубави“ да га тај однос учини срећним. Међутим, нико други, осим нас самих, не може да нас учини срећним или несрећеним. Зависна особа, заиста, у вези не налази срећу. Такву особу већину времена муче немири, страхови, сумње, љубомора и љутња према „вољеној“ особи. Из тог разлога је та особа и зависна, што зависи од сваког погледа „вољеног“, његовог тона и речи. Недуго након почетка везе зависнику она доноси претежно мучење. Већи део времена је у депресији, здравље му се погоршава и на послу иде све горе.
      Најпријатнији моменат у животу зависника је ишчекивање сусрета: слично је еуфорији која се јавља код алкохоличара пре него што окуси алкохол. Међутим, та еуфорија се скоро увек завршава разочарањем. Доза љубави која је потребна „љубохолику“ стално расте, а „донор“ није у стању да је бесконачно повећава. Он почиње да ограничава „дозу“, а на крају бежи спасавајући се од такве лажне љубави…
    • Од JESSY,
      „Све је црно, све је пропало. Окружен сам лоповима и преварантима.“ Уколико често изговарате ову мантру, требало би добро да се замислите. О првим знацима болесне страсти-архимандрит Маркелл (Павук), предавач аскезе на Кијевској духовној академији.
       
          
       
      – Како не одустати, не пасти у депресију од изазова данашњице који нарастају и од немогућности да им се супростави? Како савремени човек да не полуди од константног притиска?
      На светоотачком језику депресија се назива униније. Један од облика унинија је туга. Туга може бити светла- плодосна, корисна. Када човек жали због својих грехова, својих грешака. Као последица, настаје покајање. Али, постоји и неразумна туга-када човек остаје без нечега (на пример, без положаја) или губи ближње. Тада претерано тугује и брине. На крају, уколико одмах не пресече ту страст, следи њен хронични облик-униније, када је човеку читав живот терет: види само сиве боје, ни капи радости чак ни од онога што му је пре доносило утеху: музика, пријатељи...
    • Од Odahviing,
      Pre 10 minuta ugasio sam računar i legao da spavam, a  onda su po glavi počele različite misli da mi se motaju. Počeo sam da razmišljam koliko sam još od malih nogu bio nezainteresovan i nemotivisan skoro nizašta i ako jesam to me je brzo prolazilo. Odlučio sam da uplaim računar i da podelim sa nekim pa evo da počnem.
       
      Sada kada razmislim to nije neka nova pojava još kao mali, još nisam prva četiri razreda osnovne završio (ne sećam se baš kada) počeo sam da treniram fudbal, na početku je bilo lepo igrao sam fudbal, ali me ubrzo smorilo, mislim da nisam ni godinu dana prestao sam, što je i bila dobra odluka jer sam zapravo bio veoma loš (i sada sam). Onda košarka, počeo sam da treniram, međutim taj „klub je bio raspad“, pa sam brzo napustio, onda karate, tu sam se više zadržao ne toliko zbog moje želje nego više zbog pritiska roditelja da se bavim nekim nekim fizičkim aktivnostima i nešto treniram. Međutim stalno ponavljanje istog ubruzo dosadi i to sam napustio.
       
      Onda sam prešao na košarku ponovo, međutim ovog puta krenulo je sve mnogo bolje, trudio sam se, imao sam nekakvih rezultata išao na kampove, a onda u srednjoj iako sam zapravo igrao (ne prvih pet,  ali sam išao na utakmice i igrao) u timu u onom uzrastu što ide pre ovih „pro“ košarkaša, u sred toga sam odustao, nekako dosadila mi košarka i sve to.
       
      Mislim da budem jasan nije ovo vezano samo za sportove recimo učenje, od prvog razreda do danas volja za knjigom (pre svega mislim na školu) opada. Voelo sam matematiku, sada je mrzim. Voleo sam fiziku, jedva je položih na faksu, ne zbog težine nego zato što sam se jedva nakanio da uzmem knjigu u šake. Programiranje pogotovu u 3. I 4. godini srednje znao sam po ceo dan da čitam/gledam razne tutorijale da učim da programiram, i mislio sam da je to ono što zapravo želim da radim. Sada nije baš toliko loša situacija kao sa ostalim stvarima, ali i sa programiranjem počinjem da dobijam problem i da mi se zapravo ne uči, a s'obzirom da ove godine imam 4 predmeta vezana za programiranje, mislim da to i nije baš najbolja stvar.
       
      Čak mi je i majka to rekla, nije problem i da padneš godinu i da nešto ne ožeš da položiš, da ti treba pomoć i slično, ali ti sve to možeš, ali nemaš nikakav cilj pred sobom i totalno si nezainteresovan. I sada kada razmislim u potpunosti se slažem. Evo upravo pokušavam da se setim šta i koja stvar me je držala najviše zaokupljenim i nemam odgovor. Pokušavam da zamislim sebe u budućnsoti, barem onako kako bih ja želeo da ta budućnost izgleda i nemam odgovor. Sada da ne pomislite da sam depresivan ili nešto slično, ništa slično tome, jednostavno čini mi se da nikada nisam imao konkretan cilj u životu kome sam konstantno težio i ako sam imao ciljeve to su sve bili neki trenutni, koji brzo dosade.
       
      Evo i ova stvar sa ateizmom, kada sam došao na forum pisao bih o svemu, svađao se sa svima itd. Sada meh više mi nije zanimljivo, da se razumemo i dalje sam ateista, samo nekako su mi sve te rasprave dosadile.
       
      Knjige na primer, osnovao sam grupu na ovom forumu koja se bavi time jer sam jedno vreme mnogo, ali baš mnogo čitao knjige, ali to je bio kao jedan nalet gde sampročitoa ogromnu količinu knjiga prosek je bio 1.5 knjiga dnevno, i onda sam stao. I dalje volim knjige, samo što me mrzi da ih čitam, pročitam po nešto povremeno, ali to je vrlo retko.
       
      E sada šta me je sve navelo da se zapitam i razmislim o svemu ovome, pa pre možda 3-4 sata drug me je pitao da li se sećam Nicka, ukratko to je lik sa kojim smo ja i drug pričali pre godinu ipo dana, data je započeo neki projekat na netu i mi smo prvo bili zainteresovani da pomognemo, on se slagao sa tim, međutim od toga nije bilo ništa (našom krivicom, jer nismo ništa uradili). Kada sam mu odgovorio da se sećam on mi je odgovorio da je čovek lud, da je čitao nešto na redditu i neko je spomenuo njegovo ime i neko je napisao da je lik radio po 16 sati dnevno. E onda sam ja malo tražio po netu i shvatio da je lik i knjigu napisao, i to za 3 meseci dok je paralelno radio na gore pomenutom projektu, napravio aplikaciju za iPhone, učio kineski (ili barem proširio znanje na 3000 novih reči), pravio web siteza neka testiranja,  učio da vozi skateboard, pročitao 20 knjiga, išao u teretanu i još neke sitnice, e sada ovo je malo previše ali nije poenta u tome, već u tome da je čovek imao cilj išao ka njemu i ostvario. Onda sam se zapitao koliko sam ja bliži svome cilju i koliko zapravo ja uradim za 3 meseca. Odgobor nisam mogao da dam jer zapravo i nemam cilj, nikada ga nisam ni imao. I evo već 10 minuta gledam u računar i razmišljam šra bi mogao da bude moj cilj, pri tom ne mislim na neki „veštački“ tipa: želim da završim fakultet. Ne to tražim nešto što bi ja želeo i što bi sa zadovoljstvom radio. I sada teško šta nalazim. Ne znam već duže vreme želim da napišem knjigu, ali ne smatram sebe nekim veštim piscem. Sa druge strane smatram sebe veštim progrmerom i zapravo mi se sviđa programiranje, ali trenutno sam u takvoj poziciji da nisam previše privučen njime. Fizika koliko sam samo to vole, uz knjige vezane za viziku sam zapravo učio da čitam, ali i to me je prošlo. Mislim i dalje volim da pročitam o novim otrkićima da pogledam po koju emisiju itd. Ali da se bavim vizikom u pravom smislu te reči, to već ne.
       
      Evo možda je pravo ovo onaj mentalitet koji se pominje u temi o ekonomskoj katastrofi u Srbiji, ali ja evo već 45 minuta ležim u mraku sa laptopom u krilu pokušavam da nađem neki cilj i ništa. Ali nije samo cilj problem i kada sam imao ciljeve opet je motivacije falilo takođe. Recimo fizika to mi je bio cilj da je položim. Zadaci su takvi da i idiot može da ih uradi samo ako sedne da vežba, mislim sve je šablon, ja sam sa tim imao problem, ne zato što sam idiot, nego zato što sam se jedva nakanio da sednem i to da naučim, ustvari ipak jesam idiot.
       
      I evo pokušavam da zamislim kakva me budućnost čeka ne vidim ništa, pokušavam da zamislim budućnost kakvu bih ja želeo i ne vidim ništa. Postavljam sebi pitanja:
      Šta želiš da radiš sa 2-3 godine?
      Od čega želiš da živiš?
      Šta želiš da postigneš?
      I nemam odgovor ni na jedno pitanje. E sad nije ovo prvi put da razmišljam o ovome i da ne dobijam nikakav odgovor, jednostavno ovaj put sam želeo da podelim sa nekim. I to je odprilike to, odoh da spavam.
    • Од Дијана.,
      03 Jan   Delete Kratos
      možda bi neko trebao da otvor temu kako se borite sa bludnim pomislima i da li borite uopšte
       
       
      Ово ми се чини као добра идеја, и здрава основа за разговор, о нечему о чему је  сваком хришћанину  пријеко потребно да себи да одговор, који ће бити у складу и са његовом савјешћу, и са етичким захтјевом вјере, (који је као што знамо, веома строг), а спрам слободно можемо рећи реалности изопачености и развраћености савременог свијета и урушавања идеала чистоте у сваком погледу. Оно што се у хришћанству назива страст блуда психологија познаје као полни нагон. Он је дио биолошке тј.биопсихолошке основе нашег бића и као такав природан и аморалан (не неморалан, у смислу супротности, већ без познавања морала, јер 'врлина је знање'). Међутим психичка надградња полног нагона као природне датости као и оно што је морално прихватљиво за појединца или групу или друштво је ствар и дубоких мање више свјесних или несвјесних процеса, преовлађујуће културе и моралних начела које појединац интројектује (усваја) као своје и којима се свјесно и вољно повинује. Пошто је полни нагон веома јак, а његово остварење није нужно за опстанак појединца (само врсте),  то је то његово остваривање увијек подложно моралном кодексу који појединац усваја. Морални кодекс хришћанства је веома строг, и у данашњем свијету, бар што се тиче овог аспекта, и одбија велики број људи живљег темперамента од вјере и цркве.  У почетку хришћанства, са онако строгим епитимијама и јачим приитском заједнице, развио се и тај идеал ангелске чистоте (тј.за човјека ипак неприродне, или ако хоћете, натприродне). Данашњи хришћани су раслабљени и тако строга епитимија би довела до духовног умирања личности. Црква је принуђена да снисходи.Оци су прије 15-ак вијекова (готово исто толико вијекова прије Фројда) рекли да се полни нагон не може угушити, само преобразити (тј.не потиснути већ сублимирати).     Блуд и разврат нису новина данашњег времена. Били су присутни у сваком времену подједнако, само су данас формално ослобођени 'секслуалном револуцијом' и погрешно схваћеном људском слободом, као углавном слободом од стеге, тј. одговорности. Оно што је данас другачије је та културна одредница и притисак споља који вуче на то, вјерским језиком, искушења која нису више само плод међуљудских односа, него бомбардовања информацијама модерним средствима/медијима, шунд/порнографском културом. Брак као институција никад није био слабији, а сексуалне слободе веће. Како да се хришћанин сачува и гдје је граница морања и слободне воље у смислу захтјева за целибат осим у црквеном браку и природних тјелесних и душевних потреба а и у односу на природну нужност свог бића - доста је расправљано већ овде.   Оно што можда није расправљано, је тај дио терора на ум модерним средствима преношења информација (а преко ума је сва комуникација са вањским, а за нас, и са духовним свијетом), и нужне потребе борбе са помислима, тј. оно што су монаси правилно и Духом Светим и открили да се ако желиш сачувати ум, треба чувати од искушења споља и изнутра. Некад је борба са помислима била карактеристична за монахе тј. за тај неки виши супањ духовног усавршавања. Данас са инвазијом свакојаких садржаја на ум, и оним захтјевом 'ко пожели жену у мислима, је већ учинио блуд/прељубу у срцу своме', борба са помислима нам свима следује, ако желимо да будемо чисти. Као што каже горње питање, желимо ли? Ако желимо, можемо ли, са оволиким искушењима и недостатком духовног руководства, јер 'неста светијех'...   Иначе, можда треба напоменути да је ова тема настала као наставак, разрада и допуна ове теме,  по којој према заједничком ставу уредништва форума не треба даље дискутовати него се бавити тим питањем са новом концепцијом и из другачије перспективе, схватљиве и корисне за обичне људе хришћане, свјетовњаке.  https://www.pouke.org/forum/topic/41671-%D1%87%D1%83%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5-%D0%BE%D0%B4-%D0%B8%D1%81%D0%BA%D1%83%D1%88%D0%B5%D1%9A%D0%B0-%D0%B2%D0%B5%D0%B7%D0%B0%D0%BD%D0%BE-%D0%B7%D0%B0-%D1%81%D1%83%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BD%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%BB/ ,
×
×
  • Креирај ново...