Jump to content
shalom777

Богослужбене одежде

Оцени ову тему

Recommended Posts

Какве ли су тек тахнике кађења?  :drugarstvo:

Хахаха, ово ми дође баш ко наручено то о техникама кађења. Таман вечерас док сам гледао видеа на You Tube наиђох на овај кратки видео с кађењем. То је кађење какво се проводи према амброзијанском обреду па се и ви тим можете иинспирисати, изгледа врло модерно! Али потребно је ипак нешто мало вјежбања и праксе, мора то бит неко млађи, тражи се добра окретност у ручним зглобовима, никако неко са реумом или недај Боже артритисом. Хехехе! Иначе мене све то исто занима кадионице, звончићи, свето посуђе, орнати и одежде, итд. итд. Свеједно да ли православне или католичке.

319.gif     t5509    319.gif

Rito ambrosiano : incensazione popolo

Амброзијански обред - кађење народа

YEYwidUH7wE

Modo ambrosiano di incensare il popolo durante la Messa

Амброзијански начин кађења народа током  Свете Мисе

(литургије по амброзијанском обреду)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

zaupokojena-liturgija_patrijarhu-pavlu11.jpg

Проф. Др Јован М. Фундулис

БОГОСЛУЖБЕНЕ ОДЕЖДЕ

Покривачи свете трпезе

Света трпеза је најсветије место хришћанског храма, симбол гроба и престола славе Христове и икона самог тела Његовог. Прави се од камена (камена плоча), према речима „а камен беше Христос" (1. Кор. 10, 4), причвршћује се на један или четири стуба или на озидан олтар.

Έκχυση Μύρου στην Αγία Τράπεζα μ.jpg

У свету трпезу се приликом освећења полажу мошти мученика, када се и пере и помазује светим миром. Света трпеза се у појединим црквама покрива мермерним или дрвеним балдахином. На свету трпезу се не ставља ништа друго сем Јеванђеља, које је симбол Христа, два свећњака у знак поштовања и за осветљење и, према новијем обичају, дарохранилница. Света трпеза се из естетских разлога и у знак поштовања покрива са три покривача:

31226296.jpg

1 . Срачица („κατασάρκιον" или ,,κατάσαρκα")

Το је бела ланена кошуља којом се, приликом освећења, прекрива света трпеза. Представља покров у који је било увијено тело Христово приликом полагања у гроб и не мења се. У случају да буде оштећена мења се уз посебан обред „часне трпезе чији су прекривачи оштећени" („άγιας τραπέζης ης τά άμφια δ εφθάρησαν"), која постоји у нашим Требницима. Некада су замена и омивање свете трпезе вршени такође уз посебан обред и то на Велики Четвртак, али се тај обред временом изгубио. Вода којом се прала света трпеза одлазила је у једну специјалну рупу која се налазила испод свете трпезе и звала се „море жртвеника" („θάλασσα τοΰ θυσιαστηρίου" или ,,θαλασσίδιον").

92246972.jpg

2. Индитија (Ένδυτόν)

Преко срачице се ставља један раскошан прекривач који је символ славе и богодоличности. Мења се с времена на време и има боју порфире, односно љубичасту током Велике Четрдесетнице, а белу у пасхалном периоду. Замена се врши на вечерњи Велике Суботе у време читања паримија, према утврђеном поретку. За остале периоде црвене године у Источној Цркви није одређена боја овог покривача. У средини предњег дела има извезен крст или икону за коју се употребљавао стари термин ,,τό ταβλίον της άγιας ένδυτής".

97809128.jpg98444867.jpg

3. Илитон (είλητόν)

Το је трећи покривач свете трпезе, који се развија само приликом вршења свете евхаристије, после отпуштања катихумена, а пре прве молитве верника, и поново се савија после читања молитве благодарења после светог причешћа. Све остало време остаје савијен испод Јеванђеља. Највероватније да је илитон најстарији и једини прекривач свете трпезе, и има своје порекло у општем обичају прекривања трпезе приликом обедовања. Нису сачувани стари илитони, али изгледа да су били ланени, бели, са извезеним крстовима у угловима.
И илитон је имао један посебан развој. Спојен је са антиминсом, са којим је или поистовећен или удвојен, па је тако настао један четврти бели ланени покривач који се стално налази положен на индитији.

antimins.jpg

Антиминс (τό άντιμήνσιον)
Света Јитургија се, у изузетним случајевима, може вршити и у храмовима који нису освећени, у параклисима, у касарнама или под ведрим небом. Тада се употребљава покретна освећена трпеза, такозвани „антиминс" (од грч. речи ,,άντί" = „уместо" и лат. речи „тепда" = „трпеза"). На Западу је антиминс био од мермера, као и света трпеза, али малих димензија, али довољно велик да су се на њега могли ставити дискос и путир. На Истоку је био од дрвета или ланеног платна. Обавезно је освећиван приликом освећења храма или посебним обредом који се налази у нашим Требницима, а освећење се врши по угледу на освећење свете трпезе. Помазивао се светим миром, а унутра су ушиване и честице светих моштију. Носио је натпис чиме се потврђивало да је дотични антиминс освећен, као и име епископа, а у новије време и његов потпис.

14197.jpg

Сачувани су многи такви антиминси, увек са ушивеним светим моштима и увек израђени од лана. Антиминси су употребљавани и изван граница јурисдикције оног епископа који их је осветио и имају насликане различите представе, као што су крстови са симболима Христових страдања, скраћени натписи који су слични онима који се сликају на монашкој схими (ΙΣ ΧΣ ΝΙΚΑ, ЕЕЕЕ, ТКПГ, ФХФП, ΤΞΔΦ, ХХХХ, и тд.), крајње смирење (άκρα ταικίνωσις), мртав Христос по узору на представу која се налази на плаштаници, анђео великог савета, и др. У новије време се за израду антиминса употребљава штампање, тако да они губе своју стару уметничку вредност, јер се производе, на неки начин, индустријски, као папирне иконе, а број ликова који се на њему представљају се умножава са тенденцијом да буде покривена целокупна површина платна. Савремени антиминси се, као последица још веће девијације, штампају на свиленом платну и, што је још горе, у њих се не ушивају свете мошти. Мешање антиминса са илитоном је довело до тога да се антиминси употребљавају у свим храмовима, и освећеним и неосвећеним, уместо илитона.
Недавно се у вези са антиминсима развила једна чудна теологија. Почело се сматрати да су антиминси дозвола коју архијереј даје свештенику за вршење свете евхаристије, односно да сваки архијереј у својој епархији израђује своје личне антиминсе, да свештеник целива потпис архијереја у знак заједнице са њим и потчињености њему, итд. Све ово је, у најмању руку, недоказиво, будући да и епископи употребљавају антиминс, па чак и сам патријарх, целивају га као свету трпезу, и наравно не целивају потпис који се на њему налази. С друге стране, још увек се употребљавају антиминси различитог порекла и различитих епоха, који носе неизбрисив печат освећења, као и света трпеза. Међутим, ако се јаким аргументима из предања ипак докаже да је то заиста тако како говоре поједини теолози, онда ће то бити једини случај где освећење и употреба једне ствари у богослужењу зависи само од једне одређене личности, ма које свештено достојанство она имала .

следи наставак...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

proslavljena-ktitorska-slava-manastira-hilandar-2011-2.jpg

Одежде клирика

Свештенослужитељи у почетку нису носили одежде приликом вршења свете евхаристије и осталих свештених радњи. Али изгледа да су одежде веома рано уведене у употребу по угледу на јудејску праксу. Теолошки смисао одежди јесте да свештенослужитељ не врши свете тајне сам по себи, него силом Христа и свештенством Цркве, које поседује кроз хиротонију Духом Светим, „обучен благодаћу свештенства", према речима молитве херувимске песме. По одеждама се разликују и поједини степени свештенства. Одежде су пак одећа или световног порекла, према правилима одевања оног времена у коме су настале, или знак власти или службе старе епохе или су претрпеле утицај одежди које су облачили свештеници Старог завета или симболизма који им је даван. Иако је било неминовно да током векова претрпе одређене промене, у основи су одежде клирика задржале свој стари облик.

Постоји седам свештеничких одежди, према броју харизми Светог Духа и светом броју пуноће, које се деле аналогно према три степена свештенства, од којих сваки носи одежде непосредно нижег степена, које понекад имају незнатне разлике, да би више одговарале том чину. Тако ђакон носи три одежде, према светом броју (стихар, наруквице и орар), презвитер пет, према броју чула (три ђаконске, и још појас и фелон) и епископ, због пуноће свештенства, седам (пет презвитерских и још две омофор и надбедреник). Разни тумачи су давали различит богословско-симболички смисао одеждама. Често се свакој појединачној одежди даје и по неколико симболизама који се понекад узајамно допуњују, а понекад су и међусобно противречни. Најустаљенија референтна тачка јесу стихови псалама који се читају приликом облачења сваке појединачне одежде за служење свете литургије. Свети Симеон Солунски, последњи у дугом низу византијских коментатора светог богослужења (+1429), познаје различита предања симболизама, али предност даје „црквеном назначењу" које је изражено у стиховима што се изговарају приликом облачења. Свештенослужитељи облаче „комплетне" („άπασαν") одежде приликом служења свете Литургије и на појединим другим богослужењима, када је то предвиђено типиком, као што је јутрења Велике Суботе, вечерња Великог Петка, Пасхе и Педесетнице. Приликом вршења свих осталих светих тајни, као и на входу на вечерњој и приликом читања Јеванђеља на јутрењи, свештеници облаче епитрахиљ и фелон, епископ епитрахиљ и омофор, а ђакон стихар и орар. На осталим обредима, који су од мањег значаја, свештеник облачи само епитрахиљ.

Боју одежди одређује период црквене године и празник. На Западу је то јасно и прецизно одређено. На Истоку предање које је устаљено предвиђа „тамноцрвену" (виолет) боју одежди током Велике Четрдесетнице, а белу на Пасху и у пасхалном периоду, као и приликом вршења свете тајне Крштења и читања Јеванђеља на васкрсној јутрењи. Епископски омофор је увек бео. Некада је прављен од вуне због симболике која му је одувек придавана (симбол изгубљене овце коју је Спаситељ нашао и ставио на раме да би је вратио у стадо).

следи наставак...

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Одежде, према свештеничким степенима, су, укратко приказано, следеће:

odezdadjakona.gif


  1. ЂАКОНСКЕ

а) Стихар (τό στιχάριον) је широка хаљина са рукавима, која покрива цело тело.

б) Наруквице (τά έπιμάνικα) стежу рукаве стихара на ручним зглобовима.

в) Орар (τό όράριο, од лат. огаге = молити се), трака од платна, која се носи на левом рамену, с једним крајем напред, а с другим отпозади.

svestenickaodezda.gif


  1. ПРЕЗВИТЕРСКЕ

а) Стихар (τό στιχάριον), који је ужи од ђаконског и са ужим рукавима.

б) Наруквице (τά έπιμάνικα).

в) Епитрахил» (τό έπιτραχήλιον). Сличан је орару, само што се носи око врата, и оба његова краја падају пред груди.

г)'Н ζώνη.

д) Фелон (τό φελώνιον). Древна тога без рукава, која се облачи преко главе.

vladicanskaodezda.gif

3) ЕПИСКОПСКЕ

а) Стихар, сличан је презвитерском, са једином разликом што има две траке („ποταμοί" - реке) са две стране,које су обично црвене или тамнољубичасте.

б) Наруквице.

в) Бпитрахиљ.

г) Појас.

д) Фелон. Епископи су некада носили полиставрион, који је у периоду турског ропства замењен царском хаљином („σάκκος"). Првобитно га је носио само васељенски патријарх, и то за велике празнике.

ђ) Надбедреник (τό έπιγονάτιον). Το је тканина у облику ромба, која се веша за појас, нека врста пешкира, који је очигледно уведен по угледу на умивање ногу на Тајној Вечери (Јн. 13, 4-5). На надбедренику се везе крст, икона Васкрсења или умивање ногу (према симболици). Постепено је, највероватније из есгетских разлога, постао чвршћи.

е) Омофор (τό ώμοφόριον). Трака од платна, која је укрштена на грудима, са два краја, од којих је један напред, а други назад.

Архијерејским одеждама су, у циљу истицања архијерејског достојанства, постепено додани и неки други специфични знаци распознавања, као што је напрсни крст, енколпион са иконом Богородице (панагија), жезал, митра и трикирије и дикирије. Неке од ових инсигнија употребљавају и игумани ставропигијалних манастира, као што је пастирски жезал, док су друге дате презвитерима, као знаци дужности, као што су крст и надбедремик. Што се тиче инсигнија архијерског чина, већина њих су непознатог порекла и није могуће одређење године њиховог увођења. Познато је, на пример, да су митру носили само римски папа и александријски патријарх (τριάρα), почев од светог Кирила Александријског. Први цариградски патријарх који је почео носити митру био је Кирило Лукарис у XVII веку, који је претходно био патријарх александријски, Касније је митра ушла у општу употребу. У Русији митру носе и архимандрити, док су у Јерменији свештеници одувек носили митру, због чега су жестоко осуђивани од византијских писаца, као они који преступају апостолску заповест, према којој мушкарци треба да се моле откривене главе (1. Кор. 11, 4).

Ипођакони носе ђаконски стихар и упасан орар. Чтечеви данас носе расу3, док су некада носили специјални фелон ,,καμίσιον" (врста стихара).

Одежде су у свим литургијским типовима отприлике исте, наравно са извесним варијацијама и локалним особеностима.

И, на крају, мандија, коју облаче архијереји и игумани када предводе хор (грч. ,,χοροστατοϋν"), сматра се да је или императорског порекла или да представља еволуцију монашке црне и плисиране мандије.

3 У грчкој Цркви (прим. прев.).

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Један мој мали додатак да бих сликовито појаснио још неке ствари ...

Постоје следећи омофори :

i-2430.jpg

Мали омофор

i-2429.jpg

Велики омофор

Архијерејска одличја

panagija04.jpg

Панагија

naprsni27.jpg

Крст

pg-112-01.jpg

Инсигнија ( комплет истих - крст и панагија зове се инсигнија )

mandije_vladicanske_mala.jpg

Архијерејска мандија

stap05_04.jpg

Архијерејски штап - патерица

Share this post


Link to post
Share on other sites

Може ли неко да постави молитве за облачење одежди, али за архијерејске одежде.

Значи оно што свештеник облачи не треба. Значи за омофор, крст, панагију и митру?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да видимо сад и које су то одежде које свештеници користе. Оде ћу дати упоредни приказ све одежди за сва три чина.

Прва основна одежда коју облаче епископи и свештеници је подризник. Подризник символише белу одећу спасења, то је исто тако бела хаљина коју сваки хришћанин облачи на дан свог крштења, али такође то јесимвол нове христолике природе и живота у Царству Божијем.

Друга основна одежда јесте епитрахиљ.То је знак пастирске службе. првобитно је био израђиван од вуне, јер он символише овце за које су пастири одговорни. И епископи и свештеници носе ову одежду сведочећи чињеницу да службеници Цркве живе и чинодејствују једино за припаднике Христовог стада. Зато и нема чинодејствовања без овог дела одежде који је и најважнији.

Даљим развојем појављују се наруквицце. Оне имају чисто практичну намену јер спречавају да рукави сметају приликом чинодејства. Међутим и оне су добиле своје символичко значење па док их стављају свештенослужитељи говоре стихове из псалама које их одсећају на то да њихове руке приадају Богу.

Ту је и појас, који је додат такође из практичних разлога, да би држао одећу на месту. Наиме пошто су подризници и епитрахиљи озрађивани од скупоцених свила они су клизили једно преко другог и сметали једно другом. Уз то епитрахиљ је израђиван да буде крут као да је од пластике. То се постизало убацивањем коњских длака које су обезбеђивале чврстину. Тако да епитрахиљ морао бити причвршћен уз тело. Појас носе само епоскопи и свештеници. Док стављају појас они изговарају псалме који треба да их подсете да је Бог тај који га опасује снагом да изврши службу.

Ђакони и чтецеви носе стихар.Стихар је исто шо и подризник стим што је много лепше украшен јер се види комплетан кад га носи ђакон. Стихари за чтецеве су настали у доба византије и имају највише естетску функцију.

Поред стихара ђакони се опасују орарем. То је једно дугачко платно које се ставља на десно раме. Касније је оно дотерано и продужено. Такод а се данас орар опасује око груди па испод мишке да би се поново окачио на лево раме. Орар је настао веома рано и вероватно је служио да се на њему испишу јектеније које ђакон изговарао. Зато и дан данас ђакон кад говори подиже орар. Иначе сам назив орар долази од ОРАРЕ што значи молити се. Дакле за ђаконе је ово најважнији део одежде.

Свештеник на крају ставља и фелон.То је дугачка хаљина која изглед као плашт, стим што се спушта са предње стране до паса. Ова одежда се вероватно развила из ђаконског стихара па из практичних разлога изгледа ко огртач. Иначе она се поистовећује са свештеничким животом. Тако се у псалму за облачење фелона каже: Свештеници твоји Господе обући ће се у правду и преподобни твоји обрадоваће се веома свагда... Иначе, фелон су носили и епископи. Па тако имамо на многим фрескама и иконама да су епископи приказани у том свештеничком фелону са омофором око врата. Данас епископи носе фелон који више личи на ђаконски стихар. Само што епископ на њему има и пришивена звончиће, који звоне док се епископ креће. То води порекло од старосавеѕних првосвештеничких одежди. ЈЕр ти првосвештеници су смели да уђу у Светињу над Светињама само једном годишње да би је окадили. Том приликом морали су да принесу жртве очишћења. Међутим дешавало се да првосвештеник умре јер је недостојан крочио у ССветињу над СВетињама. Стога је он да би могао да чинодејствује као првосвештеник морао да име сина наследника који ће га одмах заменити. Дакле и његов син је морао да има довољан број година да би отац могао да чинодејствује. Кад уђе у Светињу над Светињама није се знало да ли је жив или мртав док не изађе. Зато су стављени звончићи на његову одежду да народ чује док кади. Кад би завршио то богослужење првосвештеник је ишао у литији до куће јер је и тад могао да умре због свог греха а био је у Светињи над Светињама, па га је народ пратио да види шта ће му бити.

Посебна одежда за епископе јесте омофор.Који је знак водећег пастра помесне Цркве. Такође омофор символише изгубљену овцу коју проналази Христос и ставља је око врата. Зато омофор и изгледа кад се стави као јагње око врата. По овоме видимо да је епископ заправо икона Христова.

Турским освајањима у 15. веку престаје да постоји хришћанска империја. Из тог разлога епископи постају не само духовне вође већ и световне па почињу да се одевају као световни владари. Носе митре, стоје на орлићу, носе жезло. Све су то символи који показују више световну него духовну власт.Такође почињу да носе владарску одежду звану сакос. У то време почињу и да се ословљавају са речју деспот, што значи владика или господар.

 

Баш лепо да има тема о овом, да повежем са мојом потрагом за одговорима:

https://www.pouke.org/forum/topic/26693-online-%C5%A1kola-ikonopisa/page-6

 

Питање је шта се од овог користи у уметничкој православној иконографији?!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...