Jump to content

Свети Кирил Цвјетковић, исповедник бездински (1791—1857)

Оцени ову тему


Guest - . . .-

Препоручена порука

  • Гости

Протосинђел Кирил Цвјетковић (1791—1857)

315930_240074899371631_161390260573429_663271_839561094_n.jpg

„Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки, селу на обали, које је у вријеме Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[1], а мајка Анђа[2].“[3] Рођен је 1791. године, а крштен је 15-ог септембра исте године у баошићкој цркви Светог Оца Николаја, где и данас постоји натпис који је начињен 1899. године за тај догађај. Отац Кирил потиче из свештеничке породице, наиме, његов деда је био отац Симеон, два рођена стрица, Марко и Никола, били су свештеници, брат од стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов братанац.

Главни извор за животопис оца Кирила је његова Аутобиографија коју је писао у затворима Аустрије, а која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[4].

Константин је 1798. године почео да учи школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али је то трајало свега неколико дана. Недуго затим Константинов рођак Алекса, свештеник, отворио је своју школу те је Константин почео да учи код њега. Када је својој породици рекао да жели да се определи за монашки чин, томе се успротивио отац говорећи како је телесно слаб. Међутим, Константин је чекао прилику и измолио је свог рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савина представи часним оцима савинским. Са савинским калуђерима и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[5] сусрео се 25. маја 1805. године. Отац Никанор је припадао старом савинском братству које је на челу са игуманом Данилом Рајовићем између 1776. и 1799. године подигло Велику манастирску цркву. Тако је Константин, без обзира на противљење свог оца који је тад био у Смирни, примљен у савинско братство.

Прикључењем овом братству добио је могућност и да посматра све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запоседања Боке, јер сви главни догађаји су се одвијали у Савини. Он у својој Аутобиографији описује и долазак митрополита Петра I Петровића у манастир, те за Бокеље драгоцену акцију руског адмирала Сењавина 1806. и 1807. године.

У доба руског владања преминуло је неколико савинских калуђера те је братство, у бојазни да манастир не запусти, а истовремено се плашећи корака француске окупационе власти, одлучило да затражи да се Константин замонаши. Тако је 20. новембра 1808. године замонашен Константин Цвјетковић добивши име Кирило по Светом Константину Философу. Стицајем околности за ђакона је произведен тек 24. јула 1812. године у Врлици (митрополит Петар I Петровић је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према суседној Аустрији). Рукоположен је у цркви Светог Николе од епископа далматинског, бококоторско-дубровачког и истријског Венедикта Краљевића. У Шибенику је 14. јуна 1814. године унапређен у чин архиђакона, а већ следеће 1815. године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је у степен свештенства и служио је своју прву литургију. Јула 1817. године примио је синђелију којом му се додељује шибенска парохија. Као протосинђел, Кирил је био лични секретар владике Краљевића, тако да је међу првима открио његове погубне намере да поунијати далматинску православну епархију. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао као велики бранитељ православља.

Приређивач Аутобиографије верује да је отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније. То је био разлог да аустријске власти, преко владике Краљевића, преместе Кирила у манастир Крку 20. априла 1821. године, а након побуне шибенских Срба, те покушаја атентата на Краљевића, на Духове 1821. године, допао је у истражни затвор у Шибенику. Пуне четири године и три месеца провео је у шибенској тврђави Љуљевцу, а потом је осуђен на двадесет година тешке робије под оптужбом да је био међу организаторима шибенске буне. Тамновао је најдуже у Градишки, а на слободу је изашао 12. фебруара 1846. године, али му аустријске власти нису дозволиле да оде у Далмацију или у родну Боку Которску, већ су га упутиле у банатски манастир Бездин.

Међутим, из до сада непознатих бележака бездинских монаха дошло се до нових сазнања о доласку протосинђела Кирила у Бездин и његовом боравку у том манастиру.

„Дугогодишњи бездински старешина игуман Пантелејмон (Дошен) оставио је биографске белешке о многим бездинским монасима[6], па и о протосинђелу Кирилу. Према његовој белешци, долазак протосинђела Кирила у Бездин збио се овако:

Године 1842. помилован је од Фрање Јосифа I, с тим да даље робовање настави у једном од српских манастира; одређен му је манастир Бездин.

Братство манастира Бездин одржало је 13. августа 1842. Братску седницу, на којој је протосинђел Кирило примљен у манастир:

Бр. 10/842.

Записник братске седнице братства манастира Бездина од 13. Августа 1842. године.

Јеромонах, парох шибенички, Кирило (Цветковић), бивши иногда у Далмацији, свевисочајшим помилованијем из Глубическаго, в њемже пребиваније затвора отпушчен и в манастирје всевисокијем расположенијем превасходитељственаго господина Графа канцелара, прочеја казни својеја времја издржати имушћи, упутствујетсја сјемо милостивијем писанијем Јего Високопреосвештенства Епископа нашего од 12. маја т.г.

Закључено јест: Сходнија ради вједомости и управљенија нашего, сије истоје здје назначити.

Не откривајући извор, игуман Пантелејмон наводи и детаље о казненом чамовању протосинђела Кирила у Бездину:

Кад је протосингел Кирило (Цветковић) дошао у Бездин да и даље робује, братство манастира Бездина сазидало му је једну малу собу на тавану манастирском са северне стране: 2 м широку, 3 м дугачку, 2 м високу, са два мала прозорчића од таванског зачеља, а у једном крају клозет.[7] И овде је чамио мученик српски… пуне три године дана.“[8]

Игуман Пантелејмон као потврду чињенице да је протосинђел Кирил већ 1842. године био у манастиру Бездин помиње писмо професора Задарске богословије Петра Лупулова упућено архимандриту Самуилу (Маширевићу) 23. марта 1843. године где, између осталог пише: „Поздравите протосингела Кирила (Цветковића), хероја и мученика за Православље у Далмацији".

Тако је протосинђел Кирило, у ствари, помилован од стране Фрање Јосифа I под условом да остатак казне проведе у неком српском манастиру, за шта је одређен манастир Бездин. Своје робовање је завршио 12. фебруара 1846. године и од тада живи у манастиру као сабрат, а 1847. године је примљен у братство.[9]

О страдању и нечовечним условима у тамницама Аустроугарске монархије најупечатљивије сведочанство нам даје писмо протосинђела Кирила из Градишке фебруара 1838. године Српској православној општини у Трсту: Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судилишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанаест љета и четири мјесеца од суђења претрпио, и чемерности у мојим крајним начином опечаљеним прсима прождро, но за то способан не бих био изјаснити се, -јер су такова била, да никакав разбојник, ни хишчник, ни самога царства издајник поднио није, колико сам ја, нити су онако звјерообразном свирјепости с њима поступали, како су са мном...[10]

Игуман Пантелејмон оставио је још података о боравку протосинђела Кирила у Бездину:

Актом 69/1849. од 19. фебруара 1849. Преосвећени епископ темишварски, „по налогу Јего Свјатости господина патријарха нашего[11] од 17. текушчих, јеже известије Чесности Вашеја Цветковића протосингела поведенија за целоје време од којего он в Бездиње находитсја прислати му, сим препоручујем Честности Вашеј да нам вопросноје известије поднети ускорите".

Архимандрит бездински 1. марта 1849. године одговара Преосвећеном епископу Пантелејмону (Живковићу) између осталог, следеће:

Пробављеноје Јего протосингела Цветковића в Бездиње време на два периода узоб разделити се может, и убо: Перва, на четири љета, јаже он под видом всевисочајшеје умекшаније јего казни провел; Второје, на посљеднији три љета, јаже јако свобод и и после сви времене братству манастирскому причисљени собрат пробавил јест.

О поведени убо често поминајемаго протосингела Цветковића в первом периоду спадајушчем, имате, Ваше Високопреосвештенство, покорњејшеје моје под 3. Фебруара 1846. љета поднесеније и на похвалу касајушчеје чин служашчеје известије. Не могу ни о сем, јаже теченијем посqедња три љета имјејаше поведени јего оно развје добро решчи: повнегда тојже по первом известију, мирољубиви, чесни и примјерни Цветковић, от посљедујушчим времени сам себје подобен остал и новија о имже украшен јест добродјетљ открил јест. А тија сут: искреност, вјерност и приљеженије, с којими и служба церковнаја повјерена јему соборни струки икономическија, од времени причисљенија својего братству бездинскому даже до сего дне отправљајет“.[12]

На основу овог, и многобројних других извештаја протосинђел Кирило је 1852. године награђен правом ношења црвеног појаса.

Из писма послатог марта 1857. године синовцу Николи Цвјетковићу, пароху у Баошићу, сазнајемо о обољевању и разореном здрављу након доласка у Бездин. Ово писмо можемо схватити и као својеврсну ауторову опоруку након упорног одбијања аустријских власти да му одобре премештај у манастир Савину и сазнања да ће умрети ван „родног отечества“.

Датум смрти протосинђела Кирила, 28. септембар 1857. године[13], прота Димитрије Руварац сазнаје од архимандрита бездинског Исака (Дошена). Игуман Пантелејмон наводи 29. септембар и детаље сахране: „Сахрану је извршио један јеромонах из манастира Бодрога са братством манастира Бездина; погребу је присуствовао ђакон варјашки Зака Стојановић и румунски свештеник из Секусића, поп Коста.“[14]

Архимандрит Исак је дао информацију проти Димитрију Руварцу, и то на основу једног писма архимандриа Сергија (Каћанског)[15] од 9. октобра 1857. године, да је протосинђел Кирило сахрањен у манастирској порти, назначивши да нема никаквог споменика. Позивајући се на казивање братства манастира, он каже да је протосинђел Кирило положен „у малу костурницу до јужнијех врата, јер ми млађи рекоше да су ту и покојног игумана Никанора сахранили, и да се види још сандук унутри“.[16]

Међутим, информације које је архимандрит Исак дао проти Димитрију Руварцу о гробу протосинђела Кирила нису биле поуздане. Први је у те информације посумњао бездински игуман Јосиф (Протић)[17] који је имао Аутобиографију чим је изашла и на њој се потписао „својина Јосифа Протића, Кетфељ, 1898“. Он је оставио белешку:

По казивању манастирске старе и дугогодишwе куварице Јулке Поповић рођене у Печки, прозване Мамика, протосинђел Кирил (Цветковић) је сахрањен са северне стране поред цркве, где има каменити крст без постоља, који крст означује да је ту протосинђел Кирил Цветковић сахрањен, а не у гробници до јужних врата, као што пише у Автобиографији протосинђела Кирила Цветковића, страна 255.

У гробници до јужних црквених врата сахрањен је архимандрит Гедеон (Цветић), који је 6. новембра 1878. умро у 60. години живота, и игуман бездински Никанор (Недељковић), који је умро 23. августа/4. Септембра 1894; живео је 47 година.

Потписани је био тада у манастиру када је игуман Никанор (Недељковић) умро и у гробници до јужних врата сахрањен. Та гробница је тако мала, да није могло бити више сахрањених осим архимандрита Гедеона (Цветића) и игумана Никанора (Недељковића).“[18]

Овај податак је међу братством преношен с нараштаја на нараштај те је тако јеромонах Мирон (Ненадов)[19] пишући о манастиру Бездину 1932. године напоменуо:

Вредно је споменути име једног заслужног Србина, протосинђела Кирила (Цветковића)… Умро је овде, у манастиру Бездину… а сахрањен је поред манастирског храма према звонику са северне стране, без да има каково обележје или спомен-плочу… Писац ових редова, као сабрат манастира Бездина, више пута му је гроб тамјаном окадио, вином прелио и опојао молитвама за упокојене.“[20]

Из овог казивања јеромонаха Мирона можемо закључити да је у међувремену нестао „крст без постоља“ на који се позивао игуман Јосиф (Протић).

Одлуком Епархијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске јула месеца 2011. године извађено је тело протосинђела Кирила и положено у манастирски храм.

Будимир Кокотовић

[1] У пописима глава фамилија друге половине 18. века названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјетковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16. Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. Свакако морао бити уписан као глава породице. У Ноти од соли од 1789. године, уписан је поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751, са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан К о м а р, Драћевица — историја новска од искона до пада Венеције, Херцег-Нови 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља).

[2] Не знамо због чега Љубомир Котарчић Последње писмо протосинðела Кирила Цвјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа.

[3] Горан Комар, БОКЕШКИ И ДАЛМАТИНСКИ ИСПОВЈЕДНИК ПРАВОСЛАВЉА ПРОТОСИНЂЕЛ КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ (1791—1857), ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 77-78, Нови Сад 2008, стр.69

[4] Димитрије Руварац (1842-1931) - У плејади свештеника и богослова који су се бавили историјом Српске Православне Цркве Димитрије Руварац заузима истакнуто место. Он није само аутор оригиналних научних радова, расправа и студија, он је издавач неколико важних извора за писање српске црквене историје. Научна тематика Димитрија Руварца задире у области црквене, културне, делимично друштвене и политичке историје српског народа XVIII и XIX века у крајевима Хабзбуршке монархије. Најчешће је бирао теме које се односе на географски опсег Карловачке митрополије, српске црквене области која је носила историјски и правни континуитет са Пећким патријарашким троном, и била просветни и духовни Пијемонт светосавског православља 1690-1914. године.

[5] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег-Нови 2003, 357—397. Отац Никанор је био епископски намесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ, Архимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године.

[6] У ствари, он је исписао два регистра великог формата, скоро истоветна по садржају; један је насловљен „Белешке о братству и манастиру Бездину", а други — „Опис манастира Бездина од 1529. год.". По изгледу, почео је писати у једном регистру око 1920, а дописивао је после 1945; сређени и незнатно допуњени текст преписао је затим у други регистар. Ниједан није потпуно сачуван, него им је истргнуто по више десетина листова. Део сачуваних биографских белешки, према новијем препису, почео је објављивати јереј Благоје Чоботин под насловом Биографије бездинских монаха, у публикацији „Гласник. Црквени åасопис Српске православне епархије темишварске", број за годину 2005 (изашао 2006), 78—90 (текст о протосинђелу Кирилу на стр. 82—85); исто за 2006 (изашао 2007), 124—130.

[7] Та просторија и сада постоји на тавану манастирског конака

[8] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.83-84

[9] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898.,стр. 247.

[10]Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 245

[11] Митрополит и патријарх Јосиф (Рајачић)

[12] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.85

[13] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 254

[14] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.86

[15] Рођен у Сентомашу (сада Србобран) 1813, свршио је Филозофију и Право у Пешти и Пожуну и Богословију у Сремским Карловцима; замонашен је и рукоположен 1839; управљао је манастиром Беочин, био патријаршки мандатар у Будиму 1848—1853. У Бездину је преузео управу 1853, али је од 1855. администрирао и Горњокарловачку епархију. Изабран је за епископа горњокарловачког и рукоположен децембра 1858, умро је јануара 1859. године.

[16] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за Православље, Београд 1898., стр. 255

[17] Рођен у Кикинди 1867, замонашен у Бездину 1892. и рукоположен исте године. Рукопроизведен је за игумана 1924, служио је на парохијама и при Епархијској управи; манастиром Бездин управљао је 1928—1944. Умро је 1949.

[18] Стеван Бугарски, О БОРАВКУ И ГРОБУ ПРОТОСИНЂЕЛА КИРИЛА (ЦВЕТКОВИЋА) У МАНАСТИРУ БЕЗДИНУ, ЗБОРНИК МАТИЦЕ СРПСКЕ ЗА ИСТОРИЈУ 81, Нови Сад 2010, стр.87

[19] Рођен у Кетвељу 1889, замонашен у манастиру Раковцу 1915, свршио је Монашки течај у Сремским Карловцима. Рукоположен је за јерођакона 1919, за јеромонаха 1920. године. Тада се вратио у Епархију темишварску и служио углавном на парохијама; 1930. За намесника је постављен у Бездину, а касније је опет опслуживао парохије. Умро је 1949.

[20] Прилози за повест манастира Бездина у Банату, Духовна стража, ¢, 4/1932, 218.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Обретење моштију Светог исповедника Кирила бездинског

На овогодишњој седници Епарихијског управног одбора Српске православне Епархије темишварске, донета је одлука да се ископају мошти Светог протосинђела Кирила (Цвјетковића). Протосинђел Кирило (Цвјетковић) био је заточен у манастиру Бездину, где је провео последње године овоземаљског живота и представивши се у Господу 29. септембра по старом календару (12. октобра по новом календару), 1857. године.

Према запису из књиге умрлих која је пронађена у Архиву манастира Бездина, гробно место се налазило у порти манастира, са северне стране манастирског храма, пет метара од женске припрате.

По благослову Епископа будимског и администратора темишварског Г.Г. Лукијана ово богоугодно, часно и одговорно дело припало је господину Будимиру Кокотовићу, вероучитељу из Београда (Еп. Банатске), који већ две године са пуно љубави и труда води српске летње духовне кампове у манастиру Бездину.

Почетак ископавања г-дин Будимир започео је у понедељак 25. јула 2011. године на празник Иконе Пресвете Богородице Тројеручице. Након три дана, у среду 27. јула на дубини од око три и по метра пронашао је тело протосинђела Кирила, исповедника бездинског. Уз помоћ свештеника, протонамесника Душана (пароха из Варјаша) и јереја Дина (пароха из Семиклуша), г-дин Будимир извадио је свете мошти и потом су их умили водом у манастирској порти.

Дана 29. јула, у манастир Бездин дошао је Епископ Г. Г. Лукијан са протосинђелом Јустином (Стојановићем) егзархом Српске православне Епархије темишварске, одслужили су помен над моштима Светог Кирила и обавили разговор са г-дином Будимиром.

У недељу 31. јула после вечерњег богослужења, г-дин Будимир је са свештеницима: протонамесником Милованом Милином, протонамесником Душаном Кључаром и протонамесником Благојем Чоботином, по други пут умио мошти Светог Кирила водом и вином у манастирском храму.

Уочи празника Светог пророка Илије 01. Августа, Епископ Лукијан са протосинђелом Јустином, протонамесником Милованом и јеромонахом Симеоном, помазали су свете мошти мирисним јелејем, а касније са монахињом Аполинаријом (манастир Базјаш) и г-дин Будимиром припремили су мошти за облачење.

Уочи манастирске славе Успења Пресвете Богородице, дана 27. Августа, свештенство Епархије темишварске заједно са егзархом протосинђелом Јустином обукли су Светог Кирила у свештеничко одјејаније, и положили у кивот. Свештенство и свештеномонаштво Епархије темишварске су уочи празничног бденија свечано кивот са Светим моштима пренели из манастирског конака у манастирски храм. Кивот са моштима је положен у храм Ваведења Пресвете Богородице у манастиру Бездину са леве стране.

Од дана проналаска моштију исповедника вере православне Кирила (Цвјетковића) у манастирском храму свакодневно се служе Свете Литургије.

Протосинђел Јустин (Стојановић)
Егзарх Српске православне епархије темишварске

Свети исповедник Православља

КИРИЛО

Баошићко-далматински и Бездински

Тропар, глас 8.

Свети исповедниче Христов Кирило,

пострижниче савински и протосинђеле далматински,

за име Господње и веру Православну,

тамницу и окове тешке претрпео јеси,

подвигом својим и Христоликом жртвом,

утврђујеш у истини све оне који те поштују,

славећи заједно с тобом Пресвету Тројицу.

Кондак, глас 7.

Од младости своје испуњен Христовом љубављу,

ангелолико служење Богу одабрао јеси,

и Крст Господњи на себе си примио,

од обитељи Савинске преко тамнице Градишке,

одважно га до Бездина носио, и тамо вечни покој задобио,

у њедрима од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од neca995,
      Појање по нотном запису еп. Стефана Ластавице. Стихиру је саставио Јован монах. Све вас које занима појање запратите youtube канал, хвала од ❤ 
       
    • Guest
      Од Guest,
      Првог октобра 911 године у време цара Лава Мудрога било је свеноћно бдење у Богородичиној цркви Влахерне у Цариграду. Народа је била пуна црква. У позадини цркве стајао је свети Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем. У четврти сат ноћи појави се Пресвета Богородица изнад народа са распростртим омофором на рукама, као да том одећом покриваше народ. Беше обучена у златокрасну порфиру и сва блисташе у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видећи то јављење показа руком Епифанију блаженом, и упита га: "Видиш ли, чедо, Госпођу и Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим, свети оче, и ужасавам се!" Због тога се установи ово празновање, да нас подсети како на тај догађај тако и на стално покровитељство Пресвете Богородице, кад год ми то покровитељство, тај покров њен молитвено иштемо у невољама.
      РЕЧ на ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
      У ПОСЛЕДЊА тешка времена, када се са умножењем грехова наших умножише невоље наше, опасности наше, те се испуњују речи светог апостола Павла: опасности од разбојника, опасности од родбине, опасности од незнабожаца, опасности у градовима, опасности у пустињи, опасности на мору, опасности међу лажном браћом (2 Кор. 11, 26); када се испуњују речи самога Господа, те устаје народ на народ, и царство на царство, и бивају глади и помори, и земља се тресе по свету (Мт. 24, 7); када нас притискују најезде туђинаца, међусобни ратови и смртоносне болести, - Пречиста и Преблагословена Дјева Марија, Мати Господња даје нам у заштиту покров свој, да нас ослободи од разноврсних опасности, да нас заштити од глади, помора и земљотреса, да нас закрили од рата и болештина, и да нас својим покровом сачува неповређене. Потврда овога би дата у царском граду Цариграду у славној цркви Пресвете Богородице у Влахерни,[1] за царовања Лава Мудрога.[2] Тамо, за време свеноћног бдења уочи недеље, 1 октобра,[3] у четврти сат ноћи, у присуству огромно много народа, свети Андреј, Христа ради јуродиви,[4] подиже очи горе и угледа Царицу Небеску, покровитељку целога света, Пресвету Дјеву Богородицу, где стоји у ваздуху и моли се, и сија као сунце и покрива људе својим чесним омофором. Видећи то свети Андреј рече своме ученику, блаженом Епифанију: "Видиш ли, брате, Царицу и Госпођу свих како се моли за сав свет?" Епифаније одговори: "Видим, свети оче, и ужасавам се".
      Као што некада свети Јован Богослов виде на небу велико знамење, жену обучену у сунце,[5] тако и свети Андреј у Влахернској цркви, сличној небу, угледа Невесту Неневестну, одевену у сунчану порфиру. Знамење које виде свети Богослов прасликује Премилостиву Покровитељку нашу, пошто се то знамење показало у време када је светом тајновидцу била откривена погибао која прети свој твари: и бише, говори он, севања муња, и гласови, и громови, и тресење земље, и град велики: и знак велики показа се на небу: жена обучена у сунце (Откр. 11, 19-12, 1).[6] Зашто се овај знак, који прасликује Пречисту Дјеву, не показа пре севања муња, громова, гласова, земљотреса и града, када све стихије још беху мирне, него за време страшне пометње на небу и на земљи? Зато, да се покаже да Преблага Заштитница наша притиче нам у помоћ у најтеже време, када нам прети погибао, и заштићује нас од блеска обманљиве, кратко блистајуће светске таштине, од гласова житејске гордости и сујете, од громова изненадног напада вражијег, од буре страсти, и од града одозго наилазеће на нас казне за грехе. Јер када нас све те невоље притискују, тада се, као велики знак, појављује Брза Помоћница роду хришћанскоме, штитећи нас и закриљујући нас невидљивим заступништвом. Овај знак даде Господ онима који Га се боје, да утекну од лука (Пс. 59, 6); јер у овоме свету ми смо постављени као мета за стрељање. Са свих страна лете стреле на нас: једне од лука видљивих непријатеља, који хитно затежу лук свој и у гордости својој ниподаштавају нас; друге из лука невидљивих непријатеља, да бисмо се жалили како не можемо да подносимо демонско стрељање; неке - од тела нашег које војује против духа; неке - од лука праведног гњева Божјег и претње, као што о томе говори пророк Давид: Ако се не обратите, Бог оштри мач свој, затеже лук свој и наперује га; и запиње смртне стреле, чини стреле своје да пале (Пс. 7, 13-14). Да нас све те стреле не би смртно раниле и да бисмо избегли опасност, нама се даде знак: покров Пречисте и Преблагословене Дјеве. Заштићавани њеним покровом као штитом, ми остајемо неповређени од стрела. Јер наша Заштитница има хиљаде штитова за нашу заштиту, као што јој о томе говори Дух Свети: Врат ти је као кула Давидова; хиљаде штитова висе на њој, све стреле јуначке (Песма над песм. 4, 4).[7]
      Некада Давид сазида прекрасну и превисоку кулу између Сиона што стоји на високој гoри ниже Јерусалима који се назива кћерју Сиона.[8] И бејаше та кула између њих као врат између тела и главе, јер висином својом надвишаваше Јерусалим и досезаше до Сиона. На тој кули беху обешени штитови и сва оружја, потребна за рат и одбрану Јерусалима. Дух Свети упоређује Пречисту Дјеву са кулом Давидовом: јер Она, кћи Давидова, посредује између Христа, Главе Цркве, и верних који сачињавају тело Цркве, надвишујући Цркву пошто је ваистину виша од свих чланова њених, а досежући и до Христа као Она која My је дала тело. Она посредује и сада када стоји на ваздуху између неба и земље, између Бога и човека, између подвигоположника Христа и земаљске Цркве, као Давидова кула између Сиона и Јерусалима, начичкана јаким штитовима. Под штитовима пак разумем свемоћне молитве њене за нас Богу, које достојни чуше у време виђења чесног Покрова њеног: јер се Она мољаше са умилењем као Мати Сину своме и Творцу, изговарајући у молитви речи самилосне и свемилостиве, и говорећи: Царе Небесни, прими сваког човека који слави Тебе и призива пресвето име Твоје на сваком месту; - и где се спомиње име Твоје, то место освети; прослави оне који прослављају Тебе и с љубављу почитују мене, Матер Твоју, примајући сваку молитву њихову и завете, и избављајући их од свих невоља и зала.
      Такве молитве Пресвете Богородице нису ли штитови који штите Цркву? Заиста су оне неразориви штитови. О њих можемо угасити све распаљене стреле.
      Свети Амвросије каже за Давидову кулу[9] да је била саграђена са два разлога: да се заштити град и да се украси. "Давид сагради кулу, вели свети Амвросије, да буде и заштита и украс граду: заштита, јер се са ње надалеко могао угледати непријатељи бити прогнат од града! а украс, јер висином својом надвишује све високе зграде Јерусалима". - Стога, није без разлога упоређена са овом кулом наша Покровитељка, која нам је кула тврђава пред лицем непријатеља, јер нас заиста штити и украшава: штити - када далеко одгони од нас видљиве и невидљиве непријатеље, када заробљенике ослобађа од уза, када мучене од нечистих духова избавља, када утешава жалосне, брани злостављане, храни гладне, посећује болне, када бива пристаниште витланих буром; а украшава нас - покривајући пред Богом срамну голотињу душе наше својим превисоким заслугама као најскупоценијом одећом, и обогаћујући нашу убогост превеликом благодаћу као непотрошивим богатством чини нас благопријатнима у очима Господњим. Украшава нас Пресвета Богомајка - када нас који немамо свадбено рухо покрива својом ризом, те тако за Свевидеће Око чини као невидљивом срамну голотињу душе наше, чега је одискони била праслика земља безоблична и неукрашена по, покривена водама (1 Мојс. 1, 1-2). Јер земља неукрашена и пуста бејаше праслика грешне душе која је погубила своју духовну красоту, лишила себе добрих дела и постала туђа благодати Божје. Воде пак које су покривале неукрашену земљу прасликоваху милосрђе Пресвете Богородице, неисцрпно као море, које се богато излива на све и покрива све. И када се Дух Божји носио над водама, носио се и над земљом, покривеном водама и неукрашенoм, као не видећи њену некрасоту. Ово је тајанствено праoбразовало то да душа, пoкривана премилостивим покровом Дјеве Богородице, ако и не буде украшена врлинама, неће бити лишена благодати Светога Духа, јер покров Пресвете Богородице покрива њену некрасоту, као што је вода покривала неукрашену земљу, и украсиће је благољепијем своје благодати и привући ће к њој Светога Духа. Пречиста Дјева украшава нас када грешне чини праведнима а нечисте чистима, као што о томе говори Анастасије Синаит:[10] "Она волхе чини апостолима и царинике еванђелистима, а блуднице - вредноснијима од девојака. Тако Марију Египћанку[11], некадашњу блудницу, Она учини сада вредноснијом од многах девојака; и Марија, која раније беше тамна и нечиста, сада сија као сунце у Царству Христовом - молитвеним посредовањем Пречисте Дјеве Марије, која је покров и украшење свима који јој прибегавају. Украшава Она и сав духовни Јерусалим, тојест Цркву Христову, која јој на данашњи празник овако пева: О, Ти си чудесно украшење свима вернима, испуњеше пророштава, слава апостола и красота мученикa, похвала девства и предивни покров целоме свету.[12]
      На кули Давидовој са штитовима беху све стреле заштитника земље; тако и Пречиста Дјева, та одуховљена кула, има при себи стреле силних, тојест молитве светих који се моле са Њом. Јер се Она јави у храму стојећи у ваздуху не сама него са анђелским војскама и са мноштвом Светих, који је у белим хаљинама побожно окружаваху. Свих тих Светих молитве за нас к Богу јесу као стреле силних које су у стању прогнати све пукове демона. Зна Пречиста Госпођа Богородица да је живот наш на земљи рат: јер против нас ратује враг са свима својима силама; он је кренуо на нас све своје пукове и опколио нас свима својим легионима, по речи псалмопевца: Опколише нас пси многи, чете зликоваца круже око нас; развалише на нас уста своја, као лав који је гладан лова и риче (Пс. 21, 17. 14). Тога ради и Небеска Царица, желећи нам помоћи, крену против врага нашег све Небеске Силе, позва пророке и апостоле, сабра мученике и девственике, сакупи преподобне и праведне, и са њима дође да нам помогне, да нас окружи силном војском, и да нам дa победу над непријатељима: Јер се њоме односе победе, њоме обарају непријатељи".[13] Она дође са анђелским војскама, јер је Она лествица коју Јаков унапред виде, коју окружује мноштво анђела. Спомињући овде Јаковљеву лествицу, неко се може са чуђењем питати: зашто анђели на њој не стајаху мирно, него непрестано узлажаху и силажаху по њој? Но дознавши да је та лествица била праслика Дјеве Марије, по речи црквене песме: "радуј се мосте који на небо преводиш, и лествице висока коју Јаков виде" - он ће схватити зашто анђели на њој не имађаху мира. Јер в молитвах неусипајушчаја Богородица[14] = у молитвама неуспављива Богородица наређује анђелима да заједно с њом непрестано помажу људима: да узлазећи к Богу узносе молитве оних што се моле, а низлазећи - да доносе од Бога људима помоћ и дарове. Та Лествица и сада низведе са собом с неба мноштво анђела, доносећи нам одозго покровитељство и заштиту. Она дође са анђелима, да им заповеди да нас чувају на свима путевима нашим; Она доведе са собом и саборе свих светих да, сатворивши за нас саборно мољење, саборно узнесе и наше грешне молитве к Сину свом и Богу нашем. Међу свима светима који се јавише у храму са Пречистом Дјевом, беху два најодабранија изабраника: свети Јован Претеча, од кога ниједан између рођених од жена није изишао већи (Мат. 11, 11), и свети Јован Богослов, кога љубљаше Исус, који и леже на прси Исусове (Јн. 21, 20). Њих обојицу, као оне који имају велику слободу пред Богом, наша Молитвеница покрену са собом на молитву за нас, да би с њима што пре приволела Бога на милост: јер молитва праведнога много може помоћи (Јак. 5, 20). И стаде Пречиста Дјева између два девственика, као између два херувима, као престо Господа Саваота између серафима, као Мојсије са подигнутим рукама између Аарона и Ора; тада паде адски Амалик са свом тамном влашћу и силом својом.
      Тако дакле ми празнујемо покров Пресвете Богародице Дјеве, сећајући се преславног јављања њеног у Влахернској цркви, које виде свети Андреј и Епифаније. Ми празнујемо, благодарећи Покровитељки нашој за такво превелико милосрђе њено, јављено роду хришћанском, и усрдно је молећи да и сада и свагда мислостиво закриљује нас који иштемо њено покровитељство. To чинимо, јер без њеног покрова и заступништва немогуће је живети нама који стално разгневљујемо Бога. Грешећи много, ми падамо под многе казне, по речи псалмопевца: Многе муке има грешник (Пс. 31, 10). И ми бисмо већ пропали због безакоња наших, да нас не закриљује Премилостива Владичица: јер када ова Заступница не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? ко би нас сачувао до сада слободне? Пророк Исаија саветује: Прикријте се за час, докле прође гњев Господњи (Ис. 26, 20). Но где се можемо прикрити од гњева Господњега? У време страдања ми нигде не обретосмо заклона осим једине Владичице света, која кроз уста Духа Светога говори о себи: Ја као магла покрих земљу (Сирах. 24, 3). Стварно, ми се скривамо под покривало Оне која као магла покрива земљу. Но зашто, о Свескупоцена Дјево Богородице, упоређујеш себе са тако ништавном ствари као што је магла? Нема ли Теби сунца, месеца, звезда за упоређење, утолико пре што је о Теби са дивљењем рекао Премудри: Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце? (Песма над песм. 6, 9). А магла какву има лепоту, те се Ти не гадиш упоредити се са њом? Но ево у чему је тајна: магла када се згусне над земљом и покрије је, онда су све звери заштићене од ловаца, јер их нико не може ловити. Зато Пречиста Дјева и назива себе маглом, јер нас скрива од ловаца. А ми грешни, ми смо, по расуђивању светог Златоуста,[15] због своје нечовечности - стока и зверови: угађамо стомаку као медведи, утовљујемо тело као мазге, злопамтљиви смо као камиле, отимамо као вуци, љутимо се као змије, уједамо као скорпије, лукави смо као лисица, отров злобе носимо у себи као аспида. Такве зверове какви смо ми сустижу разни ловци: сустиже нас праведни гњев Божји, кажњавајући нас за рђава дела наша, по речи Светога Писма: Бог је Господ освете (Пс. 93, 1). Постижу нас и безакоња наша, те сваки од нас може рећи: Сустигоше ме безакоња моја, и не могох гледати (Пс. 39, 13). Сустиже нас и невидљиви враг: Поста ми као медвед у заседи, као лав у потаји (Плач Јерем. 3, 10). Сустиже нас и видљиви враг. Он говори: Тераћу, стигнућу, убићу мачем својим, рука ће моја господарити (2 Мојс. 15, 9). - Али, не бојмо се: ми имамо мислену маглу која нас покрива - Пречисту Дјеву Марију. У њу се ми уздамо, к њој прибегавамо; под покривалом њеним ни длака с главе наше неће погинути, само с умиљењем завапимо к њој: покриј нас покровом твојим, Покровитељко наша, Пресвета Дјево: У зло доба закрили нас (Пс. 26, 5). Сви дани живота нашег јадни су, као што некада рече патријарх Јаков: Мало је дана живота мога и зли су били (1 Мојс. 47, 9). Нарочито су јадни они наши дани у које видимо зло, и они у које сами чинимо много зла, сабирајући себи гњев за дан гњева (Рм. 5, 2). Стога сви ови дани наши јадни, О Пресвета Дјево, потребују твој милостиви покров. Покривај нас, закриљуј нас у све дане живота нашег, а нарочито у љути дан када се душа буде разлучивала од тела. Дођи нам у помоћ и закрили нас од ваздушних духова зла поднебесног; а у дан Страшнога суда сакриј нас у тајном скровишту Покрова твога! Амин.
      Архимандрит ЈУСТИН Поповић
      ЖИТИЈА СВЕТИХ
      1. ОКТОБАР, ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ
      НАПОМЕНЕ:
      Влахерна - крај у Цариграду у западном делу града. У време цветања Византијске царевине тај крај био је чувен са својих светиња по целом Истоку. Нарочито је Влахерна била позната по Богородичној цркви, подигнутој од цара Лава I Великог (457 - 474 год.), за чије владавине у њој би 474 године положена риза Пресвете Богородице, пренесена из Палестине. Поред те ризе, ту су у златом окованом ковчегу чувани омофор Пресвете Богородице и део њеног појаса. Под омофором Пресвете Богородице, или тачније мафоријем (грчки: μaφοριον), подразумева се њен убрадач, велико покривало које је Она носила на глави. Лав VI Мудри - царовао од 886. до 912. године. Ово се догодило у првој половини десетога века; при крају живота светог Андреја Јуродивог (†2. окт. 936). У Влахернској цркви налазила се икона Мајке Божје онаква како се Она јавила светом Андреју. Спомен његов празнује се 2. октобра. Жена обучена у сунце (Откр. 12, 1) прасликује Пресвету Богородицу. Под женом, обученом у сунце, подразумева се и Црква, а под сунцем - Господ Исус Христос. Кула Давидова, начичкана победоносним оружјем и штитовима, праобразовала је Пресвету Богородицу. Сион - југозападно брдашце, највеће и најшире од четири брдашца, на којима је изграђен Јерусалим. Јевреји су Сион почитовали као светињу, и првобитно им је служио као верски центар и тврђава Јерусалима. Зато Свето Писмо често назива Јерусалим кћерју Сионовом (Пс. 9, 15; Ис. 1, 8; 67, 11; Јерем. 6, 23; Мт. 21, 5). У Беседи на Псал. 119. - Свети Амвросије Медиолански (Милански, у Италији), знаменити отац Цркве и хришћански писац († 397 г.). Спомен његов Црква празнује 7. децембра. Преподобни Анастасије, игуман Синајске Горе († око 685 год.): "Анагогичка созерцања", књига 8. Спомен његов Црква празнује 20. априла. Спомен њен празнује се 1. априла. Служба Покрову Богородице, на Госп. возвах, стих. 3. Акатист, икос 2. Успеније Пресвете Богородице, кондак. Беседа 3. Антиохијском народу. Извор: Светосавље
      Тропар покрову, глас 4.
      Данас као Православни народи светло празнујемо, осењени твојим богомати доласком, и гледајући твој пречисти лик, умилно говоримо: Закрили нас славним твојим покровом и од свакога зла нас избави, молећи Сина твога, Христа Бога нашега, да спасе душе наше.
      Кондак покрову, глас 3.
      Дјева данас у цркви предстоји и са светима се невидљиво моли Богу за нас. Анђели са архијерејима се клањају, Апостоли са пророцима се веселе: Јер превечнога Бога за нас моли пресвета Богородица.
    • Од Dominika,
      Навече празника Васкршњег Петка, Богородичне иконе 'Зивоносни Истоцник', у четвртак 23. априла, у једној соби мушког манастира Благовести у Супрашлу, у источној Пољској, замироточила икона овог празника. Зна се за ову икону, да у прошлости износило се њу у литијама за исцелење и у борби против епидемија.

      Владика супраски Андреј рекао је да не ма случајности у томе, та то је благослов Божији али и знак, да као болнице сад раде интенсивно и су отворене, тако и треба да буде у Божијим храмовима.

      Вероватно је мисло на то, сто за време Велике Седмице (и мало раније) у Пољској влада је допустила број само 5 верника у црквама плус свештеници и литургијска служба. Иако свештеници у различитим парохијама радили су шта могли, да верници дођу и  да се причесте, али са друге стране неке парохије биле су потпуности затворене у ово најважније време. Од Васкршњег Понедељка број верника који може да буде у храму је много већи, и зависи од метраже цркве.
      У најближу недељу биће служен акатист испред мироточиве иконе.
      Извор; превод pouke org.
    • Од Dominika,
      Манастир у градићу Супрашл је векован, мушки манастир, који такође дејствује као парохија. У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, први пут у његовој историји организована је акција ‘Пеликан’ – акција донације крви.
      Архимандрит Сергијe рекао je да крв представља врсту генијалног лека који је продукован у људском организму, и овде се добро види, да једноме човеку треба други човек. А најбољи пример донатора крви је сам наш Господ Христос.

      Архимандрит је био први, који је донирао крв.

      У акцији је учествовало 15 особа – било је много више вољних, али нису прошли медицинске тестове (прехладе, аскетски живот, више од 60 година).
      Укупно јесабрано 7,2 литра крви.

      Извор: cerkiew.pl превод: pouke.org
       
    • Од Dominika,
      У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, у једном од најчувенијих православних манастира у Супрашлу први пут у историји организована је акција донације крви.
      Манастир у градићу Супрашл је векован, мушки манастир, који такође дејствује као парохија. У недељу, кад се чита Јеванђеље о Самаријану, први пут у његовој историји организована је акција ‘Пеликан’ – акција донације крви.
      Архимандрит Сергијe рекао je да крв представља врсту генијалног лека који је продукован у људском организму, и овде се добро види, да једноме човеку треба други човек. А најбољи пример донатора крви је сам наш Господ Христос.

      Архимандрит је био први, који је донирао крв.

      У акцији је учествовало 15 особа – било је много више вољних, али нису прошли медицинске тестове (прехладе, аскетски живот, више од 60 година).
      Укупно јесабрано 7,2 литра крви.

      Извор: cerkiew.pl превод: pouke.org
       

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...