Jump to content

Колико се често исповедате код свештеника?  

91 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често исповедате код свештеника?

    • Једном седмично или чешће.
      2
    • Једном у две седмице.
      5
    • Једном месечно.
      6
    • Једном у два месеца.
      9
    • По једном/двапут у току сваког од 4 год. поста.
      20
    • Два пута годишње.
      9
    • Једном годишње.
      4
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      18
    • Не исповедам се.
      14
    • Не исповедам се. Шта је то исповест?
      1


Препоручена порука

Још сам доста млад и нисам се до сада исповедао.( тако ми је рекао парохијски свештеник).Сад ме интересује како све то иде код исповести?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Моја прва озбиљна исповест. Имала сам око 19 година и одем са другом у Жичу.Чујемо отац Герасим(Царство му Небеско) добар духовник. Одемо ми тамо и тражимо га,кажемо да хоћемо да се исповедимо,одлуч

Mnogi od vas se sigurno secaju da sam pre godinu dana u jednom periodu poceo da se izjasnjavam kao ateista. Nekoliko meseci kasnije sam, pod odredjenim okolnostima, ponovo postao vernik, ali o tome ne

Света тајна покајања (или исповести) је повратак у Цркву. Тај повратак у Цркву, у евхаристијско општење и заједницу, јеста, заправо, мирење са Богом. Без тога, све се своди на индивидуалност и фантазе

Још сам доста млад и нисам се до сада исповедао.( тако ми је рекао парохијски свештеник).Сад ме интересује како све то иде код исповести?

Па зар се ти на једној другој теми интересујеш за свештеничке кадионице и знаш како се оне користе, а ниси се до сада исповедио :)

 

https://www.pouke.org/forum/topic/29033-%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC%D0%B5-%D0%BA%D0%BE-%D1%81%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BC%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D1%81%D0%BF%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82/

 

https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=870.0

 

https://www.pouke.org/verujem/index.php?topic=13188.0

 

http://www.verujem.org/teologija/tomas_hopko_ako_ispovedimo.htm

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овај профил користе три особе. Тако да је ово моје прво питање које постављам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Овај профил користе три особе. Тако да је ово моје прво питање које постављам.

У сваком случају хвала за линкове.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Каже отац архимандрит и игуман,Тимотеј из Вазнесења Овчарског, а пре тога игуман и проигуман Студенице и манастира Придворица баш у беседи након молебана Светим Козми и Дамјану, 23. новембра у Чачку...

 

''Са покајничким расположењем, са вером у наду у Васкрсење, са вером у живот вечни. ...

  Немојте мислити да један појединац не може да утиче на целу заједницу.Може и то како.Ако један појединац греши, цела заједница трпи.Ако се један појединац моли Богу и каје на целу заједницу силази благослов Божији.

  Зато немојте себе сматрати да сте одвојени од осталих.

  Сви смо ми народ Божији, сви смо ми деција Божија.Све нас је Бог створио и свима нам је Бог отац. ...

  Црква је заједница верних који не могу једни без других.

 

  Приступајте искрено, чисто, немојте се стидети својих суза,смерно, покајнички,завапите...''

 

  Ево и линка...http://www.youtube.com/watch?v=RuscY8wyrBc#t=17

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Овај профил користе три особе. Тако да је ово моје прво питање које постављам.

 

???

zašto koristite isti profil ?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

moje pitanje naravno nema veze sa prvom  ispovesti , ali da ne otvaram sad novu temu

 

intresuje me da li ispovedate pomisli ?

 

Помисли наилазе свакоме. И свети су се борили са помислима. Ту је срж борбе-распознавати помисликоје нам долазе и одређивати се према њима.

Помисли које нађемо да нису добре, тј душекорисне, и одбацимо их од себе (не усвојимо их као своје) не треба да се исповедају. Ми смо их сопственим дистанцирањем од њих већ победили, и не бивамо осуђени за исте.

Проблем су помисли које присвојимо и уселимо у своје срце, прихватимо као своје и по њима деламо, а касније их нађемо погубним. Такве треба исповедати.

Дакле, ако ми је дошла помисао да бих могао нешто присвојити јер сам у фрци са парама, али већ у следећем трену кажем себи да је то бесмислица и да тако нешто никад не бих урадио по цену смрти-онда сам већ победио мисленог непријатеља који ме није успео наговорити на грех. Али ако ту мисао уселим у своје срце и само чекам повољан моменат да тако нешто остварим-е онда сам у проблему...то је попут оног "ако ко погледа на жену са жељом у срцу своме већ је начинио прељубу". Дакле, лич(нос)ни однос са извором помисли и уподобљавање истом...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

intresuje me da li ispovedate pomisli ?

 Натерам се и то понекад :) то ми је  најтеже јер су баш .... оно...... најгоре је што је срце покварено и зло па отуд и долазе, да није ,не би их ни било

Један свештеник ми је рекао да то уопште не треба исповедати, да не треба обраћати пажњу на то, али мени је фрка јер ми је савест најоптерећенија после помисли него после неких дела

Углавном на исповести када споменем те помисли (широк дијапазон нажалост) свештеник углавном каже, не обраћај пажњу, помоли се.... то је напад итд...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Можда сам мало закаснио, и можда је стара тема... Али волео бих ако би неко могао да ми помогне. Тачније, да ми да савет шта конкретно да радим.

Наиме, имам 20 година, јуче сам напунио, живим у једном селу у Банату где свако сваког зна. Желео бих да се исповедим, али мислим да свештеник из села није баш прави за мене, јер мислим да ће свима рећи моје грехе. Како то и зашто?

Када је тата летос био јако болестан, дошао је свештеник да га исповеди, и ту је трајало. Када су све завршили и када су сели за сто да попричају ( свештеник, мама, тата, татин пријатељ и његова супруга), свештеник је рекао ``Могу ти рећи Снежо (мајци говори која је седела на столици, а свештеник на кревету који је био близу столице) да Војин(мој отац) није много грешан. `` У реду, ајде... За мало па да није рекао и шта је то грешан.

Али то није нагора ствар. Најгоре тек следи. Свештеник је био у припитом стању очигледно,  ми му нисмо давали ни кап алкохола јер дошао је да исповеди болесника. Срамота је ово што ћу рећи, али свештеник је привлачио мамину  столицу са ногом ка себи. Разумете? Мами је јако било непријатно. Није знала шта да ради. То се поновило пар пута, и мама је морала да устане, да седне на друго место. Када је то мама урадила, свештеник је устао и рекао``Ајдемо (обраћајући се татиним пријатељу и њеовој супрузи) кући. Видимо да снајка не жели да се дружи са нама.`` Мами је било јако непријатно. Када су излазили, свештеник је јако стиснуо мами руку. Када су отишли, мама је одмах дошла код мене у собу и испричала. Ја сам био запрепашћен нисам могао да верујем! Након пар дана, поново су дошли татини пријатељи, и мама је желела да разговара са том женом. И рекла јој све, а она је рекла ``Видела сам.. Тако је исто и Јасмини (њиховој комшиници) па га је истерала напоље``..

И ништа... Ево пре неки дан дошао је свештеник да свети водицу, пошто славимо Светог Николу. Свештеник је рекао тати ``Где си несрећо?!``. Да ли то приличи једном свештенику? Такође једном човеку из нашег села је умрла жена,то јњ било око 7 сати ујутру. и Позвао је свештеника. Свештеник је почео да се дере на њега И ПОЗВАО ПОЛИЦИЈУ ЗА УЗНЕМИРАВАЊЕ! Човек који сахрањује жену само што у несвест није пао када му је полиција дошла код куће.

Заиста не знам шта да радим! Немам поверење у нашег свештеника. Када бих се исповедио код њега сигурно би ме разоткрио. А то би ми била и прво исповедање јер се нисам исповедао.

Тражим савет.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Можда сам мало закаснио, и можда је стара тема... Али волео бих ако би неко могао да ми помогне. Тачније, да ми да савет шта конкретно да радим.

Наиме, имам 20 година, јуче сам напунио, живим у једном селу у Банату где свако сваког зна. Желео бих да се исповедим, али мислим да свештеник из села није баш прави за мене, јер мислим да ће свима рећи моје грехе. Како то и зашто?

Када је тата летос био јако болестан, дошао је свештеник да га исповеди, и ту је трајало. Када су све завршили и када су сели за сто да попричају ( свештеник, мама, тата, татин пријатељ и његова супруга), свештеник је рекао ``Могу ти рећи Снежо (мајци говори која је седела на столици, а свештеник на кревету који је био близу столице) да Војин(мој отац) није много грешан. `` У реду, ајде... За мало па да није рекао и шта је то грешан.

Али то није нагора ствар. Најгоре тек следи. Свештеник је био у припитом стању очигледно,  ми му нисмо давали ни кап алкохола јер дошао је да исповеди болесника. Срамота је ово што ћу рећи, али свештеник је привлачио мамину  столицу са ногом ка себи. Разумете? Мами је јако било непријатно. Није знала шта да ради. То се поновило пар пута, и мама је морала да устане, да седне на друго место. Када је то мама урадила, свештеник је устао и рекао``Ајдемо (обраћајући се татиним пријатељу и њеовој супрузи) кући. Видимо да снајка не жели да се дружи са нама.`` Мами је било јако непријатно. Када су излазили, свештеник је јако стиснуо мами руку. Када су отишли, мама је одмах дошла код мене у собу и испричала. Ја сам био запрепашћен нисам могао да верујем! Након пар дана, поново су дошли татини пријатељи, и мама је желела да разговара са том женом. И рекла јој све, а она је рекла ``Видела сам.. Тако је исто и Јасмини (њиховој комшиници) па га је истерала напоље``..

И ништа... Ево пре неки дан дошао је свештеник да свети водицу, пошто славимо Светог Николу. Свештеник је рекао тати ``Где си несрећо?!``. Да ли то приличи једном свештенику? Такође једном човеку из нашег села је умрла жена,то јњ било око 7 сати ујутру. и Позвао је свештеника. Свештеник је почео да се дере на њега И ПОЗВАО ПОЛИЦИЈУ ЗА УЗНЕМИРАВАЊЕ! Човек који сахрањује жену само што у несвест није пао када му је полиција дошла код куће.

Заиста не знам шта да радим! Немам поверење у нашег свештеника. Када бих се исповедио код њега сигурно би ме разоткрио. А то би ми била и прво исповедање јер се нисам исповедао.

Тражим савет.

Често се чује савет иди код свог парохијског свештеника, ја се баш са тим не бих сложила.

Некако човек треба да ослушне/осети да ли може пред тим попом да се отвори.

Овде очигледно постоји проблем, па иди у неку другу цркву, зашто баш мораш у свом селу.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

У суштини, ја се никад нисам исповедио. Само пред причест, свештеник целу заједницу исповеди за 5 минута и не слуша наше грехе, просто нема времена, јер Литургија тече, само нас пита кајемо ли се и онда разреши грехе. 

Ових дана ми срце нешто прескаче кад се опружим понекад или заморим, умало нисам црко кад сам био на базену. Само сам мислио да не долијам пред Бога неисповеђен. Стварно не би била фора да завршим у паклу јер се нисам исповедио. Осећам да нећу ја још дуго да бауљам без неког наручитог циља по овој блатњавој Србији. Из Београда сам. Студент сам и имам неку крнтију од аута, тако да мало већа раздаљина да допрем до доброг духовника није проблем. Јел знате негде да се исповедим као човек? Неки манастир? Тако нешто. Треба ми име духовника и локација. 

Хвала на предлозима и помоћи.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Dobro nam došao brate :)

 

Svakako da je ispoovedanj nešto što je preko potrebno svakom verniku.

Kao i sve što se radi prvi puit dosta je teško, mada i svaki drugi put je teško :) To je najbolje opisao muzičar Trkulja, kad je prvi put išao na ispovest imao je osećaj da će mu rebra popucati :)

 

Samo hrabro issmao napred :)

 E sad, što se tiče duhovnika, nema potrebe favorizovati manastire i monahe... moj savet ti je, a to je generalno stav celokupnog uredništva i većeg dela članova sajta, da odeš u najbliži Hram gde živiš i pitaš kada svešenici ispovedaju narod.

Kod mene u Novom Sadu u svakom hramu piše koijm danima i u koliko sati sveštenici ispovedaju narod.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
    • Од JESSY,
      NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.
      Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.
      Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...
      Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?
    • Од JESSY,
      Foto: Twitter/Čarli Vafls Učenicima drugog razreda osnovne škole u radnim sveskama za Građansko vaspitanje, predsednik Aleksandar Vučić garantuje da "sve što rade odrasli treba da čine za njihovo dobro". Međutim, to nije jedini sporan momenat u toj knjizi.
      Nakon što je cela Srbija zanemela pred 100. stranicom radne sveske za Građansko vaspitanje koju koriste učenici drugih razreda osnovnih škola, ljudi su krenuli pažljivije da listaju tu knjigu i uočili više momenata zbog kojih je tumače kao “lažno poverljivi kurs za potkazivanje svih”.
      To se posebno odnosi na ilustrovanje Dečjih prava, koja se obrađuju u sedmom poglavlju – pored Vučićeve “garancije”, mališani treba i da pokažu da su razumeli svoja prava i da su spremni da se bore za njih – i kod kuće i u školi. Između ostalog, deca se pozivaju da nacrtaju odraslu osobu s kojom žive kada je besna, a u poglavlju “Kad roditelji krše dečja prava” da nacrtaju šta roditelji rade, a zastrašujuće je, te da napišu šta oni tada govore.
       
      Isto se očekuje da urade i ako ih je neko od odraslih u školi uznemirio ili uplašio.
      “Odgovori su samo za tebe i mene”, poručuje im nacrtana žirafa, mada su mnogi skeptični i oko toga kome su namenjeni ti odgovori i kakve bi posledice mogli da povuku.
       
      “Građansko vaspitanje – saznanje o sebi i drugima” – radnu svesku za drugi razred osnovne škole, čiji su autori Nada Ignjatović-Savić, Jelena Dimitrijević, Valerija Živković, Stanka Žica, Tatjana Živanović, Smiljana Grujić i Marina Ostojić, izdao je Kreativni centar, a odobilo Ministarstvo prosvete Republike Srbije.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/gledate-li-sta-deca-uce-iz-gradanskog-vaspitanja-trebalo-bi/
       
×
×
  • Креирај ново...