Jump to content

Колико се често исповедате код свештеника?  

91 члановâ је гласало

  1. 1. Колико се често исповедате код свештеника?

    • Једном седмично или чешће.
      2
    • Једном у две седмице.
      5
    • Једном месечно.
      6
    • Једном у два месеца.
      9
    • По једном/двапут у току сваког од 4 год. поста.
      20
    • Два пута годишње.
      9
    • Једном годишње.
      4
    • Једном у току неколико година.
      5
    • Како кад... врло променљиво.
      18
    • Не исповедам се.
      14
    • Не исповедам се. Шта је то исповест?
      1


Препоручена порука

ovo je nastavak teme sa teme Да ли сте се причестили?

dakle,mi kao pravoslavni postimo kada crkva to propisuje -4 posta i sreda i petak...a pričešćujemo se kada nas ta ista crkva poziva,tj. svake liturgije...sa strahom Božjim,verom i ljubavlju PRISTUPITE-ovaj oblik glagola pristupiti,za one koji nisu sigurni ili nisu razmišljali se u srpskom zove IMPERATIV TJ. ZAPOVEDNI NAČIN...to nije poziv u fazonu ko oće nek dodje ko neće ništa..to je zapovest.......na drugom mestu u liturgiji sveštenik kaže...sećajući se dakle ove spasonosne zapovesti,krsta,groba i tridnevnog vaskrsenja..a pre toga se čita uzmite,jedite ovo je telo moje....pijte iz nje svi....UZMITE,JEDITE,PIJTE.....pitajte svakog osnovca i reći će vam OVO JE IMPERATIV,ZAPOVEDNI NAČIN...niko vas ne pita hoćete li se pričestiti...to se podrazumeva......DAKLE....

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 1.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Моја прва озбиљна исповест. Имала сам око 19 година и одем са другом у Жичу.Чујемо отац Герасим(Царство му Небеско) добар духовник. Одемо ми тамо и тражимо га,кажемо да хоћемо да се исповедимо,одлуч

Mnogi od vas se sigurno secaju da sam pre godinu dana u jednom periodu poceo da se izjasnjavam kao ateista. Nekoliko meseci kasnije sam, pod odredjenim okolnostima, ponovo postao vernik, ali o tome ne

Света тајна покајања (или исповести) је повратак у Цркву. Тај повратак у Цркву, у евхаристијско општење и заједницу, јеста, заправо, мирење са Богом. Без тога, све се своди на индивидуалност и фантазе

Оно што ја могу да додам, за сад, на моцартов пост је следеће: Црква изображава есхатон. А у есхатону, Царству будућемо неће постојати опција да кажемо НЕ. Права слобода је када кажемо ДА. На богослужењу не постоји опција  НЕ АМИН, или код рукополагања нема опција да се каже  НИЈЕ АКСИОС-НИЈЕ ДОСТОЈАН. Дакле, императив литургије је причешће јер су све молитве и химне и радње окренуте ка томе, причешћивању. Причали смо о томе али ево и овде ћемо.

(ај за сад толико, да не гњавим од почетка)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Nismo se mi razumeli vidim da ja to moram u detalje da pojasnim.Naravno da je ispravno sve postove postiti , kao i sredu i petak, kako je propisano od strane crkve.Ispovest bi trebala da ide prije pricesca da bi blagodat bila veca.

Ja kad sam zelo da kazem da kad se prica o  pricescivanju, tj kad neko kaze da se pricestio, automatski daje za pravo drugima da misle da je taj pojednac postio ....i sami svetenici kazu" vi koji ste se dostojno pripremali postom i ispovedanjem pristupite svetom pricescu"

Znaci ne moze sad neko ko nije postio da se pricesti,vec samo oni koji su spremni za taj sveti cin ili po blagoslovu svetenika, ako je neko skroz bolestan i iznemogao i ne moze da mu telo iznese post.

Zato sam i rekao da je tema po meni bukvalno glupa da pisemeo ko se pricestio ko nije...Mislim da je to bolje da svak zadrzi za sebe.A kad tako pricamo da smo se pricestili, onda ispovedamo da smo i postili-to je moje vidjenje situacije.Ovaj put smireno i stalozeno :smiley: 1405_love

Матеј, глава 6

16. А кад постите, не будите жалосни као лицемјери; јер они начине блиједа лица своја да их виде људи гдје посте. Заисто вам кажем да су примили плату своју.

Иса. 58:5

17. А ти кад постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј,

2 Сам. 12:20

18. Да те не виде људи гдје постиш, него отац твој који је у тајности; и отац твој који види тајно, платиће теби јавно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

osnovni uslov koji je neophodan da bi neko pristupio svetoj casi jeste ispovedanje istinite vere, odnosno pripadnost zajednici vernih, post i ispovest su blagodatni darovi Crkve kao smernice u vrlini medjutim nisu ni u kom slucaju uslovi za pricescivanje. Da s ene razumemo pogresno trba postiti kad je crkva zapovedila post, ali i pricescivati se kada je za to vreme tj. na evharistijskom sabranju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

osnovni uslov koji je neophodan da bi neko pristupio svetoj casi jeste ispovedanje istinite vere, odnosno pripadnost zajednici vernih, post i ispovest su blagodatni darovi Crkve kao smernice u vrlini medjutim nisu ni u kom slucaju uslovi za pricescivanje. Da s ene razumemo pogresno trba postiti kad je crkva zapovedila post, ali i pricescivati se kada je za to vreme tj. na evharistijskom sabranju.

U redu je to.Sad da vas pitam, jel moze netko ko nije u crkvi, da dodje sa ulice i da ne posti, da se ne ispoveda i da se pricescuje samo sa tim sto ce da izvai veru u Hrista???

Mislim da ne moze, al odgovorite i vi.Htedoh reci da ko ne drzi postove kako ih je crkva propisala taj se ne moze pricestiti ni u postu ni van njega...jer zasto bi neko onda uopste i postio?

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Konstantine,aman zaman,aman sto amana,pricescivanje nema veze sa postom.Post pre pricesca je za one,koji ne zive Liturgiju,koji ne vode dolican hriscanski zivot,etc.

Za tvoju informaciju post nije postojao kod ranih hriscana.Uveden je tek u IV veku,i to Vaskrsnji i trajao je tad svega sest dana.

Mislis li da su apostoli postili sest dana na vodi,pre Tajne Vecere?Nisu,brate.Njih je Hristos ocistio krvlju svojom.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ko je uopste rekao i pozvao na ne drzanje postova u ovojh prepisci ne videh to. Cisto sumljam da ce iko sa ulice doci da se pricesti uzevsi u obzir da je liturgijski zivot bespotreban cak i onim akoji redovno i uredno idu u Crkvu. dakle, nisam ni u kom slucaju protiv pripreme, ali sam iskljucivo musljenja da priprema ne sme da postane predmet samoobozavanja, da zagnjureni u wu, od nje ne vidimo ono sto je sustina.

Danas, sam , na primer bio zapanjen grupom magicara jkoji hrle z asvojim duhovnikom koga dozivljavaju kao izvesnog gurua a koji ih podgreva u nekoj misticnoj svesti i poboznosti daleko od hriscanske zrelosti a kamo li liturgijskog zivota, sta tada raditi pitam, se najbezbolnije ej ostaviti takve grupacije u tom svettu neke nesvesnosti i zaokupljenosti potrebnoscu magije radi opstanka...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Аман ljudi ajmo od početka.

Evo vam primer za verovali ili ne, da bi se negde pričestili prvo mora sveštenik da vam odredi post, pa onda zakažete ispovest, pa tek onda pristupate Svetoj čaši, i šat sad

ko ej kriv, anrod što ga tako uče ili oni koji ga tako uče?

Krenite lepo od početka 8084.gif

aman

aman

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

aman Izida duso draga, sta cu ja sa tobom, nego da se smejem i samo se smejem...

Jesi ti sigurna da apostoli nisu postili?Sta rece Gospod kad ga pitase zasto njegovi ucenici ne poste?Moze li se posteti kad je zenik sa njima(tako nekako, da ne trazim tacan citat)

I ne naredi li nam Gospod svima da postimo i ne dade li primer i sam???

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Е тако лепо смирено.  0104_cheesy    Мало шале није на одмет.

Даклем овако... моје виђење целе приче. Пост нема везе са причешћивањем. Пост се развијао за себе, невезано за литургију.

Ево укратко о четири поста који данас постоје у нашој Цркви.

Апостолски пост- летњи- у част Св. ап. Петра и Павла и свих осталих апостола. Траје од недеље Свих Светих из аПедесетнице до празника Св. ап. Петра и Павла. Због Педесетнице, помера се према Ускрсу. Максимално 6 седмица, минимално- 8 дана.

Најстарије сведочанство- Атанасије Велики (4. век). Затим, Етеријин спис, Апостолске Установе.

У почетку, овај пост није био везан за апослое него за Педесетицу и благодарност за благодат Св. Духа. Разлог- враћање уздржљивости од не-посних дана после Ускрса. Трајао је само 1 седмицу.

Несторијевци у 7. веку имали 40дневни пост иза Духова а јаковити- 50 дана после Духова имали пост.

Теодор Студит помиње четрдесетницу св. апостола.

Успенски пост- јесењи- у част Успења Пресвете Богородице. Траје од 1. до 15. августа, до Успења. По строгости, одмах после Ускршњег. Најмлађи је од свих вишедневних (ова 4 које имамо). Историја му је мало нејасна.

Први пут се спомиње код Теодора Студита (9. век). Не зна се тачно зашто је установљен. Можда због тога да би Источна црква имала постове сва 4 годишња доба (а то већ постојало у Западној цркви) а имала је до тад само 3.

Ипак, нема га у типицима до 12. века. Први пут у типику, јавља се у манастиру Св. Николе Казуланског- 1174. Коначно је утврђен на Цариградском синоду 1166. године.

Божићни пост- зимски- "мала четрдесетница"

Има успомене на мученике, пророке, апостоле, преподобне... На Западу је било доста сведочанства о овом посту од 5. века али на Истоку слабо. На Истоку се највероватније сведочанства јављају тек од 7. века и зна се да није једнако држан.

Цариградски сабор 1166. године одредио да почне 15(28) новембра до 25.12. (7.1.).

Ускршњни пост- пролећни- Велика четрдесетница

Најстарије сведочанство је писмо Иринеја Лионског (2. век). У то време, пост је трајао негде 1 дан, негде 2 а негде пар дана више (никако 40 дана).

Сигурна сведочанства о посту од 40 дана имамо у 4. веку, заправо први пут се спомиње у Пасхалној посланици Св. Атанасија Александријског 330. године (први пут као пост од 40 дана).

Услови који су утицали да се пост продужи на 40 дана су што расцвет монаштва и њихових правила а понајвише и утицај катихумена који су се спремали за свето крштење које се обављало на В. Суботу

Начин поста у 4. и 5. веку је био такав да се ништа није јело до вечери (до 9. часа, тј до 3 сата поподне)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Sun14861,
      “Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednostima jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.” Nebojša Glogovac
    • Од Danijela,
      U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.
       
       Foto: Shutterstock     Pojam Millennials označava generaciju koja je postala punoletna početkom 21. veka. Odrastanje ove generacije pratio je munjeviti razvoj tehnike. Proizvodi, kao izvor zabave, smenjuju se vrtoglavom brzinom, svet se praktično preko noći digitalizuje, internet uklanja sve barijere između protoka informacija i komunikacije. Učenje novih programa i aplikacija ne predstavlja im problem budući da su odrasli uz računare, a tolerancija i otvorenost ka novom i drugačijem je opšteprisutna. Površno gledano, deluju superiornije u odnosu na roditelje, ali novi milenijum ima i svoje mračne strane.
      Globalizacija, pored povezivanja sveta, iznedruje i oblik društvene otuđenosti, hikikomori. Ovaj termin se koristi za ponašanje adolescenta ili mlade osobe koja izbegava kontakt sa okolinom i povlači se iz socijalnih aktivnosti. Fenomen je prvi put opisan u Japanu devedesetih godina 20. veka gde se navodi da su mladi ljudi nezainteresovani da zauzmu svoje mesto na tržištu rada i u opštem društvenom doprinosu. Kuriozitet ovog fenomena je i to da nema statistički značajne razlike između stepena obrazovanja pojedinca.

      Podjednako su ovim stanjem pogođeni i visoko obrazovani i slabo edukovani, a razlike nema ni u odnosu na to da li je reč o  uzornim ili problematičnim učenicima. Pojedinac prekida svaki kontakt sa društvom, svoj život zasniva na sopstvenom, zatvorenom svetu u porodičnoj kući ili sobi. U ekstremnim slučajevima odbija komunikaciju sa  članovima porodice, retko kad napuštaju sobu i to isključivo zbog fizioloških potreba, danju spava, a noć koristi za aktivnosti koje su uglavnom u vezi sa internetom.
      Otkrijte i Zašto su milenijalci takvi narcisi?
      Hikikomori, kao oblik ponašanja kod omladine, predstavlja socijalni problem u poslednje tri decenije, a prepoznat je i u drugim zemljama, uključujući i one na evropskom kontinentu. Moderna psihijatrija nije otkrila tačan uzrok ove pojave, ali u nekim slučajevima joj mogu prethoditi depresija, anksioznost ili poremećaj ličnosti. Takođe, u vezu sa ovom pojavom dovodi se zavisnost od interneta, porast nezaposlenosti mladih, otuđenost kao posledica promene načina komunikacije u novom milenijumu, mediska prezasićenost fikcijom, nametanje nerealnih kriterijuma umne i fizičke savršenosti.
      Međutim, ovaj fenomen se ne posmatra kao oboljenje, već kao stanje u kojem se pojedinac nalazi, ali samo ako je pojava izolovana i nisu joj prethodile druge psihijatriske dijagnoze. Prema kriterijumima prve epidemiološke studije Ministarstva zdravlja Japana 2003. godine, osoba koja se može smatrati hikikomorijem vreme uglavnom provodi kod kuće, nije u stanju da obavlja elementarnu društvenu interakciju kao što je odlazak u školu ili na posao, stanje izolovanosti traje duže od  šest meseci, nema bliske prijatelje i prethodno se kod osobe nije dijagnostikovalo nijedno psihijatrisko oboljenje. Ovom studijom, u koju je bilo uključeno 4134 ispitanika, starosti između 20 i 49 godina, procenjeno je da je ukupan broj hikikomorija u Japanu u tom trenutku bio veći od 600.000.
      Da bi se ovaj fenomen lakše pratio i razumeo, ovaj vid društvenog delovanja se može podeliti na primarni i sekundarni oblik. Primarni predstavlja pojavu opisanog ponašanja kod pojedinca kod koga se prethodno nisu ustanovile manifestacije poremećaja ličnosti ili raspoloženja, drugi mentalni poremećaji ili mentalna retardacija. Sekundarni predstavlja pojavu ovog poremećaja ponašanja udruženog sa nekim od mentalnih oboljenja.
      Definisanje primarnog hikikomorija je od izuzetne važnosti za prepoznavanje i tretiranje ovog stanja kao zasebnog fenomena za čiji nastanak nije neophodno prisustvo drugog mentalnog poremećaja, već on može postojati izolovano kao stanje pojedinca. Izučavanjem ovog fenomena mogu se bolje sagledati socijalni problemi, kako mladih u Japanu tako i u svetu, i pravilno se tretirati. Međutim, kod sekunarnog hikikomorija prvenstveno se mora tretirati primarno oboljenje.
      Suva i Suzuki sa Univerziteta Nakoja opisuju karakteristike koje su uočljive kod stanja hikikomori. Kao prvo navode javljanje simptoma „Prihvatanje poraza bez borbe“. Osoba izbegava svaki vid kompeticije, odustaje od svojih ciljeva iako je prethodno radila na njihovom ostvarenju. Mada lako odustaju od ideja i želja, svesni posledica, ovaj vid neuspeha donosi im frustraciju i nezadovoljstvo. Građenje idealne slike sebe na osnovu očekivanja okoline nastaje kao posledica nemogućnosti da zadrže svoje ideje i želje zbog čega padaju pod uticaj okoline koja im nameće ideal kojem bi trebalo da teže.
      Istovremeno, nastoje da tu sliku očuvaju, što im povećava nezadovoljstvo, jer se vremenom ta slika sve više razlikuje od realnosti, što dovodi do povlačenja pojedinca sve više. Vrlo često je podstrek roditelja prisutan, oni veruju da i dalje postoji način da njihova deca postignu dosta u životu, pružaju im podršku, kako emotivnu tako i finansijsku. Na kraju, izbegavaju kontakt sa okolinom kako bi što duže očuvali pozitivno mišljenje o sebi, izbegavajući situacije u kojim bi pričali o svom životu, svojim ciljevima, idealima i planovima.
      Otkrijte i Zbog čega ljudi vole da gledaju rijaliti programe?
      Prema japanskom sociologu Miti, srž ovog problema može se naći u socijalno-kulturološkoj pozadini Japana nakon Drugog svetskog rata. Period nakon rata se može podeliti na tri dekade: vreme ideala, vreme snova i vreme fikcije. Za stvaranje društvenog fenomena hikikomori veruje se da je ključna sociološka pozadina perioda koji se označaba kao „vreme fikcije“, a to je period koji je trajao od početka osamdesetih godina do sredine devedesetih godina 20. veka.  U ovoj dekadi odrastanje mladih je obeleženo prisustvom vršnjačkog i porodičnog nasilja, izraženim buntom prema autoritetima poput  roditelja i profesora, kao i učestalo narušavanje javnog reda i mira od strane omladine.
      Na početku novog milenijuma dolazi do velikih interpersonalnih promena. Vreme fikcije nastaje posle perioda koji se označava kao „vreme snova“, koje je bilo obeleženo društvenom interakcijom poznatom kao konformizam, koji je podrazumevao društveni poredak u kojem se negovalo kolektivno dobro, favorizovao se timski duh, društvena zajednica se organizovala tako da svaki pojedinac u okruženju u kojem radi i boravi doživljava kolektiv kao širu porodicu. Nakon ovog perioda nastaju nagle promene u međuljudskim odnosima unutar društvene zajednice. Konformizam, kao oblik društvene interakcije, naglo gubi na značaju.
      Individualizam u tom periodu još nije u potpunosti formiran. Najveće žrtve ovog perioda tranzicije su upravo generacije koje će trpeti posledicu sudara globalizacije sa konformističkim društvom. Odnosi između Japanaca će se definisati kao rapidna promena u japanskom društvu koja vodi ka društvenoj situaciji koja nije orijentisana ka grupnoj pripadnosti. Novi oblik individualizma je sklonost kao mentalnoj i društvenoj izolovanosti, koju prati česta nezainteresovanost pojedinca za dešavanja i ljude u njihovoj okolini, ali sa hiperfokusom na daleke izvore informacija i osobe sa kojima održavaju kontakt putem mobilnih telefona i interneta.
      Pored svega navedenog ne treba zaboraviti i da je od početka devedesetih godina pa do sada, kako u  svetu tako i u Japanu, u porastu neregularna zaposlenost, kojom su posebno pogođeni mladi naraštaji. Nesigurnost zaposlenja i zarade doprinosi povećanju nesigurnosti pojedinca kao i nemogućnosti planiranja života. Sve navedene društvene pojave se uzimaju kao ključni socijalno-kulturološki faktori u nastanku fenomena hikikomori.
      Činjenica koja sve više zabrinjava je ta da je oblik ovog fenomena, pored  Japana, registrovan i u drugim zemljama kao što su Severna Koreja, SAD, Engleska, Italija, Španija. Posle 11. septembra i Lehmanovog šoka u SAD primećena je značajno teža interakcija mladih ljudi u društvu i povećana sklonost ka izolaciji. U Evropi je nazaposlenost mladih u porastu, stoga se i ovo gleda kao jedan od ozbiljnih faktora za danji razvoj fenomena otuđenosti. Stoga postoji opravdani strah da će se ovo stanje socijalne izolovanosti uskoro proširiti i na druge zemlje i da će fenomen, koji se rodio u Japanu, postati  globalni problem.
      Izvor: Elementarijum
      Život u izolaciji: Da li znate šta je hikikomori?
      WWW.NATIONALGEOGRAPHIC.RS U Japanu je prvi put devedesetih godina uveden termin koji opisuje nezainteresovanost mladih.  
×
×
  • Креирај ново...