Jump to content

moderna

Оцени ову тему


Guest ja

Препоручена порука

  • Гости

Moderna

-

javlja se krajem XIX v. i obuhvata vise stilskih pravaca.

Na zapadu se javlja sumnja u moc nauke,

pa se umesto vulgarnog materijalizma javlja nova filosofija izricito idealisticka i metafizicka.

Termin moderna dolazi iz nemackog jezika,a nove ideje krajem 80-ih godina krajem XIX v.,

a karakteristicno je da su mladi stvaraoci okrenuti protiv realizma.

koreni otpora realizmu javili su se u pesnistvu Sarla Bodlera

koji predstavlja epohalnu prekretnicu(zbirka "Cvece zla"iz 1857.godine).

Sam Bodler svoju poeziju naziva modernom,a njegovi sledbenici 20 godina posle njegove smrti,

uzimaju ga kao stvarnog zacetnika simbolizma.

Kao stilsko razdoblje,moderna je vrlo heterogen period u kojem postoji vise pravaca.

Razni "-izmi"(sufiks) brzo nicu,kratko traju,bucno nastupaju(parnasizam,impresionizam,simbolizam,dekadenca i sl.).

Bez obzira na nazive,svima je zajednicki otpor prema realizmu,a ipak,

realizam koji je meta ovih napada postoji i danas.

Knjizevnost se ne svodi samo na nacionalnu ili socijalnu funkciju,njoj se priznaje vlastiti,autonomni karakter.

Poceo se naglasavati estetski smisao dela.

U prvi plan se sad namecu motivi vezani za unutrasnje stanje coveka,koji su racionalno nespoznatljivi.

Dominira poezija,vazna je muzikalnost,ritam i forma.Krajnji cilj bio je dostizanje nekog apstraktnog,

ali idealnog sklada i neke vise lepote.

Pejzaz postaje najcesca tema,u njemu pesnik oslikava vlastita raspolozenja.

Slicna desavanja su i u prozi.

Fabula postaje drugorazredna,pisci se sluze psiholoskom motivacijom,

preovladjuju opisi stanja,ljubav i smrt su najcesce teme,provlaci se motiv erotike.

Zajednicka crta vecine knjizevnih junaka je da su predstavnici modernog intelektualca,

koji je naglaseno emotivan sa izgubljenom zivotnom orijentacijom.

1.Parnasizam( parnas je brdo u Grckoj i prema verovanju srediste muza i Apolona-carstvo poezije).

Nasatao je u Francuskoj,pesnici u umetnosti vide svoj cilj(smisao u poeziji),ona je za njih uzvisena stvarnost.

Razvijaju nacelo umetnost radi umetnosti-umetnost ne sluzi ni drustvu,ni moralu,ona je sama sebi cilj.

2.Impresionizam(lat. impresio-utisak).

Ovaj pokret zahvatio je skoro celu Evropu,najveci domet u Francuskoj u slikarstvu(Mone,Dega,Sezan,Renoar...).

Oznacava raskid sa preciznim crtezom.

Pesnici izrazavaju promenljivost zivotnih oblika,krhkost utiska,relativnost istine,dominira poezija

(Bodler,Verlen,Rilke,Prust,Anri Zid i dr.).

3.Simbolizam(grc.-beleg,znak)javlja se u Parizu.

Za zacetnika se smatra Bodler,a njegovi naslednici su Artur Rembo i Stefan Malarme.

Svoja osecanjai dublju i visu stvarnost koju slute,oni nastoje da izraze uz pomoc vizija i simbola.

Te sile sluti i oseca pre svega dusa.

Poezija vise nema zadatak da opisuje i pokazuje,nego da sugerise,nagovestava,ocarava,pa i zbunjuje.

Javlja se slobodan stih,a ni ritam pesme nije odredjen pravilima.

Sami stvaraoci iznose zakone nove poetike i to u formi kritike,proglasa u samim delima.

4.Dekadenca(fr.-opadanje,propadanje).

Vise je stav,poza i vid knjizevnog stvaranja,a manje stil.

Naglasenije nego kod simbolizma je culna,erotska dimenzija poezije.

U zelji da zaprepaste i zbune malogradjane,dekadentni pisci postaju boemi.

Izrazavaju prezir prema obicnom i svakodnevnom,inspiraciju traze u vestackom raju.

Oni sa jedne strane izrazavaju "spleen",tj. dosadu i prezir prema savremenoj civilizaciji,

a sa druge strane neguju rafiniranu poeziju,

visoko cne sve sto je uzviseno,izvestaceno,zatvoreno u "kulu od slonovace".

U radikalnom smislu dekadenca je moguca samo u razvijenim i kulturno zasicenim sredinama.

Moderni pesnik je cedo velikog grada koji svojom senzibilnoscu silazi do dna covekovog fizickog i moralnog pada,

nalazeci u tim tamnim dubinama najvecu patnju i najvecu ozarenost,

spoj nesrece i lepote("Uzas od zivota-ekstaza zivota").

Stav prema zivotu je ironicno skeptican.

Poezija i matematika su dve srodne discipline,govorili su Bodler i Po.

Racionalno pristupaju stvaranju.

Bodler je prvi veoma proracunato napravio celinu od svoje pesnicke zbirke.

Reci postaju jezicki simboli,kojima se mogu vrsiti precizne misaone operacije.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Sarl Bodler,(1821.-1867.)

Sarl Bodler svojom zbirkom "Cvece zla"iz 1857.godine oznacio je pocetak novog

shvatanja poezije.Osim poezije pisao je prozu i kritiku.Zbirka spleen Pariza otvara

vrata novoj vrsti proze.To su impresionisticke crte.

Sav svoj zivot Bodler je posvetio knjizevnosti,ziveo je od pisanja i

objavljivanja.Medjutim,njegova poezija,nova i sokantna po motivima,slikama,iskazanom

odnosu prema svetu,tesko je nalazila izdavaca.Vise puta je uzaludno pokusavao da

objavi prvu i jedinu zbirku svojih pesama.Kada je u tome konacno uspeo,i on i njegov

izdavac su sudski kaznjeni i novcano,a iz zbirke je moralo biti izbaceno 6 pesama.

Pogodjen ovakvim odnosaom Francuza prema njegovoj poeziji,Bodler odlazi u

Brisel.Nije dugo ziveo,u 40oj godini zivota dobio je izliv krvi u mozak,nekoliko

meseci potom je ziveo potpuno pomracenog uma,i u teskim mukama umro u Parizu.

ya malo vise informacija

http://www.znanje.org/i/i19/99iv05/99iv0516/bodler.htm

ili vikipedija

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

LETA

Daj da te grlim, bice zlo i pusto,

ljubljeni tigre, cudoviste sneno,

drhtavi prsti nek mi opijeno

i dugo blude tvojom kosom gustom;

u tvoje skute sto mirisu tobom

daj da sahranim misli nespokojne,

da slasni zadah ljubavi pokojne

udisem, kao sveli cvet nad grobom.

Da spavam hocu! Da spavam, pa makar

i ne ziv! U snu slatkom poput smrti

bez kajanja cu poljupcima strti

to lepo telo, glatko kao bakar.

I nista kao ponor tvog kreveta

jecaje moje nece da uspava:

tvoja su usta puna zaborava,

u poljupcima tvojim tece Leta.

Sudbini svojoj, odsad svojoj slasti,

pokoricu se ko sudjenoj kobi;

mucenik krotki, koji nevin dobi

kaznu da muke plamte mu u strasti,

svojoj cu mrznji ja dati da pije

Nepentes, otrov koji duh moj zudi,

s ljupkih vrsaka tvojih ostrih grudi

gde nikad srce tamnovalo nije!

JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglušna vripšala oko mene.

Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,

Prošla je neka žena, a ruka joj ohola

Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.

A ja se napajah, u grču osobenjaka,

Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,

Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti

S čijeg pogleda namah novim životom dišem,

Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!

Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,

Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala.

LEPOTA

Ko san kamen, smrtni! Ja sam puna čari,

A grudi, što svakog zanose na svetu,

Stvorene su da bi nadahle poetu

Ljubavlju večnijom i nemljom od tvari

U plaveti vladam kao sfinks neshvaćen;

S labudom belinom snežno srce mi je;

Mrzim pokret koji pomera linije,

Nikad se ne smejem i nikad ne plačem

Pesnici, uz moje oblike goleme,

Što ih podsećaju na kipove gorde,

U učenju strogom izgubiće vreme;

Jer imam, da sludim ljubavnike bodre,

Ogledala čista gde sve lepše dajem:

Oči, krupne sa večitim sjajem!

ŽIVA BUKTINJA

tupaju preda mnom Oči pune bleska,

Ko Anđeo da ih magnetičnim stvori;

To su moja braća, dva brata nebeska,

Lijuć mi u oči oganj nesagoriv.

Štite me od greha i nesreće druge,

Korake mi vode po stazama Lepog;

Ja sam njihov sužanj, oni moje sluge;

Toj buktinji živoj pokoran sam slepo

O, prekrasne Oči, blistate ko sveće

Kad misticni sjaj im usred dana gori;

Sunce sja, al njihov plam zgasiti neće

Dok one Smrt slave, vi pevate Zori;

Stupate, pojući buđenje u meni,

Zvezde čiji plamen sunce ne zaseni

Uzdanje u dobru drugih

Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu,

Stid, grižnju, dosadu i jecaj nemoći,

Što s nejasnim strahom navrlim iz noći

Od kinjenog srca naplaćuju globu?

Anđele bezbrižni, poznaš li teskobu

Ti, dobri, poznaš li mrznju koja plavi?

Pest stisnutu krišom, gorkih suza čašu,

Kad Osveta klikne, kad svu snagu našu

Pod komandu svoju isključivu stavi?

Anđele, poznaš li mržnju koja plavi

Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li

Što bolničkim zidom riše šare mnoge,

Ko skintnice koje vuku trome noge

I blude e da bi retko sunce našli?

Anđele pun zdravlja, vatruštinu znaš li

Anđele prelepi, znaš li šta su bore

I strah od starenja, taj grozni trenutak

Kad ljubljene oči, negde slasni vrutak,

Sažaljivo blesnu, još verne, al spore?

Anđele prelepi, znaš li šta su bore?

Anđeli radosni, presrećni, presvetli,

David na samrti stao bi da kliče

Zdravlju iz tvog tela; što se mene tiče,

Vapijem - u molitvi me se seti,

Anđeli radosni, presrećni, presvetli!

SMRT UMETNIKA

Kol'ko još puta da ti, uz zveku praporaca,

poljubim nisko celo, mutno izoblicenje?

Da pogodim u metu, to tajno odrecenje,

koliko, moj toboce, da strela još pobacam?

Spletkama oštroumnim istrošicemo duše

i mnoge cemo teške skele da pokrhamo

pre nego što Stvorenje veliko ugledamo

za kojim nas paklena želja i jecaj guše

Neki još ne videše Idola za života,

vajari koje prati prokletstvo i sramota

te hode bijuci se u celo i u grudi,

a nada im je, mracni Kapitol, samo ovo:

da ce im Smrt, lebdeci ko neko sunce novo,

pupoljke mozga jednom u cvece da razbudi!

VEZE

Priroda je hram gde mutne reči sleću

Sa stubova živih ponekad, a dole

ko kroz šumu ide čovek kroz simbole

ma što ga putem prisnim pogledima sreću.

Ko odjeci dugi što daljem se svode

u jedinstvo mračno i duboko što je

ogromno ko noć i kao svetlost, boje

mirisi i zvuci razgovore vode.

Neki su mirisi ko put dečija sveži,

zeleni ko polje, blagi ko oboje,

- drugi iskvareni, pobednički, teži,

što u beskraj prostiranje svoje,

kao ambra, mošus, tamjan, raskoš njuha

koji peva zanos čula nam i duha

UZNESENOST

Iznad svih jezera i iznad dolina,

i iznad najvišeg planinskog vrhunca,

i dalje od zvijezda i dalje od sunca,

i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,

kao dobar plivač među valovima,

i ostavlja brazdu među prostorima

sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,

pročisti se gore u bistrome zraku

i pij kao nektar u ovome mraku

vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,

od kojih se duša mutno zmamglila,

sretan je tko može u zamahu krila

uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari

da svakoga jutra čistog zraka kuša,

- tko nad svime lebdi i bez muke sluša

razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!

Vino ubojice

Mrtva je! No to sam htio.

Mogu piti dokle hocu.

Koliko je puta nocu

Njezin glas me otrijeznio.

Ko pravi kralj se osjecam!

Zrak me moze ponijeti...

Zaljubili smo se ljeti.

Tko kaze da se ne sjecam?!

Zedjanje me rastrgalo.

Toliko mi treba vina

Kolika je i dubina

Njena groba. - Nije malo.

Lezi na dnu jedne jame

I jos sam je zatrpao

Kamenjem, kako sam znao.

- Mozda je i nema za me!

U ime svih zaklinjanja

Danih dok smo se grlili,

Da bismo se pomirili,

Ispunili obecanja,

Jos sastanak muz joj nudi,

Na cesti, kad noc je pala,

I dosla je! - Luda mala!

- Svi smo vise-manje

Ostala joj je ljepota,

Al je umor vec bolio.

Previse sam je volio:

"Spasi se od toga zivota!"

Tko od ljudi da me shvati?

Tko od glupih pijanica

Bolesna i gnjila lica

Zna od vina pokrov tkati?

Olos sav u smradu, gubav,

Ko masina od celika

Ne zna koliko je velika

Jedna ziva, prava ljubav

Puna crnih opojnosti,

S uzbudjenjem samog pakla,

S otrovom i sjajem stakla,

S lancima i lupom kosti!

Slobodan sam! O divota!

Nocas bit ce opijanja

I bez straha i kajanja

Tu cu leci pokraj plota

I spavati kao pseto!

Kola s teskim tovarima

I kamenje sve u njima

Moze bijesno doci, eto,

I smrviti moju glavu

Ili me raspoloviti

Stalo ce mi, bome, biti

Koliko za Bozju Slavu!

Stranac

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

- A prijatelji?

- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

- A domovina?

- Ne znam na kojoj je širini smeštena.

- Lepota?

- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

- Zlato?

- Mrzim ga kao što je vama mrzak bog.

- Pa šta onda voliš, neobični stranče?

- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

TMURNO NEBO

Tajanstvene zjene maglom prekrivene,

Jesu li ti plave, sive il' zelene?

Sad gledaju njezno, sad zure okrutno,

Odrazuju nebo nehajno i mutno.

Ti si kao mlaki, natmureni dani,

Kad sred srca grca jad neisplakani,

A neznane boli po zivcima ruju,

Sto se duhu snenom ludo ismjehuju.

Ponekad si nalik na divne obzore,

Gdje lomace sunca u maglini gore.

U kakvom si sjaju, oroseni kraju,

Kad te s nujno svoda ognji obasjaju!

O zeno opasna, o carobne klime

Kako snijeg tvoj voljet i stud grobne zime?

O da li cu od nje, mrazne, neumolne,

Izmamiti slasti opojne i bolne?

BLAGOSLOV

K nebu, gdje mu oko vidi tron od zlata,

Vedri Pjesnik ruke diže, i, od sjeva

Razgranjenih munja bistrog duha svoga,

On ne vidi rulju što je puna gnjeva:

Blagoslovljen da si, Bože moj, što patnju

Dade nam za lijek grjehova nam kletih

I da sok nam bude člst, najbolji, koji

Kr'jepeć u kraj vodi uživanja svetih!

Znam da mjesto čuvaš Pjesniku gdje sretni

Redovi se nižu svetih Legiona

I da ga pozivaš na vječito slavlje

Trona, i Kreposti, I Dominaciona.

Znam: samo je patnja plemenitost koju

Zub zemlje I pakla ne može da dira,

A za gradnju treba mistične mi krune

Rad sviju vremena I sviju svemira.

Izgubljeno blago prastare Palmyre,

Neznane kovine, biser mora tajnlh,

I u tvojoj ruci, premalo bi bilo

Za dijadem taj mi vedri, l'jepi, sjajni;

Jer će on mi biti samo od čista sv'jetla

S ognjišta iskonskog, vrela svetih zraka

S kojih oči smrtne - sjaj kad svoj sav daju -

Zrcala su plačna, puna polumraka".

Machke

I strasni ljubavnici i nauchnici umni

jednako vole,kada u zrelo zadju doba,

snazne i blage machke,koje iz toplih soba

ne michu, ko ni oni, i mrze zivot sumni.

Odane nasladama i ucenosti, one

svuda tisinu traze i tminu punu groze;

Had bi ih zapregao da crna kola voze,

samo da mogu ropstvu da gordu glavu klone.

One su,plemenite, kao velike snene

sfinge u predubokoj samoci ispruzene

i kao da ih neki beskrajni san zapaja;

niz plodna im se bedra iskri magican blesak,

i od zvezdicazlatnih,sicusnih kao pesak,

zenice su im pune zagonetnoga sjaja.

Razorenje

Moj nemirni Demon stalno me se drzi,

Ko dah neopipljiv oko mene bludi,

I ja ga udisem, on mi pluca przi

I puni ih gresnom, nezajaznom zudi.

Katkad, jer zna silno da Umetnost volim,

Javi se pod vidom najkrasnije zene,

I pritvorno svojim laskanjem holim,

Na gadna ljubavna **** uci mene.

Odvlaci me tako, daleko od Boga,

Bez daha, umorom teskim slomljenoga,

Sred dola Cemera, duboka i gluha,

I pred unezveren pogled bez zazora

Baca zive rane, umrljana ruha,

I sav krvav uzas strasnoga Razora!

Obećanja jednog lica

Volim, lepoto bleda, tvojih obrva stisli

Luk,odakle ko da kuljaju tmice,

Tvoje oči, mada vrlo crne, nadahnjuju mi misli

Koje nisu misli-zloslutnice.

Tvoje oči, koje se s tvojim crnim kosama slažu,

S tvojom grivom vlasi elastične,

Tvoje oči s nekim čudnim umorom mi kažu:

"Ako hoćeš, ljubavniče plastične

Muze, da slediš nadu koju ti znasmo nadahnuti

I svaku naklonost koja ti je sveta,

Moći ćeš da se uveriš u pisustvo puti

Od pupka pa sve do dupeta;

Naći ćeš na vrhu lepih, teških siski

Dve krupne medalje mrke kao bronza

I ispod trbuha, nežnog kao velur skliski,

I tamnog kao koža kakvog bonza,

Preobilno runo koje je sestra slavna

Toj bujnoj kosi, toj punoći,

Meko i kudravo, i koje može da se s tobom ravna,

Noć bez zvezda, tamna noći!"

Albatros

Često, šale radi, sa broda mornari

Love albatrose, silne ptice mora,

Što slede, nehajni saputnici stari,

Lađu koja klizi vrh gorkih napora.

Tek što ih na daske stavi momčad čila,

Ti kraljevi neba, nevešti i tromi,

Bedno spuste svoja moćna krila

Kao red vesala što se uz njih lomi

Taj krliati putnik sad sputan i mali!

On, prekrasan nekoć, sad smešan i klet!

Jedan mornar lulom kljun mu njegov pali,

Drugi oponaša, hramljuć,njegov let

Pesnik sliči ovom vladaru oblaka

Što se smeje strelcu, protiv nepogoda:

Prognan na tle usled ruganja opaka,

Džinovska mu krila smetaju da hoda.

ČOVEK I MORE

Uvek će te, slobodni čoveče, srce vući

moru, tvome zrcalu, jer sebe duša tvoja

vidi u talasanju tog večnog nespokoja,

a i tvoj duh je isti ponor zastrašujući !

Ti uživaš roneći u sopstvenoj toj slici;

tvoj pogled je miluje,tvoj zagrljaj je hvata;

srce ti se raduje odjeku svoga brata

u toj neukrotivoj i divljoj tužbalici.

Podjednako ste mračni i ćutljivi vas dvoje:

čoveče, niko ne zna dno tvoje provalije,

more, tvoja bogatstva niko otrkio nije,

toliko ljubomorno čuvate tajne svoje !

I stoleća protiču, a vi ste večno orni

za bitku bez milosti, za boj vaš pogibeljni,

tako ste žedni smrti i pustošenja željni,

braćo neumoljiva, o borci neumorni !

NEPRIJATELJ

Mladost moja beše ko mračna oluja,

kroz koju je gde-gde žarko sunce sjalo;

grom mi baštu satre kad pljusak prohuja,

te plodova rujnih preosta mi malo.

Evo ću u jesen ideja da svrnem,

pa lopatu hvatam i grablje u šake

da iznosa zemlje popravljene zgrnem,

kud voda proloka jame kao rake.

A ko zna da cveće što mi bude cvalo

ne nadje tlom ovim opranim ko žalo

tajanstvenu hranu što mi snagu stvara?

O bole ! O bole ! Vreme život mrvi;

neprijatelj tamni što nam srce para

snaži se i raste sve od naše krvi !

NAPUKLO ZVONO

Slatko je i gorko u zimskim noćima

slušati kraj vatre što drhti i plamti,

kako uspomena pjesmu pjeva svima

uz pratnju zvonjave što se tako pamti.

Sretno li je zvono sigurnoga grla

što uza svu starost veselo se smije,

i pobožno kliče kao vojska vrla

na usta vojnika što na straži bdije!

A meni je duša napukla, i kada

hoce zapjevati, dok noc hladna pada,

po svom slabom glasu njezina je vika

nalik na vapaje starog ranjenika

kraj jezera krvi, pod tornjem mrtvaca,

što uzet umire usred kovitlaca.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

SUTON

Evo ljupko vece, pobratim svih hulja,

Korakom ortaka necujno se šulja;

K'o ložnica velja nebo se zatvara,

A covjek nestrpljiv u zvijer se pretvara.

O prijazno vece, želckuju te oni

Koji s pravom vele - umorni i boni -:

''Radili smo danas'' - vece melem nosi

Duša koja trpi i pocinak prosi,

Starcu ucenjaku kome vjedje teže,

I radniku svakom koji trudan liježe.

U zraku, medjutim, demoni se bude

Po nemiru nalik na poslovne ljude,

Sve kapke i strehe okrznu u letu.

Dok svjetla na vjetru ziblju se i letu,

Ulicama svuda Blud se pali tada,

K'o mravinjak vrvi u njedrima grada;

On posvuda krci sebi put potajni,

Dušmaninu slican, sprema prepad tajni;

Rijuci po blatu što sred grada diše,

Poput crva snagu iz Covjeka siše.

Odsvakud se cuje iz kuhinja pisak,

Kazališta žamor i kapele vrisak;

Za stolom gdje koska užitak je fini,

Sjate se bludnice i sudruzi njini;

Tokovi što nocu za odmor ne znadu,

Uskoro i oni prionut ce radu:

Provalit ce vrata i opljackati kase

Da požive malo, odjenu metrese.

Saberi se, dušo, u tom teškom casu

I ne slušaj ciku što gradom se rasu.

To je cas kad patnje bolesnih su ljuce

Mracana Noc ih davi i u ponoc vuce

- u bezdanu jamu, zajednicku svima,

Bolnice su pune njinim jaucima.

Mnogi više nece uvece kraj vatre

Sa voljenom dušum da sjede i snatre.

A koliki nisu osjetili nikad

Toplinu svog doma, nit živjeli ikad!

EGZOTIČNI MIRIS

Dok udisem miris tvojih toplih grudi,

sklopljenih ociju, u jesenje vece,

ja ponovo vidim te obale srece

gde jednolicnoga sunca oganj rudi;

lenjivo ostrvo gde priroda nudi

svoje divlje voce i cudno drvece;

ljude cije telo vitko se pokrece,

zene ciji pogled iskrenoscu cudi.

Vodjen tvojim dahom u predeo zarki

vidim luku punu jedara i barki

jos uvek smorenih morskim talasima,

dok sa tamarinda zelenih se rusi

miris koji kruzec nozdrve nadima

i s pesmom mornara mesa se u dusi.

JA TE OBOŽAVAM

Ja te obožavam kao nebo noću,

O posudo tuge, i tvoju mirnoću

Ja ljubim sve više što mi bježiš dalje

Pa i makar mislim da te tama šalje

Da bi ironično razmak povećala

Što ga je do neba već priroda dala.

U divljem naletu nasrćem i skačem

I k'o crv lešinu ne bih dao jačem!

I meni je draga, u očaju slijepom,

Čak i ta hladnoća što te čini lijepom.

Reversibilite

Andjele radosti, da li znaš za tugu,

jecaje, dosadu, sramotu i grižu,

i nejasne strepnje što se u noc dižu

i srce nam stežu u roptanju dugu?

Andjele radosti, da li znaš za tugu?

Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi,

stiskaju pesnice, teku suze žuči,

kad osveta zove i dušu nam mući,

i sve sposobnosti i sile nam vodi?

Dobri duše, znaš li kad se mržnja rodi?

Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru,

kada, duž zidova sumornih bolnica,

ide tromim hodom bledih izgnanica,

što za suncem žude, dok telo ne satru?

Andjele pun zdravlja, da li znaš za vatru?

Andjele lepote, da li znaš za bore,

i strah od starenja, i grozne žalosti

kada čitas mrsku tajnu odanosti

u očima strašću što oduvek gore?

Andjele lepote, da li znaš za bore?

Andjele svetlosti, sreće i miline,

David na umoru našao bi zdravlja

iz mirisa što se u tvom telu javlja;

nek molitva tvoja u nebo se vine,

Andjele svetlosti, sreće i miline!

Čergari na putu

To proročko pleme sa zenama plamnim

krenulo je juče, s decom u naručju;

najmanju, da smire njihovu glad vučju,

ponele su majke na dojkama tamnim.

S rukom na oružju idu uz njih ljudi,

uz čeljad skutkanu u povorci kola,

što im za žudnjama pogled nebom bludi

i od tog umoran pun je setna bola.

Zrikavac iz svoga skrovišta u pesku

čim ih spazi, pesmu otpoče da vije;

Kibela ljubimce dočeka u blesku:

zbog njih cveta stepa, vir iz stene bije, -

zbog tih lutalica što im zene plamne

otvaraju carstva buducnosti tamne.

Poziv na put

O, dijete, sestro moja,

da l' snivaš, slast li koja,

da zajedno nam živjet ići,

po volji ljubit smjeti,

i ljubiti i mrijeti,

u kraju koji tebi sliči.

Znaš, vlažna sunca ona

sred mutnih nebosklona

mom duhu to je dražest ista

k'o mistično, duboko

i izdajno ti oko,

kad kroz suze mi svoje blista.

Sve red je i ljepota samo

i slast, i mir, i raskoš tamo.

To pokućstvo u sjaju,

što duga ljeta daju

svu sobu bi nam okitilo,

najrjedje cvijece cvalo,

svud miris razlijalo,

uz ambre pusti dah se lilo.

Taj bogat strop s visina

i zrcala dubina,

sav istočnjački sjaj bi meni

da tajno tu govori

i dushi mojoj zbori

svoj slatki jezik urodjeni.

Sve red je i ljepota samo

i slast, i mir, i raskoš tamo.

Gle, ondje niz kanale

vec ladje pozaspale,

što skitnički im duh sad smeta?

Da ispunit ti smiju

i želju najsitniju,

doplovile su s kraja svijeta.

U zapadu sunčanu

tad tiho tonut stanu

kanali, grad i polje cijelo

u zumbule i zlato,

i svijet usne na to

u svijetlo tad polegne vrelo.

Sve red je i ljepota samo

i slast, i mir, i raskoš tamo.

Splin

Sličan sam kralju od zemlje, gdje kiša uv'jek pada,

bogate al' jalove, stare, iako mlade.

On - mrzec sve poklone, što uče mu ih grade -

uz pse i uz zv'jer drugu, umire od dosade.

Rastrest ga nece ni lov ni soko, pa ni slika

puka mu, što umire pred lukom od balkona.

Balada najsmješnija dvorskoga mu buffona

razvedrit čelo nece okrutnog bolesnika.

Krevet mu, ljiljanima našaran, kao grob je;

a dame, što je za njih knez svaki l'jep, ne znadu

besramnijeg od'jela da izmisle, uz nadu

izvuci osm'jeh iz tog kostura mladog. - Prvi

vrač mu, koj' zlato pravi, nikad jos mog'o nije

iščupat otrov-klicu, u njemu što se krije;

i nije nikad znao, u kupatilu od krvi,

na način rimski (oh, toga uv'jek se rado sjete

silnici, u starosti!) da glupi leš taj zgrije:

njim mjesto krvi kola zelena voda od Lethe.

Splin

Kada nebo nisko, k'o olovni veo

na duh nam se spusti jadan u samoći,

i vidik na okrug obuhvati ceo,

te dan crnji čini od najcrnje noći;

u ćeliju vlažnu zemlju kad pretvara

u kojoj se Nada k'o miš slepi vija,

i krilima slabim o zidove para

i glavom o trule direke ubija;

kada kiša duge konce isprepleta

kao u rešetku za tamnicu snova,

kad u mozgu našem počnu igru spleta

rojevi bezbrojni gadnih paukova,

odjednom zazvone besno zvona neka

i svoj lavež šalju nebu neumorno,

k'o dusi, lutanje koje večno čeka,

kad počnu jecanje tužno i uporno.

- I pogrebi dugi, bez muzike, sporo

kreću mojom dušom; pobedjena Nada

plače, dok strah svirep i despotski skoro

u teme mi crni svoj barjak zabada.

Želja za ništavilom

Sumorniče, nekad bitkom zaneseni,

ne bocka te stremen i više te Nada

nece načinjati! Pa lezi od jada,

stari konju, svakom granom prestrašeni.

Odreci se srce, mirno okameni.

Poražen, satrven! Onaj koji pada

ne treba ni ljubav ni boj razdraženi.

Zbogom pjesme mjedi, zvuci raznježeni,

ne mamite, slasti, srce koje strada!

Divno je proljece bez mirisa sada!

I vrijeme me guta, dok trenuci lijeni

padaju k'o snijeg preko mrtva grada;

s visine je zemlja okrugla i mlada,

meni su suvišni svi zakloni njeni!

Sa mnom, o lavino, niz strminu kreni!

Himna Lepoti

De profundis clamavi

Ja preklinjem Tebe, jedinu što volim,

S dna bezdana ovog gde mi srce čami.

Pusta je to zemlja sa vidikom golim

Gde užas i kletva plivaju u tami

Šest meseci sunce u visini dremlje,

Šest drugih meseci noć zemlju pokriva;

Taj predeo pust je ko polarne zemlje;

-Nigde vode, šume, nigde stvora živa

O, nema na svetu užasa ni jednog

S okrutnošću većom od tog sunca lednog,

Od noći što s večnim Haosom se meri;

Ja zavidim sudbi najbednije zveri

Koja u snu glupom može da se smota,

Tako sporo teče povesmo života!

Vino samotnika

Osobiti pogled zavodljive zene

Sto po nama klizi kao bijela zraka

Koju luna salje, nemarna i laka.

Na jezero medju uzdrhtale sjene,

U ruci igraca posljednji cekini,

strastveni ;D tanke Adeline,

Muzika sto takvim uzbudjenjem sine

Ko da cujes ljudski vapaj u daljini.

Sve to nije ravno

Slasti sto je dajes u opojnom grcu

Pokvarenu srcu pobozna pjesnika!

Tocis mu nadanje, besmrtnost i mladost!

I divnu oholost, tu prosjacku radost.

Koja s bogovima izravna bijednika.

Litanije Satani

Anđele mimo drugih lep, mudar i uzvišen,

bože sudbinom stvaran i hvalospeva lišen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

O, kneže u izgnanstvu, prevaren i uvređen,

ti što se jače dižeš otkako si pobeđen,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sve znaš, o kralju podzemnoga prostranstva,

iscelitelju vični svih strepnji čovečanstva,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što ljubavlju učiš parije odgurnute,

pa čak i ogubale, da ukus Raja slute,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što sa starom, krepkom ljubavnicom u klupku,

sa Smrću, zače Nadu - ovu ludicu ljupku! -,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što prokaženome, na tren pred pogubljenje,

daješ da gleda rulju spokojno i s prezrenjem,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što znaš u kom kutu zemlje surevnjivice

Bog ljubomoran sakri dragulje hrpimice,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što lagume mračne proničeš jasnim okom,

gde narodi metala u miru spe dubokom,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti čija krupna šaka od mesečara krije

kolike mu kraj nogu zevaju provalije,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti kojim čudom mekšaš pijancu kosti jadne

kada u pozne sate pod konjske noge padne,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što čoveku slabom pomože ruke hitre

pokazavši mu smešu sumpora i šalitre,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što nemilosrdnom Krezu svoj žig ledeni

stavljaš na podlo čelo, ortače prepredeni,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Ti što stavljaš u oči i srce devojkama

obožavanje rane i strast za krpicama,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Svećo pronalazača, palico izagnanih,

ispovedniče sviju bundžija, povešanih,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

Poočime svih koje, pun crnog gneva svog,

iz zemaljskoga raja istera Otac Bog,

Satano, sažali se na ponor bola mog!

(satano, smiluj se mojoj silnoj bedi je mnogo bolja werzija  )

ONA SVA

Kad jutros, jedva krijuc zlobu

i u klopku me navodeci,

Demon u moju udje sobu,

upita: “ Da l’ mi mozes reci

sta je od sviju lepih stvari

kojim je oko zasenjeno,

od crnih il’ rumenih cari

sto cine ljupko telo njeno,

najsladje? “ – Ali dusa rece

Gnusniku: “ Svaki deo greje

isto, iz svakog melem tece

i podjednako drago sve je.

Ne znam, kad sve me ocarava,

sto posebno me tu privlaci.

Ona me kao noc stisava

i kao Osvit na me zraci;

i saglas je preveliko

sto njenim lepim telom vlada

da obujmiti moze iko

sve sastojke tog divnog sklada.

Preobrazaj me tajni pleni,

sva cula se u jedno slise!

Muzika struji dahom njenim,

kao sto njezin glas mirise!”

STRANAC

- Koga najviše voliš, zagonetni čoveče, reci? Oca ili majku, sestru ili brata?

- Nemam ni oca ni majke, ni sestre ni brata.

- A prijatelji?

- Do dana današnjega nisam upoznao smisao ove reči.

- A domovina?

- Ne znam na kojoj je širini smeštena.

- Lepota?

- Rado bih je voleo da je boginja besmrtna.

- Zlato?

- Mrzim ga kao što je vama mrzak Bog.

- Pa šta onda voliš, neobični stranče?

- Volim oblake... što prolaze, tamo... divne oblake!

Šarl Bodler

Alegorija

Prelepa, golih ramena, pušta vlasi

Do ruba čaše, da ih vino kvasi.

Kandže ljubavi, otrov, spletke glupe

Skliznu sa granitne joj kože, i otupe.

Smeje se Smrti, Razvratu se ruga,

Tim zlotvorima, čija ruka gruba

Iako sve čačka, nikad ne bi smela

Da ospori slavu njenog čvrstog tela.

Gazi ko boginja, spava ko sultanija;

A uživanju je od paše odanija,

Ruke joj pune dojki, okom zove

U širok zagrljaj sve ljudske sinove.

Dobro zna ta deva jalova, nesveta

A ipak potrebna za opstanak sveta

Da lepota tela dar je vrhoviti,

Pa za svaku gadost oprost će dobiti.

Pojma ne ima o Čistilištu, ni Raju,

Pa kad u noć crnu uroni na kraju,

Gledatje, ko novorodjenče kad kroči,

Bez mržnje, bez kajanja, Smrt pravo u oči.

Spleen

(LXXXI)

Kad svod nizak, težak kako poklop tlači

Duh izmučen stravom drugih čamotinja,

I kad sapet krugom neba, što se mrači,

Tužniji od noći dan sivkasti tinja;

Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta,

U kojemu Nada bojažljivo krili

I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta,

O stropove glavom udara i svili;

Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka

I rešetku rišu tamnice prostrane,

I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka

Na dnu mozga mreže raspinjati stane,

Tad nejednom jeknu zvona poput groma

I urlike nebom prospu grozomorno,

Ko dusi što blude samotni, bez doma,

Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno.

Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa

Dušom, dok mi Nada shrvana zavija,

A despotska Strepnja prepuna užasa

U ludanju moju crni stijeg zabija.

Grižnja savjesti

Kad ćeš ti da spavaš, Ijepotice mračna,

Na dnu spomenika od crna mramora,

Pa ti stan i krevet budu jama plačna

Od kiše i rupa tijesna, bez otvora;

Kad će kamen - tišteć plašljive ti grudi

I bokove koji za mekoću znaju -

Pr'ječit srcu tvome da se, želeć, budi,

A nozi da trči putem, k Dogođaju:

Grob, taj pouzdanlk sanje mi beskrajne

(Raka razumije pjesnika), u vajne

Noći bez sna, r'jet će: "Da l' ti vr'jedi sade,

Kurtizano jadna, što ne upoznade

Za čim mrtvi plaču?" - I na te crv će sjesti,

l kožu ti točit ko grižnja savjesti.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Sentimentalni razgovor

U pustom parku, niz sleđene staze,

minuše načas dve čudne prikaze.

Oči su im mrtve, a usne im trome

jedva čujne reči sa naporom lome.

U pustom parku, niz sleđene staze,

dozvaše prošlost dve čudne prikaze.

- Da li se još sećaš davnog žara svoga?

- A zašto želite da se setim toga?

- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?

Da li u snu viđaš moju dušu? – Ne, ne.

- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje

spojili u sreći! – Da, da, mogućno je.

- Sijaše nam nada sa neba modrine!

- Nada je odbegla u nebeske tmine!

Koračahu tako kroz travu svelu,

samo noć je čula reč im neveselu.

Pol Verlen (1844-1896)

Mesečina

Pejzaž bez premca, to je vaša duša

Gde idu ljupke maske, plešu krinke,

A svi, dok zvonka lauta se sluša,

Kao da su tužni ispod čudne šminke.

Premda u pesmi setno im trepere

Pobedna ljubav, život dnevnog sjaja,

U sreću kao da nemaju vere,

A pesma im se s mesečinom spaja.

Sa mesečinom i tužnom i lepom

Od koje ptice sanjaju u borju

I vodoskoci u zanosu slepom

Jecaju, vitki u svome mramorju.

Pol Verlen

Pjesnička umjetnost

Muzika nek te prva brine

i zato Nepar nek ti pjeva

što mutan lakše se prelijeva,

a sve bez poze i težine.

Kad biraš riječi, nek ti godi

da ih ne biraš bez prezira:

siva nas pjesma više dira,

kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne,

sjaj dana kada trepti zrakom,

il na jesenskom nebu mlakom

u plavoj zbrci zvijezde jasne.

Nek nam je još i Preljev dan,

jedino preljev, a bez Boje!

Samo preljevi lako spoje

flautu s rogom, san uz san.

Od Dosjetke ti bježi smjele,

od kruta Duha, Smijeha gnjila;

s njih plaču oči Plavetnila;

sve je to luk iz proste zdjele!

Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!

Pri radu ti se često sjeti

i Rimu malko opameti,

jer pustiš li je, ona bježi.

Za grijehe Rime nema riječi!

Zar gluho dijete, Crnac ludi

taj jeftin nakit nama nudi

što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još i sveđ i dugo,

da stih ti kao smion važi

leteć iz duše koja traži

druge ljubavi, nebo drugo.

Nek stih ti bude avantura,

u hitrom vjetru jutra rasut,

od kog metvica i smilj cvatu...

Sve drugo je - literatura.

Pol Verlen

Jesenja pjesma

Plača pune

Bruje strune

jesenje;

Mene tuge

Tište duge,

Čemerne.

Kad je mukla,

Ura tukla

Gušeć sve,

Plač me prenu

I spomenuh

Prošle dne.

Lutam samo;

Jer me zao

Vjetra ćuh

Amo,tamo

Nosi kao

List već suh.

Paul Verlaine

Ars poetika

Muzika nek te prva brine

i zato Nepar nek ti pjeva

što mutan lakše se prelijeva,

a sve bez poze i težine.

Kad biraš riječi, nek ti godi

da ih ne biraš bez prezira:

siva nas pjesma više dira,

kad se Nejasno s Jasnim vodi.

To su za velom oči krasne,

sjaj dana kada trepti zrakom,

il na jesenskom nebu mlakom

u plavoj zbrci zvijezde jasne.

Nek nam je još i Preljev dan,

jedino preljev, a bez Boje!

Samo preljevi lako spoje

flautu s rogom, san uz san.

Od Dosjetke ti bježi smjele,

od kruta Duha, Smijeha gnjila;

s njih plaču oči Plavetnila;

sve je to luk iz proste zdjele!

Rječitost zgrabi, vrat joj stezi!

Pri radu ti se često sjeti

i Rimu malko opameti,

jer pustiš li je, ona bježi.

Za grijehe Rime nema riječi!

Zar gluho dijete, Crnac ludi

taj jeftin nakit nama nudi

što pod turpijom prazno zveči?

Muzike još i sveđ i dugo,

da stih ti kao smion važi

leteć iz duše koja traži

druge ljubavi, nebo drugo.

Nek stih ti bude avantura,

u hitrom vjetru jutra rasut,

od kog metvica i smilj cvatu...

Sve drugo je - literatura.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Veze

Sve na svetu, druže, ostavlja svoj trag

Nevidljiv i nežan, rasut kao prah,

A osetan ipak, tužan ili drag,

Ko miris starine, kao cveća dah.

Duše sviju stvari žive, dragi moj,

Lutaju i žive... i ko im zna put!

I jave se katkad živima kroz sloj

Vazduha, ko miris prijatan ili ;D.

Šta takvih mirisa snese vihor lud,

Il jesenji studen vetar, ili tek

Proleća uzdah razdražljiv i mek,

I svih dana čudna i nemirna ćud!

Život prošlih stvari, prošlih ruža vek,

Davnih snova radost, starih jada dah

Vetrovi mi dragi nose kao lek

S mirisima tela što postaju prah.

Vetrovi su dobre veze, dragi druže,

Sa svetom što više ne postoji sad;

A mirisi duše što oko nas kruže

Za trenutnu radost, za naš stalni jad.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi.

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća:

I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrću zagrljeni,

Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci:

Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:

Bez oblika, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,

Padao je na mene i snove,

Na budućnost, na prostor daleki,

Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,

Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il' te oči da su moja duša van mene;

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči da su baš one

Što me čudno po životu vode i gone:

U snu dođu da me vide šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.

TAMNICA

To je onaj život gde sam pao i ja

S nevinih daljina, sa očima zvezda

I sa suzom mojom što nesvesno sija

I žali, k'o tica oborena gnezda.

To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da nosim oblik što se mirno menja;

I da nosim oblik, san lepote, veče

I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvari sviju,

I da moja glava rađa sav svet jada,

I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine i viziju jave;

I sad tako žive kao biće moje,

Nevino vezane za san moje glave.

Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za život reči:

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,

I sa suzom mojom, što mi i sad sija

I žali, k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh ja živim,

Zakovan za zemlju što životu služi,

Da okrećem oči daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruži.

Kao stara tajna počeh ja da živim.

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda; i da slušam biće

I duh moj u svemu kako moćno spava

K'o jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,

Očiju što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina

I očiju što ih vidi moja snaga.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

ovu disovu pesmu su pronasli prosle godine u spomenaru marije mare pandurovic, sestre pesnika sime pandurovica, koju je dis posvetio njoj.

disova pesma

lepota

da l se ova bajka u istini zbila

tamo,gde vec nema ni ruina stari',

gde noc zaborava sve je dosad skrila

osim nje,sto ide sa nestalih stvari

uz oblik vetrova i govor dubrava,

kao duh umrlih preko nasih glava?

il je ova bajka ne iz ovog doba,

na iz zemlje nase,vec sa zvezde neke,

koja danas nema ni traga ni groba,

dok danica cuva spomene daleke,

kao masta ljudska,sto jedina javlja

ono sto je bilo,sto se ne obnavlja?

ne znam o tom,ne znam.al kad pada vece

na crveno sunce i dan ko dim beo,

kad iz svakog kutka noc crna potece

i pritisne pogled,nebo,vidik ceo

znam,da cujem tada,da mi neka struja

nosi mrtve reci i pesme slavuja.

nosi mrtve reci.ja osecam tada,

da mrak mene gleda ispunjen ocima

onih koji nece zaspati nikada,

a od kojih dusa se cesto otima;

da mrak mene gleda sa izrazom sviju

umrlih oblaka i mrtvih ociju.

cini mi se da se otvaraju vrata

na grobnici sveta,zaspalih zemalja,

da ustaju dani iz pomrlih sata

i da mrtvo vreme mirno se pomalja:

vidim jednu zvezdu u obmani vise,

slusam kako proslost tisinom mirise.

vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,

jednu mocnu senku sto lagano kruzi

nad minulom zvezdom kao uzdah groba:

mozda na taj nacin za njom mrtvom tuzi,

il tu za to stoji,da nejasno,takvo,

kaze sto je bilo nekada i davno.

kaze sto je bilo.i ja slusam tako,

smrt lagano ide,osvaja planetu,

gasi ceo zivot neumitno tako

ko pobeda vecna,i u celom svetu

njen se korak cuje:sve ispuni sobom

i zavlada zemnom i pokori grobom.

napisana je 1908. godine u spomenaru marije pandurovic,sestre pesnika sime

pandurovica.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 8 years later...

Weltende

Dem Bürger fliegt vom spitzen Kopf der Hut,
In allen Lüften hallt es wie Geschrei,
Dachdecker stürzen ab und gehn entzwei.
Und an den Küsten – liest man – steigt die Flut.

Der Sturm ist da, die wilden Meere hupfen
An Land, um dicke Dämme zu zerdrücken.
Die meisten Menschen haben einen Schnupfen.
Die Eisenbahnen fallen von den Brücken."

World's End

From burgher’s pointy head the hat flies.
In all quarters resounds hullaballoo.
Roof tilers plummet down and break in two.
Along the coasts—one reads — the floodings rise.

The storm is here, wuthering seas are hopping
Ashore to crush dams as if they were midges.
Most people have a cold that is not stopping.
The railway waggons tumble down from bridges.

                                              Jakob van Hoddis

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...

At evening the autumn woodlands ring
With deadly weapons. Over the golden plains
And lakes of blue, the sun
More darkly rolls. The night surrounds
Warriors dying and the wild lament
Of their fragmented mouths.
Yet silently there gather in the willow combe
Red clouds inhabited by an angry god,
Shed blood, and the chill of the moon.
All roads lead to black decay.
Under golden branching of the night and stars
A sister's shadow sways through the still grove
To greet the heroes' spirits, the bloodied heads.
And softly in the reeds Autumn's dark flutes resound.
O prouder mourning! - You brazen altars,
The spirit's hot flame is fed now by a tremendous pain:
The grandsons, unborn. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Неко ће рећи па нека рече да мој коментар не иде у тему "књижевност" али ја се, ето, не слажем :)

Модерност је историјска појава устоличења потпуно нових вредности при чему се обавезно истиче јасна граница и разлика у односу на „старе“ вредности. Изворно је везана за Запад - за европску културу, евроамеричку цивилизацију (корени модерне су грчко-римски, уз јудаизам).

У КОЛОКВИЈАЛНОМ (разговорном) смислу, модерност се изједначава са индустријализмом, бољим квалитетом живота, владавином науке итд. У другом колоквијалном значењу, модерност се изједначава са модом, са пролазним трендовима - новотаријама које су саме себи довољне. Осим прва два колоквијална значења, захваљујући општеприхваћеној предрасуди да је научно-технички напредак у сваком погледу „користан“ и „добар“, израз „модерност“ добио је значење „модернизације“ - неумитног процеса који разара старо (које је по дифолту лоше) и ствара ново ( које је, наравно, добро). Модерност на тај начин постаје идеологија која уверава у  стални напредак друштва и у уздизање економског и културног нивоа за оне који пристану да се „модернизују“ (а ако не пристану мораће силом).

У ИСТОРИОГРАФСКОМ смислу модерност се третира као ЕПОХА (Ново доба). Она означава историјско трајање од краја средњевековља (преко Ренесансе и Реформације, грађанских револуција, политичких преокрета, идустријске револуције, светских ратова) до савременог доба. У техничком (мало ужем) смислу модерност обухвата време од 17. до 19 века.

КУЛТУРНО-ЦИВИЛИЗАЦИЈСКИ, модерност се идентификује са секуларизмом (посветовљењем, „рашчаравањем“, одвајањем цркве од државе) свих култура које су под снажним утицајем напретка науке и технике. Секуларизам и напредак науке и технике потврдио је политичку и економску аутономију човека као појединца (индивидуума). У складу са претходним, модерност је Западни пројекат културно-економског „ослобађања“ човека, чији разум постаје центар света... Вера у Разум, односно вера у Ново, најважније су одлике у оваквом схватању модерности. Њима ипак ваља прикључити и уверење да модерност нема нити може имати достојну замену...  Само још пар речи о вери у НОВО. Она представља неку врсту Западне екслузивности. Ново је у свим премодерним епохама доживљавано као опасност, као „новотарија“ које се треба првом приликом решити. Тек је у модерни Ново (и на техничком и на политичком плану) прихваћено као пожељна друштвена вредност.

Коначно, у ФИЛОСОФСКОМ смислу, модерна се може разумети као временски простор у коме се разумско уређење стварности и владање светом (природом и људима) настоји остварити помоћу науке и технике.  Због тога се модерност изграђује у оштрој разлици наспрам наслеђеног света ауторитета, тјс. традиције.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 7 months later...

Beautiful Youth

TRANSLATED FROM THE GERMAN BY MICHAEL HOFMANN
The mouth of the girl who had lain long in the rushes
looked so nibbled.
When they opened her chest, her esophagus was so holey.
Finally in a bower under the diaphragm
they found a nest of young rats.
One little thing lay dead.
The others were living off kidneys and liver
drinking the cold blood and had
had themselves a beautiful youth.
And just as beautiful and quick was their death:
the lot of them were thrown into the water.
Ah, will you hearken at the little muzzles’ oinks!
Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 years later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...