Jump to content
Sign in to follow this  
Дејан

Američki veterani svedoče u korist Draže Mihailovića

Оцени ову тему

Recommended Posts

BEOGRAD - Udruženje veterana Drugog svetskog rata iz SAD uputiće svog predstavnika na ročište u procesu za rehabilitaciju generala Draže Mihailovića, komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini, zakazano za 27. septembar.

Dolazak predstavnika američkih ratnih veterana na svedočenje potvrdio je juče Srpskom liberalnom savetu (SLS) Stiven Kovač, penzionisani potpukovnik američke vojske i sekretar Udruženja ratnih veterana SAD, koji je na njihov poziv došao u Beograd. Aleksandar Nedić, sekretar SLS, kaže za „Blic“ da na ovaj način američki ratni veterani žele da iskažu solidarnost sa generalom Mihailovićem i antifašističkom borbom srpskog naroda.

Njihova želja je, kako je naveo, da ponove reči koje je predsednik Truman izrekao, posmrtno dodeljujući Legiju časti generalu Mihailoviću: “General Dragoljub Mihailović istakao se kao glavni zapovednik jugoslovenskih oružanih snaga i posle kao ministar vojni, organizujući i vodeći snage otpora protiv neprijatelja koji je okupirao Jugoslaviju, od decembra 1941. do decembra 1944. Zahvaljujući neustrašivim naporima njegovih trupa, mnogi američki avijatičari bili su spaseni i bezbedno vraćeni na savezničku stranu. General Mihailović i njegove snage, uprkos nedovoljnom snabdevanju i boreći se pod izuzetnim teškoćama, materijalno su doprineli savezničkoj vojsci i bili učesnici u izvojevanju konačne savezničke pobede”.

- Istovremeno njihova poseta je i znak želje da se pokaže kako trenutni politički odnosi naših država, koji nisu na željenom nivou, ne smeju da budu prepreka za saradnju i kontakte dve zemlje koje veže ratno savezništvo iz oba svetska rata - kaže Nedić.

On dodaje da je slučaj Draže Mihailovića na neki način postao internacionalan jer je reč o komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini, koji je dobio odlikovanja Francuza i Amerikanaca. Odlikovanje SAD je jedno od najvećih koje stranom državljaninu može da dodeli njihova vlada i dokaz da je Mihailović bio na strani saveznika. To objašnjava veliku zainteresovanost američke vlade za ovaj slučaj - navodi Nedić.

Srpski liberalni savet, kao programski naslednik Srpske liberalne stranke, jedan je od inicijatora rehabilitacije generala Mihailovića.

http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/277060/Americki-veterani-svedoce-u-korist-Draze-Mihailovica

Share this post


Link to post
Share on other sites

Četnički genocid nad Bošnjacima u 2. svjetskom ratu 1941.-1945. god. (dr. Mustafa Imamović) pdf_button.png printButton.png emailButton.png

(Poglavlje iz knjige: ISTORIJA BOŠNJAKA, dr. Mustafa Imamović, Izdavač: Bošnjačka zajednica kulture “Preporod”, Sarajevo, 1997. god.)

na_drini_cuprija.jpgSrpsko-četnički genocid nad Bošnjacima ima duboke korijene. Na jed­noj strani to je ukorijenjena vjerska mržnja i netrpeljivost, a na drugoj želja srpskih ideologa i političara da pod svaku cijenu stvore etnički čistu državnu teritoriju. Stoga su četnici od samog početka rata 1941. pristupili sistematskoj fizičkoj likvidaciji Bošnjaka, odnosno genocidu. To je, kao trajno programsko načelo, izričito formulirano u spisima jednog od glavnih četničkih ideologa, Stevana Moljevića. U članku Homogena Srbija i nekim pismima drugim četničkim ideolozima on piše da zemlju treba "očistiti od svih nesrpskih elemenata". To bi se radilo kažnjavanjem smrću na licu mjesta ili prisilnim raseljavanjem Bošnjaka u Tursku i Albaniju. Sam vođa četničkog pokreta Draža Mihajlović izdao je brojne naredbe svojim potčinjenim komandantima o potrebi uništenja Bošnjaka.

Ljeti i u jesen 1941. brojno bošnjačko stanovništvo, posebno seljaštvo, osobito u istočnoj Bosni, istočnoj Hercegovini i Bosanskoj krajini, bilo je izloženo pljački i masovnim ubistvima od strane šovinistički orijentiranih ustanika, naročito od strane četnika Draže Mihajlovića. Posebno su stradali Bošnjaci na području srezova istočne Bosne (Foča, Čajniče, Goražde, Više­grad, Vlasenica, Srebrenica i Rogatica). Pobijeno je i poklano više desetaka hiljada muškaraca, žena i djece, a preživjeli su tražili spas u napuštanju svojih domova, pa je veliki broj izbjeglica (muhadžira) preplavio Sarajevo, Visoko, Mostar, Banju Luku, Bosansku Gradišku, Tuzlu, Brčko, Gradačac i druga mjesta u centralnoj i sjeveroistočnoj Bosni. Sve je to široke slojeve bošnjačkog naroda stavilo pred nova teška iskušenja. Prema rezultatima najnovijih istraživanja, u toku rata 1941-45. ubijeno je, odnosno izgubilo život, uglavnom na genocidnoj osnovi, 103.000 Bošnjaka, što čini 8,1 % od očekivanog prirodnog prirasta bošnjačkog stanovništva. Preko udruženja ilmije "El Hidaje" organizirano je prikupljanje dokumentacionog materijala o četničkim i ustaškim pokoljima i zlodjelima. Istovremeno je osnovan Odbor narodnog spasa u cilju naoružavanja Bošnjaka za odbranu njihovih sela i obavještavanje savezničke javnosti o četničkim, ustaškim i njemačkim zločinima nad bošnjačkim stanovništvom. O tome je izrađen poseban elaborat i tajno upućen u Kairo egipatskom premijeru Nahas-paši. U istu je svrhu jedna bošnjačka delegacija, u kojoj je bio i kasniji reisul-ulema Ibrahim-ef. Fejić, putovala 1943. godine u Rim. Tim je povodom Nahas-paša protestirao kod Britanaca protiv četnika, a preko egipatskog Crvenog polumjeseca "Fuad I" je povedena akcija za pomoć muslimanskom stanovništvu u BiH i Sandža­ku. O tome je opširno pisao Al Ahram u broju od 29. VI 1944. - 8. redžeba 1363. godine.

Odbor narodnog spasa je konstituiran na skupu održanom u Sarajevu 26. VIII 1942. godine. Među 48 članova Odbora, pored ostalih, bili su Edhem Mulabdić, književnik, Mustafa Softić, gradonačelnik Sarajeva, Me­hmed Handžić, predsjednik udruženja ilmije "El-Hidaje", zatim ugledni sarajevski advokati dr. Jusuf Tanović i dr. Zaim Šarac, hafiz Muhamed Pandža, Kasim Dobrača, Derviš Korkut, kustos Zemaljskog muzeja, dr. Asim Musakadić, gradski fizikus, te dr. Vejsil Bičakčić, poznati sarajevski ljekar. Od bivših političara u Odbor su ušli dr. Šefkija Behmen, jedan od prvaka JMO, te dr. Hamdija Karamehmedović, ljekar i jedan od doajena bošnjačke politike. Na čelu Odbora je bio profesor Salih Safvet Bašić, tadašnji naibu-reis, dok je Odbor stvarno vodio Uzeir-aga Hadžihasanović, čuveni sarajevski trgovac i bivši senator. Hadžihasanović je tada bio prva ličnost bošnjačke protivustaške politike. Nijemci su držali da on među Bošnjacima važi kao "jedini pravi nasljednik Mehmeda Spahe". U objavi Odbora narodnog spasa se ističe da je njegov zadatak da se bori kako bi se u zemlji uspostavio "red i mir", kroz "zajedničku suradnju cijelog žiteljstva Bosne i Hercegovine, te potpunu slogu muslimana, pravoslavnih i katolika". To je značilo, kako je ocijenila Ustaška nadzorna služba u jednom izvještaju od 11. IX 1942, da Odbor narodnog spasa ustvari traži "autonomiju Bosne".

Ustaške vlasti su općenito smatrale da bošnjački autonomistički pokret predstavlja najveću unutrašnju opasnost za NDH. One su u tom smislu veoma podozrijevale od političkog aktiviranja organizacije Mladih musli­mana, posebno u vrijeme regrutiranja "Handžar-divizije". Prema jednom izvještaju Ustaške nadzorne službe od 14. X 1944. samo u Sarajevu Mladi muslimani već imaju oko 400 pušaka, koje su sve "njemačkog porijekla". Po tom izvještaju naoružavanje Mladih muslimana u direktnoj je funkciji realizacije ideje autonomije Bosne.

Korijeni međusobnog hrvatsko-srpskog genocida i njihovog obostranog istrebljivanja Bošnjaka leže u tradiciji balkanskih vlastodržačkih krugova da tim putem stvaraju etnički čiste teritorije. U tom cilju su četnici Draže Mihajlovića izvršili u tri navrata masovne pokolje nad bošnjačkim sta­novništvom u istočnoj Hercegovini, istočnoj i zapadnoj Bosni, te dijelovima Sandžaka. Prvi val četničkog genocida nad Bošnjacima obuhvatio je vrijeme od juna 1941. do februara 1942, drugi tokom augusta 1942. pretežno u

Foči, dok se treći zbio početkom 1943. godine. U tim pokoljima masovno su stradali Bošnjaci na području Ljubinja, Avtovca, Bileće, Kulen-Vakufa, Koraja, Višegrada, Rogatice, Goražda, Čajniča, Vlasenice, Srebrenice, Neve­sinja, Foče, Prozora, Jablanice, Pljevalja, Ustikoline, itd. Ovaj neviđeni genocid nad Bošnjacima odnio je na desetine hiljada života. Od svog teškog poraza na Prenju početkom 1943, koji su im nanijeli Titovi partizani, četnici su se medusobno zavadili, pa su Bošnjake manje napadali.

Borba protiv genocida

Onaj dio bošnjačkog građanstva koji nije prihvatio NDH i njenu politiku, težeći izdvajanju Bosne i Hercegovine iz njenog sastava, smatrao je da se u svim ugroženim područjima Bošnjaci moraju naoružati i sami braniti. Tako je u mnogim krajevirna, posebno na selu, došlo do stvaranja i naoru­žavanja "muslimanske milicije", koja je štitila svoje selo od mogućeg čet­ničkog napada, a u pojedinim slučajevima učestvovala je i u borbama protiv jedinica NOV. U stvarnosti je najveći dio pripadnika ovih milicija, posebno od jeseni 1943, pristupio partizanima. To je osobito bio slučaj sa najvećom takvom formacijom "Hadžiefendića legijom", koju je u tuzlanskom kraju formirao trgovac i rezervni major (bojnik) Muhamed-aga Hadžiefendić. Svih 5.000-6.000 njezinih pripadnika su u oktobru 1943. prešli u partizane. U početku su spomenuti građanski krugovi računali s ovom milicijom kao svojim vojnim osloncem pri eventualnim kasnijim političkim pregovorima o budućnosti Bosne i Hercegovine, nakon pobjede saveznika. Oni su počet­kom novembra 1942. zatražili od Nijemaca oružje za ovu miliciju da bi se uspješnije mogla braniti od četnika.

Istovremeno su zatražili da se Bosna i Hercegovina, osim dijela ju­gozapadne Bosne i dijela Hercegovine, privremeno, formalno u okviru NDH, organizira kao posebna političko-administrativna jedinica pod nazivom "Žu­pa Bosna", koja bi bila pod direktnim njemačkim protektoratom. Postojeća "muslimanska milicija" bi prerasla u "bosansku stražu", kao oružanu snagu te župe. Naoružanje, opremanje i obuku te "bosanske straže" preuzela bi njemačka armija. Ovaj zahtjev je u biti predstavljao pokušaj određenih bošnjačkih građanskih krugova da u datim okolnostima Bosnu i Hercegovinu faktički izdvoje iz sastava NDH. Istovjetna i vremenski koordinirana politička akcija vođena je u Hercegovini. Kako je Hercegovina spadala u italijansku okupacionu zonu, cijela je akcija bila usmjerena prema Rimu. U njoj je direktno učestvovao hafiz Omer-ef. Džabić, hercegovački muftija, po nekim navodima kasnije aktivni saradnik NOP-a.

Nijemci su to iskoristili tako da se od Bošnjaka iz BiH formira jedna SS-divizija. Džafer Kulenović, Hakija Hadžić i ustaške vlasti općenito su bili protiv ove ideje, smatrajući da je neodrživo da se podanici NDH regrutiraju u jednu stranu vojnu formaciju. Nijemci su, bez obzira na to, vršili pripreme za osnivanje te divizije. Oni su u tu akciju uključili i velikog palestinskog muftiju El-Huseinija, koji je posjetio Sarajevo i Banju Luku, agitirajući regrutaciju za diviziju. Neki bošnjački političari su smatrali da će preko velikog muftije postići određene rezultate u pogledu zaštite od četnika i općenito svojih širih političkih ciljeva vezanih za autonomiju BiH. Tokom 1943. divizija je regrutirana i upućena na obuku u Francusku. U jednom bataljonu stacioniranom u gradu Villefrancheu izbila je tokom obuke pobuna, koju su Nijemci krvavo ugušili. Po završetku obuke divizija se vratila u BiH i borila protiv NOP-a. Tokom 1944. praktično se raspala, a znatan dio njenih pripadnika se predao partizanima. Istovremeno i znatan dio pripadnika "muslimanske milicije" prilazi NOP-u i stupa u partizanske jedinice, bez obzira na činjenicu što su partizani ranije nastojali svim sredstvima da je razoružaju. Poslije "Hadžiefendićeve legije", najbrojnija i najpoznatija takva milicija bila je tzv. "Huskina vojska", koja je brojala oko 4.000 naoružanih ljudi, pod komandom Huske Miljkovića koja je djelovala na području Cazinske krajine. Prelaskom u partizane ova je milicija dobila naziv Unska operativna grupa.

Putern "Handžar- divizije" veliki dio bošnjačke gradske, a posebno seoske mladeži je izbjegavao prisilnu regrutaciju u ustaške postrojbe. Stvaranje "Handžar-divizije" palo je u vrijeme kada su viasti NDH svim sredstvima nastojale bošnjačkoj sirotinji, posebno muhadžirima, silom navući crne us­taške uniforme i tako Bošnjake uvesti u svoju zločinačku politiku i time ih komprornitirati. Odlaskom u "Handžar-diviziju", koja je bila sastavni dio njemačke oružane sile (Wehrmachta), znatan broj bošnjačkih mladića se na svoj način spasio. Masovnim prelaskom u partizane tokom 1944. mnogi bivši pripadnii "Handžar-divizije" su se ponijeli časno i patriotski i stekli punopravan status boraca NOR-a. Bila je to zasluga svih antifašista i bosan­skih patriota.

Od početka ustanka stupio je u partizanske jedinice jedan broj Bošnjaka. Neki od njih su se od početka nalazili na odgovornim vojnim i političkim dužnostima, a skoro 50 Bošnjaka je proglašeno narodnim herojima. U mnogim gradovima, posebno u Sarajevu, Mostaru, Tuzli, Banjoj Luci itd. velik broj građana Bošnjaka uključio se od početka okupacije u ilegalni rad, sudjelujući na taj način aktivno u razvitku NOP-a. Odmah po izbijanju ustanka 1941. osnovana je na Romaniji, u selu Šatorovićima kod Rogatice, muslimanska partizanska četa pod komandom Muje Hodžića, koja je ubrzo prerasla u bataljon. Uz Bošnjake iz rogatičkog i Bošnjaci iz fočanskog i prozorskog kraja, zatim iz dijelova Sandžaka, Mostara, Banje Luke, Sarajeva, Tuzle, Bihaća i Zenice stupili su na početku ustanka u nešto većem broju u partizanske jedinice. Pri raznim partizanskim odredima - kalinovačkom, južnohercegovačkom i krajiškom formiraju se muslimanske čete i bataljoni. Tokom 1941-42. osnovani su Konjički partizanski bataljon, poznat kao Mostarski bataljon, partizanska četa "Mustafa Golubić" Južnohercegovačkog NOP-odreda, Prozorska partizanska četa, kasnije bataljon, "Muslimanski vod iz Dživara" kod Trebinja, Muslimanska četa Zeničkog NOP-bataljona i "Omladinska četa Muslimana iz Orahove" u Drugom krajiškom NOP-odre­du. Do masovnog stupanja Bošnjaka u Narodnooslobodilačku vojsku dolazi početkom druge polovine 1943, posebno u Posavini, oko Tuzle i u Bosanskoj krajini. U Bukviku kod Brčkog je 21. IX 1943. osnovana XVI muslimanska udarna brigada. Velik dio boračkog sastava raznih drugih jedinica NOP činili su Bošnjaci iz cijele BiH, Sandžaka, Plava itd. Priliv boraca Bošnjaka u partizanske jedinice osobito se povećao nakon oslobađanja Tuzle 2. X 1943. godine. Krajem 1943. i početkom 1944. Bošnjaci Cazinske krajine masovno ulaze u NOV. Još 28. XII 1942. u Cazinu je osnovana 8. krajiška (musli­manska) brigada. Tokom 1943-44. na tom se terenu osniva više velikih muslimanskih partizanskih formacija. Prvi je bio cazinski NOP-odred, os­novan 8. IX 1943. godine. Potom je 2. II 1944. osnovan štab naprijed spomenute Unske operativne grupe, koji je rukovodio djejstvima partizanskih jedinica u Cazinskoj krajini. U Velikoj je Kladuši 8. 11 1944. osnovana Prva muslimanska brigada Unske operativne grupe, a samo mjesec dana kasnije i druga brigada iste operativne grupe. Od marta do augusta 1944, u okviru iste operativne grupe, osnovana su još dva NOP-odreda, a 14. V 1944. kod Prozora je osnovana XVII krajiška NOU brigada. Sastav ovih jedinica činili su Bošnjaci ili pretežno Bošnjaci. Ako se tome dodaju brojni Bošnjaci po raznim drugim NOP jedinicama, onda to pokazuje da su Bošnjaci dali velik doprinos antifašističkoj borbi, iz koje je izrasla moderna Evropa i savremeni demokratski svijet. Bošnjaci nemaju razloga da se, kao i drugi narodi koji su učestvovali u borbi protiv fašizma, ne ponose svojim dopri­nosom uspostavljanju demokratskog i slobodnog društva. Za kasnije političke devijacije poretka koji je proizašao iz antifašističke borbe, bošnjački učesnici NOP-a uglavnom ne snose odgovornosti. Naprotiv, i oni sami, a i mnogi drugi Bošnjaci doživjeli su političku i ljudsku degradaciju, neosnovanim napadima i optužbama za nepostojeće politički inkriminirane radnje.

Osnivanjem posebnih bošnjačkih jedinica u okviru NOV rukovodstvo NOP uzimalo je u obzir posebnost njihovog kulturnog i političkog razvitka, iskazujući time u to vrijeme na djelu svoju politiku nacionalne ravno­pravnosti. Ta je politika tada najdosljednije izražena u odluci da se BiH konstituira kao posebna federalna jedinica u okviru nove demokratske i federativne Jugoslavije. U skladu s tim, 25. i 26. XI 1943. u Mrkonjić Gradu je održana osnivačka skupština, odnosno Prvo zasjedanje Zemaljskog an­tifašističkog vije6a narodnog oslobodenja BiH (ZAVNOBiH). Najviše poli­tičko predstavništvo naroda BiH izjasnilo se za federativno uređenje Ju­goslavije, u kojoj će BiH biti ravnopravna federalna jedinica, unutar koje će Bošnjaci, zajedno sa Srbima i Hrvatima, živjeti u slobodi, ravnopravnosti i jednakosti. Kako je na Drugom zasjedanju AVNOJ-a konačno ozakonjena odluka o federativnom uređenju Jugoslavije, to je na Drugom zasjedanju ZAVNOBiH-a u Sanskom Mostu, od 30. juna do 2. jula 1944, nizom odluka faktički konstituirana BiH kao posebna i ravnopravna federalna jedinica u novoj Jugoslaviji. Tom prilikom donijeta je i posebna deklaracija o pravima građana BiH, kojom se njenim građanima i narodima, Bošnjacima, Srbima i Hrvatima, pravno osigurava i jamči jednakost i ravnopravnost, koju su oni izvojevali u zajedničkoj borbi protiv okupatora i domaćih izdajnika. Sličnu odluku o ravnopravnosti Bošnjaka donio je i ZAVNO Sandžaka, osnovan 20. XI 1943. u Pljevljima. Njegove su odluke potvrđene od strane ZAVNO Crne Gore i Boke Kotorske na zasjedanju u Kolašinu 14. VII 1944, te na Velikoj antifašističkoj skupštini narodnog oslobođenja Srbije u Beo­gradu 11. XI 1944. godine.

Na svom trećem zasjedanju u oslobođenom Sarajevu, 26-28. IV 1945, ZAVNOBiH se konstituirao u Narodnu skupštinu BiH, a istovremeno je već 28. aprila osnovana Narodna vlada BiH. Proces konstituiranja državnosti BiH u tadašnjim uslovima dovršen je donošenjem prvog Ustava NR BiH 31. XII 1946. godine. Time je, kao rezultat narodnooslobodilačke borbe, stvoren državnopravni okvir, koji je Bošnjacima kao cjelini pružao u načelu široke mogućnosti za svestran ekonomski, politički i kulturni razvitak.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da nebude da izmišljamo opet!

Imam neodoljiv osječaj da ovaj sajt je prepun nosilaca đeneralove ideje!

Genocid nad Muslimanima u drugom svjetskom ratu Foca, Gorazde, Pljevlja…(Dedijer-Miletić, 1990)

12. MAJ

Objavio/la shmajser

2 Votes

UVODNE NAPOMENE

I

Objavljivanje dokumenata u ovoj knjizi deo je programa Odbora za istraživanje genocida nad srpskim narodom i drugim narodima Jugoslavije u XX veku. Dakle, u ovoj knjizi reč je o objavljivanju dokumenata o genocidu nad Muslimanima u drugom svetskom ratu u Jugoslaviji, kao rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada. No, odmah se mora reći da su ovo početni rezultati rada i da građa ovog karaktera nije još u potpunosti istražena.

U toku istraživačkog rada autori ove knjige su koristili gradu razne provenijencije imajući u vidu u prvom redu da u svakom zločinu, pa i u genocidu, osnova za sve je namera zločina. Zbog toga za ovu knjigu su u prvom redu istraženi fondovi štaba, komandi i jedinica jugoslo-venske vojske u otadžbinj na čelu sa Dražom-Dragoljubom Mihailovi-ćem, zatim ustaške Nezavisne Države Hrvatske na čijem čelu je bio Ante Pavelić, kao i fondovi NOP-a i nemačkog i italijanskog okupatora. Korišteni su i dokumenti Državne komisije za ratne zločine, kao i sudski materijali sa procesa ratnim zločincima odgovornim za zločine nad Muslimanima. Posebnu pažnju autori ove knjige su posvetili, kako mi to obično kažemo, istoriji odozdo, tj. izjavama i sećanjima očevidaca tih genocidnih radnji.

Kako je već istaknuto, držeći se principa da je za utvrđivanje, da li su neke mere i akcije genocidne, bitna namera, odabrana su i objavljena takva dokumenta u ovoj knjizi hronološkim redom kako su nastala. Tako se na prvom mestu našao dokumenat ustaške NDH a to je Za-konska odredba poglavnika Ante Pavelića od 30. aprila 1941. o rasnoj pripadnosti po kojoj su arijskog porekla i pripadnici islamske verske zajednice, tj. muslimanski narod su tim genocidnim aktom pretopili u Hrvate.

Zatim slede dokumenti četničke provenijencije koji govore o genocidnoj nameri kao što je Projekat Stevana Moljevića od 30. juna 1941. godine o granicama, društvenom uređenju i spoljnoj politici »Velika Srbije2 u obnovljenoj Jugoslaviji posle drugog svetskog rata pod

nazivom HOMOGENA SRBIJA. U tom dokumentu između ostalog piše:

»… Stoga se Srbima nameće danas prva i osnovna dužnost: da stvore i organizuju homogenu Srbiju koja ima da obuhvati ćelo etničko područje na kome Srbi žive…

Preseljavanje i izmena žiteljstva, naročito Hrvata sa srpskog i Srba sa hrvatskog područja, jedini je put da se izvrši razgraničenje i stvore bolji odnosi između njih, a time otkloni mogućnost da se ponove strašni zločini koji su se dešavali i u prošlom ratu, a naročito u ovom sadašnjem, na svemu području na kome su Srbi i Hrvati bili izmešani, i gde su Hrvati i Muslimani s planom išli na istrebljenje Srba…«

Ovaj projekat homogene Srbije dopunjen je programom četničkog pokreta Draže Mihailovića septembra 1941. godine u kojem pored ostalog stoji:

»…Pripremati da bi u danima sloma mogli izvršiti ove akcije:…

ccvige omeđiti »defakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj.

v) posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom.

g) izgraditi plan za čišćenje ili pomeranje seoskog stanovništva sa ciljem homogenosti srpske državne zajednice.

d) u srpskoj jedinici, kao naročito težak problem uzeti pitanje Muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi…«

Konkretizaciju ovog genocidnog programa izložio je u instrukcijama Draža Mihailović 20. decembra 1941. godine komandantu četničkih odreda u Crnoj Gori i komandantu limskih četničkih odreda o organizaciji, ciljevima i upotrebi četničkih odreda. Između ostalog tu piše:

»2) Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije-Crne Gore-Bosne i Hercegovine-Srema-Banata i Bačke…

4) Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata.

5) Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od muslimanskog življa i Bosne od muslimanskog i hrvatskog življa…«

I kad je reč o nameni zločina, treba pomenuti i pismo Stevana Moljevića od februara 1942. godine Dragiši Vasiću o granicama i društvenom uređenju posleratne »Velike Srbije« gde između ostalog piše:

»…2) Što se tiče našeg unutrašnjeg pitanja, razgraničenja sa Hrvatima tu držimo da treba odmah, čim se ukaže prilika, prikupiti sve snage i stvoriti svršen čin:

a) zaposesti na karti označenu teritoriju,

ccvige očistiti je pre nego li se iko pribere.

Zaposedanje bi se, mislimo, moglo izvesti samo tako ako bi se jakim odredima zaposela glavna čvorišta i to: Osijek, Vinkovci, Slav. Brod, Sunja, Karlovac, Knin i Šibenik, te Mostar i Metković, a onda iznutra pristupiti čišćenju zemlje od svih nesrpskih elemenata. Krivcima bi valjalo otvoriti put -Hrvatima u Hrvatsku, a Muslimanima u Tursku (ili Albaniju)…« To su osnovni genocidni dokumenti četničkih vođa koje su njihovi potčinjeni sproveli u život uništavanjem muslimanskog življa bez obzira na pol i uzrast. Tok događaja je utvrđen samo onako kako su se događaji odvijali – genocid sprovodio.

II

Dokumenta četničke provenijencije objavljena u ovoj knjizi, ukazuju na tri karakteristična perioda masovnog stradanja Muslimana. Prvi, tokom 1941. do februara 1942, drugi avgusta 1942, i treći period, početkom 1943. godine. U ovom prvom periodu iz dokumenata je uoč-ljivo da je zločin nad Muslimanima Pribojski četnički odred vršio oružjem dobijenim od italijanskog okupatora, i da je 3. januara 1942. napravljen plan uništenja Muslimana u Čajničkom srezu. No, mora se odmah konstatovati da za taj period zločina nad Muslimanima u višeg-radskom, fočanskom, goraždanskom i čajničkom srezu nema ovih dokumenata, što nije ništa neobično, jer izvršioci zločina retko ostavljaju pisane tragove o izvršenju zločina. Međutim, dokumenta drugih prove/ nijencija obilno nadopunjuju ovaj nedostatak u rasvetljavanju počinjenih zločina od strane četnika Draže Mihailovića.

To su u prvom redu dokumenta upravnih vlasti, komandi i jedinica NDH. Iz njih se vidi daje već juna-avgusta 1941. Muslimane čekala zla sudbina kad su četnici zapalili dva sela: Dabrovinu i Briševo. Prvi masovni pokolji Muslimana izvršeni su u Ljubinju – jami Cavkari-ca i višegradskoj opštini, gde je do septembra 1941. godine ubijeno 497, a zatim 5. i 6. septembra 1941. u Kulen Vakufu i Koraju 26/27. novembra 1941. gde je masakrirano više od 100 ljudi, žena i dece Muslimana. Iz tih dokumenata se vidi daje od decembra 1941. pa do februara 1942. izvršen masovan pokolj Muslimana u fočanskoj opštini, posebno u Foči i Goraždu, Vlasenici i Srebrenici. Podaci o broju ubijenih Muslimana u tim dokumentima su različiti, ali je reč o hiljadama ubijenih i bačenih u Drinu od Foče do Ustiprače.

Sam četnički kapetan Sergije Mihajlović je rekao: »Resili smo se neprijatelja, ubili smo 5000 Muslimana u Foči i Goraždu.«

U tom regionu istočne Bosne ubijanje Muslimana je prestalo februara 1942. kad je na tom području stvorena velika slobodna partizanska teritorija sa centrom u Foči, gde se smestio 25. januara 1942. i VŠ NOV i DV Jugoslavije na čelu sa vrhovnim komandantom Josipom Brozom Titom. Ta slobodna teritorija je funkcionisala sve do 10. maja 1942. godine, kada su je napustile jedinice NOV i POJ pod pritiskom nadmoćnijih okupatorsko-kvislinških snaga.

III

Drugi pokolj u Foči, četničke jedinice pod komandom Zaharie Ostojića izvršen je 19. avgusta 1942. godine. U jednoj od njegovih depeša piše: »U Foči ima svega i svačega, pa se nadam dobrom plenu. Jedva čekam da mi se ljudi prikupe pa ću im mamu maminu za sva vre-mena (misli na Muslimane – AM). A zatim je naređeno: »Ovo likvidiranje – ubijanje ima biti isključivo klanje kamom – koljite jer treba šte-deti municiju.« Dalje, u dokumentima četničke provenijencije, posebno u izveštajima stoji da su četnici samo u Foči poklali 300 žena i dece i na hiljade proterali sa ognjišta u pravcu Sarajeva.

Ovaj drugi pokolj Muslimana, u mnogome se može sagledati i kroz dokumenta ustaško-domobranske provenijencije. Iz njih proizilazi da je genocid nad Muslimanima izvršen masovno, kako ubijanjem tako i proterivanjem. Prema tim dokumentima u Foči je ubijeno oko 2000 ljudi, žena i dece i na hiljade proterano, pominjući i brojku od 5000 izbeglica. Međutim u tim dokumentima ima podataka o stradanju Muslimana i u drugim regionima Bosne i Hercegovine, navodeći da je u tom periodu ubijeno u selima u rejonu Prozora oko 2000 Mus-limana.

IV

Treći pokolj Muslimana povezan je sa jednim vrlo važnim periodom narodnooslobodilačkog rata i revolucije 1943. godine. Reč je o početku nemačke operacije »Vajs« protiv snaga NOV i POJ u nas poznate kao »bitka na Neretvi« ili IV neprijateljska ofanziva. Ova ofanzi-va neprijateljskih snaga počela je 20. januara 1943, a pripreme za njeno izvođenje još u decembru 1942. godine.

U tom cilju komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda krajem decembra 1942. godine izdaje zapovest u kojoj između ostalog piše:

»Da bi se uništili i poslednji ostaci komunističkih bandi, koje su privremeno našle sklonište u jednom delu Bosne, Vrhovna komanda naredila je, da se za tu akciju upute sa teritorije ove Komande 2000 četnika«. No, pre ovog pokreta, usput, jedinice iz sastava Komande limsko Četničkih odreda izvršile su pokolj Muslimana u pljevaljskom, čajnič-kom i fočanskom srezu, o čemu Pavle Đurišić u svom izveštaju, što je ne’uobičajeno za ratne zločince, priznaje šta je uradio u toj zločinačkoj akciji kad kaže:

»Akcija u pljevaljskom, čajničkom u fočanskom srezu protivu Muslimana i izvršena je. Operacije su izvedene tačno po naređenju i izdatoj zapovesti… Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav… Kod Muslimana oko 1 200 boraca i do 8000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.« Za takav zločin nad Muslimanima i u drugim brojnim četničkim dokumentima (izveštajima i naređenjima) o tome piše:

»Želim da vidim čišćenje u masi i to energično. Želim da onima koji misle da nam zabodu nož u leđa onog dana kad krenemo u izvršenje našeg svetog zadatka, otkineš glavu bez milosti… za ovo imaš odre-šene ruke. U izvršenju poverenog ti zadatka više neću da primam nikakve izgovore… Neverni sam Toma i biću sve dotle dok ne vidim da padaju glave i gore sela našim neprijateljima…« A u jednoj depeši Komande 800 (Istočna Bosna i Hercegovina) potči-njenim piše:

»Po cenu svega imaju se likvidirati u Mostaru: Kurt Husnija, Gnjat Anđelko, Bilalović Mehmed, Pavić Vaso, Pužić Šefko, Kresić Andrija (još je nabrojano 16 lica. AM). Ove na prvo mesto, a dalje sve po spisku koji se nalazi kod tebe ili u komitetu u parohijskom zvanju pod »Z«. (zaklati, AM), dok komandant Nevesinjskog korpusa kapetan Milorad Popović naređuje: »Žari i pali… koljite, jer treba štedeti municiju.«.

Zločinački odnos četničkih komandanata prema simpatizerima NOP-a najbolje ilustruje naređenje komandanta Majevičkog korpusa kad naređuje komandantu Semberijske brigade:

»Sve njihove simpatizere (partizanske, AM) i one koji su se ponosili njihovom snagom i idejom smesta uništiti u korenu! I bez ikakve milosti … Sve što treba ubiti – ubijte, zapaliti – zapalite, opljačkati u korist četnika – opljačkajte…«. A u izveštaju komandanta Podrinjske bri-gade piše: »Streljao sam 5 partizana jer su bili Turci…« (Muslimani AM) Ove dokumente četničkih zločina potvrđuju i dokumenta ustaško-domobranske provenijencije, tj. da su izvršili masovan zločin nad Muslimanima u opštinama Pljevlja, Čajniče, Nova Varoš, Priboj i Vi-šegrad. Na konferenciji Muslimana u Carevoj džamiji u Sarajevu 9. februara 1943. konstatovano je daje u Ćajniču ubijeno oko 4000 Muslimana, a u jednom drugom dokumentu piše daje do kraja 1942. prema podacima Imanata džemata opštine Višegrad ubijeno 1 802 Musli mana (1 159 ljudi, 345 žena i 298 dece).

Napad na muslimanska sela pljevaljskog sreza trajao je od 4. do 7. februara 1943. godine. Svi Muslimani boljaničke, bukovačke, ilinab-rdske i meljačke opštine koji su zatečeni kod kuća, pobijeni su na naj-zverskiji način, a delom i pobacani u reku Čehotinu. Prema nepotpunim podacima spaljeno je tom prilikom 1 639 kuća i drugih objekata i ubijeno 1 423 Muslimana kako je to utvrđeno imenom i prezimenom. Ovu tragediju muslimanskog stanovništva iskoristili su kvislinzi i kolaboracionisti pa su jedan deo Muslimana uključili u formacije Muslimanske milicije koja je radila za interese okupatora, a protiv NOP-a.

Što se tiče izbeglica – proteranih, prema prezentiranoj građi početkom 1943, u Čajniču ih je bilo oko 4500, Goraždu oko 3 000, Rogatici oko 5000, u rejonu Pala kod Sarajeva oko 4000 i u Ustiprači oko 4000 iz Crne Gore i Sandžaka. Iz dokumenata je vidljiv i verski genocid kojeg su vršili četnici Draže Mihailovića, prekrštavajući Muslimane u pravoslavne silom, pa ih u dokumentima i pozivaju »Muslimani-Sr-bi«.

Pored tih dokumenata u ovoj zbirci uvršteno je i nekoliko dokumenata Odbora muslimanske nacionalne vojne organizacije Bosne i Hercegovine iz kojih se vidi pokušaj vođa te organizacije da organizuje Muslimane u službi kolaboracionista – četničkog pokreta Draže Mihailovića. No, dato je i nekoliko dokumenata protesta viđenijih Muslimana protiv četničkih zločina. Poštujući princip istorije odozdo, ovaj neviđeni genocid nad Muslimanima najbolje su rasvetlili očevici, dajući svedočenja u vidu pisama, izjava ili saslušanja koja su uvrštena u ovu knjigu. Prezentirana dokumenta ne mogu dati bilansu smrti, tj. koliko je stradalo Muslimana jer nisu do danas izvršena druga naučna istraživanja.

Ima pokušaja i ona su u ovoj knjizi prezentirana, s tim što prema njima treba imati određenu rezervu. Iz dokumenata i priloga, na pri-mer za Foču, Čajniče, Goražde, Kalinovik i Višegrad se pominje brojka oko 7 500 lica od kojih su 6 540 Muslimana. Za taj region se pomi-nju i manje i veće brojke od ovih, pa se kaže da je u 97 opština u Bosni i Hercegovini evidentirano 1013 stratišta od kojih je tek jedna trećina obeležena za 453 377 ubijenih.

U prilogu Envera Redžića se konstatuje da je u pokolju odneto »desetine hiljada muslimanskih života«. Odbor za izbeglice koji je radio za vreme rata pod nazivom »Merhamet« na čelu sa dr Salihodži-ćem i prikupio preko 700 izjava očevidaca pomenutih genocidnih radnji, na osnovu njih konstatovao je da je za vreme rata ubijeno oko 36 000 Muslimana, kao i da je do temelja popaljeno 73 njihova sela.

V

Genocid nad Muslimanima nije vršen samo u periodu ova tri po-menuta perioda, već i u međuperiodima, a i do kraja rata maja 1945. godine. Brojne izbeglice su zabrinjavale i nemačke okupacione vlasti, pa su o tome izvestile i Hajnriha Himlera (pitajući šta da se radi sa preko 210000 takvih lica na teritoriji Bosne i Hercegovine. Poseban problem su bila muhadžirska deca iz rejona Višegrada. Iz dokumenata perioda 1944-1945. godine provenijencije nemačke i ustaške brojke ubijenih Muslimana su različite u odnosu na 1941. i 1942. godinu. Tako se za kotar Rogaticu kaže da su u njemu 123 sela zapaljena i u njima 3 599 kuća uništeno i 5478 Muslimana ubijeno (1941-1944).

Kroz znatan broj dokumenata koja pripadaju četničkom pokretu, vidi se da su propagandnog karaktera, u cilju pridobijanja muslimanskih masa za četničke formacije. No, zločina se nisu odrekli, tj. nisu ni prestali do kraja rata. Primer za to je selo Vinograd kod Prače decembra 1944. i Sarajevo marta 1945. godine.

Objektivnosti radi, a i činjeničnog stanja, u ovoj zbirci dokumenata našla su mesta i neka dokumenta i prilozi koji govore o drugoj strani medalje. Reč je o opredeljivanju Muslimana za 13. SS diviziju »Han-džar« koja je počinila nečuvene zločine uglavnom nad Srbima u rejoni-ma svog stacioniranja i dejstava.

VI

Na kraju treba reći da pored genocidnih radnji od strane četnika Draže Mihailovića nad Muslimanima, dosta ih je stradalo i živote izgubilo od strane ustaša, nemačkog i italijanskog okupatora. Reč je o Muslimanima koji se nisu mirili sa okupacijom i koji nisu prihvatali ustaštvo i ustašku Nezavisnu Državu Hrvatsku, tj. oni Muslimani koji su se opredelili za NOP, ili su ga pak simpatisali, a posebno komunisti i partizani. Oni su stradali na licu mesta ili u koncentracionim logorima i zatvorima od 1941. do 1945. godine. Ovde su prezentirana samo neka dokumenta iz kojih se vidi stradanje Muslimana u koncentracionim logorima na teritoriji NDH. Međutim, Muslimani su stradali i u drugim logorima širom Evrope, u logorima na teritoriji Musolinijeve Italije i Hitlerove Nemačke, što nije predmet ove knjige. Ovde je reč o genocidnim radnjama, ali i da se pokaže da su Muslimani stradali od naći-fašističke i ustaške ruke, što je predmet druge vrste istraživanja i prezentiranja grade. Mnogi Muslimani su stradali u brojnim koncentracionim logorima, na primer u koncentracionom logoru Sajmište, koncentracionom logoru Buhenvald, gde je stradalo preko 100 Muslimana, pa logoru Dahau i Aušvicu itd.

U ovoj zbirci dokumenata prezentirano je samo nekoliko dokumenata o stradanju Muslimana u najmonstruoznijem koncentracionom logoru Jasenovac – Stara Gradiška. No, i ovde nije moguće saop-štiti broj ubijenih, jer i za ovaj logor do sada nisu izvršena sva moguća naučna istraživanja, pa se zbog toga i ne zna tačan broj ubijenih Muslimana, a i drugih u daleko većem broju, na primer Srba.

Kad je reč o Muslimanima, mora se reći da su u tom logoru uglavnom stradali oni koji su bili komunisti, partizani ili simpatizeri NOP-a. Dokumenta u ovoj knjizi nedvosmisleno govore, iako je izbor simboličan, da su Muslimani svoj život završili u logorima Gospić i stratištu Jadovno te koncentracionom logoru Jasenovac-Stara Gradiška i najvećem stratištu u Gradini. Dokumenta i prilozi dati u ovoj knjizi ocrtavaju u malom izvršen zločin, no ni izdaleka potpun, koliko to žrtve zaslužuju. Mora se konstatovati da je to problem neizučen i zapostavljen za ovih 45 godina koliko živimo u slobodi.

Završavajući ovu knjigu, na kraju su u izvodima prezentirana i dokumenta odgovornih za genocid i zločine, tj. onih koji su odgovarali pred sudskim organima Jugoslavije i celim narodom. To su u prvom redu Dragoljub Draža Mihailović, dr Stevan Moljević i ustaše i funkcio-neri ustaške Nezavisne Države Hrvatske Osman Kulenović i Mehmed Alajbegović.

Najverodostojniji dokaz izvršenog genocida i zločina su data imena i prezimena 9.435 ubijena Muslimana. Ako se ovom broju dodaju i imena pomenutih u prezentiranim dokumentima, brojka mrtvih je preko 10.000, što je svojevrsan prilog i spomenik palim Muslimanima, većinom po genocidnoj osnovi. Ovo je jedini put i način kako da do istine dođemo, trud nije uzaludan, pale žrtve to zaslužuju.

Antun Miletić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Енизе, није то баш тако црно-бело. Историју пишу победници. Генерал Михаиловић није био никакав "кољач" већ командант легалне војске, у то време (Југословенска војска у отаџбини, у којој је био и немали број твојих сународника, Бошњака). Треба читати историјске изворе, објективна сведочанства (зато су ови амерички сведоци јако важни). То што је неко, носећи браду и шајкачу, по Босни чинио злочине, не значи да је генерал злочинац, нити је он имао команду над свима који су носили оружје у то време (поготово не у Босни). Ја поседујем књиге у којима су сакупљена оригинална документа, сведочанства, фотографије, званична преписка, наређења генерала Михаиловића, итд.. Никако се ту не ради о "кољачу", већ о борцу за домовину (Краљевину Југославију), која се распадала (репризу смо видели деведесетих година).

Лично мислим да је генерал сатанизован од стране комунистичких власти и да је неправедно осуђен. Зато поздрављам идеју да се његов случај ревидира и да се генерал, постхумно, рехабилитује. Поготво поздрављам напоре да се пронађе његов гроб и да се достојно, као крштени човек сахрани.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Небројено је (намерних) фалсификата о четничком покрету. Овај горе текст је релевантан колико и улични графити. Кад будемо видели изворе који су коришћени онда можемо о нечему да причамо. У четничком покрету је било и Хрвата и Словенаца и Муслимана, управо због тога што је то била једина легална војна формација у Југославији.

Ево списка неких муслимана у четничким редовима:

� судија Мустафа Пашић из Мостара,

� доктор Исмет Поповац из Коњица,

Мустај-бега Хаџихусеионовића,

� поручник Хуснија Ченгић,

Смајо Ћемаловић из Мостара,

Мустафа Берберовић из Благаја,

Абид Пргуда,

Омер Калајџић,

Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,

Мустафа Лехо из Благаја,

Џемал Кршлаковић - имама - мудериса из Коњица,

Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима.

Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића, био је делегиран испред групе београдских Муслимана у Централни комитет Равногорског покрета Драже Михајловића

� хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,

� доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду,

� имам Абдулах Хоџић из Београда,

� управник "Гајретовог" дома у Београду Мухамед Ћемаловић,

Фехим Мусакадић - Муса био носилац споменице "Солунског фронта" и одликовања династије Карађорђевић

Мухамед Мулалић, родом са подручја западне Херцеговине, изградио је своје духовно биће на југословенско - српској литератури и стваралаштву у цјелини

Смајо Ћемаловић из Мостара

Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)

� активни поручник Омер-бег Ченгић

� Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени Коморански одред формиран на терену између Бродарева - Бијелог Поља - Пријепоља и бројио неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису прешли Лим иако су у току 1943-4. покушавали неколико пута.

� и многи други...

извор

На овој теми можете видети мноштво примера фалсификата и фотомонтажа којима су комунисти прибегавали како би оцрнили четнички покрет. Милослав Самарџић уредно одговара на сва питања у вези четничког покрета и мене је лично изненадило и задивило колико зна тај човек. Тако да ако неко жели да буде објективан, ред би био да чује и другу страну.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne postoji vojska koja u ratovima ne pljačka,siluje,kolje itd ali inteligentni i obrazovani ljudi uzimaju u obzir relevantne izvore i zvaničnu politiku određene vojske.

Recimo Ustaše su bili fašisti i u svojoj zvaničnoj politici su se zalagali za rasnu i versku diskriminaciju kao i fizičko uništavanje .

Toga kod Četnika nije bilo u zvaničnoj politici.

Svakako da su Četnici klali i ubijali po partizanskim,muslimanskim i ustaškim selima ali za sve to postoji razložno razjašnjenje i objašnjenje.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Draža Mihailović je čovjek koji bi da je postojao pravedan sud osuđen bio na najmanje smrtnu kaznu.

Čudi me vi srbi se dičite herojima koji su koljači i ubice.

Zar četnici nisu po podrinju stravične zločine vršili?

Čega se pametan stidi budala se time ponosi.

Neću te opominjati za sada jer nakon tvoje izjave da izuzeno ceniš Aliju Izetbegovića ,shvatiću da si podebljanu rečenicu uputio sam sebi.

Mogao bi da počneš i da poštuješ Miloševića, čisto da potvrdiš navedenu tvrdnju!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ne postoji vojska koja u ratovima ne pljačka,siluje,kolje itd ali inteligentni i obrazovani ljudi uzimaju u obzir relevantne izvore i zvaničnu politiku određene vojske.

Recimo Ustaše su bili fašisti i u svojoj zvaničnoj politici su se zalagali za rasnu i versku diskriminaciju kao i fizičko uništavanje .

Toga kod Četnika nije bilo u zvaničnoj politici.

Svakako da su Četnici klali i ubijali po partizanskim,muslimanskim i ustaškim selima ali za sve to postoji razložno razjašnjenje i objašnjenje.

Zar postoji oparavdanje za ubistvo nevinog, obeščastiti časnog, ubiti djete starca, vjerskog službrenika.Hriščani ste daj odgovorite u skladu sa hriščanstvom a ne u skladu sa vašim željama.Znam, teško je se odreći svog.

ipak neumoljive su činjenice i siline brojki koji su svjedoci neljudskim djelima koje su četnici činili.

Za Aleksandra:Brate, u mom srcu imaš ogromno poštovanje ali ako su neki šajkačari ili kokardaši učinili zločin , gdje su te sankcije koje je Draža učinio prema neposlušnicima njegove vojske.

U najmanju ruku postoji komandna odgovornost ukoliko nema sankcionisanja niti sprečavanja činjenja takvih zlodjela.

Da, ja jesam da se pronađu njegove kosti i da se pokopa u skladu propisa njegove vjere.To svaki mrtvi zaslužuje bez obzira da li on zločinac, krvnik ili pravednik bio.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Neću te opominjati za sada jer nakon tvoje izjave da izuzeno ceniš Aliju Izetbegovića ,shvatiću da si podebljanu rečenicu uputio sam sebi.

Mogao bi da počneš i da poštuješ Miloševića, čisto da potvrdiš navedenu tvrdnju!

Nemaš potreb jer ja nisam prekršio bonton pisanja. Ali ogromna je razlika između Alije i Miloševića i Tuđmana.Ovaj je se borio za opstojnost svoga naroda s poštujući druge.Dok Milošević pogotovo a Tuđman u manjoj mjeri a i on,su se borili za otimanje tuđeg i ubijanje i protjerivanje svega nesrpskog a ovaj nehrvatskog. Oni su djelili kolač koji nije uopšte njihov.Na kraju sudovi su donijeli presudu.Perišiću, i mnogim generalima, sud je rekao svoje o njima kao i njihovim politikama.

Svako dobro.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Небројено је (намерних) фалсификата о четничком покрету. Овај горе текст је релевантан колико и улични графити. Кад будемо видели изворе који су коришћени онда можемо о нечему да причамо. У четничком покрету је било и Хрвата и Словенаца и Муслимана, управо због тога што је то била једина легална војна формација у Југославији.

Ево списка неких муслимана у четничким редовима:

� судија Мустафа Пашић из Мостара,

� доктор Исмет Поповац из Коњица,

Мустај-бега Хаџихусеионовића,

� поручник Хуснија Ченгић,

Смајо Ћемаловић из Мостара,

Мустафа Берберовић из Благаја,

Абид Пргуда,

Омер Калајџић,

Мухамед и Абид Мехмедбашић из Стоца,

Мустафа Лехо из Благаја,

Џемал Кршлаковић - имама - мудериса из Коњица,

Фехим Мусакадић из Сарајева. Мајор Фехим Мусакадић је лично преузео команду над Бјелимићима када је преузета усташка тврђава у том селу. Мусакадић је био добровољац из Првог светског рата и Витез Карађорђеве звезде са мачевима.

Мустафа Мулалић са подручја Ливна, који је био чак члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета Драже Михајловића, био је делегиран испред групе београдских Муслимана у Централни комитет Равногорског покрета Драже Михајловића

� хафиза и члан улеме меџлиса у Сарајеву Мухамед Панџо,

� доктор Мехмед Беговић професора Универзитета у Београду,

� имам Абдулах Хоџић из Београда,

� управник "Гајретовог" дома у Београду Мухамед Ћемаловић,

Фехим Мусакадић - Муса био носилац споменице "Солунског фронта" и одликовања династије Карађорђевић

Мухамед Мулалић, родом са подручја западне Херцеговине, изградио је своје духовно биће на југословенско - српској литератури и стваралаштву у цјелини

Смајо Ћемаловић из Мостара

Есад Вехабовић (Бос. Градишка, затворен зато што је јавно тражио да се окачи слика бесмртног Драже место Броза зликовца)

� активни поручник Омер-бег Ченгић

� Капетан Хусеин Ровчанин који је предводио чувени Коморански одред формиран на терену између Бродарева - Бијелог Поља - Пријепоља и бројио неколико стотина бораца. Заслуга је капетана Ровчанина у томе што комунисти нису прешли Лим иако су у току 1943-4. покушавали неколико пута.

� и многи други...

извор

На овој теми можете видети мноштво примера фалсификата и фотомонтажа којима су комунисти прибегавали како би оцрнили четнички покрет. Милослав Самарџић уредно одговара на сва питања у вези четничког покрета и мене је лично изненадило и задивило колико зна тај човек. Тако да ако неко жели да буде објективан, ред би био да чује и другу страну.

Da , ne negiram to ali opet to četnike nije sprečilo od klanja muslimanskog življa pogotovo u Podrinju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nemaš potreb jer ja nisam prekršio bonton pisanja. Ali ogromna je razlika između Alije i Miloševića i Tuđmana.Ovaj je se borio za opstojnost svoga naroda s poštujući druge.Dok Milošević pogotovo a Tuđman u manjoj mjeri a i on,su se borili za otimanje tuđeg i ubijanje i protjerivanje svega nesrpskog a ovaj nehrvatskog. Oni su djelili kolač koji nije uopšte njihov.Na kraju sudovi su donijeli presudu.Perišiću, i mnogim generalima, sud je rekao svoje o njima kao i njihovim politikama.

Svako dobro.

Lepo si napisao da smo svi budale.

Celokupna SPC kao i čitava Pravoslavna Crkva u svetu je podržavalac i poštovalac lika i dela Draže Mihailovića tako da si nas sve nazvao budalama.

Eto ti voliš onog baliju zlikovca Aliju pa ti ja nisam rekao da si budala.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...