Jump to content

Recommended Posts

osecam obavezu da Vam prenesem ovu izuzetnu besedu.

i ako je tekst preuzet sa "onog" raskolnickog foruma, a naslov teme pod kojom je objavljen "Sveopsta hula na Boga Duha Svetog-ekumenizam" uopste nema veze sa ovim prelepim tekstom (odnosno besedom) ", cak sta vise samo po ko zna koji put pokazuje njihovu bestidnu zelju da uopste ne prezaju ni Istinu da instrumentalizuju u svojoj borbi za neke njihove ciljeve a koji su jako daleki od Istine. elem prenosim zaista upecatljivo i sazeto svedocenje opitnika Istine:

„Сваки грех ће се опростити људима осим греха хуле на Духа Светога“ рекао је Господ поводом клевете јеврејских поглавара да Он силом демонском изгони демоне. Свети Јован Теолог каже „ … осим греха који води у смрт“ а под тим мисли на грех хуле на Светог Духа Господа.

- Господ Дух Свети је сам Бог међу људима и у људима и сваки подвиг човека или заједнице верујућих је припремање или очишћење свога унутрашњег света (ума, срца и душе) за Благодат Божју давану Господом Духом Светим.

- Бог Дух Свети је свуда увек присутан, реално у сваком моменту, и доступан сваком човеку

- Бог Дух Свети је живо-творни, што значи да оживотворава оно што је мртво (нпр. Савест умртвљену гресима, ономе ко се искрено покаје Бог Дух Свети обнавља животом, оживљује савест, супротно овоме грех умртвљује савест и без покајања душа обезвољује, ум помрачује а то помрачење ономе коме се дешава је неприметно јер је савест умртвљена, и срце постаје хладно, немилосрдно, камено). Човек непокајан постаје осетљив на увреде а неосетљив кад вређа друге. Неосетљивост је последица дуговремене непокајаности, и одсуства Благодати Божје коју даје човеку-покајнику Бог Дух Свети – и Бог Отац – и Бог Син.

- Основно својство Господа Духа је загревање душе, тј. овољење, давање људима добре воље да чине добра дела. Бога можемо упоредити са ватром, сам пламен ватре је Бог Отац, светлост ватре је Бог Син, топлота ватре је Бог Дух. Из пламена исходи светлост и топлота, а светлост носи топлоту, зато се каже за Господа Христа да на „њему почива Дух Свети“ јер Он као „Истинита Светлост која обасјава свакога човека који долази у свет“ собом даје топлоту (живот) који је Дух Свети. Нити има пламена без светлости, нити пламена и светлости без топлоте, али се сам пламен, сама светлост и сама топлота разликују по особености, разликују се по томе како се пројављују људима. У суштини нема разлике између пламена, светлости и топлоте односно једне ватре, Једног Бога.

- Свако грешење односно Истине затвара душу грехом за примање Благодати Божје, а лукавство је прикривање велике лажи малом истином.

- Бог Дух Свети даје људима радост мир здравље мудрост храброст постојаност у добру, једном речи обнавља живот души и телу. Покајање је минимални услов удостојавања посете Бога Духа и преображавања душе на боље и узвишеније.

- Сваки човек који се искрено каје за своје грехе узраста као дрво што расте када се негује, Покајање за душу је оно што је као вода за дрво. Врлине за душу (вера,пост, молитва, добро чињење, исповест, причешћивање Светим Тајнама, самопожртвовање у ревности за истину и правду, мирољубивост, помирљивост, разумевање, јунаштво за одбрану Светиње) су као лишће дрвету путем кога прима светлост и топлоту које му дају живот и способност раста. Свако узрастање из једног у други степен висине у врлини подвигом је као корен дрвету, што је дрво више узрасло стаблом то му је и корен јачи па га ни јак ветар не слама, тако и човек што се дуже подвизава у врлини постаје јачи Духом Светим Богом на јаке ветрове саблазни и искушења.

- Свако маловерје, зловерје, кривоверје, сујеверје, безверје, неверје, слаби човека душом јер Бог Дух Свети не може оживотворавати ону душу коју сам човек својим својевољно рђавим поступцима, мислима и речима убија. Покајање делом доказано, у срцу осећано, добром мишљу праћено отвара врата душе Господу Духу који довршава обнављање душе, покајање је почетак хтења обнављања душе а само обнављање и оживотворавање и узрастање душе ради Сам Бог.

- Сваки је човек у самообмани али онај ко призива Бога у помоћ (молитвом, постом, врлинама, добром вољом) бива Богом Духом ослобађан од самообмане. Ово је најосетљивији део за душу, јер наш ум је склон да уображава стварност свакога тренутка тако да без Духа Светога мало по мало путем уобразиље стварности и некорисних сећања душа постаје преварена, прелашћена обманом уместо стварности саглашавајући се са својим самовољним логичким расуђивањем и срце се хлади добра воља се гаси, Живот онда одступа. У том контексту треба разумети ону реч Господњу: „ Нико не зна Оца до Син, и нико не зна Сина до Отац, и ако Син хоће коме открити… Нико не може доћи Оцу без Сина нити неко може доћи Сину ако га не привуче Отац мој“. Оцу се Сином (Истином) у Духу Светом долази, а Сину привлачи Дух Свети од Оца, и Богу нашем Троједином који нас привлачи животу из великог човекољубља Свога нека је и од нас последњих свака хвала, слава, част, у Духу поклоњење и Истином прослављање сада увек и заувек. Амин.

Беседа Светогорског подвижника

Share this post


Link to post
Share on other sites

Budimo ljudi, uvek i svuda!

 

"Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi, ni gde će se roditi, niti prilike i okonosti u kojima će živeti. To ne zavisi od nas. Ali, ono što zavisi od nas i što se očekuje od nas, jeste da - budemo ljudi, uvek i svuda. U svim prilikama i u svim okolnostima. Da nas, kao ljude, prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici."

„Neki su mene optuživali da pozivam srpski narod u razaranje, ovu nesreću i rat, samo da bi se održala velika Srbija. Ja sam rekao njima, ponavljam to i sada svima - da kada bi velika Srbija trebalo da se održi po cenu nečeg nečovečnog, neljudskog, ja ne bih pristao. Ne bih pristao po tu cenu ni da se održi mala Srbija. Kada bi po cenu neljudskog, nečovečnog trebalo da se održi poslednji Srbin i kada bih ja bio taj Srbin, ne bih pristao. Nama je bolje da nestanemo kao ljudi nego da opstanemo, biološki da preživimo, kao zločinci i neljudi.”

„Izdržati u nečemu do kraja znači da je to teško, ali ko izdrži teškoću do kraja, taj će se spasti.”

"Svako vreme i svako drustvo se odslikava na zivot Crkve. I u vremenima koja nisu ateisticka i materijalisticka, neminovno ima teskoca. Isus Hristos kaze: "Podajte caru carevo, a Bozje Bogu". Bog nikada nije trazio ono sto pripada caru, tj. ovom svetu i ovozemaljskim vlastima, ali vlasti ovoga sveta uvek su zelele ono sto pripada Bogu da damo njima, barem delimicno. Tako je bilo i u vreme Vizantije i u doba nemanjicko, i u svako doba. Nasa je duznost da znamo gde je ta granica izmedju "caru carevo" i "Bozje Bogu". I da to odrzimo. Znate, i u vreme vlasti koja nije neprijateljski raspolozena prema Crkvi moramo ocekivati da ce biti toga trazenja vise nego sto pripada "caru carevo", a da ne govorimo o doba materijalisticki orijentisane i ateisticke vlasti koja je motrila na svako krstenje i vencanje u crkvi, na svaku slavsku svecu u domu, na svaki krst nad grobom. Ali, i za to nas je Hristos unapred opomenuo: "Mene su gonili i vas ce goniti. Ko hoce da ide za mnom neka uzme krst svoj". Nema druge. Mnogo napora treba da se Crkva duhovno i materijalno oporavi."

"Srpska pravoslavna crkva ispovedajuci veru Spasitelja nasega i brinuci se pre svega za duhovni zivot svog naroda, ali i za onaj materijalni koji mu je danas veoma tezak, ne moze se svesti samo na pouke i obrede. Ona mora nastaviti da se suocava sa svim okolnostima od kojih zavisi zivot svih ljudi u nasoj zemlji, da opominje da budemo covecni i prema onima koje ne prestaju uciti da smo im neprijatelji. Ne kazem da treba zuriti sa zagrljajima, ali treba pruziti ruku svakome ko uvidja da moramo ziveti kao ljudi. I apostol Pavle veli : "Blazenije je davati nego primati", ali tu se mora voditi racuna o sustini, jer neko moze to da okrene i da kaze: "Pa kad je blazenije, dajte mi". Ili kad Isus Hristos kaze: "LJubite i neprijatelje svoje", to ne znaci ako neprijatelj ide da me ubije da ja sirim ruke: "Gde si brate". To znaci svest da taj zlocinac ne zna da je to nesreca i za njega i za narod kome on pripada, da treba da mu se pomogne da on shvati da srlja u propast i da se pokaje.

Isus Hristos zeli i moli se Ocu svome za apostole "da svi jedno budu, kao Ti, Oce, sto si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu" (Jovan 17,21). To ne samo da mozemo, to je i duznost. Ali, vec i u to doba apostolsko bilo je jeretika raznih. Mi pravoslavni njih ne treba da mrzimo, niti da zelimo da ih nekakvom vestinom privucemo. Mi svojom verom i zivotom po veri treba da pokazemo sta znaci biti ovca Hristova: "Evo vas saljem kao ovce medju vukove", kaze Hristos. Ali on nas ne salje da nas vukovi rastrgnu, niti da mi od Hristovih ovaca postanemo vukovi da bi opstali. I zato nas savetuje: "Budite mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost ce vas sacuvati da vas vuci na rastrgnu, a dobrota ce vas sacuvati da vi ne postanete vuci". U tome je sustina. Ako to budemo znali i po veri pravoslavnoj ziveli odrzacemo se, i mi u otadzbini i Srbi u svetu, a ako ne budemo, nece biti steta ako nestanemo - zakljucuje Patrijarh srpski gospodin Pavle."

Patrijarh srpski gospodin Pavle

480187_402231149806098_382752641753949_1

533090_402231326472747_382752641753949_1

http://www.misionar....di-uvek-isvuda/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hoće li oživeti kosti ljudske? Ako nema vaskrsenja, lažno je čitavo hrišćansko učenje.

Vera u vaskrsenje je kamen temeljac naše vere. „Ako nema vaskrsenja mrtvih, to ni Hristos nije ustao. A ako Hristos nije ustao, onda je prazna propovijed naša, pa prazna i vjera naša" (1.Kor. 15,13-14). Ako nema vaskrsenja lažno je čitavo hrišćansko učenje. Eto zašto se toliko protiv vere u vaskrsenje bore neprijatelji hrišćanstva i isto toliko tvrdi veru u vaskrsenje Crkva Hristova. Često se podizahu visoko talasi neverovanja, ali se odbijahu pred novim znamenjem koje je objavljivalo stvarnost vaskrsenja, Božijeg oživotvorenja onih koji su proglašeni mrtvima.

Za vladavine cara Teodosija Mlađeg, bila je počela da se veoma širi sumnja u vaskrsenje mrtvih, tako da su se čak i u Crkvi o tome odvijali sporovi. I baš u to vreme se dogodio divan događaj, čija je verodostojnost potvrđena nizom istorijskih zapisa.

Još sredinom III veka, za vladavine cara Dekija (249-251), po njegovom nalogu u pećinu pokraj grada Efesa je kamenjem zazidano sedmoro dečaka. Sin gradonačelnika Efesa, Maksimilijan i šest njegovih prijatelja - Jamblih, Dionisije, Jovan, Antonin, Martinijan i Eksakostudijan su ispovedali hrišćanstvo i odbili su da prinesu žrtvu idolima. Iskoristivši potom vreme koje im je ostavljeno za razmišljanje i privremeni odlazak cara, oni su napustili Efes i sakrili se u jednoj pećini u okolnim planinama. Kada se Dekije vratio, pošto je saznao za to naredio je da se zazida ulaz u pećinu da bi momčići u nedostatku hrane i dovoda vazduha tamo bili živi sahranjeni.

Dok je naređenje Dekija izvršavano, dva potajna hrišćanina, Teodor i Rufin, zapisali su taj događaj na olovnim pločama koje su sakrili među kamenje kod ulaza u pećinu.

Dečaci koji su se nalazili u pećini svejedno, nisu znali šta se dogodilo. Napokon su oni, pošto su saznali da je Dekije stigao u grad i od srca se pomolili Bogu, zaspali neobično čvrstim snom koji je trajao oko 172 godine. Oni su se probudili tek za vladavine Teodosija Mlađeg, baš kada su se vodile rasprave o vaskrsenju. U to doba tadašnji vlasnbik tog zemljišta je pronašao kamenje koje je zagrađivalo ulaz u pećinu, i upotrebio ga je za izgradnju uopšte ne sumnjajući da se u pećini nalaze dečaci na koje su već odavno svi zaboravili. Probuđeni momčići su mislili da su prespavali jednu noć, jer nisu u pećini primetili nikakve promene i sami se uopšte nisu izmenili. Jedan od njih, najmlađi, Jamblih, koji je ranije išao u grad po hranu, pomolivši se sa prijateljima Bogu, ponovo je krenuo u Efes da sazna da li ih traže i da kupi hranu. Bio je zapanjen promenom, videći, kako je njemu izgledalo, crkve koje još juče nisu postojale i čuvši kako se slobodno izgovara ime Hristovo. Misleći da je greškom dospeo u drugi grad, odlučio je da ipak tu kupi hleba, ali kada je za traženi hleb dao novac, trgovac ga je pažljivo posmatrao i zapitao ga gde je našao zakopano blago. Uzalud je Jamblih uveravao da on nije pronašao skriveno blago i da je novac dobio od roditelja, počeo je da se okuplja narod i da se domišlja, gde li je on pronašao starinski novac. Jamblih je izgovorio imena svojih roditelja i prijatelja, niko ih nije poznavao i, konačno je od okupljenih čuo da se zaista nalazi u Efesu, ali da cara Dekija već odavno nema, već vlada hristoljubivi Teodosije.

Za dolazak su čuli gradonačelnik i episkop i radi provere Jamblihovih reči zajedno s njim su otišli do pećine, gde su pronašli šest ostalih momčića, a kod ulaza u pećinu su pronašli olovne ploče i iz njih saznali kada i kako su se dečaci našli u pećini. O svemu tome gradonačelnik je hitno obavestio cara koji je lično stigao u Efes i razgovarao sa dečacima. Za vreme jednog od razgovora oni su oborili glave i zaspali večnim snom. Car je želeo da ih prenese u prestonicu, ali dečaci koji su mu se javili u snu, naložili su mu da ih sahrani u pećini, gde su oni već mnogo godina spavali divnim snom. To je bilo ispunjeno i dugo godina njihove mošti su počivale u toj pećini - ruski poklonik iz X veka Antonije opisuje kako im se poklonio. Ovo čudesno buđenje dečaka tada je bilo prihvaćeno kao prototip i potvrda vaskrsenja. Na sve strane se proširila vest o tome - to pominje nekoliko savremenika - istoričara, o tome se govorilo na III Vaseljenskom Saboru koji je uskoro bio održan u tome gradu. Ovo zadivljujuće čudo je tada učvrstilo veru u vaskrsenje. Očigledno se projavila sila Božija, koja je tokom mnogo godina sačuvala od truljenja tela i odeću dečaka. Tako će Gospod, kao što ih podiže iz sna, sakupiti kosti i mrtve podići, prema viziji proroka Jezekilja.

Ovo proroštvo predviđa ne samo vaskrsenje mrtvih, nego i očuvanje od propasti naroda koji čuva zakon Božiji.

(Odlomak: Sveti Jovan Šangajski)

JAVLJANJA UMRLIH

Malo je ljudskih bića u svetu koja u toku svoga zemaljskog života ne dožive ni jedno javljanje umrlih osoba (srodnika, prijatelja, poznanika), u snu ili na javi. To se događa kako onima koji veruju u besmrtnost ljudske duše i zagrobni život, tako i onima koji ne veruju. Ovim poslednjim, može se reći, čak i pre i češće nego onima prvima, sa namerom da ih ubedi i privede veri. Ali kako većina ova javljanja smatra za svoje intimne doživljaje i o njima retko drugima saopštava, to se o njima u širokoj javnosti malo zna. Mi ćemo od zabeleženih i objavljenih odabrati nekoliko i ovde saopštiti.

“Smrt je rađanje za život”

Moj rodjeni deda Ivan Aleksejevič Beljajev je po specijalnosti bio vojni lekar. Bio je veoma lep i imao je duboku veru, smirenje i krotost. Kada sam studirala, on me je poučavao, razgovarao sa mnom na duhovne teme i uopšte posvećivao meni, svojoj rodjaki-polusiročetu (moj otac je umro veoma rano) očinsku pažnju i brigu.

1905 godine, za vreme japanskog rata, radio je u vojnoj bolnici. Tamo je radila i mlada medicinska sestra, rodjaka jednog generala, takodje lepotica. Ona se tako silno zaljubila u moga dedu, da mu je rekla:

- Ivane Aleksejeviču, ako me ne oženite ja ću izvršiti samoubistvo, jer ne mogu da živim bez vas.

- Ja nisam ni mislio da se ženim, - odgovorio je on.

- Ali kada mi budete rekli svoju krajnju odluku, mene više neće biti medju živima.

Čuvši za mogućnost takvog tragičnog ishoda, deda je napisao pismo svojoj majci, mojoj baki. Evo njegovog sadržaja: “Majko, jedna medicinska sestra koja radi sa mnom u bolnici se tako zaljubila u mene, da mi je rekla da će okončati svoj život ukoliko je ne oženim. A ja uopšte ne želim da se ženim. Posavetujte me kako da izadjem iz ove teške situacije”. Majka je ovako odgovorila sinu: “Sažali se na nju Vanja, oženi je”. Organizovana je svadba. Ali na frontu je zavladala epidemija. Ivan Aleksejevič je bio odredjen za vojnu bolnicu, gde su ležali bolesnici sa pegavim tifusom. On se kroz neko vreme zarazio i umro. Kada je ta vest došla do njegove mlade žene koja ga je mnogo volela, iako i verujuća, ali koja se još nije udubila u molitvu i spoznala Božiji Promisao, ona je upala u očajanje i uninije.

Jednom je sedela u sobi i odjednom vidi sledeće: ulazi njen dragi Vanja. Ona je od radosti zaboravila da je on umro, i skočila.

Posmatrala je kako je on prišao k stolu, uzeo olovku, ali je nije držao tako kako je mi držimo, već vertikalno i nešto je napisao. Bio je tu još jedan tren – i nestao …

Žena je uzela list sa napisanim …-Njegov omiljeni rukopis, bio je kod mene, videla sam ga. O Bože hvala Ti. Evo šta je on napisao: “Smrt je radjanje za život, u kome nema smrti”.

Ona i dan-danas brižljivo čuva kao svetinju tu cedulju koju je napisao njen muž javivši se posle smrti. Njena vera je očvrsla i postala dublja.

“Postoji, postoji, postoji!”

U Moskvi su u periodu gradjanskog rata živele dve sestre, Irina i Nastja. Sa njima u stanu je živela i njihova prijateljica Nadežda, koja nije bila učvršćena u veri.

Nastja je otišla na front kao medicinska sestra. Razbolela se od pegavog tifusa i umrla. Kada su Irina i Nadežda dobile tužnu vest, Nadežda je pomislila: “Kada bi Nastja došla kod mene i rekla mi da li nešto postoji u tom drugom svetu, ja bih poverovala”.

I te noći je Irina videla u snu svoju pokojnu Nastju, koja joj je govorila:

- Reci Nadeždi: “Postoji, postoji, postoji!” I potom je nestala.

Probudivši se, Irina je bila u nedoumici: “Šta znače te nerazumljive reči?”. Kada je Nadeždi ispričala šta je sanjala, ova je pobledela: dobila je od Nastje odgovor na svoje pitanje.

Po mudroom Božijem Promislu Nastja se nije javila Nadeždi, već Irini, koja nije znala Nadeždine misli. To je Nadeždi potvrdilo da taj san nije bio slučajan, već direktan odgovor na njene misli, za koje niko živi nije ni znao.

Priča oca Georgija

Ja sam tada bio iguman Mcenskog manastira. Zbog posla sam često boravio u Kalugi. Jednom kada sam bio tamo išao sam ulicom i vidim sledeće: pored velike kuće je stajala žena u nebrižljivo obučenoj toploj haljini, lice joj je bilo bledo, i tako tužno, da sam je odmah pogledao pažljivo, a ona mi je rekla:

- Oče, muž mi umire, ja ne mogu daleko da odem od njega, a njega treba pričestiti što pre. Molim vas nemojte da me odbijete, već dodjite kod nas.

Srećom ja sam imao kod sebe Svete Darove. Uvela me je u kuću i ja sam ugledao njenog muža: bio je loše, nije mu ostalo još puno života. Ispovedio sam ga i pričestio. On mi je pri punoj svesti zahvalio sa suzama, a potom je rekao:

- Veoma sam tužan. Ja sam trgovac, a jedan posao je takav da je kuća morala da se da u zalog, a nije otkupljena, i prodaće je za dva dana na aukciji. Ja umirem, a moja porodica ostaje bez sredstava.

Bilo mi ga je žao.

- Ne tugujte, - kažem mu, - možda će Gospod dati, i ja ću moći nekako da vam pomognem.

Brzo sam otišao do telegrafa i pozvao kod sebe u hotel jednog svog duhovnog sina, takodje trgovca. On je došao kod mene te iste večeri, shvatio u čemu je stvar, i kada je bila aukcija za prodaju kuće uspeo je da cenu dovede do trideset pet hiljada. Kuću je kupio grad, a od dobijenog novca sedam hiljada je otišlo za zalog, a osamnaest hiljada su stavili u banku na ime trgovca koji je umirao.

Ja sam već odložio svoj povratak u manastir i posle svih novčanih transkacija otišao sam kod bolesnika da mu ispričam o uspešno završenom poslu. On je još bio živ … Zahvalio mi je što sam spasao njegovu porodicu od siromaštva, a uveče je umro … Nisam ostao na sahrani, već sam požurio u manastir i zbog raznih poslova zaboravio na njega.

Prošlo je nekoliko godina. Izbila je revolucija. Sovjetska vlast je mnoge zatvarala zbog vere. Uhvatili su i mene.

Jedne noći mi je prišao stražar i šapnuo:

- Spremajte se oče, danas sam dobio spisak svih vas, noću će vas odvezti.

Preneo sam svojim cimerima stražareve reči. Treba li i govoriti šta se dešavalo u duši svakog od nas? Svi smo znali da smo osudjeni na smrt, ali je ona sada stajala pred pragom i spremala se da ga prestupi.

Nemajući snage da ostanem u ćeliji, stavio sam epitrahilj i pošao u pust hodnik bez prozora da se pomolim. Molio sam se i plakao tako kao nikada u životu, suze su mi tako tekle da su nakvasile porub na epitrahilju, te se on razdvojio i videli su se raznobojni konci.

Odjednom sam pored sebe ugledao nepoznatog čoveka koji me je posmatrao, a potom rekao:

- Ne plačite oče, vas neće streljati.

- A ko ste vi? – začudio sam se.

- Vi ste me oče zaboravili, a kod nas ovde se dobra dela ne zaboravljaju, - odgovorio je taj čovek. – Ja sam onaj trgovac, koga ste vi u Kalugi pred smrt ispovedili.

I samo što je trgovac nestao iz mog vidokruga, ugledao sam da se na kamenom zidu hodnika napravila rupa, i kroz nju sam video šumu, a iznad nje u vazduhu – svoju pokojnu majku. Ona se okrenula i rekla:

- Da, Jeogruška, vas neće streljati, a kroz deset godina ćemo se videti. Vidjenje se završilo, i ja sam ponovo bio pored pustog zida, ali je u mojoj duši bio Vaskrs. Požurio sam u ćeliju i rekao:

- Dragi moji, zahvalite Bogu, nas neće streljati, verujte rečima sveštenika (shvatio sam da su i trgovac i moja majka govorili za sve nas). Neopisiva radost je zamenila veliku tugu u našoj ćeliji.

Poverovali su mi: neko mi je celivao ruke, neko ramena …Znali smo da ćemo ostati živi. Noć je prošla, a u zoru su nas odveli u deportacijski zatvor. Odatle sam dospeo u B-i, a uskoro po amnestiji sam bio oslobodjen i poslednje godine sam proživeo pri Danilovskom manastiru. Šestoro mojih cimera su postala moja duhovna čeda.

Javljanje pokojnika Mičurinu

Živeo sam u jednom gradu sa poznatim I.V. Mičurinim i potvrdjujem verodostojnost dalje opisanog dogadjaja. Desilo se to leti u vreme Prvog svetskog rata. Ivan Vasiljevič je tada živeo u kućici, okruženoj velikim voćnim vrtom. Bila je već noć, i u vrtu su bili pušteni psi sa lanca. Čulo se kucanje na vrata. Mičurin, začudjen kasnom posetom i time da su psi propustili goste, prišao je k vratima:

- Ko je to?

- To sam ja, Fjodor. Otvori Ivane Vasiljeviču.

Ivan Vasiljevič je prepoznao glas njemu poznatog Fjodora, koji je otišao u rat, i otvorio mu je vrata.

Pred njim je stajao Fjodor u vojničkom šinjelu.

- Imam molbu za tebe, Ivane Vasiljeviču. Molim te da odeš kod mojih bližnjih i kažeš im da su me danas ubili u ratu. Otišao bih ja kod njih kad bi me pustili. Idi i reci im da ne tuguju zbog mene.

Fjodor je posle toga postao nevidljiv. Osvestivši se posle toga što se desilo, Ivan Vasiljevič je otišao kod Fjodorovih bližnjih, ali mu oni nisu poverovali.

Medjutim nije prošlo ni nedelju dana, kada su dobili zvanično saopštenje o tome da je njihov sin Fjodor ubjen na frontu. Datum njegove smrti je bio upravo onaj dan, kada se njegova duša javila I.V.Mičurinu.

Devojka u roza haljini

Početkom ovog veka u Moskvi je živeo popularni profesor hirurg Vladimir Nikolajevič Rozanov.

U toku je bio prijem bolesnika u njegovoj kući. Posle odlaska redovnog pacijenta u kabinet je ušla devojka od svojih deset-dvanaest godina u roza haljini sa mašnom na glavi.

- Doktore, - obratila se ona ka V.N,. – mojoj majci je veoma loše, potrebna joj je hitna pomoć. Preklinjem vas da podjete ovog časa …- I devojka je rekla svoju adresu.

V.N. je bio začudjen i neobičnom posetom devojke, i tom uporonošću s kojom ga je molila da hitno poseti njenu majku. On joj je obećao da će odmah doći, i devojka je otišla.

Izašavši iz kabineta, V.N. je rekao bolesnicima koji su ga čekali da pričekaju, jer mora hitno da ide kod majke te devojke, koja je maločas bila kod njega.

- Koje devojke? – začudili su se bolesnici. – Niko nije ušao ni izašao iz vašeg kabineta, i nama je čudno s kim ste vi razgovarali.

V.N. se još više začudio ovim rečima i požurio je da stigne na adresu koju mu je devojka rekla. U stanu je zatekao pometnju.

- Doktore, kako je dobro što ste došli. Ko vam je rekao da ste nam preko potrebni? – začudili su se ukućani.

Odveli su ga u salu, gde se nalazila žena u dubokoj komi, skoro bez znaka života …

A na stolu je ležala pokojnica – devojka u roza haljini sa mašnom u kosi, s kojom je Vladimir Nikolajevič maločas razgovarao u svom kabinetu…

Posramljeni ateista

U vreme gradjanskog rata muž i ja smo morali dugo vremena da živimo u Soči. Tamo smo se veoma sprijateljili sa jednim lekarem, muževljevim kolegom i ubedjenim ateistom.

Moj muž je umro uskoro posle povratka u Moskvu. Posle njegove smrti sam dobila pismo od našeg prijatelja lekara iz Soče, koje je opisivalo sledeći dogadjaj.

“Rano ujutru tog dana i meseca išao sam na službu. Stupivši na mostić preko reke, u jarugi sam video da s druge obale na mostić dolazi vaš muž. Bio sam veoma začudjen kad sam ga video, znajući da je on sada u Moskvi. Ali potom sam pomislio da se očigledno opet vratio iz nekog razloga u Soču.

Skinuo sam kapu i izdaleka počeo da ga pozdravljam. Postepeno smo se približavali jedan drugom. Odjednom je nešto sa strane odvuklo moju pažnju, i u sledećem trenutku već nisam video vašeg muža.

Bio sam zadivljen tim dogadjajem, jer sam bio potpuno zdrav, trezven i svestan. Pored toga mogu da potvrdim da sam na svoje oči video vašeg muža. Molim vas da mi kažete da li je on zdrav?”

To jutro i datum, kada je lekar-ateista imao vidjenje, bio je dan i čas smrti moga muža.

“Malena, Bog postoji”

Evo šta mi je ispričala jedna starija žena: “Muž i ja nismo bili utvrdjeni u veri, iako nismo poricali postojanje Boga. Jedno drugom smo dali obećanje da ako neko umre prvi, da će se posle smrti javiti onom drugom i reći da li Bog postoji.

Moj muž je umro prvi.

Jednog dana sam sedela sama u svojoj sobi pri potpunoj svesti. Odjednom su se otvorila vrata i prišao mi je pokojni muž.

- Malena (tako me je oduvek zvao za života zbog mog malog rasta), Bog postoji. I postao je nevidljiv”.

Mogu se često čuti slični slučajevi, kada se u toku života daje obećanje da će se neko pojaviti posle smrti. Obično to zaista ima nešto svoje. Može se pomisliti, da se umrla duša oseća obaveznom zbog obećanja koje je dala tokom života i ne može da se umiri dotle dok ga ne ispuni. Snishodeći duši koja je napustila telo, Gospod Bog po Svojoj neizrecivoj milosti daje joj mogućnost da ispuni obećanje.

U Vaskršnju noć

U aprilu 1942 godine sam otišla u Uglič na poziv svog bolesnog oca. Moja majka je bila u Kazanju. U noći izmedju četvrtog i petog aprila sam bila na Vaskršnjoj službi. Od osam sati uveče do dvanaest sam čitala “Dela svetih Apostola” svima koji su čekali jutrenje.

Na kraju je sveštenik zamolio sve da izadju iz crkve u litiju, iako se nije moglo hodati sa svećama zbog mraka. Svi su izašli, a ja sam ostala, i pored mene nikoga nije bilo.

Sveštenik je uzviknuo iz oltara: “Hristos Voskrese”, i tog časa je pored mene glas moje majke rekao: “Hristos Voskrese”.

Odmah sam shvatila da je to bio njen glas, i brzo se okrenula, ne uspevši da razmislim o tome što se desilo … Htela sam da je vidim, ali pored nije bilo nikoga.

Kroz nedelju dana sam se vratila u Moskvu i pitala prijatelje za moju majku. Iz bolnice mi je zvanično bilo saopšteno, da je moja majka umrla uoči petog aprila 1942 godine, to jest na Vaskrs.

“Dodji kod nas”

Mojoj prijateljici je umro četvorogodišnji sin. Nekoliko dana pre smrti on je počeo da moli majku da podje u crkvu. Oni su i ranije išli u crkvu, ali ovog puta je posebno insistirao i molio, i oni su nekoliko dana uzastopno odlazili u Elohovsku crkvu u Moskvi. Čim dodju, on bi se radovao: “Ah, kako je dobro, kako je dobro!”. Posle njegove smrti njegova majka je veoma stradala. Prošao je mesec ili dva, i njena ćerka kojoj je svega dve godine, je počela odjednom da govori: “Mama, a evo i Aljoša je došao, ne plači”. Jednom kad je majka sedela sa ćerkom na krevetu i igrala se s njom, ćerka je odjednom rekla, prekinuvši igru: “Aljoša, dodji kod nas lepše je tako igrati se”.

Danas Tanja sa decom (potom je dobila još jedno dete) redovno ide u crkvu.

preuzeto sa http://www.wco.ru - prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic

Umrla majka javlja se svome bezbožnom sinu i vraća ga veri

U jednu seosku parohiju doselio se iz obližnje varoši mladić od svojih 25 godina. Na kraju sela kupio vilu, okruženu gustom borovom šumom, i živeo povučeno. Mesnom svešteniku pao je u oči svojim revnosnim posećivanjem bogosluženja u crkvi svake nedelje i praznika. Prvi je dolazio u crkvu i poslednji iz nje izlazio. Za vreme bogosluženja stajao je skrušeno, duhovno sabran u sebe, i molio se. Sveštenik je zaželeo da se sa njim upozna, ali mu se prilika za to nikako nije ukazivala. Najzad, u početku velikog posta sveštenik primi pismo od nepoznatog mladića, u kome ga ovaj poziva da ga poseti. Sveštenik je to jedva dočekao i otišao. Tom prilikom mladić mu je opširno opisao svoj burni život i prelom koji mu se dogodio.

Roditelji su mu bili bogati zemljoposednici i on je u roditeljskom domu odgajen u veri i pobožnosti. Po svršetku osnovne škole roditelji ga upišu u srednju školu u obližnjoj varoši. Društvo u koje je tamo upao bilo je bezbožničko i počelo da ismejava njegovu veru. Nemajući podrške ni s koje strane, vremenom se u njemu ugasi plamen vere i on postane javni nevernik. Krstić sa lančićem, koji mu je majka u detinjstvu podarila, on sa prezrenjem odbaci od sebe. Društvo ga je vuklo sve dublje u ponor. Noćne pijanke i orgijanja sa razvratnim devojkama i ženama, bez stida i srama, ubili su u njemu osećanje morala i on se našao na dnu pakla. U to vreme roditelji mu pomru jedno za drugim od nekakve zaraze. Na vest o tome on pođe u selo da obiđe njihove grobove. Ma da je sve drugo ismejavao, u njegovoj razvratnoj duši ipak se očuvala izvesna ljubav prema roditeljima i ona ga pokrene da pođe i pokloni se njihovim grobovima. Ali na domaku grobova, njemu se svest pomrači i on padne na zemlju. Osvestio se tek u sobi jednog seljaka; u koju ga je njegov sluga preneo. Sutradan je ustao i pošao do groblja, ali mu se isto dogodi. Trećeg dana ostao je u postelji i ništa mu se nije desilo. Četvrtog dana ustao je i krenuo ka groblju, ali se opet na domaku grobova sruši onesvešćen. I ovoga puta sluga, koji je bio uz njega, uz pomoć nekolicine prenese ga i smesti u krevet. Kad je došao k sebi, on naredi sluzi da mu pozove lekara. Ovaj je stigao sutradan, pregledao ga i propisao lek. U početku lekar je olako shvatio njegovu bolest, ali je docnije uvideo da je u pitanju neobičan i težak slučaj, gde on ne može pomoći. Posle šestonedeljnog uzaludnog lečenja, lekar je digao ruke i prepustio ga njegovoj sudbini. Sve dok je lekar bio pored njega, on je gajio nadu da će ozdraviti, ali kad ga je ostavio - njega zahvati veliki strah. U bunilu, koje ga je s vremena na vreme spopadalo, on je zapadao u mrak, pun smrada i jauka, od čega mu se krv u žilama ledila. Jedne noći on u strahu krikne i otvori oči. Pri slaboj svetlosti sveće on pored kreveta spazi svoju umrlu majku i oseti njenu ruku u svojoj. Bila je sva obučena u belo, samo najednom mestu videlo se crno platno.

"Ja sam, tvoja mati, počela je ona da mi govori. Tvoji gresi, tvoj razvratni život i neverovanje dosadili su Bogu i On je hteo da te uništi. Ti si ne samo sebe upropastio nego si i nas upropastio, i ovo crno mesto na mojoj haljini tvoji su teški gresi. Otac i ja molili smo se Gospodu za tebe, i On je bio voljan da te povrati Sebi, ali ne milošću već strogošću. On je znao da je tebi mio samo naš grob, i zato ti nije dopustio da mu priđeš, da bi priznao višu silu koju odričeš. Ali ti to nisi shvatio. Zato me je Gospod poslao tebi, i ovo je poslednje sredstvo da se popraviš. Ti nisi priznavao Boga, besmrtnost duše i zagrobni život. Evo ti dokaza: ja sam umrla, ali sam živa, javljam ti se i govorim s tobom. Poveruj u Boga i vrati Mu se. Seti se kako sam te učila da budeš dobar hrišćanin. Još jedanput zaklinjem te: vrati se Bogu. Ti ne veruješ i, može biti, misliš da moju pojavu objasniš rastrojstvom svoga uobraženja, ali znaj da su tvoja objašnjenja lažna. Ja svojim duhovnim bićem stojim pred tobom. A za dokaz da je ovo istina, evo ti krstić koji si ti odbacio, uzmi ga, inače ćeš poginuti! Poveruj, i tvoja će bolest biti izlečena na čudesan način".

Posle tih reči nje je nestalo, a u mojoj ruci obreo se bačeni krstić.

Pojava majke i njene reči duboko su protresle njegovu dušu, savest se u njemu probudila i on se zgadio na svoj dotadašnji život. U trenutku kad se taj prelom u njegovoj duši dogodio, u sobi se pojavio njegov sluga sa čašom svete bogojavljenske vodice u ruci i pružio mu je sa rečima: "Ovo je sveta bogojavljenska vodica, pij, gospodine, može ti od nje biti lakše". On je sa radošću primio pruženu čašu i iskapio je. Namah se osetio potpuno zdravim, ustao je iz kreveta i zahvalio Bogu. Sutradan je otišao u crkvu da se pomoli i zahvali Bogu na spasenju, a iz crkve se uputio grobovima svojih milih roditelja, pao na njih i zalio ih obilnim suzama pokajanja. Posle toga on odluči da se nastani u ovom selu i promeni način života (Od neverovanja – verovanju).

Kalendar "Pravoslavlje" za 1928. godinu, str. 68-76

Umrla majka se javlja sinu i spasava ga od samoubistva

Neki imućni čovek pre prošlog rata (1941-1945) potpisivao je menice svojim poznanicima i na kraju morao mnoge od njih da plati. Zbog tuđih dugova sve imanje otišlo mu je na doboš. Ostavši bez ičega, bio je prinuđen da prosi. U svom očajanju on se noću upiti na groblje u nameri da na grobu svojih roditelja izvrši samoubistvo. Ophrvan jadom, mučenjem i unutrašnjom borbom da li da prekrati svoj život, on na grobu svojih roditelja zaspi. U snu mu se javi majka, koja mu zapreti da ne čini što je naumio. Bolje je i da prosi pa da se hlebom hrani, nego da učini greh samoubistva i sebe osudi na večne muke. U carstvu Božjem ima mnogo onih koji su na zemlji bili prosjaci, ali nema ni jednog koji je sebi sam svesno oduzeo život. To ga je spaslo od teškog greha (Episkop Nikolaj, 50. Misionarsko pismo. Bitolj, 1932).

Umrla majka javlja se svešteniku i upućuje ga da ispovedi i pričesti njenog sina

Ovo se dogodilo u Moskvi 1923. godine. U jednoj moskovskoj crkvi završavala se služba Božja, koju je služio sveštenik nedavno premešten iz unutrašnjosti. Pri kraju službe, među poslednjima, prišla je da celiva krst i jedna dama u crnini. Posle celivanja krsta, ona se obrati molbom svešteniku da pođe radi ispovesti i pričešća jednog bolesnika. Njemu je rđavo i on preživljava svoje poslednje časove. Sveštenik se počeo izgovarati da je zauzet poslovima u crkvi i predložio joj da uputi drugog sveštenika, svoga kolegu. Ali je ona uporno zahtevala da baš on pođe, i on je, najzad, pristao. Zamolio je svoga kolegu da posvršava i njegove poslove i krenuo je. Polazeći, on se obrati dami, koja je čekala, hoće li i ona sa njim.

- Na žalost ne mogu, odgovorila je ona. Ja ću vam napisati adresu, to nije daleko odavde.

Posle tih reči ona je iz torbice izvadila malu olovku, od starog koverta ocepila parče papira i na obratnoj strani napisala adresu.

Kroz četvrt sata sveštenik je bio pred zgradom. To je ranije bila mala gostionica, sada pretvorena u prihvatilište partijske omladine iz unutrašnjosti. U adresi je bio naznačen i broj sobe. Sveštenik se obrati vrataru za obaveštenje, i ovaj mu odgovori da takvo lice postoji i uputi na odgovarajući broj sobe. Kad je sveštenik zakucao na vrata, iznutra se čuo glas da uđe.

Sveštenik je ušao i začudio se. Soba je bila velika i prazna, bez bolesnika. Iza pisaćeg stola podigao se i pošao mu u susret mladić od svojih 20-22 godine. Posle pozdrava, sveštenik je zapitao gde je bolesnik.

- Ovde nema nikakvog bolesnika, odgovorio je mladić.

- Izvinite, mene su ovamo uputili da ispovedim i pričestim teškog bolesnika, rekao je sveštenik.

- To je očigledna greška. Kako se zove taj bolesnik? Zapitao je mladić.

Sveštenik mu je rekao ime bolesnika.

- To sam ja, odgovorio je mladić sa osmehom. Neko je hteo da se našali i sa mnom i sa vama. Izvolite sesti, rekao je mladić i uslužno ponudio svešteniku stolicu. To je nesumnjiva pogreška, nastavio je da govori mladić. Sedajući pored pisaćeg stola, sveštenik je slučajno laktom zakačio na stolu ram sa slikom i oborio sebi u krilo. Zbunjen ovim što je učinio, on je požurio da podigne ram i da ga stavi na sto. Tom prilikom je pogledao na sliku i u osobi koja je na njoj bila prepoznao damu koju je video u crnini i koja ga je uputila ovamo.

- To je ona. Ta žena je pre pola sata bila u crkvi. Ona me je uputila ovamo, rekao je brzo i radosno sveštenik.

- To ne može biti, spokojno je odgovorio mladić. To je slika moje majke, a ona je umrla pre godinu dana.

- Ne, istina je, pogreške ne može da bude, nastavio je sveštenik. Ona je bila u crkvi i ja sam razgovarao sa njom. Ona me je molila da dođem ovamo.

- Ta dama vam je dala moju adresu? zapitao je mladić.

- Da, ona je napisala vašu adresu, odgovorio je sveštenik, i pružio mladiću parče papira sa adresom.

Mladić je uzbuđeno uzeo papir. U tom času lice njegovo dobilo je izraz krajnje zabune i straha. Lice je prekrilo mrtvačko bledilo, a čelo oblio obilan znoj.

- Da, to je rukopis moje majke, rekao je mladić jedva otvarajući usta.

On je sedeo zagledan u papir. Njegovo telo počelo je da drhti. Naslonio je glavu na ruke i zatvorio oči. Nastala je mučna tišina. Nju je prekinuo sveštenik, dižući se.

- Ja sam spreman, rekao je mladić, prenuvši se. Pristupite ispovesti.

Sveštenik je umirivao mladića, koji je za sve vreme ispovesti plakao i ućutao tek pred pričešćem.

Kad je sveštenik otišao, mladić se iz svoje sobe, koja je bila na prvom spratu, spustio kod drugova u prizemlju i ispričao im šta se zbilo.

Podigla se velika galama, raspra, ismevanje, prebacivanje. Neki su zahtevali da se sveštenik odmah pronađe i uhapsi. Drugi, razumniji i uzdržljiviji, umirivali su plahovite drugove. U tim raspravama nije učestvovao samo on, koji je seo i spustio glavu na ruke, kao da je veoma umoran.

Kad se galama posle nekoliko minuta stišala, neki drugovi prišli su mu i pozvali ga, ali se on nije odazvao. Bio je mrtav. U njegovoj zgrčenoj šaki našli su papir sa njegovom adresom. Olovkom ispisan tekst na papiru bledeo je i gubio se na njihove oči i od njega je ostalo samo nekoliko tačaka.

Sveštenika su odmah uhapsili, pod sumnjom da je mladića otrovao. Ali lekarska komisija, koja je izvršila odbukciju leša, našla je da je mladić umro od teškog srčanog oboljenja.

(Varšavski list „Slovo“ za 1932. god.).

Umrla supruga javlja se svome mužu i vraća ga Bogu

Jedan sveštenik ostade udov posle šesnaestogodišnjeg bračnog života sa šestoro sitne dece. Gubitak supruge, sa kojom je proživeo srećno i zadovoljno, u nepomućenoj slozi i ljubavi, toliko ga je protresla, da umalo nije pomerio pameću. Njime je ovladala takva tuga i žalost, da se potpuno izmenio i odao alkoholu, u nadi da će u njemu naći olakšanje svoje nevolje. Ali posle nekog vremena njemu se u snu javi njegova umrla supruga i posavetuje ga da se radi nje, radi sebe i svoga visokog čina, radi dece i službe svoje, okani pagubnog puta kojim se uputio. Neka ne žali zbog rastanka sa njom, jer će se opet sastati u večnosti. Umesto praznine koju oseća u svome srcu, neka tu prazninu popunjava ljubavlju prema Bogu, prema deci i svojoj pastvi. Dušu svoju neka hrani čestim čitanjem Reči Božje, čestim bogosluženjem i molitvama za nju, sebe, decu i poverene mu duše. - Sveštenik je poslušao glas svoje umrle supruge i primio ga kao glas anđela čuvara i samoga Boga. Napregao je sve svoje sile i vratio se na pravi put.

Umrli muž javlja se ženi i otkriva gde se nalazi njen zatureni nakit

Starica Lenka Janić živela je u Beogradu za vreme austro-ugarske okupacije Srbije u prvom svetskot ratu (1915-1918). Mučila se mnogo i sirotovala, ali se stalno Bogu molila. Jednom joj se dogodi da zaturi svoj nakit koji je držala u rezervi za slučaj gladi, pa da ga onda proda i decu ishrani.

Zbog toga se mnogo ožalostila. Ali dođe joj još jedan daleko veći udar. Dobije vest da joj je sin Mika poginuo u ratu. Plakala je gorko za svojim sinom. U toj tuzi ona jedne noći vidi u snu svoga umrlog muža Ljubu. On je zapita što je tako žalosna. "Kako ne bih bila žalosna, kad sam izgubila nakit i sina!" odgovori ona. Na to joj on rekne da je nakit zatrpan u sanduku tom i tom, a sin Mika živ je. Kad se probudila, ona požuri da pretrese označeni sanduk i u njemu zaista nađe zatureni nakit, a sin Mika po svršetku rata vratio se živ i zdrav (Episkop Nikolaj, Povest o neobičnom snu obistinjenom, Emanuil, str. 29-30).

Umrla verenica javila se svome vereniku i posavetovala ga da se vrati veri i Bogu

Jedan čovek, fakultetski obrazovan, sudija po struci, ispričao je sledeći čudesni događaj iz svoga života: Pre nekoliko godina zavoleo sam jednu devojku i nateravao da s njom stupim u brak. Već je bio naznačen i dan svadbe. Ali, na nekoliko dana pre venčanja, moja verenica nazebe, dobije galopirajuću tuberkolozu i posle 3-4 meseca umre. Iako je za mene to bio veliki udar, ipak, vreme čini svoje. Ja sam sve manje mislio na svoju verenicu i sve manje žalio, dok je nisam skoro potpuno zaboravio.

Desilo mi se potom da krenem na službeni put, koji me je vodio kroz jedan grad naše oblasti (gubernije), u kome su stanovali neki moji rođaci. Ja prekinem put i svratim kod tih rođaka na jedan dan. Rođaci me uveče smeste u zasebnu sobu. Sa mnom u sobi bio je moj pas, vrlo pametna životinja. Bila je takva mesečina, da se moglo čitati. Ja još nisam bio dobro zaspao, kad kroza san čujem kako moj pas počinje da reži. Znajući da on to nikad ne čini bezrazložno, pomislio sam da je u sobi slučajno ostala mačka, ili je protrčao miš. Podigao sam se u postelji i bacio pogled po sobi, ali ništa nisam primetio. Međutim, pas je sve jače režao i očigledno nečega se plašio. Ja ga pogledam i vidim da mu se sva dlaka nakostrešila. Počnem da ga umirujem, ali on se sve više plašio. Tada i mene počne da obuzima strah, iako po svojoj prirodi nisam bio strašljiv. Strah je i kod mene i kod psa bivao sve veći, da se i meni sva kosa na glavi podigla uvis. Još minut, i ja bih sigurno izgubio svest. Ali pas je počeo da se smirava, a sa njim i ja. Istovremeno sa smirivanjem počeo sam da osećam nečije prisustvo u sobi i da očekujem da se taj "neko" pojavi. Kad sam se potpuno smirio, meni odjednom priđe moja umrla verenica, poljubi me i rekne: "Zdravo, Aleksandre Nikolajeviću! Ti ne veruješ da iza groba postoji život. Evo, ja sam živa, pogledaj me! Čak sam te i poljubila. Veruj, dragi moj, da se smrću ne prekraćuje život". Zatim mi je ukazala šta treba da pročitam o zagrobnom životu u Svetom pismu i drugim duhovnim spisima. Još mi je nešto saopštila, ali mi je zabranila da to pričam drugima.

Kad sam sutradan ustao iz kreveta i pogledao sebe u ogledalu, začudio sam se svome izgledu: sva moja kosa na glavi pobelela je za jednu noć! Kad su me rođaci za vreme zajedničkog čaja videli osedelog, uplašili su se veoma.

Ne treba da prećutim da ja do ovog slučaja nisam verovao ni u šta: ni u Boga, ni u besmrtnost duše, ni u zagrobni život. U crkvi nisam bio nekoliko godina, niti se ispovedio ni pričestio. Praznici, postovi i crkveni obredi za mene nisu postojali. Ali od ovog slučaja, ja sam opet hrišćanin koji veruje, i ne znam kako da zahvalim Bogu što me je istrgao iz bezdana pagubnih zabluda

(Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Umrli brat javio se sestri i objasnio zašto nije došao kad su ga očekivali

Donka Stojanović iz Bitolja, imala je brata, ikonopisca. On joj je javio da će je o Uskrsu posetiti. Ona se tome mnogo obradovala i sa radošću ga očekivala. Ali Uskrs dođe i prođe, a njega nema. Nju je to mnogo ožalostilo i zabrinulo. Jedne noći on joj se u snu javi i objasni da je on hteo doći, ali ga je smrt pretekla. Posle nekoliko dana ona dobije vest da joj je brat umro u selu Knjaževu, kod Sofije (u Bugarskoj), i to baš one noći kad se njoj javio (Episkop Nikolaj, Emanuil, str. 27).

Umrli brat javio se bratu i opomenuo ga da veruje

Ruski knez Vladimir Sergijevič Dolgoruki bio je poslanik na pruskom dvoru u Berlinu i tamo se zarazio idejama slobodnih mislilaca. Otada on nije verovao u Boga niti zagrobni život. Njegov brat, knez Petar, čuvši o tome, pisao mu je mnogo puta i ubeđivao da veruje, jer bez vere nema sreće na zemlji, a osobito je vera potrebna radi budućeg života. Ali sve je bilo uzalud. Knez Vladimir smejao se ubeđenjima svoga pobožnog brata.

Vrativši se jednom od kralja, osetio je veliki umor, brzo se svukao, bacio u postelju i zadremao. Odjednom on začuje kako se zavesa ispred njegovog kreveta pomiče, neko mu se približava i nečija hladna ruka dotače se njegove ruke, čak je i stegne. On otvori oči i vidi svoga brata Petra, koji mu rekne: "Veruj!" Obradovan neočekivanom pojavom svog brata knez Vladimir skoči iz kreveta, u nameri da se sa bratom zagrli, ali ovaj u tom trenutku iščezne. On pozove poslugu i zapita šta mu je sa bratom, ali mu ova odgovori da nikakvog brata nije videla. On pomisli da je to bio san, ali reč "veruj" još zvoni u njegovim ušima. On zapiše datum i čas viđenja. Uskoro potom primi izveštaj da se njegov brat upokojio baš u dan i čas kada se njemu javio. Otada on je odbacio ideje slobodnih mislilaca i vratio se veri. Svoj doživljaj i preokret često je pričao drugima (Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Poginuli sin javlja se ocu i zove ga k sebi

Risto, sin pokojnog hadži Stojana Openičanina, ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju čudnovat doživljaj svoga oca Stojana. Na mesec dana pred svoju smrt Stojan je pozvao sina Ristu i rekao mu da će neko u njihovoj kući umreti kroz mesec dana. Kako je to on doznao, nije hteo reći. Najpre je mislio da će umreti njegova supruga i počeo krišom od nje sve pripremati za pogreb. Kupovao je razne stvari i donosio kući, ali da mu žena ne vidi. Ali na deset dana pred smrt on je sanjao sina koji mu je poginuo u ratu. Sin mu je rekao: "Hajde, babo, dođi ovamo, čeka te deda" (to jest, njegov otac). Posle nekoliko dana isti san se ponovio. Izjutra na dan smrti on je hteo da uvalja jedno bure u podrum, ali tom prilikom padne, bure ga skrši i on pogine

(Episkop Nikolaj, Povest o nagoveštenoj smrti u snu, Emanuil, str. 28-29).

Umrli sused javio se svome susedu

Neki seljak iz Vevčana ispričao je pokojnom episkopu Nikolaju: Umro mi komšija koga sam mnogo voleo. Tugovao sam za njim, molio se Bogu i palio sveće. Jedne noći javi mi se on u snu, i ja ga lepo gledam; pa setivši se da je on umro, zapitam ga: "A gde se ti sada nalaziš?" A on odgovori: "U nebeskoj Crkvi". Posle malog ćutanja, on će reći: "Sve daće koje vi nama umrlima dajete, dolaze nama na nebo". Nesumnjivo on nije mislio reći da hleb, vino, sveće i drugo što se sprema i deli odlazi na nebo, nego da od toga što se za njih sprema i deli oni doživljavaju radost i olakšanje u onom svetu, kako to i Crkva uči na osnovu dobivenih otkrivenja

(Episkop Nikolaj, Povest o javljanju iz onog sveta, Emanuil, str. 22).

Umrli otac javio se sinu i pozvao ga da dođe kod njega 18. Oktobra

Moj rođak, sada pokojni, Živan Arsenijević, službenik Sreske skupštine u Kragujevcu, sanjao je 2. oktobra 1964. godine svoga umrlog oca, koji ga je pozvao da dođe kod njega. "A kad?" zapitao je on oca. - "18. oktobra", odgovorio je otac. Na dan 18. oktobra Živan pođe svojim privatnim poslom do sela Brzana. Po svršenom poslu, dolazeći na železničku stanicu u Brzanu, on se nesrećno oklizne i padne na kolosek pred lokomotivu i pogine.

Umrli drug javio se drugu i zahvalio mu na njegovim molitvama i milostinji

Početkom ovog veka živeo je u jednom gradu Rusije penzionisani činovnik Nikolaj. Bio je dobar i pobožan čovek. U mladosti on se družio sa Vasilijem, kasnije takođe činovnikom u penziji. Svoje prijateljstvo nisu prekidali ni kad su otišli u penziju. Ali jednog dana Vasilije se razboli i umre. Njegov drug Nikolaj usrdno se molio Bogu za svoga umrlog druga i povremeno delio milostinju za spas njegove duše. U četrdeseti dan po Vasilijevoj smrti Nikolaj je sedeo u svojoj sobi. Najednom, vrata od sobe škripnu i na njima se ukaže umrli drug Vasilije i progovori tiho: "Hvala ti, druže moj, na tvojim usrdnim molitvama za mene i milostinjama. Time si mi mnogo pomogao. Po Božjoj milosti izbavljen sam iz pakla i sad živim u dobrom obitalištu".

Nikolaj je bio izbezumljen i sa užasom slušao svoga druga i nije mogao ni reči progovoriti.

"Oprosti druže, i do viđenja u večnosti, produžio je da govori Vasilije, nadam se da ćemo se skoro videti i zajedno obitavati. A dotle potrudi se još radi svoga večnog spasenja". Posle ovih reči izašao je na vrata i iščezao.

Posle ovog viđenja Nikolaj je brigu o imovini predao deci svojoj, a on se dao na još brojnija bogougodna dela. Posle dve godine i on se tiho upokojio za vreme molitve na kolenima

(Iz prevoda: Večne zagrobne tajne).

Umrli drug javio se drugu da bi ga uverio u zagrobni život

Pre nekih četrdeset godina poznavao sam dva mlada oficira. Jedan od njih bio je pravoslavne a drugi luteranske veroispovesti. Oni su bili dali reč jedan drugom da se onaj koji prvi umre javi onome što ostane. Prošao je nekoliko godina kako ih nisam video. Jednom prilikom odem da posetim svoju tetku. Ona mi reče da se u tom trenutku kod nje nalazi nekakav čudni stranac, koji provodi najstroži život: ide bos odeven u polumonašku haljinu, opasan uzicom. Za vreme bogosluženja ne ulazi u hram nego stoji pred njegovim vratima. Kad sam zaželeo da ga vidim i tetka ga uvela, ja sam se zapanjio: preda mnom je stajao jedan od one dvojice oficira, mojih poznanika, onaj pravoslavne vere. Posle srdačnog drugarskog pozdrava, on mi je ispričao da je njegov drug luteran, umro i da mu se potom javio, i to ne u snu nego na javi. Tom prilikom on mu je ispričao šta duša doživljuje po izlasku iz tela, ali mu je zabranio da o tome priča drugima. Posle tog viđenja sa svojim drugom, on je prodao sve svoje veliko imanje i razdao na bogougodna dela, a sam se odao skitačkom životu, u nadi da će ga Bog pomilovati (Tamo).

Umrli prijatelj javno se prijatelju i zahvalio mu na njegovim dobročinstvima

U Moskvi 28. februara 1831. godine umro pešadijski general Stepan Stepanovič Apraksin. U mladosti svojoj on se na kratko vreme upozna sa knezom Vasilijem Vladimirovičem Dolgorukovim. Oba su služili u istom puku, prvi u činu pukovnika a drugi u činu majora. Dolgorukov umre 1789. godine u takvoj bedi, da se nije imao čime sahraniti. Njegov prijatelj Apraksin plati sve pogrebne troškove i podušja. Trećeg dana po sahrani javi se Dolgorukov Apraksinu i zahvali na dobročinstvu. Tom prilikom on mu prorekne dug i srećan život i obeća da će mu se pred kraj života opet javiti. Posle toga Apraksin je bio još darežljiviji prema siromasima i radovao se kad bi mu se ukazala prilika za dobročinstvo.

Kad se navršila četrdeset druga godina, Dolgorukov mu se javi oko deset časova uveče. Opet mu se zahvalio za učinjena dobročinstva i opomenuo ga da se priprema za smrt, koja će nastupiti posle dvadeset dana. Još mu se obećao da će ga na tri dana pred smrt opet posetiti i posle tih reči udaljio se. Apraksin je poverovao rečima zagrobnog vesnika, ispovedio se, pričestio i primio svetu tajnu jeleosvećenja. Na tri dana pred smrt dozove jednog prijatelja i zamoli da u toku noći ostane kod njega. Te noći javi se Dolgorukov i zapodene razgovor sa Apraksinom. Prisutan prijatelj slušao je razgovor, ali Dolgorukova nije video. Trećeg dana Apraksin je umro (Tamo).

Umrli posilni javio se svome bivšem komandiru i najavio mu skoru smrt

Ivan Afanasijevič Praščev kao mlad oficir učestvovao je u ugušivanju poljske pobune 1831. godine. On je imao posilnog, po imenu Nauma Seredu. U jednoj borbi Sereda bude smrtno ranjen. Umirući, on zamoli Praščeva da njegovoj materi preda 3 zlatice, koliko je pri sebi imao.

- Ispuniću sigurno tvoju poruku, odgovorio mu je Praščev, i ne samo te tri zlatice nego ću i od svojih dodati, za tvoju predanu službu.

- Čime da vam uzvratim za vašu dobrotu? Prostenjao je samrtnik.

- Evo čime. Ako umreš, dođi iz onog sveta k meni onoga dana kad ja treba da umrem.

- Razumem, odgovorio je Sereda i ubrzo potom ispustio dušu.

Posle skoro 30 godina Praščev je jedne lepe večeri sedeo u bašti sa ženom, kćerkom i zetom. Odjednom pas, koji je bio uz njih, potrči stazom unapred i počne da laje. Praščev pođe za njim i na nekoliko koračaji spazi ljudsku priliku koja mu se približavala. To je bio Sereda.

- Šta imaš, Sereda, da mi kažeš? Da nije došao dan moje smrti? zapitao je Praščev.

- Tako je, vaše blagorodije. Ja sam došao da ispunim vašu zapovest. Dan vaše smrti nastupio je, odgovorio je zagrobni vesnik i nestalo ga.

Praščev se odmah počeo da priprema za smrt po hrišćanskom obredu: ispovedio se, pričestio i napravio raspored svoje imovine. Ali smrti još nema. Sledeće večeri, oko 11 časova, Praščev je opet sedeo u bašti sa svojim ukućanima. Odjednom se začuo ženski krik i u tome pred noge Praščeva pala je na kolena žena njegovog kuvara, moleći ga da je zaštiti od pijanog muža, koji je jurio za njim sa velikim kuvarskim nožem u rukama. I pre nego što su Praščev i prisutni došli k sebi, pijanica je dojurio i zario nož u stomak Praščeva, nanevši mu smrtonosnu ranu, od koje je on odmah izdahnuo (Tamo).

Duše umrlih intervenišu kod mitropolita da ne kazni sveštenika koji se moli za njih

Jedan sveštenik iz Moskovske mitropolije nije mogao da odoli navaljivanju svojih parohijana da sa njima popije po čašu rakije, pa je u tome počešće preterivao. Čuje za to mitropolit Filaret i opomene ga. On obeća da će se popraviti, ali obećanje ne održi. Zbog toga mitropolit reši da ga kazni lišenjem svešteničkog čina. Već je i presuda bila gotova, samo još da je mitropolit potpiše. No on to ne učini odmah nego ostavi za sutra. Iduće noći njemu dođu na san mnogi nepoznati ljudi i počnu da ga mole za toga sveštenika, da ga ne lišava čina, jer ako to učini, lišiće njih molitava koje on za njih prinosi Bogu. Ovo zauzimanje zagrobnih žitelja duboko je delovalo na mitropolita i on sutradan naredi da mu pozovu toga sveštenika. Kad je ovaj došao i sa velikim strahom izašao pred mitropolita, ovaj ga je zapitao da mu kaže za koga se sve on moli na svetoj liturgiji. Sveštenik mu je tada otkrio da se on na svakoj liturgiji moli, pored onih živih i umrlih ktitora i priložnika upisanih u pomenik, još i za sve one za koje nema ko da se moli niti žrtve da prinosi.

"Dobro je to što činiš. Ti se moliš za njih, a oni su prošle noći došli mi na san i molili me da te ne kažnjavam lišenjem čina, jer ću onda njih kazniti lišenjem tvojih molitava za njih. Ja sam voljan da uslišim njihove molbe, ali pod uslovom da se ostaviš prokletog pića. Ako mi daš tvrdu reč da ćeš me poslušati, ja ću spremljenu presudu, koja je čekala samo moj potpis, pocepati i ostaviću te na dosadašnjoj parohiji. Urazumi se! Ovo ti je poslednja opomena i prilika da se osvestiš i spaseš!" rekao mu je ozbiljnim roditeljskim tonom mitropolit.

Sveštenik se oblio suzama, pao pred noge mitropolitove i tvrdo obećao da će se ostaviti pića. Svoju reč održao je i ostao na parohiji.

MOLITVA SVETOM JOVANU ŠANGAJSKOM

O, Svetitelju oče naš Jovane, Pastiru dobri i tajnovidče duša ljudskih! Sada se kraj Prestola Božijeg za nas moliš, jer si i sam posle smrti rekao: "Mada sam umro - ja sam živ". Umoli Sveštedroga Boga da nam daruje oproštenje grehova, da se smelo prenemo duhom i čamotinju ovoga sveta stresemo sa sebe i da Bogu zavapimo da nam daruje smirenja i Bogonadahnuća, Bogosaznanja i duha pobožnosti na svim putevima života našega. Jer si milostivi hranitelj sirotinje i iskusni putevoditelj na zemlji bio, pa nam i sada budi vođa kao Mojsej i u smutnjama crkvenim sveobuhvatno urazumljenje Hristovo. Usliši uzdisanje smućene mladeži našeg pokolenja, izložene burama svezlog besnila i stresi tegobu čamotinje sa pastira koji iznemogavaju od nasrtaja duha ovoga sveta i koji se muče u ukočenosti i praznini. Da ti sa suzama vapijemo, o topli molitveniče, poseti nas sirote, koji se davimo u mnoštvu strasti, i čekamo Tvoje očinsko nastavljenje, da se ozarimo svetlošću nevečernjom, u kojoj Ti obitavaš i moliš se za čeda svoja, rasuta po svoj veseleni, ali koja se, makar i slabom ljubavlju, ipak ka svetlosti otimaju, gde svetlost Hristos Gospod naš obitava, Kome pripada čast i sila, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Izvor: "Gospod nije stvorio smrt", Beograd 1998. i "Najbolji vaspitač", Beograd 1995.

556102_411163038912909_382752641753949_1480773_83926571_n.jpg

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

383396_411163345579545_382752641753949_1480774_1900255424_n.jpg

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

576271_411163598912853_382752641753949_1480775_427872853_n.jpg

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

398340_411164142246132_382752641753949_1480776_1333040349_n.jpg

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

523127_411164788912734_382752641753949_1480777_582580409_n.jpg

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

560571_411165035579376_382752641753949_1480778_317918832_n.jpg

Hristos vaskrse – vaistinu vaskrse!

480160_411165198912693_382752641753949_1480779_331099659_n.jpg

ХРИСТОС ВАСКРСЕ – ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад год причам о Богу и вјери само препричавајући прочитано осјећам празнину и нелагоду. У ствари ја тада теоретишем о Богу немајући никаквог доживљаја живог сусрета са Богом. Боље је ћутати о Богу, него причати на овакав начин. Тек кад човјек нешто доживи, а доживљавајући гради искуство, тек тада има смисла причати о Богу, јер те ријечи извиру из нашег сусрета са Богом, из нечег што нам је Бог дао да доживимо и да се на тај начин увјеримо. Заиста сам много времена провео теоретишићи о вјери и бавећи се формализмом, читајући и читајући, а мало или нимало схватајући.

Теоретичару хришћанину, боље је ћутати о Богу, него ли причати шупљу причу=теоретисати.

Мислим да теоретисање нема никаквог одјека у души онога који слуша, а човјек испада лажа сам пред собом, а и пред Богом. Стид ме је кад се сјетим какве сам приче причао о Богу и вјери пред другима и на какав сам начин о томе причао. Добро је Господ Исус Христос рекао“о роде невјерни и покварени“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Can Christians Doubt?

I have been in a conversation recently about doubt. Most specifically, the question that has risen is, “Can a true Christian doubt God at the most fundamental level.” A girl just wrote to me and said that she often envies Christians who don’t ever doubt. I told her that there is really no such thing. All people doubt!

Let me be clear (for this is something that many people would disagree with me on): I don’t think that belief should ever be conceived of as “black and white.” No, don’t go there. I am not talking about some form of relativism with regard to the nature of truth (i.e. there is no such thing as truth). What I am saying is that people vary with regard to the strength of their beliefs. And I am saying that this can vary from time to time. Belief can go up and down. In other words, belief is not something that you either have or you don’t.

I have already revealed my proposition (i.e. a truly born again believer can doubt). Let me define “fundamental level.” What I mean is that a Christian can doubt to such a degree that they even doubt the very existence of God. Yes, I am assuming that you have done the same. I have and sometimes still do.

Where did this come from? I had a different conversation today when a lady, whom no one would ever expect, came to me in confidence expressing her inner pain. “I have recently been doubting the existence of God,” she told me with much trepidation. I think that she was most surprised that I was not surprised (well, maybe a little).

A dictionary definition of a straight line is “the shortest path between two points.” The definition of doubt, at least from one perspective, is the line that bridges our faith and perfect faith. I am under the assumption that no one has perfect faith. If this is true, then everyone’s faith is lacking in some respect. This lack will take on different forms for different people and different circumstances. Sometimes it will show itself though particular habitual sins. Sometimes it is our own pride. Many times it takes the form of doubt at our most fundamental levels.

I don’t believe that this is wrong. Let me step back and rephrase. In a fallen world with fallen people—and Christians who are still battling the flesh—should we expect anything else? Do you really believe that once you become a Christian doubt is no longer a foe? So it is wrong only in the sense that living in a fallen world is wrong. It is bad to the degree that being a resurrection short of full redemption is bad.

These are the words of another who sent me an email today (it has been a day full of this issue for some reason): “I lived for so many years doubting as religion was crammed down my throat, and watched those very same people live in hatred and judgement…now I know that Christ is not about rituals, dogma, and I was so relieved to find out it was OK to question…I just didn’t know what I didn’t know.”

I can’t read too much into this, but my assumption is that many people, like the one above, are afraid to make a commitment because they have worked under the unfounded assumption that our faith must be perfect. J.P. Moreland once said if someone believes 51% and disbelieves 49%, they are a believer in that which holds the greatest percent.

Do Christians doubt? Of course we do. But this does not mean we don’t believe. You may be at 63%, 95%, or 51%, but know that your ability to rise above 50% is of the Lord. He is with you and will hold you tight. Doubt is a necessary by-product of imperfection. It is a necessary evil that accompanies us on our road to belief.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Зашто Православље нема свога папу?

 

Па, има. Православље има свога папу, старијег од свих папа и патријараха у свету. Имало га је од почетка, и имаће га до краја времена. То је онај исти папа, кога су призивали и сви апостоли Христови. Дух Свети, Дух мудрости и разума, Дух утехе и силе Божије - Он је прави папа цркве Христове од увек и за увек, без смене и промене, без спора и избора, без претходника и наследника. А да су апостоли признавали Духа Светога као свог врховног начелника и папу, о томе срећом постоји писмен документ, писан њиховом руком. На првом свом сабору у Јерусалиму апостоли су записали ове знамените речи: угодно би Светоме Духу и нама, да тако и тако буде (Дап. 15,28). Очигледно, апостоли су стављали Духа Светога испред и изнад себе. Пред тај и пред сваки састанак они су се Њему молили, Њега призивали, Њему безусловно покоравали. Не чине ли тако до данашњега дана старешине цркве православне? Кадгод се састају у саборе они се прво сећају свога непогрешног папе, Духа Светога, Њега призивају са страхом и трепетом пре почетка свакога рада, и Њему се безусловно покоравају. Но не само црквене старешине: и старешине државне у православним земљама, министри и народни посланици, одувек су прво ишли на призивање Светога Духа па онда отпочињали свој саборски или скупштински рад. То исто чиниле су и чине и старешине школске. Знате, да на почетку школског рада они иду са својим ученицима на призивање Светога Духа. И Свеблаги, Свемоћни и Свемудри Дух Свети све руководи, све крепи, све надахњава: и цркву и државу и просвету. И влада свим у свему, не силом као земаљски диктатори, него као отац мудрошћу и љубављу. Он и јесте наш отац кроз крштење којим смо крштени. А Ви знате, да грчка реч папа и значи отац. Дакле, у правом, историјском и моралном смислу Дух Свети је наш отац, наш - папа. И на што би онда требао православној цркви још један отац, или папа? Није ли нас и сам Господ Христос упозорио, да се чувамо земаљских папа, очуха? Он је пре деветнаест векова заповедио И оцем (читај: папом) својим не зовите никога на земљи; јер је у вас један Отац који је на небесима (Мт. 23, 9). Мир Вам и здравље од Бога.

 

 

Св. Николај Велимировић - Мисионарска Писма 48. Писмо Једном ученом православцу који пита:

Зашто Православље нема свога папу

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пастирско писмо





        


        
Светосавска беседа




    

Приликом посете Србији, тачније престоници Београду, неког страног
туристе друге вероисповести, на питање – ко је Свети Сава међу вама
србима, једноставно би сваки србин само показао руком на храм на Врачару
који се види из скоро сваког дела престонице, а одговор би био – он је
највећи!

Збиља,странац би немо гледао један од највеличанственијих храмова на свету.



    

Међутим, како би после извесног времена сазнао више о Светом Сави, а
гледајући нас Србе, његове потомке, сигурно би се саблазнио и пао у
искушење да крене да буди Србе, да нас упознаје са нашим Светим Савом.
Слично др Арчибалду Рајсу, писцу књиге – “Чујте срби, чувајте се себе”.
И што нам је чинити? Ево погледајмо наше светле примере. Којим је
то путем ишао кроз живот мали Никола из села Лелић код Ваљева, мали
Благоје из Врања или ваистину мали Гојко из славонског села Кућанци… Сви
они и сви Свети Срби пре њих имадоше пред собом дете Растка, раба
Божијег Саву и Његов пут –Светосавски пут –српски Светосавски пут –
испитан кроз векове, утемељен са још хиљадама светих после Светог Саве и
неразрушив! Савин пут – једнако Христов пут!!!

За три детета нашег времена, за највећег Владику Николаја, за авај,
страшнога Аву Јустина и за предоброга и премилога оца нашег Патријарха
Павла, тај пут светосавски био је као ауто-пут до царства небеског, пут
до раја, до вечног блаженства међу светима, пут до самог Христа Бога.
Слава и хвала појединцима због којих нас Господ и чува.

Нама нажалост, јаднима и беднима и огрезлима у сваком греху, без икакве и
жеље за покајањем, тај пут изгледа као затегнути конопац између два
кањона!

Ето браћо и сестре, како живимо, како се грешимо, а с друге стране како се кајемо, тренутно ходимо по конопцу.

Разводи бракова премашили преко 50%! Пар недеља, месеци или пар година у
браку и после тога смртни непријатељи, са толиком мржњом у срцу да су у
стању да пљуну и на цркву која их је венчала!

Са друге стране опет, љубав јача. Мушко воли мушко, а женско воли
женско. Геј парада шета светосавском Србијом! Виоре се шарени барјаци
улицама престонице и пролазе поред толиких Христових цркава. На речи
Мајора Гавриловића “Образ Београда, наше Престонице, има да буде светао”
– ми одговарамо са шареном парадом. Срамота – ништа друго до хула на
Духа Светога!

Даље, имамо самоубиства. 13-та земља у свету по самоубиствима – Србија!А
по светској статистици, комшије Албанци су земља у свету са најмање
самоубистава. Али нама су и даље пуна уста парола “не дамо Косово“ и “не
дамо Светиње”.

И на крају најгоре, чедоморства или абортуси – убијање чеда у утроби
својој! Грех подједнако и мајки и очева! Србија од свих земаља света са
овим преужасним и најодвратнијим грехом налази се на првом месту! Први
смо у тенису браћо и сестре са нашим добрим светосавцем Новаком
Ђоковићем ,… али си прва и ти српска мајко са својим абортусима!!! И ко
нам је крив за то – ко? Aмериканци, Албанци, Европа . . . јел они
убијају децу у утробама српских мајки или то чинимо ми сами . . . јадни
ли нам дани и сати када поубијасмо толике Свете Саве!

А ти Србине и даље се уздај у политику и од ње очекуј срећу, у цркву
немој ићи, покајање ако уопште и планираш одлажи до изненадне смрти,
образуј се преко развратног телевизора и дневне штампе и само мисли о
томе како ће те погодити криза и нећеш имати за дуван и бензин. Хлеб
ионако бацамо.

Е доста је било! Пробудимо се! Устајте Господо хришћанска! Ево долази
крај живота! Нећемо ли ваљда сви преко конца!Хајмо да се сложимо! Хајмо
да користимо један другоме, а не да користимо један другог. Хајде да
помогнемо кад год можемо, а ако не можемо да се не оправдавамо, већ само
да ћутимо. Хајмо Недељом у цркву да палимо свећу нашим светима да нас
сложе и обоже па да такви почнемо да проширујемо светосавски пут. Да
вратимо сјај, име и достојанство Светој и Небеској Србији!

А највише ћеш учинити и помоћи ако вечерас брате или сестро када кренеш
кући после ове свечане Светосавске Академије, промислиш о својим лошим
навикама, па уз покајање и постове који нам следе, до следећег Светог
Саве избациш из свог живота само једну рђаву навику, а наравно не
приновиш нове две него на њено место посадиш једну добру, душекорисну.
За оне који нису сигурни шта су им рђаве навике тј. греси, а поготово за
оне који мисле да их немају, обавезно да се посаветују са неким
духовним лицем.

И наравно браћо и сестре, кроз само неколико година, наш брзи помоћник
Свети Сава са свима светим србима, прошириће конац на стазу, а стазу на
прави пут, којим ће мо смело ходити, не плашећи се никакве нечисте силе,
јер ђаволе и демоне који нам пут руше, као мачем раздире и уништава
покајање!!! Амин!

протонамесник Немања Павловић







       

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

О БЕСКРАЈНОЈ ЉУБАВИ И БЕСКРАЈНОМ МИЛОСРЂУ БОЖЈЕМ ПРЕМА ЧОВЕКУ

 

Свети Амфилохије, епископ Иконијски, земљак, друг и пријатељ светог Григорија Богослова: високо образован, велики подвижник, описује следећи потресан догађај:

Бејаше један човек којим овлада страст блуда; он је врло често падао у тај грех, али је исто тако често прибегавао к Богу с покајничким сузама и молитвама. После покајања, побеђиван навиком, он је опет грешио. Али је опет, после пада, одлазио у цркву, падао ничице пред иконом Господа Исуса Христа плакао и говорио: Господе смилуј се на мене уклони од мене страшно искушење! Заробљен чемерним уживањем ја сам сав у ужасним ранама. Дуго времена он је тако радио: није престао грешити, није престао ни кајати се. Једном он даде завет пред иконом Спаситеља: Господе, ево од овога часа Тебе призивам за јемца да никада више нећу учинити грех. Само Те молим, Благи, опрости ми оне грехе што учиних од почетка па све до сада. Но, иако даде такав завет, он поново паде у грех. И тада, по већ укорењеној навици, он оде у цркву, баци се лицем на земљу, и стаде и плакати, ридати, преклињати милосног Господа да се сажали на њега и пружи му руку помоћи, јер нема снаге да се отргне из гадног сладострашћа. Док се он тако мољаше и плакаше, ђаво, видећи да никако не успева да га победи, пошто све његове греховне замке овај покајник кида и уништава својом чврстом надом у милост Господњу јави му се у видљивом облику. Ушавши у цркву у облику човека, и ставши крај врата, сатана се обрати икони Господа, Спаситеља Нашег, и громко повика: Шта је то између мене и Тебе, Исусе Назарећанине? Твоје сажаљење је непојмљиво и неумесно! Зашто Ти примаш тог блудника, прљавка, који је сав од ногу до главе оскрнављен. Та он Те сваки дан обмањује, потсмева Ти се, презире Твоју власт, безочно нарушава заклетву којом Ти се заклео. - Зашто га у пепео не претвориш? Шта још чекаш и попушташ му? … Због чега Те онда називају праведним судијом? Но! Ти својевољно гледаш на поједине људе! Нема правде на суду Твоме! Тако говораше ђаво, и из уста му од јарости сукташе пламен.

А када он умуче, од жртвеника дође глас, сличан удаљеној грмљавини. Тај глас збораше овако: - Змијо лукава и погубна! Ти ниси заситила злоћу тиме што си свет прогутала, па хоћеш и оног који се привио уз милост Моју да уграбиш и прождереш. Или је у њега толико грехова да си их ти изједначио са крвљу Мојом, проливеном за њега на крсту! За блуднике, за безаконике, за грешнике Ја сам се распео и пречисте руке своје за њих раширио, да би сваки који хоће да се спасе, прибегао и спасао се. Ни од кога се Ја не одвраћам и никоме не ускраћујем моју доброту па макар неко хиљаду пута на дан долазио к Мени и одлазио, и опет се приближавао

Када овај глас грмљаше, ђаво као укопан стојаше, не будући у стању ни да бежи ни да се сакрије. А покајник, како је прострт пред иконом лежао у сузама, тако је и нађен да се упокојио.



Преузето из књиге: Ава Гаврило Ралетиначки - Поучни примери

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЕСЕДА

о разумевању кроз творење


Ко хоће Његову (Божју) вољу творити разумјеће је ли ова наука од Бога (Јов. 7, 17)


Мало користи доказивати логиком људском и речима, да је науке Христова од Бога. Најбржи и најпоузданији начин, да се дозна њен истинитост, јесте у творењу воље Божје онако како ју је Христо објавио и исказао. Ко буде творио, тај ће и познати.
Ако плачеш ради Бога, познаћеш каква је утеха Бог. Ако биваш милосрдан, познаћеш милосрдност Божју. Ако мир градиш, познаћеш како ти приличи називање сином Божјим. Ако прашташ људима, пс знаћеш како Бог прашта теби.
Никада ннко не може сазнати, да је наука Христова од Бога осим онога ко твори вољу Божју, Јер само творење воље Божје, из вршавање заповести Божјих, то је кључ за откључавање Раја, у ком се Бог види. То је кључ за разумевање Светога Писма и свих тајни Откровења.
Свети Василије пише: "Потребна је чистота живота, да би се рас познало оно што је прикривено у Светом Писму".
Шта још хоће Господ од нас кад нас учи, да кроз творење воље Његове долазимо до познања божанствености науке Његове? Прост хоће то, да се ми делом уверимо у божанственост науке Његове. Оне жели да се ми на лакши начин уверимо, него на тежи, не само слушајући него и творећи, зато што ко се увери на лакши начин, лакше се и поколеба и разувери, а ко се увери на тежи начин, тешко се колеба и разуверава. Зато, браћо, потруцимо се да творимо вољу Божју, да бисмо познали Бога, и спасли душу своју.
О Господе свемудри, помози нам силом Духа Твога Светога творити вољу Твоју свету. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

из Охридског пролога

Share this post


Link to post
Share on other sites

Искутво апостола Павла је да ће сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу бити гоњени, а да ће зли људи и опсјенари напредовати од зла на горе, варајући и варајући се. И још да га је из свих гоњења које је претрпио избавио Господ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господ Исус Христос, кроз причу о митару и фарусеју нам говори о два искуства свих на замљи боравећих.

" Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се"

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...